ČAROLIJA NA -10C

Ako neko pokuša da pronađe razlog zašto se sazvežđe Eridan zove tako, sa srećom mu bilo: pronaći će ništa. Reka Eridan nikad nije ni postojala, osim što se tako zove mali lokalni potok u Atini (da li po sazvežđu ili sazvežđe po njemu, dobro je pitanje) koji je još u antičko doba popločan i smešten u podzemni hodnik da ne bi smetao stanovnicima, a stari Grci su i reku Po u Italiji zvali Eridan.

U suštini reka je jedna mitološka struktura oko koje postoje raznorazne legende, recimo Fajeton (Feton, Phaeton) je pao u reku sa neba, pritom izgubivši život. Primitivna kartografija tog doba je podrazumevala da reka Eridan okružuje poznati svet, odnosno da se uliva u okolni Okean, a postoje i mišljenja da je naziv Eridan potekao od grada Eridu u Mesopotamiji, današnjem Iraku, premda osim fonetske sličnosti ne postoji nijedan drugi dokaz. Taj grad je pet hiljada godina pre Hrista bio smešten na brdašcu okružen plodnim močvarama koje su bile kolevka naše današnje civilizacije, danas je sve to besplodna pustinja gde su se donedavno preganjali Amerikanci i fanatici u papučama. Postoji samo par jezera na nekoliko desetina kilometara - eto koliko se klima promenila za ovih nekoliko milenijuma. Uostalom, te klimatske promene su i uzrokovale naseljavanje Evrope, civilizacija i poljoprivreda u to vreme su cvetale u Vavilonu i Egiptu, Evropa je bila severno hladno bespuće.

Sazvežđe Eridan vijuga baš kao prava reka i proteže se najvećim delom na južnoj nebeskoj hemisferi tako da se sa evropskih prostora vidi samo jedan deo - onaj najseverniji.

 

Moj prikaz sazvežđa nije tako živopisan kao što je to prikazano u knjizi - nebeskom atlasu iz XIX veka Urania Mirror:

Kao prvo, ovde se vidi crtež Kita (Keto, Cetus) koji šapice brčka u reci Eridan i u odnosu na realnost je okrenut kao u ogledalu (otud i naziv Uranijino ogledalo) a zašto je to tako, pa ovo je bilo napravljeno sa nekom malo drugačijom namenom od besposlenog listanja. Sve karte su sa rupicama na mestu sjajnijih zvezda. Vaše je bilo samo da noću kartu okrenete sa druge strane, prosvetlite papir plamenom obližnje sveće i zvezde će se pokazati onako kako i izgledaju u realnosti - podignite glavu gore i uočićete te iste zvezdane oblike mnogo lakše. Zašto sa druge strane, zato što onda gledate prazan papir i ovi fantastični crteži ne smetaju da vidite kako zvezde zaista izgledaju. Planetarijum softver pre dvesta godina!

Naravno da je dobar deo primeraka ove knjige vremenom nehotice spaljen na ovaj način. Graver koji je bio zadužen za ovaj izvanredni rad je bio Sidney Hal; u to vreme najpoznatiji kartograf. Zapravo njegov posao nije bio ništa drugo do urezivanje slike u bakarne ploče radi daljeg štampanja, njemu su drugi ljudi donosili gotove crteže, tako da je ove nadrealne figure zapravo nacrtao tj dizajnirao Richard Bloxam.

Bilo kako bilo, činjenica da je ovo sazvežđe  malo teže uočljivo sa severne hemisfere, kao i činjenica da kulminira u januaru kad niko normalan ne izlazi noću napolje je dovela do toga da pogledam šta ima interesantno da se tamo snimi. I nema baš puno toga, deepsky objekti nisu baš zastupljeni osim tzv Eridanus klastera. U pitanju je, slobodno se tako može reći, galaktičko jato u nastajanju. Jato broji sedamdesetak većih i oko 200 sveukupno detektovanih galaksija, skupljenih u nekoliko grupica koje između sebe imaju veoma koherentno kretanje, odnosno disperzija ugaonih brzina u odnosu na druga galaktička jata je relativno mala. Udaljenost je prosečno oko 70 miliona svetlosnih godina.

Snimak obuhvata 48 ekspozicija po minut ipo na 20mm i f2.8, aparat je 7D na ISO1600. Ova blenda je dala dovoljno svetlosti da se zabeleže galaksije ali je negativno uticala na zvezdane oblike, činjenica da je sve snimljeno na dvadesetak stepeni visine nad horizontom je to dodatno pogoršala.

Finalni procesing koji vidite gore je obuhvatao pokušaj da smanjim zvezde (uspešan) i da ih potpuno sklonim da bih naglasio galaksije (neuspešan). Skinuo sam dve standalone free aplikacije koje bi trebalo da rade ovo drugo - nijedna nije radila. Hm, možda je to zbog toga što su džabe?

Pošto imam pirotske krvi u sebi sasvim je jasno da gajim izvesna nadasve pozitivna osećanja prema besplatnom softveru, tako da je epizoda sa Starrem i Strarnet++ vrlo brzo zaboravljena i odradio sam ovo prvo pešice u Photoshop-u, mada nisu nešto spektakularni rezultati usledili. Razlog je verovatno činjenica da bi ovo pre funkcionisalo na velikim nebulama nego na fotografijama ovako sitnih galaksija, ali svejedno, bar sam ujedno i (malo) smanjio prečnik ionako velikih zvezda.

Bilo kako bilo, u kadru postoje dve velike galaksije koje čine okosnicu galaktičkog jata i to su NGC1300 (levo) i NGC1232 (desno). Vide se još neke galaksije u donjem levom uglu, kao i par patuljastih iznad NGC1300 ali ih nisam označavao. Patuljaste su recimo NGC1301 sa magnitudom 14.13mag i NGC1297 sa 14.36mag, dakle realno potpuno nebitne, vidljive tek da se detektuje njihov oblik i ništa više.

Napravio sam dvostruko uvećane isečke gde se vidi da detalji na galaksijama i nisu nešto baš zastupljeni. Ovo je verovatno zbog kombinacije dva faktora, atmosferske turbulencije i aberacija na f2.8. Inače atmosfera smanjuje ukupan sjaj leve galaksije sa 10.42mag na 10.81mag, dakle skoro pola magnitude.

Galaksija NGC1300 (levo) je oblika razvučenog S i spada u jedan od najboljih primera takozvane prečkaste spiralne galaksije - njena praktično geometrijski ravna prečka koja izvire sa obe strane jezgra je toliko upadljiva da čak i na ovako maloj žižnoj daljini možemo da prepoznamo oblik. Ove galaksije predstavljaju, koliko mi danas možemo da primetimo, negde odo 2/3 svih galaksija u Univerzumu, premda prečke ne dominiraju baš kod svih galaksija kao kod ove, već bi najtačnije bilo reći da se mogu detektovati. A šta je ta ravna prečka odnosno šipka koja izvire iz jezgra, to nam može reći teorijska astrofizika: po poslednjim saznanjima i modelima, spiralne grane i poprečne prečke imaju isto poreklo koje je povezano sa gravitacionim talasima zgušnjenja (density wave) koji onda dalje modeliraju putanje zvezda u talasaste strukture. Dodatno prečke imaju osobinu da kanališu gas koji sa periferije struji ka centru galaksije; onog momenta kad se taj proces ubrza preko neke granice spiralna grana se ispravlja i poprečna ravna šipka je stvorena.

Kao posledica ovog usisavanja gasa mi imamo eksploziju stvaranja novih mladih zvezda u okolini centra galaksije, a to sve posredno ili neposredno hrani crnu rupu u centru. Nije onda čudno da mnoge prečkaste galaksije imaju aktivna galaktička jezgra, odnosno aktivne crne rupe: čak i naša Galaksija ima prečku. A NGC1300 ima još jednu čudnu osobinu: unutar obe prečke, bliže uz sam centar, postoji još jedna unutrašnja spiralna struktura koja materiju dovodi u samo jezgro galaksije. Ovo se, naravno, ne vidi na mom snimku ali je evidentno da postoji samo kod galaksija sa najizraženijim prečkama.

Vremenom se ovaj proces iscrpljuje, isto kao i rezerve gasa sa periferije - prečka se onda skraćuje i ispravlja u regularnu spiralnu granu po današnjim shvatanjima. U tom momentu bi se galaksija levo (NGC1300) čarolijom pretvorila u galaksiju desno (NGC1232). Desna galaksija ima veliki broj spiralnih grana, što se na mom isečku na moju žalost jednostavno ne vidi, vidi se samo jedna, najveća, na 13h koja je označena kao grana E. Njena asimetrija je navela astronome u prošlosti da predlože interakciju sa nekom susednom galaksijom, ali danas preovladava mišljenje da kanibalizma nije bilo jer nema dokaza, mora da ostane barem nešto od pojedene galaksije - a baš ništa se ne vidi na ovoj, pod 180 stepeni razvučenoj galaksiji.

Izvukao sam isečak iz originalnog snimka, uvećao 5 (pet!) puta i označio granu E (2) i malu satelitsku galaksiju NGC1232A (1). Ove strukture se nalaze blizu ruba kadra pa nikakve preciznosti u spiralnim granama nema kao kod teleskopa Habl, FWHM je zastrašujuće veliki iz raznoraznih faktora (DSLR uvek ima lowpass filter, zatim fokus, optika, praćenje, vetar... a na kraju turbulentna atmosfera nisko na jugu) i iznosi 4.5 piksela odnosno oko 20 arksekundi, ali za f2.8 i svega 200mm žižne daljine iskreno više se i ne može očekivati.

Još jednom, ovo je isečak neobrađenog steka, samo uvećan i linearno rastegnut.

Ono što je danas nama poznato to je da je glavna galaksija (NGC1232) prilično nezavisna od male satelitske (NGC1232A), udaljenost se razlikuje za oko tri miliona svetlosnih godina, mala se nalazi iza velike i tih tri miliona godina je više nego između nas i galaksije u Andromedi. Dakle te dve galaksije nisu u interakciji, premda je evidentno da manja kruži oko velike. 

Međutim za sada imamo dosta strukturnih dokaza koji ukazuju da velika galaksija interaguje ili je imala interakciju sa nekom manjom, verovatno patuljastom galaksijom, a da to svakako nije NGC1232A. Problem je samo u tome što nikakve tragove tj ostatke male galaksije nismo našli unutar NGC1232, a morali bismo ako je to zaista slučaj, kao što je ranije i napomenuto. Neka novija istraživanja doduše, što je redovno slučaj u nauci, opovrgavaju da postoji interakcija sa misterioznom patuljastom galaksijom, tako da tačan odgovor verovatno tek sledi u decenijama pred nama.

U januaru kad ove galaksije kulminiraju, bilo kakvo vedro vreme je čista premija. Tu se onda ne gleda ni vetar, ni stabilnost atmosfere. Ako neko ima vremena i volje onda je poželjno izaći i snimati, a rezultati su uvek u drugom planu - zabava u prvom.