MERKUR I VULKAN: I MEĐU LEKARIMA IMA PACIJENATA

Renesansnom alhemičaru je bilo poznato sedam metala i oni su na osnovu saradnje sa astrolozima asocirani sa sedam poznatih planeta. Metal poznat kao živa je bio po svemu čudan: nalazio se uvek u blizini ugašenih vulkana što je svojevrsna simbolika, tečan a ujedno i veoma težak, neprirodno srebrnasta tečnost, dobio je ime po prvoj planeti gledano od Sunca - Merkuru. Dobijanje opasne i otrovne žive u ta stara vremena nije bilo lako ali je bilo moguće. Sama živa nije opasna u elementarnom stanju, ali njena jedinjenja itekako jesu. Prvo se u prirodi nađe poludragi kamen cinabarit koji je najčešće crvene boje. Ako se isti ne iskoristi za dobijanje pigmenata odnosno u industriji boja, možemo ga u pećima zagrejati i živa se kao gas izdvaja i isparava. Dalje sve ide lako: kondenzacija žive u tečnost je nešto što je svakom Srbinu i Balkancu u suštini veoma poznat proces, mada mi tako proizvodimo neke sasvim druge supstance, doduše jednako toksične po ljudski mozak.

Još ranije, u antičko doba su Rimljani videli praktično u svemu sebe kao naslednike starogrčke civilizacije, pa je tako rimski Merkur kao simbol trgovine, putnika i igara na sreću bio doslovce prepisan od grčkog Hermesa. Čak i danas termin trgovine u engleskom jeziku (merchandise) vuče poreklo iz latinskog - Merkur je bio bog i trgovine, između ostalog.

Za nas u astronomiji i astrofotografiji Merkur je svojevrsna retka zverka. Planeta koja je najbliža Suncu, sasvim prikladno, ne može se drugačije videti osim rano uveče na zapadu i ujutru na istoku, i to samo ponekad. To što se ugaono gledano nikad ne udaljava preterano od Sunca ujedno znači i da je Merkur zapravo redovno veoma nisko nad horizontom. Najveća istočna elongacija tj najveća večernja udaljenost od Sunca iznosi ovih dana 18 stepeni, dok u aphelionu može da ide do 28 stepeni. Teleskopska slika je nikakva, pošto atmosfera toliko nisko potpuno ruinira sliku, vidi se faza Merkura tj oblik polumeseca i to je to, apsolutno nikakvih drugih detalja nema. Jedino što se može snimiti je širokougaoni kadar, naravno, ako osim Merkura tu ima još nekih interesantnih elemenata.

U lovu na Merkur treba potražiti lokaciju sa koje se zapad lepo vidi, ja sam se odlučio za jezero pomalo rogobatnog naziva (Brombachsee). Anticiklon koji se sapleo i tresnuo posred Evrope već dve nedelje donosi apsolutno neuobičajeno toplo i vedro vreme za ovaj deo godine. Temperature krajem februara i početkom marta u centralnoj Evropi idu od noćnog mraza do dnevnih 15-18C što je prilična retkost, ali je bar transparencija vrhunska. Jedina je šteta što imamo tu fazu Meseca koju imamo, pa je deepsky fotografija generalno nemoguća.

I dok čekam da mrak padne mogu da se divim nebeskom spektaklu koji priređuje Venerin pojas, zahvaljujući pomenutoj transparenciji. To je onaj crvenkasti odsjaj na nebu nakon zalaska Sunca, a na suprotnoj strani od Sunca u mom slučaju. Isto se dešava i neposredno pre izlaska Sunca ujutru.

Radi se zapravo o odsjaju zalazećeg Sunca (koje je crvene boje zbog apsorbcije i rasejanja, normalno) na sitnim česticama prašine, polena, vodene pare i čega god još ima u visokoj atmosferi. U povratku ka nama ta odbijena svetlost takođe trpi dodatnu apsorpciju i rasejanje, pa se još više pomera ka crvenom delu spektra. Ispod Venerinog pojasa se nalazi tamna plava senka naše planete koja sa pojasom čini oštar kontrast. Uglavnom, bilo mi je u tom trenutku krivo što sam tu a ne na nekom drugom mestu gde bih mogao neku bolju pejzažnu fotku da snimim, pošto se ovakav spektakl ne dešava baš često. Ove zasićene boje su malo korigovane u obradi, normalno, ali je samo veče bilo brutalno transparentno i generalno su boje bile toliko izražene kakve ja godinama nisam video.

Ali nema veze, ne treba gubiti iz vida zašto sam ja danas uopšte tu.

Mlad Mesec i Venera dominiraju snimkom, a tik iznad crvenog ruba na horizontu se zapaža mala tačkica: Merkur je ovde vrlo sjajne -0.9 magnitude, ali je naprosto nebo još uvek suviše sjajno u toj oblasti. Nakon 15min sledi snimak pedeseticom sa suprotne strane jezera; u momentu snimanja planeta je bila četiri stepena iznad horizonta:

Još jedan širokougaoni snimak (24mm) ovog puta sa fog-filterom koji poprilično naglašava taj svoj difuzijski efekat. Mogao bih ubuduće da recimo smanjim izlaganje filterom, najprostije bi bilo pola ekspozicije odraditi sa filterom a pola bez. 

Na ovako maloj visini apsorpcija igra ogromnu ulogu - od Merkurovog originalnog teorijskog sjaja (-0.89mag) je ostalo svega +0.68mag, što će reći da je atmosfera gusta kao testo pojela više od jedne ipo magnitude ove planete. Poređenja radi, Venera koja je na 17 stepeni visine ima -4.34mag, što je sjaj sa uračunatim gubitkom od nešto manje od pola magnitude sjaja. 

Stari Grci su planete nazvali tako jer je to bio njihov termin za lutalice. I zaista, nakon svega nekoliko dana može da se primeti kako se planete na nebu pomeraju u različitim pravcima (ali uvek duž ekliptike), kako u odnosu na okolne zvezde tako i u odnosu jedna na drugu. Merkur i Venera su na sledećem snimku evidentno promenili položaj.

 

Vezano za kretanje ove dve planete, snimci su snimani u intervalu od po tri dana (3., 6. i 9. mart) i to što se prividno mimoilaze odnosno što obe unutrašnje planete ne leže tačno na ekliptici je poznat fenomen. Merkur prolazi, gledano sa Zemlje, ne ispred i iza Sunca već pravi tzv gornju i donju konjunkciju. Kad je u opoziciji tj iza Sunca ("pun Merkur") on je u gornjoj konjunkciji, tj iznad Sunca gledano sa severne hemisfere. Obrnuto je kad je bliži nama, onda prolazi ispod Sunca, s tim da je logično da u oba slučaja ova planeta prolazi toliko blizu Sunca u prividnom smislu da nikakvo posmatranje u principu nije moguće.

Merkur ima od svih planeta najveću ekscentričnost svoje orbite (0.21) i u tome je sličan sa nekadašnjom planetom Plutonom (biće nekadašnja dok Tramp ne čuje za to) koji ima slične odnose periheliona i apheliona. Jedina razlika je u tome što je Pluton dalji od Sunca tačno 100 hiljada puta.

Par samo reči o fotografisanju planeta u sumrak. Ono gde se fotograf i astronom razilaze u pristupu je otvor blende odnosno apertura. Fotograf na pejzažima bi to zavrnuo na najmanju moguću vrednost a astronom obrnuto. Objašnjenje i jednog i drugog ima svoje argumente: prvi tako dobija oštre detalje na celom kadru, od trave u prednjem do neba u zadnjem planu, uz minimiziranje još kojekakvih optičkih aberacija. Drugi zna da broj uhvaćenih zvezda zavisi primarno od aperture.

U praksi ja sam ovo mogao da snimim blendom f16 i (ne računajući dužinu izlaganja) pitanje je da li bih uopšte zabeležio slabašan sjaj Merkura na svetlom nebu. Umesto toga on se na f2.8 jasno ističe, i to je fundamentalna razlika, pošto veća apertura daje veći kontrast na snimljenim objektima. Dakle, otvorite širom blendu, nisu današnji objektivi toliko loši da to ne mogu da podnesu.

Dakle Merkur je mala, stenovita planeta koja ima najveću gustinu u odnosu na sve druge planete Sunčevog sistema - ako ne računamo našu planetu. Kako je i zašto tako, nije sasvim rasvetljeno ali je logično da nastanak planete veoma blizu matične zvezde može da, usled velike temperature, oduva lakše elemente i ostavi samo one teže koji na tim temperaturama nisu ni gas ni tečnost već ostaju u čvrstom stanju. Zapravo, Zemlja ima malo veću gustinu zbog toga što je masivnija i ima veće gravitaciono sažimanje u svom jezgru: da nije tog efekta Merkur bi bio još gušća planeta od Zemlje.

Sasvim je logično onda da Merkur ima ogromno metalno jezgro, procentualno gledano mnogo veće od svih ostalih planeta. Danas se smatra da najveći deo jezgra čini gvožđe, a zašto je to tako, postoje za sada tri jednako validne hipoteze:

1) U ranoj istoriji Merkur se sudario sa nekim tamošnjim planetezimalom koji je bio sastavljen mahom od metala. Kora je onda prilikom udarca rasuta širom Sunčevog sistema, ostavljajući skoro ogoljeno metalno jezgro. Ovo se pretpostavlja da je bio mehanizam i sa našom planetom - od kore u orbiti se kasnije kondenzovao Mesec.

2)   Merkur je nastao pre nego što se Sunce "upalilo". Nakon paljenja temperatura u okolini Merkura je buknula na čak možda 10 hiljada Kelvina, rasturajući koru i ostavljajući metalno jezgro.

3) Merkur u svojoj okolini nije mogao da sakupi dovoljno lakih elemenata i sitnijih čestica, pošto u tadašnjoj nebuli protosunce je iste oduvavalo na veće orbitalne distance.

Treba naglasiti da u prilog prve dve hipoteze nikako ne ide činjenica da na Merkurovoj kori odnosno na površini ima dosta sumpora i natrijuma, dakle lakih elemenata kojih svakako ne bi trebalo da bude tamo nakon oduvavanja kore. Naravno da to preliminarno ne znači ništa, možda su se ovi elementi tokom milijardi godina lagano ponovo nataložili nekim drugim mehanizmom, ali ostaje činjenica da ćemo teško proniknuti u prirodu nastanka ove planete bez da bušimo njenu koru.

 

Ima jedna interesantna stvar vezana za orbitu Merkura koja je dugo u XIX veku intrigirala astronome, i ne samo astronome. Naime, svaka orbita planete je elipsa, nije tačan krug. Na mestima gde je planeta najbliža Suncu nalazi se perihelion a suprotno je aphelion. U geometriji ove tačke možemo definisati i kao periapsis i apoapsis. Upravo ovakva jajasta orbita vremenom ima običaj da dodatno kruži oko Sunca, odnosno periapsis i apoapsis vrše laganu rotaciju u dužem vremenskom periodu i to je poznato kao apsidalna precesija. Ilustracija:

Ovu dodatnu precesiju za orbitu Merkura je postalo moguće detektovati tek u XIX veku, obzirom na preciznost instrumenata koji su u tom momentu već izrađivani. Irban Le Verije, čovek koji je izračunao položaj nove planete iza Urana i onda poslao podatke astronomima da tamo traže, što je rezultalo otkrićem Neptuna; želeo je da ponovi taj svoj uspeh ako je ikako moguće. Na osnovu precesije Merkura koja je veoma mala ali ipak najveća od svih poznatih planeta, došao je na istu ideju kao i sa Neptunom, dakle imamo planetu koja razvlači Merkurovu putanju. Ali problem sa idealnim rešenjima je što su ona nemoguća, napisa svojevremeno Pekić.

Razlog za ovaj Le Verijev stav je odstupanje izmerenog Merkurovog položaja u odnosu na izračunati položaj. Precesija Merkurove orbite iznosi 1.5556 stepeni za sto zemaljskih godina, toliko je izmereno a izračunato je na osnovu Njutnove mehanike da treba da bude 1.5436. Razlika je zanemarljiva ali postoji i ne može nikako biti objašnjena nego da nešto drugo postoji što nije uzeto u obzir - ukupno odstupanje je 43 ugaone sekunde, jedan Jupiterov prividni prečnik za sto godina, dakle veoma malo ali ipak merljivo. Ništa lakše nego reći da je to uticaj neotkrivene planete koja orbitira još bliže Suncu od Merkura, i koja je samim tim dobrim delom nevidljiva. 

Sam Le Verije nije bio površan i sklon improvizacijama; prvi put je omanuo sa svojim predviđanjima Merkurove putanje dve godine unapred za 1845. godinu i nije želeo da se takva nepreciznost ponovi. Uzeo je podatke o kretanju Merkura za skoro dve decenije i 14 Merkurovih tranzita preko Sunca i bacio se na posao. Uz tačne položaje i vremena tih tranzita moguće je bilo računati parametre putanje i tu je zapravo isplivala razlika između računanja i merenja. Pošto su svi znali da Le Verije sumnja na planetu, vrlo prikladno nazvanu Vulkan, bilo je gomila njih koji su objavljivali da su posmatrali tranzit Vulkana preko Sunčevog diska - praktično svi su uočavali Sunčeve pege a ne realne tranzite. Međutim, njegovu pažnju je privuklo pismo astronoma amatera Leskarboa koji je živeo u selu nadomak Pariza. Kad neko nešto tvrdi iz Brazila ili afričkih kolonija, Le Verije sa njim može samo da se dopisuje, ali ovde je smesta odjurio na lice mesta da bi ispitao o čemu se radilo.

 

U suštini opservatorija, instrumenti, sam Leskarbo uopšte nisu Le Verijeu ulivali nikakvu sigurnost, imajući u vidu njegovu pedantnost u radu - direktor pariske Opservatorije je sasvim sigurno navikao na druge standarde u odnosu na seoskog amatera. Karakter Le Verijea kao direktora je bio takav da je na kraju nakon opšte pobune zaposlenih praktično najuren motkom sa svoje funkcije, ali ako zanemarimo tu njegovu osobinu da nije umeo ništa sa ljudima osim da ih teroriše, bio je briljantan naučnik. Zato i čudi da je poverovao čoveku koji u decembru tvrdi da se seća da je u martu posmatrao tranzit planete ispred Sunčevog diska.

Izgleda da je želja za otkrićem prevagnula i 1860. je Le Verije na osnovu ovog svedočenja objavio otkriće planete Vulkan. Čak je na osnovu podataka Leskarboa izračunao orbitu. Problem je nastao kad je astronom iz Brazila objavio da je u vreme otkrića, dakle 26. marta, takođe posmatrao Sunce i to duplo većim refraktorom - i nigde nije bilo nikakvog tranzita. Ali s druge strane, u parisku Opservatoriju su stizala i pisma sa posmatranim tranzitima koja su potvrđivala postojanje Vulkana, mada su ona sve više izazivala očaj kod Le Verijea. Svaki put kad je pokušavao na osnovu njih da preciznije odredi parametre putanje, svaki put se ništa nije uklapalo. Delovalo je da su podaci o tim tranzitima potpuno nasumično štancovani, što oni uistinu i jesu bili, samo što to direktor nije znao. Ili nije želeo da zna.

Jednom je recimo stigla potvrda o postojanju planete od veoma kredibilnih osmatrača: Amerikanci Votson i Svift su tvrdili da su videli po dve planete za vreme pomračenja Sunca. Položaji se za malo nisu uklapali i sve je ličilo da se radi o četiri objekta koji u teleskopima nisu bili zvezde već su imali jasne male diskove. Ostavljajući na stranu šta čovek može videti refraktorom za tih nekoliko minuta koliko totalitet traje, uz neizbežna pitanja koliko je veliki teleskop adaptiran na ambijentalnu temperaturu i kakve su termičke turbulencije u atmosferi nastupile priilikom pomračenja, postaje vrlo moguće da se zvezdin disk proglasi za planetarni. Naravno, uvek ostaje mogućnost i da su nekoliko kometa mogle zabunom da budu proglašene za planete, jedino je sigurno da nikakva planeta u tom momentu zaista nije uočena.

Ali to je opet bila noćna mora za Le Verijea koji je morao sve ispočetka da računa. Ono što on nije znao to je da će nekoliko decenija kasnije, fotografskim putem biti ispitano nekoliko Sunčevih pomračenja i da apsolutno nikakvih naznaka neće biti da postoji planeta unutar Merkurove putanje. Ostaje još pitanje precesije, ali je i to pitanje rešeno: Ajnštajn je, kao i uvek u to doba imao genijalan teorijski pristup. Njegova teorija relativiteta je objašnjavala ovu razliku kroz prizmu činjenice da je Merkur veoma blizu Sunca i da se kupa u veoma jakoj Sunčevoj gravitaciji. Ovo je poznato i kao vremenska dilatacija, dakle jako gravitaciono polje deformiše vremensko-prostorni kontinuum tako da za Merkur vreme malo ali ipak merljivo sporije protiče. A ako sporije protiče, kasniće njegova precesija.

Koliki je zaista prividni prečnik Merkura?

Treba napraviti eksperiment, teleobjektiv od 250mm je usmeren u pravcu zapada sa dugom ekspozicijom.

 

Da je fokus na mestu dokazuje i prolaz jednog aviona čija su poziciona svetla male tačkice; za Merkur je jasno da nije tačkica već svetla loptica. Isečak je u 100% rezoluciji:

 

Na kraju mereći prečnik linije (11 piksela) i množeći sa vrednošću koju na nebu zauzima jedan piksel (3.55 arksekundi) dobijamo basnoslovnih 40 sekundi. Toliko je Jupiter kad nam je najbliži, da li je moguće da je i Merkur danas toliki?

Naravno da ne, pravi prividni prečnik Merkura u momentu snimanja iznosi ispod sedam sekundi. Razlog zašto sam ja dobio ovako veliku vrednost se krije u još ponečemu vezanom za prirodu fotografije. Naime turbulencija primorava sliku neke zvezde (ili planete) da konstantno osciluje oko centralnog položaja, crtajući zapravo mnogo veće svetlo polje oko prave pozicije. Ako tu dodamo činjenicu da je eksponirano za nebo a ne za planetu, odnosno da je ovde ideja bila da nebo bude iole dobro eksponirano, znajući da će pritom planeta da bude preeksponirana, efekat oscilacije oko pravog položaja je dodatno naglašen. Poziciona avionska svetla su ispravno eksponirana i kratko su trajala da bi ih turbulencija razmazala pa su samim tim i daleko oštrije prikazana.

Na 3x uvećanom isečku je moguće još neke efekte atmosfere primetiti. Osim turbulencije koja put Merkura predstavlja krivudavom linijom i sa nejednakim prečnikom, ovde se može videti da gore imamo zeleni rub a dole crveni. I to je povezano sa disperzijom, kao što je i čuveni fenomen green flash zapravo ekstremna refrakcija između različitih slojeva transparentne atmosfere, ali tako da se temperatura a samim tim i gustina tih slojeva primetno razlikuju. Ovu planetarnu disperziju sa snimka možemo smatrati umanjenom verzijom green flash fenomena. 

Prilikom disperzije se plavi zraci najviše lome; oni su ovde potpuno odsutni jer su dosta udaljeni od svetlog diska. Sledeći su zeleni i oni grade gornji rub nebeskog tela (planete, Meseca, Sunca) dok su crveni standardno izraženi na donjem rubu. Kako nebesko telo tone prema horizontu, zbog apsorpcije svega osim crvenih zraka, zeleni rub se može izgubiti odnosno zelenu boju može atmosfera potpuno apsorbovati i onda uprkos idealnim atmosferskim uslovima za green flash, isti možda neće nastupiti.

Usput, razlika između izmerene i njutnovski izračunate precesije, kao što je gore napomenuto, iznosi 43 ugaone sekunde za sto godina. Koliko je to na ovom snimku najbolje se može ilustrovati zelenom linijom - eto ta mala zelena linija je dovela svojevremeno do svih muka, zabuna i afera kad je u pitanju precesija Merkura.

 

Nakon što je mladi Ajnštajn svojom teorijom uzburkao duhove u Evropi i svetu, svi su se zainteresovali za ovog činovnika koji perfektno vlada teorijom. Naravno da se to nije desilo odmah, budući da njegova teorija u startu nije bila poznata van univerzitetskih krugova. U suštini objašnjenje precesije Merkura je bilo jedan segment priče koja se manifestovala krivljenjem prostor-vremena, a postojao je i drugi - teorija relativiteta je predviđala da će zvezde neposredno pored masivnog objekta kao što je Sunce prividno promeniti svoje položaje usled Sunčeve gravitacije na zrake koji prolaze pored Sunca. 

Fotografska verifikacija je čekala kraj I Svetskog rata, odnosno 1919. godinu. Tada su Edington i Dyson sproveli dve ekspedicije na dva kraja sveta, Brazil i afričko ostrvce Principe u nameri da fotografišu totalno pomračenje Sunca i onda mere zvezdane položaje. Ekipa u Brazilu je imala instrument iz Griniča, astrograf od 13 inča, uz mali pomoćni astrograf od 4 inča. Na kraju se ispostavilo da su svi snimci sa velikog astrografa tragično defokusirani a sve što je moglo da bude upotrebljeno su snimci sa malog astrografa gde se videlo ukupno sedam zvezda.

Ekipa na Sao Tome and Principe je takođe imala podeljenu sreću: oluja je besnela celo pre podne sve do pola sata pred pomračenje. Od 16 ispravno izoštrenih i eksponiranih ploča samo na poslednjih par oblaci nisu zaklanjali zvezde; Sunčev disk se svuda doduše dobro video ali on nije ni bio poenta ekspedicije. Na kraju je jedna jedina ploča bila dovoljna za precizno merenje i analiza je počela.

Teorija kaže da će, po Njutnu, savijanje svetlosnog zraka oko masivnog objekta biti vidljivo za telo masivno kao što je Sunce. Takođe se može izračunati da to savijanje za zvezdu koja dodiruje Sunčevu površinu, tj koja zalazi iza Sunca iznosi 0.83 uglovne sekunde, malo za golo ljudsko oko ali ipak itekako dovoljno da se fotografski zabeleži. Ovo je zaključio nemački astronom von Soldner još u vreme Karađorđa; Ajnštajn je došao do istog zaključka i bacio se na računanje, da bi 1911 objavio u stilu "testirajte ovo i onda mi recite šta mislite o mojoj teoriji". Čista sreća je da nije bilo moguće da se testira narednih godina, što zbog svetskog rata a što zbog oblaka na nekoliko narednih pomračenja, jer bi testovi pokazali da je Ajnštajn spektakularno promašio. On će 1915 ponovo računati ali pomoću opšte relativnosti - nova vrednost je bila 1.75 arcsec za Sunčev rub.

Odnos u svetu koji je postojao nakon rata prema Nemcima i Nemačkoj je bio, blago rečeno, prezriv, naročito iz Britanije; ako bi se ispostavilo da Teorija relativiteta greši ne treba reći koliko će to obradovati mnoge. Međutim, na sveopšte čuđenje, rezultati su proizveli mladog fizičara u internacionalnu naučnu zvezdu, a legenda kaže da je Ajnštajn odgovorio na pitanje šta bi bilo da su rezultati pokazali drugačije: 

"Izvinio bih se Gospodu, ali moja teorija se svakako tačna".

Neočekivano je Ajnštajn imao kritičare u sopstvenoj zemlji. Nobelovac P. Lenard (dobio Nobelovu nagradu za rad na katodnoj cevi i fotoelektričnom efektu) je Ajnštajna okrivio za plagijat, pošto je ideju o savijanju zraka prvi plasirao fon Zoldner, doduše sa neispravnim ciframa; gospodin Lenard je pritom i promovisao sopstvenu ideju o podeli fizike na "našu, nemačku" i "njihovu, jevrejsku". Tačne cifre savijanja svetlosti koje je Ajnštajn naveo je ignorisao, kao i kompletnu Teoriju relativiteta, kao što je sve u kvantnoj fizici u Nemačkoj bilo ignorisano do 1945. godine. Zvuči vrlo poznato koja je stranka prihvatila Lenarda u svoj zagrljaj?

Nemačka je u to vreme bila ponižavajuće kažnjena zbog Kajzerovih ludorija u prethodnom ratu. Narod je u vreme hiperinflacije tražio i krivce i rešenja, a kad neko na komplikovana pitanja ponudi uvek jednostavne odgovore, bez obzira što su (najčešće) netačni, onda se broj naivnih pristalica za kratko vreme eksponencijalno uvećava. Izuzetno je prosto lupati šakom o sto u Beloj Kući i pričati kako klimatske promene ne postoje, emigracija isključivo škodi, vakcine ne rade a ionako nisu sleteli na Mesec - mnogo je teže završiti neke više škole i ukapirati kako sve te stvari funkcionišu. Veoma je malo lekara koji ne veruju u vakcine, mada ima i takvih (moje lično razmišljanje na tu temu: i među lekarima ima pacijenata) kao što ima i inženjera koji veruju da niko nije sleteo na Mesec. I među sveštenicima ima ateista, i među Nemcima ima budala i pametnih i tako u nedogled.

A kad je šačica besposličara početkom dvadesetih počela po minhenskim pivnicama da sakuplja pristalice tako što je pričala o politici između naručivanja tura, činjenica da su izgubili rat klasičnim logističkim i finansijskim bankrotom a ne vojničkim porazom im je itekako išla na ruku. Jevreji su činili jedan relativno mali deo nemačke nacije, ali su milenijum ipo unazad bili uporno diskriminisani i nikad nisu mogli da budu deo nijedne vojske, nijedne elite, plemstva ili vladarske kuće. Mogli su samo da žive u svojim izdvojenim getima, da se bave zanatstvom i trgovinom, i to su jedino radili hiljadu ipo godina. Malo je reći da su to usavršili do savršenstva: postali su etnička grupa matematičkih genijalaca koja je činila 5% nemačke nacije ali i 70% nemačke činovničke birokratije između dva svetska rata. Inače činovnički posao u Nemačkoj je tada, isto kao i sada, u principu relativno malo bio plaćen i velika većina dobrih đaka je izbegava tamo da radi (čista suprotnost u odnosu na ex-komunističke zemlje) tako da je prava istina zapravo da su Jevreji pristajali da rade nešto što inače mnogi drugi nisu želeli. Najsposobniji su se uvek bavili biznisom a ne državnom administracijom.

Optuživanjem Jevreja za sva zla na ovom svetu, u prvom redu za poraz u ratu uz dodatak da oni još uvek upravljaju državom što je svaki Nemac mogao da se uveri kad uđe u Opštinu; dakle klasičnom teorijom zavere, moglo je da se politički profitira i prodavci magle su tako došli na vlast. Problem je nastao kad su prodavci magle počeli da sprovode ono što su obećavali, što znači da su u svoju maglu iskreno verovali i što se završilo onako kako se završilo - u sudnici u Nirnbergu. Lenard kao uzorni nacista nije završio u sudnici, ali je posle rata šutnut sa Hajdelberga gde je bio profesor emeritus. A reč je o čoveku čiji je doprinos za razumevanje fotoelektričnog efekta nemerljiv i čija je Nobelova nagrada svakako bila zaslužena, ali je dozvolio da njegovu naučnu reputaciju prljaju svakojake opskurne političke ideje. Usput, i Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu - upravo za objašnjenje fotoelektričnog efekta.

Dakle, ne verujte u teorije zavere već u nauku, svejedno čija je. 

Ne budite pacijent.