JEDNA KOMETA...

...dva aparata... tri objektiva...

Negde je neko rekao/napisao da su komete kao mačke. Slatke ali potpuno nepredvidive, u principu uvek rade ono što one hoće a ne šta mi očekujemo. Ova poslednja svetla kometa, C/2025 A6 (Lemmon) je odličan primer: na osnovu nekakve statistike o kometama, uzevši u obzir parametre putanje, distancu, činjenicu da je mlada i nepotrošena kometa - došlo se do nekakvih pretpostavki kako bi to sve trebalo da izgleda.

I pritom se poprilično omanulo. Kometa je svetlija od očekivanog još od juna ove godine i tako do danas. Kada je otkrivena kao asteroid u januaru, odmah nakon toga je usledilo otkriće kome od dve sekunde u prečniku, nešto što je na samoj granici rezolucije zemaljskih teleskopa. U tom momentu se činilo da kometa neće preći desetu magnitudu kad bude prolazila našim komšilukom, ali ako zaista bude bila 2.8mag kao što neki optimisti predviđaju onda je to promašaj u proceni od nekih 900 puta. Svakako se očekuje da kometa bude objekat vidljiv golim okom.

Kometa je letos prošla solarnu konjunkciju, odnosno prošla je iza Sunca gledano sa naše planete. Naravno da u tom vremenskom prozoru nije bilo moguće videti je, ali čim se malo udaljila postalo je jasno da je svetlija nego što se očekivalo. Danas se smatra da je kometa u stanju konstantne erupcije, vidljivi su i jonski i prašinski rep i nema razloga da narednih dana ne gledamo spektakl. Tj ako oblaci dozvole, razume se.

Pošto je kometa trenutno odavde cirkumpolarna, odnosno prolazi tik iznad horizonta na severu, gledano ispod asterizma Velikokg Medveda, ležerno sam pristupio rešavanju problematike. Otišao sam na zborno mesto odakle se vidi lepo sever, uzeo krop aparat (7D) i snimio sever sa namerom da uporedim dva objektiva koji mi se trenutno nalaze u rancu, jedan mali i jedan veliki.

Mališa je 24STM, tzv palačinka, nešto što svaki vlasnik kropa mora da smesta da kupi umesto 18-55. Staklo je odlično, oštro, aberacije su dosta dobro kontrolisane za tu cenovnu klasu (sto evra polovan) a ima i jedan asferični element smešten sasvim napred.

Veliki je 17-40L,  zlo i naopako od objektiva, robusnost i dizajn su potpuno nova kategorija u odnosu na jeftinije objektive. Tako je, uostalom, sa svim L objektivima, napravljeni su za profesionalnu upotrebu, osećaj je kao kad iz punta sednete u E klasu. On ima tri asferična elementa i jedan od UD stakla koji (bi trebalo da) rešava pitanje hromatske aberacije.

Leksikon reči i izraza:

Aferični element - stakleni ili plastični element koji poništava barell distorziju, a naročito dobro rešava pitanje oštrine prema rubovima polja. Ima osobinu da je, za razliku od svih ostalih sferičnih sočiva, zakrivljen na krajevima u suprotnom pravcu i tako ispravlja suštinu svih sfernih staklenih elemenata koji ne mogu da na ravnu površinu (senzor ili film) projektuju uvek oštru sliku. Asferični elementi nam ne bi trebali ako bismo proizvodili zakrivljene senzore, ali to je još kompleksnije od asferičnih stakala za proizvodnju. Nivo te zakrivljenosti je veoma mali i mora strogo precizno da bude proizveden, to je i razlog zašto ova tehnologija postoji tek nekoliko zadnjih decenija. Canon tvrdi da u proizvodnji odbacuje sve primerke koji pokazuju odstupanje od 20nm. Da li je to malo ili mnogo, zavisi koga pitate. Ako pitate lekara tj mene, to je prečnik najmanjih virusa dok su bakterije u proseku oko sto puta veće, dakle malo je. Ako pitate fotografa tj mene, 20nm u spektru uopšte nije malo jer je to ceo opseg žute boje, od narandžaste do zelene nijanse.

Asferični element se može posmatrati i kao korektor polja kod nekih teleskopa. Nije to baš sasvim isto, ali su efekti približno uporedivi.

UD element - Canon je prvi usavršio primenu elemenata od fluorita (CaF2) koji dramatično redukuju hromatsku aberaciju. Problem je u tome što se fluorit ne baš lako obrađuje (krt je i tvrd) a u eksploataciji se dešavalo da pukne na najmanji udarac odnosno na termičke promene. To je rešeno činjenicom da se fluorit danas koristi samo tamo gde mora, kod L teleobjektiva i sličnih i smešta se u sredinu između ostalih elemenata (nikako napred ili nazad), a gde može zamenjen je UD staklima koja imaju približan (premda ne i isti) indeks refrakcije. Jedini nusprodukt je činjenica da ćete za isti nivo korekcije upotrebiti dva ili tri UD elementa umesto jednog od fluorita - jedino fluorit u Univerzumu ima isti fokus od ultraljubičastog do infracrvenog spektra.

Dakle, prevedeno na astrofotografski rečnik, ovde imam jedan mali jeftini ahromatski refraktor sa korektorom polja; nasuprot glomaznom apohromatu iste aperture sa korektorom polja. Oba objektiva snimaju na f4.0 i na 24mm i na 7D. Zonerice su izostavljene inače bi razlika u dimenzijama bila mnogo veća; na malom objektivu je zonerica dimenzije noktiju na prstima posle nedelju dana rasta, a na velikom je zonerica kao omanja šerpa.

I odmah sledi poređenje hromatske aberacije na rubovima. Isečak iz neobrađivanih RAW-ova je uvećan 4x da bi se sve pojedinosti videle.

Kao što se vidi, L objektiv pokazuje neuporedivo veći nivo sagitalne, lateralne ili transverzalne (to su sve sinonimi) aberacije. Veoma čudno kad se uzme u obzir cenovni rang i konstrukcija: reklo bi se da ovde ahromat daje lekciju (nazovi) apohromatu. S druge strane, u centru je situacija dobrim delom obrnuta:

Vidi se da oba objektiva dosta dobro rade, 7D ima veoma sitne piksele pa se svaka aberacija vidi; s tim da je 24 STM donekle lošiji sa zvezdanim bojama jer ima malo naglašeniji crveni rub; L se ponaša više kao apohromat što u suštini konstrukciono i jeste. Oštrina se generalno čini većom u malom objektivu.

Što se tiče kome na krajnjim rubovima, oba objektiva jednako padaju u komu. 

Generalno 17-40L ima više klasične kome ali je 24STM specifičan po tome da ima komu pomešanu sa tangencijalnim astigmatizmom i lateralnom hromatskom aberacijom. Dakle, konstruktori su očigledno posao suzbijanja aberacija kod oba objektiva ostavili napola dovršenim i otišli na pauzu za ručak.

Odakle ovako mala razlika u optičkim performansama kad je u svemu ostalom upadljiva? Razlog se krije u tome što je 17-40L konstruisan u praskozorje digitalne ere, odnosno davne 2003. godine. Tada se provodilo vreme za crtaćim stolom mesecima, pa onda još mesecima u laboratoriji testirajući sve moguće kombinacije staklenih elemenata i njihove optičke performanse. Razvoj jednog objektiva je vrlo često bio duži od jedne godine. S druge strane 24STM je konstruisan u za to predviđenom softveru za jedno popodne, testiranje nije bilo potrebno vršiti jer su u startu imali pravu kombinaciju. Ne tako davno, jedna firma koju sad ne želim da reklamiram (Sigma, prim.aut.) se proslavila uvođenjem u proizvodnju svog objektiva čiji je razvoj trajao jedan dan. Dakle: u 9h je uprava poslala razvojnom odeljenju spisak specifikacija, momci su seli za kompjutere i bacili se na posao; malo nakon toga je proizvodnja dobila sve detaljno šta im treba i u tri popodne je sklopljen prototip stajao na stolu u upravi. Nikakvi meseci i godine, nikakva testiranja niti kombinacije, danas softver izračuna sve aberacije koje mi ovako dokoni isprobavamo posle na terenu.

Ali dosta o tehnikalijama; prelazimo na fotke. One su obrađene u DSS-u, pošto je Iris odbijao da izvrši registraciju zemlje, a u PS je to mnogo mukotrpnije. Prvo sledi 17-40L a zatim 24 STM:

 

Fotografije su potpuno proizvoljno obrađivane, nema tu nikakvih naučnih metoda za komparaciju već je čista zanatska ruka u PS-u radila. Otuda i razlika u bojama, mada bi neki sad tu navodili i famozne L boje (premda jeste tačno da objektivi sa boljim i skupljim premazima bolje renderuju boje, odnosno tačnije je reći obrnuto, objektivi sa jeftinim premazima prikazuju sliku bledu i ispranu).

I gde je ovde kometa? Dobro pitanje.

 

Gore je 17-40L, dole 24mm. Problem je kad se problemu pristupi ležerno, a ja sam znao da je kometa iz ovih krajeva cirkumpolarna i nisam žurio da dođem do mesta sa čistim severom. To se manifestovalo time da je kometa na pet stepeni visine, odnosno utopila se u najgušće slojeve atmosfere. Osim toga, ta tri dana je predviđeno po svim modelima da bude oblačno, ali je neko odozgo intervenisao i svaki put je bilo prilično vedro uz maglu po dolinama (anticiklon).

Pa dobro, ako taj L objektiv ne briljira toliko optički u odnosu na mnogo jeftiniji prajm na kropu, pa čemu je onda bio namenjen i tada a i sada? Vrlo prosto, to je širokougaoni objektiv za fulfrejm i on taj posao obavlja više nego dobro. 

Jedan snimak od dva minuta eksponiranja na 5D2 i na f4:

U to vreme su postojala dva široka objektiva, 16-35 2.8L je bio namenjen fotoreporterima koji idu na zadatak danju i noću i moraju da donesu pošto-poto nekakve fotke, a taj objektiv im je upravo to omogućavao, doduše po cenu ne baš stelarnih optičkih performansi na f2.8. Za sve nas kojima takav f2.8 nije bio dovoljno dobar (a ni potreban) postoji upravo f4 verzija. I tu nema dileme: ako vam je potreban široki zum za FF, koliko god objektivi sa crvenim prstenom bili skupi - nema drugog jeftinijeg od ovog.

 

Pogled na zimski Mlečni Put nikad nije bio fascinantan kao na letnji, ali je ovde veoma detaljan i kontrastan. Eksponirano je isto dva minuta sa praćenjem. Direktno poređenje sa 10-18STM nisam izveo ali ne sumnjam ko bi tu bio bolji. Primera radi:

Vlašići su dvostruko uvećani u odnosu na originalnu rezoluciju. Ima tu hromatske aberacije ali je činjenica da su zvezde zaista plave, osim toga vidi se i naznaka refleksione magline. Meni je ovo iz jednog jedinog nategnutog snimka dovoljan dokaz kontrasta objektiva.

Ali nisu to jedina dva objektiva koja mogu da upotrebim protiv ove komete. Pedesetica na 5D2 je vrlo zahvalan, premda ne i optički vrhunski objektiv. Stoga sam sutradan upotrebio astrotrek i zavrnuo istu na f4.0, isto kao i prethodna dva objektiva, a i došao sam malo ranije. ISO1250 je upotrebljen zbog LP-a a i čisto radi eksperimentalnih razloga, postoje priče da bolje trpi razvlačenje od ISO1600.

Nakon priličnog razvlačenja gde je isplivalo zaista dosta šuma i bendinga a i optičkih brljotina, sintetički flet je oduziman još tri puta u toku obrade. Podrazumeva se da je originalni optički flet već bio oduzet prilikom stekinga, ali eto, rubovi dole su pozeleneli i generalno ovo nije objektiv za astrofotografiju.

Da bih izvukao još nešto od detalja ako je ikako moguće, isečak komete sam obrađivao kao monohromatski u 32b.

 

Isplivao je jonski rep, ali i priličan gradijent, što je sasvim normalno za fotografisanje ovako niskih meta. Dodatno oduzimanje sintetičkog fleta otkriva i prašinski rep, zakrivljen prema dole i prilično slabijeg sjaja.

 

Treba reći da skoro svi aparati relativno dobro čupaju detalje iz senki, to važi i za sve Canon modele. Razlika nastupa upravo ovde, kad treba "sabiti" kontrast na svetlim partijama i pretvoriti ih u tamnije, a po cenu izvlačenja svetlijih detalja. 

I ta razlika između 5D2 i 7D uopšte nije mala.