ODISEJA U SVEMIRU 2026

Tog dana, tačnije noći, spisak malera koji su me napali je prevazišao neke statistički normalne vrednosti. Da inače razjasnim: astrofotografija je u suštini jedan konstantan sled malera i pehova koje čovek (uči da) prevazilazi i tako dolazi do nekih fotografskih rezultata. Od tih rezultata je bitnije što je čovek na tom svom razvojnom putu postao maltene ekspert za stvari za koje je prethodno veoma često bio na nivou neupućenog. Ljudi sa strane vide ovaj razvojni put kao neshvatljiv i nepotreban, kao ličnu golgotu nekoga ko je izabrao da se dobro pomuči, a ne kao nešto u čemu neko uživa.

Dobro, možda sam malo kreativno preterao, ali...

Na putu do lokacije, u mrklom mraku je nešto sevnulo tolikim intenzitetom da sam savio glavu, očekujući grom. Ali bilo je vedro. Naravno, nikad do sad u mom ne baš kratkom životu me nije uslikao radar na magistrali tako da mi svetlost blica izađe kroz potiljačnu kost, tako da sam realno bio potpuno nepripremljen, ali nebitno, biće valjda ispod sto evra. 

Kad sam došao na lice mesta, prilikom useveravanja se ispostavilo da polarni tražilac nije osvetljen, tj da male baterije u njemu ne rade. A prošli put su radile bez greške. To bi samo moglo da znači da se isti u toku transporta i tumbanja verovatno sam uključio i ostao uključen mesec dana recimo, ili sam čak i sam zaboravio; treći scenario ne mogu da zamislim. Naravno da imam kojekakvu kolekciju svih tipova baterija u autu, uglavnom zbog ključeva, ali upravo te najmanje (zaboravio oznaku) nemam. 

Odšrafio sam deo koji sadrži baterije i diodu i kroz tu rupicu svetleo mobilnim. Usledili su klasična patnja i useveravanje upitne preciznosti.

Sedmicu sam ostavio da snima večerašnju metu, dve prelepe magline na jugu, a petica je snimala kratke snimke od po tri sekunde na ISO6400 i f1.8 sa idejom da ulovim sprajtove. Da pojasnim: južno od Lamanša je ogroman olujni kompleks proizvodio maltene po jednu munju u sekundi, nema šanse da tu nije bilo sprajtova. Ovo je stvar koju sam na licu mesta improvizovao, nisam kući računao distancu niti koliko bi to bilo izvodljivo, moralo je brzo da se reaguje. Opalio sam stotinak fotki i oluja se dobrim delom ugasila oko ponoći, tako da sam prestao. Nakon toga sam snimao regularne poluminutne snimke za klasični startrails.

 

Startrails je ispao dosta korektno, ali zato na snimcima sprajtova (koji su bili korektno eksponirani) nije bilo ni jednog jedinog sprajta. Naravno da nije ni moglo da ih bude - kući sam izmerio distancu od 1100km. Dakle, sprajtovi se nalaze na visini od oko 50-100km, idealno je snimati ih sa distance od 200-400km jer su tad na visini na kojoj možemo da upotrebimo brze objektive: pedesetice su legendarne sa 1.4 blendom mada danas za mirrorless sisteme imamo i 35mm sa f1.0 i slične perverzije; dakle brz objektiv je prioritet. A brz objektiv ne može da bude neki 17mm širokougaoni, čak i kad bi on bio f1.4 njegova apertura je mnogo manja od aperture 50 f1.4. A iz deepsky astrofotografije znamo da apertura pobeđuje, pogotovo kad jurimo tamne objekte. Povrh svega, na sto kilometara od oluje sprajt bi bio na 45 stepeni visine i tradicionalni 50 ili 35mm brzi objektivi ne dolaze u obzir, već moramo da koristimo širokougaone koji su em fotografski sporiji, em i ako su iste brzine - imaju manju aperturu.

Primera radi, uzmite i snimite NGC7000 (Amerika nebulu) nekim širokougaonim f2.8 objektivom, npr 16-35 2.8L, a zatim snimite istu nekim 70-200 2.8L na 200mm, dobićete jednako osvetljen kadar ali detalji u 200mm razbiće po svim parametrima onaj mali isečak iz širokougaone slike. Zašto, zbog aperture. 

Uostalom, šta ja filozofiram, evo konkretnog primera. Nebula je snimljena peticom na 17mm žižne daljine i f4.0, ISO1600 i 240 sekundi izlaganja. Isto to je dobijeno sedmicom na 200mm i f2.8, izlaganje je trajalo 30sec i ISO je bio 6400. Bez obzira na šarolike parametre, osvetljenost oba snimka odnosno broj fotona po jedinici površine senzora je potpuno isti - kad sračunate blendu, vreme i ISO sve je potpuno ekvivalentno po pitanju fotona. Jedina objektivna razlika je apertura.

Oba snimka sam stavio jedan do drugog, isečak iz 17mm širokougaone je gore, dole je cela 200mm fotka, naravno smanjena. Kontrast je istovremeno i jednako primenjen (curves) tako da je ovo poprilično merodavno:

Ko sumnja evo i neobrađenih isečaka, direktno iz RAW-ova:

Ignorišite razlike u boji, nije snimljeno iste noći pa je možda i to uticalo na boju, a razlike u optici sasvim sigurno takođe igraju ulogu, premda najveću razliku predstavlja apertura: 4.25mm prema 71mm aperture je ogromna razlika. I pritom je gore jedan od najboljih Kanonovih senzora iz tog doba, verovatno najbolji; a dole jedan od najgorih. 

Verovatno najgori.

I upravo kad sam završio snimanje - napajanje je izdahnulo i montaža je ostala u nekom svom radnom položaju, ne u parkirnom. I tu sam sa užasom shvatio da se moj najstariji powerbank upravo reinkarnirao, a koristio sam ga samo zato što jedini on ima klasični 12V izlaz.

Sutra sam naručio Omegon powerbank, idealan za ovako male montaže koji je ujedno i neverovatno lak.

Mislim da sam listu malera za to veče iscrpeo, ova Odiseja bi tu trebalo da se konačno završi tako da sad idemo na rezultate.

Nemodifikovanim aparatom magline izgledaju potpuno drugačije nego modifikovanim. Na snimku su dve ogromne magline M8 i M20, potonja se jasno videla i golim okom, svi ih redovno gledamo na internetu kao crvene ali u ovom slučaju je aparat odlučio da naglasi plave refleksione nijanse. Siril ima tu osobinu da kalibracija boja može da bude odrađena prilično tačno - ali tu se misli na boju neba i zvezda pre svega, magline ostaju onako kako ih senzor vidi. Dakle, evo izvolite crvene magline koje su ovog puta ispale plavo.

Gornja, odnosno M20 poznata je i kao Trifid, odnosno trolisna detelina. Značenje ovog pojma nije potrebno objašnjavati, čak se i vizuelno može nazreti da maglina ima tri režnja koji su razdvojeni malo tamnijom linijom - ali se ovo u formi pukotine može primetiti tek na snimcima sa dugom ekspozicijom. Ja sa 150mm reflektorom rutinski volim da pogledam ove magline, ali je Trifid vizuelno i bez filtracije najčešće na samoj granici da bude uočen sa pukotinama i sa trostrukim listovima, rekao bih da to isključivo zavisi od (prisustva) svetlosnog zagađenja. Ima večeri i lokacija kad se vidi, ali češće se ne vidi. Naravno, ko redovno gleda dođe do stadijuma da zna unapred gde i šta treba da vidi i onda mogu i da ishaluciniram da sam nešto video, apsurdno ali upravo zato ne volim da neki objekat držim u okularu duže od 30 sekundi. Doći ću i sledeće nedelje, ima vremena.

U suštini ovo je veoma retka kombinacija praktično svega od galaktičkih objekata: i zvezdano porodilište, i otvoreno jato, i emisiona i refleksiona, i tamna maglina. Fale samo neki pulsar, planetarna i globularno jato u pozadini i imamo sve na jednom mestu. Međutim, zapanjujuće veliki broj ljudi koji prvi put pogledaju ovaj region, promaše Trifid i zagledaju se u obližnje otvoreno jato M21 (gore levo na monohromatskom isečku). Ovo nije nikakvo čudo: u malim teleskopima maglina u obliku deteline izgleda krajnje neubedljivo i ponekad na prvi pogled nevidljivo, dok obližnje jato čak i u dvogledu deluje spektakularno.

Doduše i M20 ima u sebi malo otvoreno jato, samo je ono prilično manje upadljivo. Radi se o oko tri hiljade mladih zvezda koje plove unutar emisiono-refleksione magline, emisiona je crvena najsjajnija struktura u donjem delu (takoreći trolist deteline), a refleksiona je plavi deo magline gore. Tamna maglina je trostruka pukotina poznata i kao Barnard 85. Čak je i sam Messier ovaj objekat opisao kao otvoreno jato tj nije video maglinu, detelinu je prvi uočio i tako je definisao kasnije John Herschel koji je na raspolaganju imao mnogo veće aperture nego njegov otac ili recimo Parižanin.

Najveći deo sjaja potiče od samo jedne zvezde, zapravo ona je višestruki sistem ali u pitanju je O klasa i prisustvo giganta u ovoj fazi ukazuje na dve vrlo bitne stvari:

- O zvezde razvejavaju gas i prekidaju rađanje novih zvezda, i

- uskoro predstoji lepa eksplozija supernove, a to će tek išutirati gas i prašinu na sve strane.

Jato M21 gore levo je nešto sasvim drugo. Ima mnogo manje članica, možda pedesetak, sve su neuporedivo sjajnije i zbijenije od jata koje nastaje unutar M20. Objekat je poznat i kao Vebov krst, ako ste pomislili da ima veze sa James Webb-om, nema. Ima veze sa engleskim sveštenikom iz XIX veka po imenu Thomas W. Webb koji je u slobodno vreme švrljao nebom teleskopima a napisao je i nekoliko beskrajno korisnih knjiga. Zapravo njegova knjiga Celestial Objects for Common Telescopes je bila toliko popularna da je sto godina držala apsolutni primat među amaterskim astronomima, sve do pojave Barnhemovog Celestial Handbook. E, taj Veb je prvi zapisao da zvezde u M21 čine svojevrsni krst, apsolutno logično isto koliko i činjenica da čovek koji je svakodnevno okružen nečim i noću to mora da vidi na nebu.

Ova dva objekta, M20 i M21 su na sličnoj (ai ne i na istoj!) distanci i za sada se smatra da nisu direktno prostorno povezani, osim što su kao i skoro sve tamo u Strelcu članice Sagittarius OB1 asocijacije. Veće, sjajnije jato (M21) je u suštini mlađe i misli se da je staro svega nekoliko miliona godina, dok je M20 (Trifid) zapravo prostorno mnogo veći HII region i u praksi pravi džin u odnosu na malo otvoreno jato. Eto koliko vizuelni pogled može da zavara.

 

Sledeći grandiozni objekat iz ovog regiona je M8, mnogo poznatiji kao Laguna nebula. Po obliku može biti da je slična nekoj morskoj uvali kao što joj ime i kaže, ali po boji svakako, obzirom da nemodifikovani aparat ovaj region boji romantično plavičasto. To se na ovim monohromatskim isečcima u 100% rezolucije naravno ne vidi, ali se vide i dva globularna jata označena sa 1 (NGC6544) i 2 (NGC6553). Eto, samo fali pulsar ili neka planetarna i imam onda sve.

Ova maglina je još jedan spektakularan objekat iz predela blizu centra Galaksije gledano odavde, naravno, ali tu spektakularnost duguje ne samo bliskom položaju (oko 5000 svetlosnih godina odavde) već i veličini - prečnik se procenjuje na oko 100x50 svetlosnih godina. U centru se nalazi takođe otvoreno jato, NGC6530, ali se za razliku od Trifida ovde veoma lako vizuelno uočava najsjajniji deo magline koji se nalazi sa strane u odnosu na ovo jato. 

Uzeo sam pojedinačne light-snimke, zatamnio ih i potrudio se da napravim simulaciju kako to izgleda u mom teleskopu na većem uvećanju (stotinak puta) i u malo boljim odnosno tamnijim uslovima. Levo je M8 a desno M20.

Unutar Lagune je Herchel video oblik peščanog sata, Hourglass nebulu, a to se na najsjajnijem delu magline vidi, čak i na astrofotkama, premda je meni 200mm žižne daljine apsolutno bilo nedovoljno da tu strukturu detektujem. Inače samu Lagunu nije otkrio Heršel; Hodierna i Flamsteed su opisivali nebulu ali bez nekih detalja, Loys je detektovao jato a prvi čovek koji je sve ispravno povezao i kome dugujemo rešenje dileme bio je Le Gentil - jato utopljeno u maglinu. Od njega je Messier i preuzeo opis, dajući ovom objektu mesto u svom katalogu.

Ovaj poslednji je bio francuski astronom iz XVIII veka koji je polemisao u to vreme sa E. Hejlijem da li se tranziti Merkura i Venere mogu (i kako) iskoristiti za merenje distance Zemlja-Sunce. Ideja je bila da se što je moguće više istraživača uključe u merenje tranzita Venere 1761. godine. Trebalo je ljude rasporediti po celom tadašnjem svetu kako bi se triangulacijom dobili validni podaci, posmatranjem samo sa jednog mesta se ništa ne može zaključiti. Projekat je koordinirao Lomonosov a trebalo je da učestvuje stotinak ljudi.

Le Gentil je isplovio iz Francuske početkom 1760. sa namerom da dođe do istočne Indije gde je Francuska držala neke teritorije. Uspeo je da doplovi do polovine puta, do Mauricijusa kad ga je zaustavio Sedmogodišnji rat. U tom malo poznatom ratu je učestvovala velika većina tadašnjih evropskih država kao i brojne kolonije širom sveta; okosnica borbe se vodila između Engleske i Prusije sa jedne i Francuske i Austrije sa druge strane. Le Gentil je, dakle, bio blokiran britanskom mornaricom i tek je par meseci pre tranzita uspeo da se ukrca na neki vojni brod koji bi ga odvezao do destinacije. 

U međuvremenu je brod skrenuo sa kursa usled nepovoljnih vetrova, izgubljeno je pet nedelja, i kad je na kraju dospeo na cilj - ispostavilo se da su luku Pondicherry okupirali mrski Britanci i da se fregata smesta mora vratiti za Francusku jer bi mogla biti uništena brojčano nadmoćnom britanskom flotom koja se nalazila u Indijskom okeanu.

Jadni Le Gentil je dan tranzita, 6. jun, proveo na brodu koji se ljulja i sa koga nije bilo moguće (kao što nije ni sada) nikakvu astronomsku aktivnost sprovesti. Pošto je već prešao ogroman put od Pariza, rešio je hrabro da ostane u okolini narednih osam godina do sledećeg tranzita... Ostanak u okolini je značio da je putovao celim Indijskim Okeanom, od Madagaskara do Manile, usput kartografišući okolinu ali povremeno i upadajući u probleme za koje on sam u suštini nije bio kriv; npr jednom je morao da beži od Španaca da bi spasio živu glavu i slično jer nije znao za trenutne političke tenzije na drugoj strani sveta, tj da su Španija i Francuska na granici rata. Na kraju u označeno vreme posle osam godina lutanja - Odisej je lutao deset - dovukao se konačno do grada Pondicherry onako kako je bilo zacrtano i pripremio se za tranzit. 

Onaj odozgo se očigledno umešao, baš kao što se Posejdon redovno mešao u Odisejevom slučaju. Sve vreme dok je trajao tranzit bilo je oblačno, dok je pre i posle toga praktično celog dana bilo vedro. Čupati kosu u vreme kad su se nosile perike, kako to lepo zvuči.

Očajni Le Gentil je krenuo nazad kući, ali spisak božanskih intervencija se tu ne završava, naprotiv. Smesta je dobio dizenteriju, u vreme kad nije postojao nijedan lek praktično nizašta veliki uspeh je bio što je Le Gentil istu preživeo (bacilarna dizenterija se leči antibioticima a amebna metronidazolom) ali je potom usledio tajfun i spašavanje žive glave iskrcavanjem na Reunionu, da bi ga odatle pokupili oni isti Španci i ovog puta začuđujuće mirno prevezli do Evrope (Španija i Francuska su potpisale savezništvo 1762.).

Došao je kući posle 11 godina da bi tamo saznao da je zvanično proglašen mrtvim. Njegova pisma koja je redovno slao o kartografiji i istraživanjima Indokine - nijedno nije stiglo u Akademiju Nauka. Štaviše, izgubio je mesto u Akademiji, žena mu se preudala a njegova imovina je razdeljena među veselom rodbinom i prijateljima.

Morao je da ide u audijenciju kod Kralja i da moli da mu se vrati njegov život nazad. Sve što je uspeo da vrati to je mesto u Akademiji Nauka. 

Moji večerašnji maleri spram malera ovog čoveka su čist crni humor.