PLANETARNA PARADA V2.0

Izvikana planetarna parada, pojam vezan za našu perspektivu a ne realan položaj planeta u prostoru, nastavlja turneju i u vašem gradu. Mada u ovom slučaju možemo to kombinovati sa turnejom po dvorcima Bavarske (u mom slučaju to se ponekad pretvara u turneju po ruševinama Bavarske). Premda ne tako retka kao što bi se iz medijske buke koja prati ovaj pojam možda zaključilo, vidljivost većine ili svih planeta u jednom momentu na nebu nije nešto što se vidi baš svake godine. Zapravo, da budemo iskreni - ovo nije ona prava, velika Parada, fali nam još uvek Merkur koji je sa jutarnje strane. On se pojavljuje na zapadu 28. februara i već sad vidim da neće biti vedro tog dana. Merkur i Saturn će biti veoma nisko na zapadu i blizu Suncu da sumnjam da će fotografija biti moguća. 

U principu imamo pet planeta vidljivih golim okom (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn) i dve za koje nam treba neko optičko pomagalo - dvogled za uočavanje, teleskop za razaznavanje eventualnih detalja (Uran i Neptun). Dakle trenutno je na delu "poravnanje" šarlatanski rečeno četiri plus dve planete, ne baš često ali ni ekstremno retko. Ona gorepomenuta parada od 28. februara je već statistički redak fenomen jer uključuje 7 planeta; sledeća sa 6 planeta je 2080. godine gde će Mars i Jupiter napraviti konjunkciju na međusobnoj udaljenosti od 6 ugaonih minuta. Ko to doživi svaka mu čast; ove dve planete će biti udaljene desetak svojih prečnika.

Vredi još jednom napomenuti razliku: parada je kad više planeta vidimo na nebu u jednom momentu (setite se da planete mogu da obitavaju i na dnevnoj strani neba i onda su praktično nevidljive) a poravnanje kad se zaista poređaju u prostoru sa jedne strane Sunca. Naravno da to poravnanje onda nije zaista i prava linija već pre svega guranje u jednom sektoru Sunčevog sistema koji možda obuhvata ugao od 180 stepeni tako da to nije u suštini nikakvo poravnanje, ali da ne idemo u ezoterijske finese.  

Ono što je dalo dodatnu čar ovoj maloj paradi (6 planeta) pre nego što dođe 28. februar i svih 7 planeta je mlad Mesec. I u to ime je naišlo nekoliko vedrijih dana pa je bilo moguće neke scene i snimiti.

Planinski masiv Fihtel se nalazi delom u Nemačkoj a delom u Češkoj. U svojoj osnovi je sastavljen iz različitih stena koje reprezentuju različite epohe, a sve je počelo dubokim vulkanizmom odnosno nastankom granitne osnove pre skoro milijardu godina. Nakon toga je more donosilo nove sedimente koji su se taložili, pa osim granita imamo i sedimentne stene pomešane sa krečnjakom. Neki slojevi su tonuli a kroz neke su se probijali dajkovi nove lave, pa imamo i primere metamorfnih stena. Na kraju se sve izdiglo kao kopno i u proteklih nekoliko desetina miliona godina reke su izdubile dobar deo oboda ove u suštini visoravni. Kad sve saberemo, Fihtel je riznica za jednog geologa jer tu ima svašta da se nađe, čak i rasedi i termalne banje.

Jedna od tih banja je i gradić Bad Berneck in Fichtelgebirge, kako glasi puni naziv u originalu, sasvim prikladno nemačkoj opsesivno-kompulzivnoj preciznosti pri opisivanju. Tu se na vrhu brda nalaze ruševine srednjevekovnog zamka Hohenberneck, a malo niže su još starije ruševine tzv Starog zamka (Altes Schloss). U sklopu tih ruševina danas stoji samo kula sa satom dodatim u XIX veku, i eto meni kadra za snimanje.

Gore je Venera, u sredini Saturn a odmah pored kule se vidi mlad Mesec. Ovo može da se fotografiše i pedeseticom, u tom slučaju Mesec i Saturn izgledaju ovako:

 

Pošto su na nebu vladali cirusi, nije bilo potrebe da se koristi fog-filter jer su taj look bez problema obezbedili cirusi. Nakon toga sledi kompoziciono iživljavanje sa Venerom u glavnoj ulozi:

Sutradan se Mesec pomerio i došao tačno između Venere i Saturna.

Ta fotografija je snimljena sa i bez fog-filtera; za Mesec i planete je prilikom maskiranja dodat fog. Osim toga, ovo je bila i prilika da, pre svega zbog mladog Meseca, snimim tipično zimsko sazvežđe Orion, po mnogima najlepše sazvežđe na nebu.

 

Ovde je svega  30 sekundi izlaganja, tako da se Bernardova petlja sigurno ne može videti, bez obzira na čisto nebo. Ko nije upoznat sa sjajnijim zvezdama ima obeleženu verziju.

 

Dvorac Sanparej (Sanspareil) je star negde oko 900 godina, nekoliko puta je rušen: Husitski ratovi, grofovi u međusobnom ratu, jednom čak i Hrvati (u Tridesetogodišnjem ratu), a na kraju dve godine kasnije i grof Kristijan je srušio sopstveni zamak da ne bi pao neprijatelju u ruke. Svaki put je građevina obnavljana ali na prethodnim osnovama gde je sve zapravo sagrađeno na nepristupačnim stenama usred istoimenog sela.

 

Venera i Saturn ponovo dominiraju kadrom, s tim da je evidentno da Saturn iz dana u dan ide sve niže ka zapadnom horizontu.

Vreme je bilo tipično februarsko: ako je toplo onda duva kao uragan i osećaj hladnoće je višestruko niži; ako je hladno i nema vetra onda je baš baš hladno. U mom slučaju je bilo ovo drugo, tako da je stajanje dok aparat odradi ekspozicije potrebne za startrails počelo da bude izazov.

 

Ako ste pomislili da je levo aurora - nije, to je pogled na severozapad. Uostalom to se odmah može zaključiti i iz oblika zvezdanih tragova: na severu su krugovi paralelni sa horizontom, dok crvenilo predstavlja odsjaj Sunca koje je odavno zašlo.

U okviru dvorca se nalazi prelepa bašta, kameni park u šumi i nešto za šta sam sklon da poverujem da je kojekakva galerija, pošto crkva bez obzira na oblik očigledno nije. Iznad se nalaze Mars, Kastor i Poluks, raspoređeni u obliku trougla. Desno iznad horizonta se kroz šumu pomalja svetlost Sirijusa.

Imao sam dosta problema da snimim ovaj širokougaoni kadar. Mesec je s jedne strane a okolne ulične sijalice su sa obe strane bleštale i napravile haos po ivicama kadra. Na kraju sam filter morao od neželjene svetlosti da štitim rukama i to je realno jedna jedina mana Cokin filtera - fler.

Još koji dan kasnije na zapadu ništa novo. Venera dominira u sumrak a Saturn je još uvek vidljiv:

 

Ovo je snimljeno iz dvorca Hohenstein koji se nalazi na vrhu brda u istoimenom selu na visini od oko 600mnv. Na vrhu je toliko duvalo da bi normalan čovek u startu odustao, i ja (za sebe mislim da) sam normalan ali sam morao još neki kadar da napabirčim...

 

Sledi pogled prema zapadu, vidi se i Venera. A ako se okrenemo ka jugu imaćemo i Mesec i Saturn u kadru:

I ovaj dvorac je star skoro milenijum, odnosno negde oko 900 godina. Bez obzira što je Mesec osvetljen 85%, zapazite da se bez problema vide Double Cluster i M31 - zasluge idu nadmorskoj visini.

 Kao i većina dvoraca iz tog vremena, sagrađen je na strmoj steni koja olakšava braniteljima posao i otežava napadačima. Meni je takođe posao otežan jer je vetar pretio da mi razbaca tripod i ostale fotografske drangulije u ambis.

 

Verujem da su svi u stanju da ovde prepoznaju asterizam Velikog Medveda. I na kraju sledi još jedna srednjevekovna građevina, zamak u selu Hiltpoltštajn, star jednako kao i svi prethodni. Tu sam imao sreće jer građevina, premda usred varošice, nije osvetljena kojekakvim reflektorima kao što inače dvorci umeju da budu. Ovo je i glavni razlog zašto nisam fotografisao novije barokne i renesansne dvorce Bavarske - svi blešte pod reflektorima i nemoguće je eksponirati tako da se vide i zvezde.

Dakle, Hiltpoltštajn je zgrada podignuta na 20m visokoj steni koja zapravo predstavlja ostatak nekadašnjeg koralnog grebena. Ovakvih grebena ima još nekoliko u Frankoniji i, gle čuda, na svima su iznikle male srednjevekovne tvrđave.

 

Prosečan poznavalac astronomije će ovde na 150mm žižne daljine moći da prostudira sve moguće efekte turbulentne atmosfere pri horizontu. Ne samo da imamo oscilacije zbog turbulencije i samim tim iskrivljene zvezdane oblike, već se vidi i scintilacija (treperenje) i to je najuočljivije na zvezdama slabijeg sjaja koje deluju isprekidano. Uostalom to se sve da uočiti na isečku u originalnoj rezoluciji, zapazite da se turbulencija ne odnosi na detalje na građevini:

Eto, kad se na 150mm vide ovakve piruete, ko zna na šta bi ličila slika u teleskopu. Nekad je jednostavno i teleobjektiv previše.

Još par stvari o istoriji i razlozima za eksploziju graditeljstva ovakvih objekata u kratkom vremenskom razdoblju. Nakon što se srušila Karlova imperija, negde pre oko hiljadu ili malo preko godina, nastupilo je neviđeno bezvlašće u centralnoj Evropi. Vlast je kompletno prešla u ruke feudalnih zemljoposednika koji su vrlo često ratovali između sebe za prevlast, a neretko su predstavljali i šefove razbojničkih bandi. Odjednom je postalo potpuno nesigurno putovati, uvek je to bilo nesigurno u Srednjem veku ali u jednom momentu je postalo praktično nemoguće. Trgovina i razmena dobara su skoro stali dok se svako sa svakim tukao i ovde vidimo koliko je bila bitna uloga države da obezbedi koliko toliko red na svojoj teritoriji.

Svaki velmoža je morao da porazmisli o zaštiti. Više nije dolazilo u obzir živeti u običnim drvenim kućama koje može svaka šuša iz susedne županije da zapali, a ni praviti velike vlastelinske (i dalje drvene) kuće po selima. U periodu od možda par vekova broj lokalnih kamenih dvoraca u Evropi je rastao eksponencijalnom progresijom, to su uglavnom bila mala zdanja sa kulom, zidinama i nekoliko pratećih objekata. Tipično je, međutim, to da su sve ove tvrđavice bile na uzdignutim i nepristupačnim mestima gde god je to bilo moguće, odnosno gde je bilo brda i planina. Gde je bila ravnica kopali su se jarkovi i pregrađivali potoci čineći tzv vodene zamkove (Wasserschloss) ali naravno da to u brdima nije dolazilo u obzir - mada mnogi čak i tamo na vrhovima brda imaju iskopane jarkove, gorepomenuti Hohenberneck recimo.

Razlog za činjenicu da je skoro svaka stena u Frankoniji zaposednuta u Srednjem veku je vrlo prost: tad se nije znalo za barut a samim tim ni za artiljeriju. Najveći neprijatelj dvorca je bila vatra i to je rešeno izgradnjom svega od kamena; a sve ostalo vezano za domet i efikasnost lukova, strela, koplja i ostalih tadašnjih oružja je striktno bilo vezano za visinu sa koje se ispaljivalo. Drugim rečima, ako je neko dole ispod zamka, imaće manji domet i efikasnost da sve to ispaljuje; onaj odozgo imaće veći domet i efikasnost; dok bi na ravnom u najboljem slučaju obe strane bile izjednačene. Međutim, onog momenta kad se barut u XIV veku pojavio na evropskom tlu, u roku od možda jednog veka su skoro sve ove tvrđave, u suštini malo bolje utvrđene vlastelinske kuće, prestale da se prave. Bile su nastanjene uglavnom još neko vreme, ali ne postoji tvrđava koja u ovom delu Nemačke nije spaljena bar jednom u vreme Renesanse. Time je mitološka Diznijeva romantična predstava o dvorcu na vrhu stene otišla praktično u zaborav, ostavljajući samo mogućnost turistima i fotografima da zamišljaju kako je izgledalo to bajkovito vreme, za koje istoričari nikako ne bi rekli da je bilo bajkovito.