O SEVERNJAČAMA I VETRENJAČAMA

Mi živimo u, astronomski gledano, interesantnom periodu. Kao prvo, položaj Meseca i Sunca je trenutno takav da su na nebu prividno iste veličine, zahvaljujući čemu imamo spektakularna pomračenja Sunca. Koju desetinu miliona godina pre ili kasnije da smo nastali kao civilizacija i ovo ne bi tako izgledalo, pošto se Mesec lagano udaljava od naše planete. 

Druga vesela slučajnost je da na severnom nebeskom polu imamo relativo sjajnu zvezdu - Alpha Ursae Minoris, što u prošlosti uopšte nije bilo često. Obe ove slučajnosti sasvim sigurno nemaju nikakve veze sa nastankom i razvojem naše civilizacije, niti su pomogle ni odmogle, ali je zgodno konstatovati ih.

Ova zvezda je, doduše, udaljena jedan stepen od pola, ali za potrebe noćne navigacije ili useveravanja teleskopa to je nebitno, pošto imamo kalibrisan njen položaj. Na boljim teleskopskim polarnim tražiocima je i ovo ucrtano - na tražiocu Astrotreka imam recimo položaje polarne zvezde od 1990 do 2030. godine - nešto što na EQ6 nemam. Za vreme Hrista npr nije bilo nijedne sjajne zvezde oko severnog pola, gorepomenuta Alfa je bila veoma markantna i uvek je karavanima pokazivala noću sever, premda stoji da je tad bila udaljena možda desetak stepeni od pola. Ko je hteo sam severni nebeski pol na nebu da nađe, položaj je dugo vremena bio između zvezda Beta i Gamma Ursae Minoris.

Na ovu zvezdu je ukazivao i Stobaeus, makedonski filozof iz Stobija u V veku, tadašnjoj provinciji Macedonia Secunda. On je tada napravio ekstenzivnu kompilaciju tekstova prethodnih autora, između ostalog i o pomorskoj navigaciji pa od njega imamo konstataciju da je Alfa pogodna za moreplovce jer je uvek iznad horizonta, iako se nalazi na 8 stepeni od severnog pola.

Naravno, zvezda je - to svi znaju, odavno poznata kao Severnjača ili Polaris. Zapravo, tek je u Renesansi dotična zvezda dobila sadašnje ime i u suštini privukla pažnju astronoma, došavši na nekih tri stepena od samog pola i približavajući mu se. Činjenica da je to tamo najsjajnija zvezda je oduvek bila korisna, pošto dva-tri stepena gore dole nije preterano bitno u odnosu na činjenicu da je to zvezda koja prilično nepogrešivo pokazuje na sever. A to je tek bilo korisno u pomorskoj navigaciji, gde je trebalo meriti visinu nebeskih tela nad horizontom, odnosno njihovu uglovnu udaljenost od horizonta sekstantnom. Štaviše, sekstant je doveo do napretka u navigaciji, jer osim preciznosti nudi i upotrebu iz ruke - svako zna da se brodovi praktično konstantno ljuljaju. Sasvim prikladno, moglo se meriti uglovno rastojanje bilo koja dva nebeska tela i to iskoristiti, ali za geografsku širinu merenu sekstantom je na severnoj hemisferi nekako uvek najpogodnija bila Severnjača.

Zašto postoji ovo kretanje Severnjače? U pitanju je precesija, pojava da severni pol Zemlje u prostoru lagano opisuje kružnice na nebeskom svodu. U našem slučaju ovo kruženje severnog nebeskog pola traje 26 hiljada godina za pun krug, i onda se vraća na početak. Mnogo zvezda vidljivih golim okom je u proteklom periodu igralo ulogu severne zvezde, recimo pre tri hiljade godina je to bila Thuban (Draco), u budućnosti će to biti Vega i Deneb premda ne tako blizu kao današnja Severnjača. Vega treba da prođe možda oko 5 stepeni od pola. 

Severnjača je ovde najsjajnija zvezda u kadru. Bilo je mišljenja da zgrada nije lepo poravnata sa severom upravo iz razloga precesije u poslednjih dvesta godina, tako da na sledećem snimku imate malim kvadratom označenu veličinu precesije od početka XIX veka do danas:

 

Dakle, ovo je zanemarivo. Vrlo je moguće da je bavarska Valhala projektovana danju, uz (neprecizan) kompas, a da se noću spavalo posle napornih radova.

Ali nije samo ova zgrada tražila poravnanje u odnosu na strane sveta. To zahteva i apsolutno svaka hrišćanska crkva na svetu, s tim da se ovde traži pravac istok-zapad. Glavni ulaz je u principu na zapadu a oltar na istoku. Ako ne verujete, evo dokaza.

 

Ovo je Ruska crkva u Gornjem Adrovcu, mesto gde je poginuo Nikolaj Rajevski, ruski oficir i dobrovoljac u kratkotrajnom srpsko-turskom ratu 1876. godine. Opštepoznata je činjenica da je ovu priču uzeo Tolstoj kao inspiraciju za svoj lik Vronskog u Ani Karenjini.

Levo od crkve bi u samom uglu trebala da bude Severnjača, pošto je u pitanju širokougaoni objektiv perspektivna distorzija je, sasvim prirodno, prenaglašena. Ako se ispravi perspektiva u obradi onda dobijemo fotografiju kakva se generalno koristi kad se fotografiše arhitektura: vertikale ostaju vertikale i to je ključni princip. Nekada kad se fotografisalo na film nije bilo Photoshop-a pa su se preferirali tzv tilt/shift objektivi koji su ove transformacije obavljali optički, a i danas malo ozbiljniji fotografi koriste ovaj tip objektiva. Zapravo rezultati su ozbiljniji a ne fotografi, a i cena tih objektiva je svakako ozbiljnija.

Ovo je važilo u za mnogo starije crkvene građevine, recimo za Zirkel kapelu u Bavarskoj, koja je posvećena sv. Cirijakosu.

 

 

Severnjača se ovde vidi tik iznad kule, da nisu naišli oblaci zvezdani tragovi bi bili mnogo duži (ovde je izlaganje trajalo samo pet minuta). Građevina je nastala očigledno u vreme Renesanse, ali je veoma brzo razorena u Tridesetogodišnjem Ratu. Naime, to je sukob koji je besneo u Nemačkoj prvenstveno ali je uključivao i pola drugih evropskih država, pa se može smatrati i jednim od prvih evropskih ratova. 

 

U suštini rat je bio jednim delom i verski, odnosno uzrokovan protestantskim i katoličkim tendencijama, ali je to svakako sekundarno i povezano jednostavno sa činjenicom da su zaraćene strane pripadale različitim denominacijama. Osnova rata je bila potčinjavanje teritorija koje je u tom momentu obuhvatalo Sveto Rimsko Carstvo, a za koje je Volter je jednom lepo primetio: "To nije ni sveto, ni rimsko, ni carstvo". 

Zapravo, Sveto Rimsko Carstvo je najprikladnije uporediti sa današnjom Evropskom Unijom. Labava konfederacija polusamostalnih gradova-državica i relativno malih kraljevstava koja kad se ujedini na papiru ima velike resurse i potencijale, baš kao što i priliči jednom carstvu, ali kad krene ozbiljan rat - svako ide na svoju stranu. Za vreme trajanja ovog u suštini potpuno nepotrebnog rata petina sveukupne tadašnje nemačke populacije je stradala, a rat je doveo samo do privremenog taktičkog usklađivanja okolnih sila. Velika većina nemačkih dvoraca iz tog vremena je pritom uništena a ova kapela nije bila nikakav izuzetak. Međutim, spisak avanturističkih gluposti se tu ne završava.

 

Na samom kraju Drugog svetskog rata, koji je za razliku od Tridesetogodišnjeg u osnovi više bio istrebljivački a manje osvajački, broj nastradalih nije mogao da se jasno sabere - a ni danas to nije moguće. Procene su da je između 50 i 80 miliona ljudi nastradalo, a neki su stradali baš i oko ove kapele. Naime, vrlo inteligentni nemački vojnik je sa vrha kule mitraljezom dočekao Amerikance, a kao odgovor je pozvana artiljerija i kapela je ponovo pretrpela, ovog puta najteža oštećenja u svojoj istoriji. Ne mogu a da ne prokomentarišem da je Don Kihot ponovo jurišao, sa potpuno predvidivim rezultatom od 1:0 za vetrenjače.

 

 

Uostalom, sa druge strane kapele se danas na nekih stotinak metara nalazi vetrogenerator (vetrenjača) koji sam na ovom snimku uspeo da sakrijem tačno iza kapele.

Nemamo samo mi zvezdu Severnjaču, imaju je i druge planete. Na Jupiteru je to Zeta Draconis, na Marsu Gamma Cygni i Deneb, tačnije prostor između njih; a na Mesecu Omicron Draconis. Sličan položaj severnog pola kao Mars ima i Neptun.

Međutim, polarna zvezda se može razmatrati sa više aspekata. Sunčev sistem ima Ekliptiku, odnosno približno ravan sistema oko koga sve rotira pa bismo teoretski mogli da izvedemo nebeske polove, mada je to ni od kakvog praktičnog značaja. Naša Galaksija takođe ima svoj severni i južni pol, imajući u vidu da takođe ima, veoma sporu ali ipak merljivu rotaciju. Ali ovde bi jedini problem bio napraviti galaktički koordinatni sistem: prvi koji je to pokušao bio je Herschell, nekoliko narednih sistema su svi imali razliku od po nekoliko stepeni, što je sa aspekta bilo kakve zahtevane preciznosti jednostavno nedopustivo. Glavni problem je bio što se nije oduvek znalo (kao danas što se zna) gde je tačno centar naše Galaksije.

Ok, imamo Sgr A i šta ćemo sad? Potrebno je provući zamišljenu liniju između Sunca i Sgr A i to nam je polazna osnova. Sve levo i desno od te linije, a gledano u ravni Mlečnog Puta biće istočna i zapadna geografska, pardon, galaktička dužina. A sve iznad i ispod ravni je severna i južna galaktička visina.

 

Ovo je sazvežđe Comae Berenices, nazire se mnogo sitnih i tamnih galaksijica (pošto je po tome između ostalog dotično sazvežđe i poznato), a zvezde su 31 (levo) i 30 Com (gore i desno). Za gornju plavu zvezdu znamo da je dvojna, spektralne klase A2 i da je dvojna. Obe zvezde unutar sistema su na glavnom nizu.

 

Monohromatski isečak uvećan dvaput prikazuje glavnu zvezdu i pratioca na 5:30h, magnitude su prilično različitih 5.78mag i 12.78mag, dakle razlika je okruglo 7 magnituda a to je 645 puta razlika u sjaju. Prilično je onda jasno zašto se ova zvezda svrstava u lepe ali teške dvojne za vizuelne posmatrače. Sama činjenica da je trinaesta magnituda već blizu granice mnogih amaterskih teleskopa implicira probleme, a periferni vid isključuje sjaj glavne zvezde. Dakle, ovde se traže velike aperture.

Separacija je javno publikovanih 42 stepena a ja sam, ne baš naročito precizno, izmerio 45.5arcsec. Konstantno dobijam razliku u ovakvim slučajevima, pa ili ja ne umem geometrijski da pogodim centar velike zvezde ili ovde imam naprosto deformaciju slike na periferiji (fotografisano je bez koma-korektora).

Međutim, to nije naša zvezda, galaktička Severnjača je leva zvezda. Ona nema pratioce i prilično je usamljena žućkasta zvezda spektralne klase G0, dakle slično našem Suncu:

 

Za ovu zvezdu danas znamo da je promenljiva. Ona veoma brzo rotira a pritom ima gigantske pege na svojoj površini tako da za takvo njeno ponašanje mora da postoji astrofizički razlog. I upravo je ugašena helijumska fuzija u njenom centru danas prihvaćena kao razlog budućeg scenarija gde se ova zvezda lagano pretvara u crvenog giganta. Još uvek nije gigant, prečnik je deset puta veći od Sunčevog a pošto je poznato da se rotacija veoma usporava kako prečnik raste, smatra se da je zvezda na početku tranzicije ka crvenom gigantu.

Dakle, zvezda je u suštini još uvek veoma mala, praktično u obdaništu, i zato je njena rotacija brza: za nedelju dana se okrene, dok našem (mnogo manjem) Suncu treba skoro mesec dana. A pritom ima i još nekih implikacija, jedna je i pojava da brza rotacija u kombinaciji sa jakom konvekcijom daje snažno magnetno polje. Mi upravo zbog toga možemo lako detektovati rentgensko zračenje u atmosferi ove zvezde.

U čemu je uopšte značaj jedne galaktičke polarne zvezde? 

Veoma prosto: to je najbolji pogled u vangalaktički prostor. Polaris borealis galacticum je idealan pravac ako želite da usmerite svoj teleskop i snimite udaljene objekte bez apsorpcije prašine i molekularnog gasa Mlečnog Puta, nešto kao kad snimate objekte blizu zenita.