DEVICA I NJENO SKRIVENO BLAGO

On je bio dečak čiji život oblikuju nadahnuta iskustva iz detinjstva, kao uostalom što je slučaj kod svih od nas. Bez obzira što su svi istoričari mislili da je odrastao sa gomilom braće i sestara u teškom siromaštvu, realnost je bila drugačija. Otac im je bio dvorski službenik u malom nezavisnom gradiću između Vojvodstva Lorene i Kraljevine Francuske, a jedno kraće vreme je bio i gradonačelnik istog. Nakon što je otac iznenada preminuo u najboljim godinama, što u ranija vremena iz raznoraznih razloga, a najviše primitivnosti medicine i nauke uopšte nikako nije bila retkost već ćešće pravilo, najstariji brat je preuzeo ulogu glave porodice.

Kada je dečak pao kroz prozor i slomio nogu, morao je da se na neko duže vreme oprosti od škole a umesto toga je brigu o njegovom obrazovanju preuzeo stariji brat. Ovo se ispostavilo kao dobar potez jer je brat insistirao na disciplini i metodičnosti, kao i na posvećenosti detaljima. Međutim, onda se vlast u gradiću promenila i Francuska je preuzela kontrolu, a u tom momentu (kao što to uvek biva kad se promeni vlast), on i stariji brat su morali da potraže drugo mesto i drugi posao obzirom da više nisu bili politički podobni. On je dobio dve ponude za posao u Parizu: da bude čuvar palate ili da bude saradnik Astronoma mornarice.

Naravno da znamo koji je posao odabrao, a svi već pogađaju da je njegovo ime Charles Messier. 

Mladi Messier je dobio stan i posao kod Delisle-a, poslednjeg Kasinijevog studenta i ličnog prijatelja Newton-a. Gazda je, dakle, bio autoritarna ličnost u svakom pogledu i to se osećalo u vazduhu; uostalom ceo život je putovao pa čak je i 21 godinu je bio direktor opservatorije St. Peterburg na lični poziv cara Petra I. Posao Messier-a je bio za početak da iskopira mapu Kine u cilju čega je dobio na raspolaganje ogromnu prostoriju bez grejanja, na šta je stari Delisle prokomentarisao da treba da se navikne i da je to zapravo odlično za budućeg astronoma.

Preokret nastaje kad je 70-godišnji gazda dao Messier-u da traži kometu Halley koja je te 1757 mogla verovatno negde da se primeti, budući da je u iduće dve godine bilo očekivano da prođe pored nas. To je bila doduše samo moderna hipoteza za koju je gazda lično proračunao putanju. Pritom je mlađani učenik gazdinim instrumentima uočio Andromedinu galaksiju i njenu malu pratilju (M32), a osim toga još jednu kometu (C/1758 K1 De la Nux). Pravo iznenađenje je bila kometolika struktura u sazvežđu Bika za koju je Messier izmerio položaj u avgustu i septembru, konstatujući da se uopšte ne pomera što je realno bilo vrlo neočekivano i frustrirajuće. 

Na kraju je Hejlijevu kometu prvi uočio nemački astronom Palitzsch 25. decembra 1758 godine, a Messier je tek mesec dana kasnije uspeo istu da detektuje. Međutim, stari gazda je insistirao na svojim proračunima koji su, gle čuda bili pogrešni, i po kojima to nije bila kometa Halley. Tu je naučena još jedna lekcija - veži konja gde ti gazda kaže, otkriće nije bilo dozvoljeno publikovati nego nazad na posao. Kasnije je Messier izjavio: "živeo sam u njegovoj kući, morao sam da slušam". Pošto je gazda uspeo da shvati situaciju tek 1. aprila i da prihvati da je to traženi objekat, objavio je sopstveno otkriće s tim da mu pola Akademije nauka nije verovalo, imajući u vidu veseli datum. Mora da je sve ovo bilo veoma frustrirajuće za Messier-a, naročito kad je gazda iduće godine ponovo odbio da dozvoli objavljivanje otkrića još jedne Messier-ove komete. 

Kažu da je vremenom stari šef promenio stav prema mladom učeniku, naročito što je zbog slabog zdravlja sve više odsustvovao u opservatorijskom radu. To je za Messiera bilo svakako pozitivno i tad počinju da se ređaju njegova otkrića: red kometa, red onoga što nisu komete. A onda je 1781. godine ušao u sazvežđe Virgo (Devica) i zaprepastio se, budući da ima mnogo maglina skoncentrisanih na malom prostoru. Za vrlo kratko vreme je napabirčio trinaest objekata za svoj katalog, beležeći položaj prvog a zatim se nadovezujući sledećim objektom; gde je pritom i dodato:

"Sve ove magline izgleda da su bez zvezda: mogu se videti jedino na veoma dobrom nebu, blizu njihovog meridijanskog prolaza. Na većinu od tih maglina mi je ukazao gospodin Méchain".

Dakle, sve što je napisano pre 250 godina stoji i danas, što će potvrditi čak i najpovršniji vizuelci, galaksije nisu za svakoga i nisu za svaki dan. A da li ove galaksije mogu da se fotografišu svakodnevnom fotografskom opremom, odnosno objektivom od 50mm žižne daljine? On ima malu žižnu daljinu a i aperturu, svakako je daleko čak i od Messier-ovih teleskopa koji, suprotno uobičajenim mišljenjima nisu bili baš mali za tadašnje standarde. Bilo je tu nekoliko ahromatskih refraktora žižne daljine 0.3-1 metra, par vazdušnih refraktora (samo objektiv i okular; prvi se okači na visoku letvu a drugim se juri fokus) od po desetak metara žiže, sve do dva gregorijana i jedan njutn. Svi teleskopi su imali samo po jedno uvećanje, odnosno izgleda da Messier-u tad nije bio poznat koncept izmene okulara, tako da su uvećanja ovih desetak teleskopa bila između 60 i 140 puta, sasvim dovoljno za njegov rad. Aperture nisu navođene ali se smatra da su refraktori bili 50-90mm aperture, s tim da je pred kraj života preferirao 90mm aperturu. Gregorijanski reflektor je imao aperturu od 200mm ali su ta metalna ogledala imala relativno malu refleksivnost i skupljena svetlost je bila na nivou gorepomenutog 90mm refraktora. Još gori je bio 200mm njutn koji je nasledio od Delisle-a, on je bio na nivou 60mm rerfraktora - tadašnjih, a danas ako uračunamo multicoating najverovatnije je na nivou mojih teleobjektiva. A ako uračunamo koliko je digitalni senzor napredniji u detekciji tamnih maglinica, verovatno je da će za ovo biti dovoljna i pedesetica sa svojom aperturom od 50/2.8=18mm.

Za ovaj eksperiment mi je trebalo tamno nebo, našao sam lokaciju istočno od Nirnberga koja je na 400 metara nadmorske visine, sa SQM očitavanjima (2015. godine doduše) od 21.6mag/arcsec2, što je ohoho dobra vrednost u zenitu. Na žalost na horizontu se vide odsjaji većih obližnjih gradova Minhena i Nirnberga, ali je ovo klasično Bortle 4 nebo, dakle, prema zenitu sasvim zadovoljavajuće.

Ako uvećate snimak, videćete gomilu galaksija. A primenom maske na zvezde možda galaksije malo iskoče u prvi plan (gradijente sam doduše propustio da rešim):

 

Međutim, pravi detalji se kriju kad se snimak prebaci u monohromatski mod i dodatno rastegne. Najzanimljiviji isečci slede, prvo Markarijanov lanac (obeležen lukovima) zajedno sa galaksijama koje je Messier uspeo da vidi:

Isečak je 1x1, odnosno u originalnoj rezoluciji, dakle bez smanjivanja za web. Svako ko je učestvovao na Mesijeovom maratonu zna da se pobednik odlučuje upravo ovde, u Virgo se ulazi svejedno iz pravca zvezde Vindemijatriks levo ili Denebole desno, ali između njih se krije Markarijanov lanac sa gomilom M objekata. I onda rudarenje može da počne.

Desno odnosno malo zapadno se nalaze još neke galaksije koje je Francuz klasifikovao:

 

A ono što on nije znao to je da se sve ove "magline bez zvezda" najrazličitijih oblika mogu klasifikovati u jednu grupu, a mutne loptaste magline (takođe bez zvezda) u drugu grupu. I upravo jedna jedina loptica iz druge grupe se nalazi još malo zapadno u ovom sazvežđu, zbijeno/globularno jato NGC4147:

Na jugu se nalazi grupa galaksija okupljenih oko M49. Ono što je dilema to je zašto Messier nije ubeležio još neke sjajne galaksije koje se ovde vide? Da li ih jednostavno nije video (premda ih je Herschell vrlo dobro video sa nešto malo jačim instrumentima) ili je smatrao da je to dovoljno, odnosno da ih niko neće pomešati sa kometama? Ili je naprosto u pitanju (ne) sistematičnost Francuza u radu i želja da što pre smandrlja katalog, objavi ga i onda se posveti svom pravom cilju, otkrivanju kometa - nikad nećemo sa sigurnošću znati.

Bilo kako bilo, brojevima 1, 2 i 3 su označene NGC4535, 4526 i 4365.

Desetak stepeni na nebu okvirno zauzima ovo galaktičko jato. Naša Lokalna grupa galaksija (gde su najveće naša i galaksija Andromeda) zajedno sa galaktičkim jatom Virgo i još nekim manjim jatima čini Lokalno superjato Virgo. Već po nazivu jasno je gde je prestonica superjata; zapravo Virgo jato ima dva centra: jedan je neosporno u najvećoj i najmasivnijoj tamošnjoj galaksiji - M87. Drugi manji centar je galaksija M86 a treći je lociran u M49. Po masi grupa galaksija koje su smeštene oko M87 je deset puta veća od druge dve grupe, tako da je jasno ko je ovde gazda. Osim toga M87 ima i najveću i najmasivniju crnu rupu u ovom kutku svemira.

Osim naše Lokalne grupe i Virgo jata, Lokalno superjato sadrži i stotinak drugih manjih grupa galaksija. O broju galaksija je izlišno govoriti pošto manjih odnosno patuljastih galaksija vrlo često ima i deset puta više u nekom jatu nego većih, vidljivih. Praktično redovno se otkrivaju nove patuljaste galaksije u Virgo jatu, što znači da je broj poznatih galaksija vrlo promenljiv - ali istovremeno mi možemo da imamo procenu mase galaktičkih jata što je mnogo bitniji podatak. I tu se vidi da redovno najveći deo mase otpada na tamnu materiju.

U galaksijama znamo šta se nalazi, ali proučavanja prostora unutar samog jata a između galaksija su prikazala mnogo interesatniju situaciju od našeg Lokalnog jata. Ima tu dosta zvezda (možda i do 10% u odnosu na sve zvezde u galaksijama), zbijenih jata, planetarnih maglina, gasa u obliku plazme, praktično svega kao i u galaksijama. To onda znači da su svi ovi elementi verovatno razbacani po prostoru usleg intenzivnih gravitacionih interakcija među članicama jata, odnosno prilično je neverovatno da je nešto od toga nastalo van neke galaksije.

Ovo što je navedeno je morfologija jata, sledi dinamika. I tu M87 uopšte nije centar jata, uprkos svojoj masi, već trenutno obitava u blizini centra mase jata Virgo. Sve galaksije se nalaze u pokretu a imamo izmerene radijalne brzine za 350 galaksija od trenutno poznatih 1277 koje čine ovo jato, tako da je modelovanje uveliko završeno; i moglo bi se na osnovu toga reći da je jato Virgo još uvek relativno mlado, odnosno u procesu nastanka i razvoja. Jato Virgo se nalazi od nas udaljeno oko pedeset miliona svetlosnih godina i naše Lokalno galaktičko jato je upravo tamo privučeno gravitacijom: prosečna brzina naše i galaksija iz komšiluka je 100-400km/sec u pravcu sazvežđa Virgo.

Zaključak: prilično dobro iskorišćeno veče imajući u vidu mlad Mesec koji je smetao.