EFEKAT JUPITER, PLANETARNO PORAVNANJE I OSTALE BAJKE

Lov na planete je počeo odavno. Planetarna poravnanja nisu nešto što traje jedan sat ili jedan dan, planete u sličnom položaju stoje duže vreme, ponekad više od mesec dana. Tako sam ja krajem decembra otišao u šume pored gradića Nojhaus an der Pegnic, prelepog dela istočne Bavarske. Sa druge strane šume se nalazi nekakva vojna baza; nije mi ideja bila da se u jeku političkih tenzija tamo približavam sa fotoaparatom i gomilom opreme, tako da sam ostao sa zapadne strane šume. Razlog zašto sam u ovoj zabiti je činjenica da je nebo u zenitu brutalno tamno; ne mogu da nađem iz mapa koliko ali je sasvim sigurno ispod 21.5mag mag/arcsec2.

Ali ni ovde opasnosti nije nedostajalo. Ja sam se tamo, naravno, nonšalantno pojavio u sumrak kad najopasniji predatori upravo ustaju da bi nešto pronašli za doručak.

Međutim nije vuk nešto najopasnije što krstari ovom šumom, čak ni u decembru. Najopasniji je divlji vepar, a to što su unaokolo lovci pucali je po ko zna koji put signaliziralo da se nalazim na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Nema veze, oni imaju trofeje a ja - pa i ja imam trofej:

Jedino me je pucnjava sprečila da na ovom mestu dočekam noć i snimim startrails, a realno, veće su šanse noću čoveka upucati nego vuka. Na momente sam se osećao kao Čkalja na filmu, tj moj zemljak Jovanča Mitić dok okolo kauboji pucaju.

Ove stene su prilično stare, nastale su u periodu Jure (201-143 miliona godina pre današnjeg momenta) kao morsko dno relativno plitkog mora. To je, uostalom, način nastanka svih krečnjačkih stena - a ovo su krečnjački megaliti. Međutim, more je vrlo brzo nestalo i krečnjačkom pločom su počele da teku tropske reke i potoci, dubeći svoje karakteristične kanjone. Krečnjak je i inače poznat kao vrlo neotporan na slatku vodu koja ga vremenom bukvalno rastvara i otuda doline i sve što uz to ide.

U periodu Krede (pre 143-66 miliona godina) more je ponovo poplavilo ove regione i tako sačuvalo napola izdubljene kanjone i megalite od potpune erozije. Nakon toga u Tercijaru se more još jednom povuklo ostavljajući današnju franačku Bavarsku ovakvom kakva jeste, sa čudnim megalitima  koji važe za neka od najboljih penjačkih mesta u svetu. Eto, nije Frankonija samo rekorder po najvećem broju pivara po glavi stanovnika, mada mi se obe osobenosti u suštini sviđaju.

Izvukao sam se za svaki slučaj iz šume i na rubu snimio Veneru koja se sprema da potone ka zapadu.

 

Dok je nebo još uvek svetlo zvezde su takođe slabo izražene, tako da sam morao malo da pričekam dok Venera ne dođe u potpunosti do izražaja.

Za izgled Venere je zadužen fog-filter, a za zemaljske novogodišnje dekoracije mala kapela poznata pod imenom Meilkapelle. Zvezda ispod Venere je Deneb Algiedi, odnosno Delta Capricorni, eklipsna promenljiva Algolovog tipa koja ima period skoro tačno 24h. Ovo znači da njen minimalni sjaj možemo snimati praktično danima u isto vreme noći, idealno ako neko želi da napravi višednevnu krivulju sjaja. Inače prilikom okultacije tamnijim pratiocem ovaj zvezdani sistem izgubi 0.26mag što i nije malo. Čuveni Algol potone za 1.3mag i to se vidi golim okom, ovde je četvrtina jedne magnitude više ili manje fotografska teritorija.

Između Venere i drveta se može videti i jedan deepsky objekat, M30, ali to ostavljam hardcore poznavaocima da istraže ako žele, pošto se vidi kao mutna zvezdica i bez ikakvih detalja.

U astronomiji postoji termin poravnanje, samo što se to stručnije kaže syzygy. Niko živ ne zna kako se to tačno čita, od engleskog (sizidži) preko našeg shvatanja (sizigi) koje uključuje i latinski (syzygia) i originalni grčki termin koji se i na grčkom čita "sizigija". Bilo kako bilo, to je na starogrčkom nastalo kao kovanica dva termina, ujediniti, povezati; i jaram. Mlađi koji nisu upućeni u to šta je jaram i čemu služi, možda bi trebali da proguglaju.

Dakle, najprostije je koristiti termin poravnanje. Kad imamo tri nebeska tela poređana u pravoj liniji, jedno je tipično Zemlja, onda možemo govoriti o svojevrsnom poravnanju. I odmah da raščistimo: ta poravnanja su u principu stvar perspektive, mada stoji da se (uglavnom) može povući prava linija između nebeskih tela. Mlad i Pun Mesec su recimo poravnanja ali niko ne obraća preterano pažnje na nešto što se redovno dešava dvaput mesečno.

Evo vam drugog primera poravnanja između fotoaparata, Meseca i ruševina dvorca Volfštajn (koji je nastradao u jednoj od pobuna još pre 500 godina), dakle nije reč o nebeskim telima samo, ali je princip na kome funkcioniše sizigi potpuno isti:

Poravnanje tj sizigi bi bila i opozicija Marsa ovih dana, ovde vidimo dotičnu planetu iznad dvorca Harburg, jednog od najbolje sačuvanih srednjevekovnih tvrđava na ovim prostorima.

A sa druge strane dvorca biće sizigi sa Venerom:

Malo širi pogled otkriva i Saturn gore levo:

Međutim, syzygy je termin koji ima šire značenje. Zamislite planete koje se poređaju duž ekliptike tako da stoje gledano sa Zemlje relativno blizu jedna drugoj? Da li je ovo poravnanje takođe syzygy? Zapravo da, baš kao i pomračenja, okultacije i tranziti, sve konjunkcije i opozicije takođe. Minima Algola je takođe u ovoj kategoriji, optičke dvojne takođe, baš kao i Ajnštajnov krst ako definiciju malo šire shvatimo. To je sizigi gledano sa Zemlje a ne sa Sunca.

Ali da bi se planete tako poravnale potrebno je da mnogo vode protekne ispod Savskog mosta, svejedno da li gledamo pravu liniju sa Zemlje ili sa Sunca. Primera radi, trenutno na društvenim mrežama bujaju objave da će ovog januara, tačnije 25.1.2025 planete da se poravnaju sa jedne strane Sunca i to na takav način da će to biti jedan jedini put u 396 milijardi godina. Na stranu što je ta objava u jednoj svojoj polovini u sintaksnoj suštini tačna (planete će se nasumično poravnati i to je to, samo što će ovo i ovakvo nasumično poravnanje biti besmisleno i samim tim teško da se ponovi), ova objava koristi termin "poravnanje". Ako preskočimo mentalnu neuravnoteženost tvorca navedenog termina tj perioda od bezmalo 400 milijardi godina, što je 26 puta više od starosti Univerzuma i 90 puta od starosti Sunčevog sistema; neko ko ima ideju da reklamira svoj horoskopski posao je ovu cifru verovatno izvukao iz knjige Jean Meeus-a iz 1997. godine. Tamo se tvrdi da sve planete mogu da se poređaju u odnosu na Sunce u jednoj liniji (sa odstupanjima od 3.6 stepeni) jednom u 396 milijardi godina - samo što današnji šarlatani ne znaju da ovo naše januarsko poravnanje planeta danas nema nikakve veze sa poravnanjem planeta u prostoru, gledano sa Sunca. Današnje poravnanje znači praktično samo to da šest planeta možemo videti istovremeno na noćnom nebu, odnosno unutar kruga od 180 stepeni što se dešava u suštini veoma često. 

Ljudi koji generišu ovaj otpad na društvenim mrežama ili su neupućeni u astronomiju (najblaže rečeno) ili sve to zapravo kreiraju za neupućene. Poenta je da, u najboljoj tradiciji ptolemejskog posmatranja sveta, planete zaista stoje u jednoj liniji na nebu kad pogledate odavde. Doduše ta linija nije prava već kriva i zove se ekliptika. I sad, ako mi vidimo da su planete poređane "pravo", mora da su i u prostoru poređane pravo? Gluposti, dve i tri dimenzije nisu isto, šuma u daljini izgleda kao prava linija a zapravo je čini nasumično razbacano drveće u prostoru. Po toj logici i Sunce kruži oko Zemlje jer tako izgleda u dve dimenzije i eto koliko je ideja zapravo besmislena - ali ujedno i briljantna. Domaćica izađe u dvorište, pogleda i nađe golim okom četiri velike planete tamo gde su opisane, pa kako onda da usput ne uplati nekom zvezdočatcu da joj malo rastumači to oko natalne karte? Možda ovog puta pogodi?

Ovo je jedan zapravo mnogo dublji sociološki i antropološki fenomen. Koliko ljudi u svetu procentualno veruje u horoskop i astrologiju? Niko to tačno ne zna, mada su procene takve da se kreću od 25% do 50%. Ovde treba dodati npr Indiju gde svi veruju i gde je horoskop deo religije kao takve, a ona je trenutno najmnogoljudnija zemlja na svetu, pa i to praktično doprinosi. U tehnički razvijenijim zemljama procenat onih koji veruju je mnogo manji. Pitanje je vrlo slično onom "da li verujete u Boga", mada je činjenica da kod Boga nema tačnih odgovora da li postoji; postoji samo ili ne postoji vera ljudi u njega. Sa horoskopom je potpuno drugačije, na Boga se ne primenjuju naučne metode i dokazivanje a na horoskop da i nijedan dokaz ne postoji da horoskop funkcioniše dok milion primera postoje koji ukazuju da ne funkcioniše. Pa zašto onda ljudi veruju u to?

Odgovor je veoma prost: ljudi su velika deca. A deca veruju u bajke. Bajke su nam potrebne da bismo preplivali ponekad turobnu sadašnjost i budućnost, ponekad lepu, najčešće samo podnošljivu - ali uvek i obavezno napetu i neizvesnu. Zato je nekome lakše ako pročita da mu sleduje neočekivani dobitak ili novo zaljubljivanje.

Verovanje u bajke kad je horoskop u pitanju je prilično bezazleno, osim po džep onoga koji plaća natalnu kartu. Neke druge bajke su ljude kroz istoriju mnogo više koštale, a ostale su zapravo samo to - bajke koje su širili šarlatani. Svako od nas zna ponekog genija koji je umro pre neku godinu jer je odbijao vakcinaciju, svako zna za neki slučaj gde su ljubitelji ruskih bajki odlazili na Goli Otok; ceo komunizam je ispao jedna ogromna totalitaristička bajka, kad smo već kod totalitarizma i desetine miliona ljudi su deceniju verovale Hitleru pa je na kraju još toliko ljudi zbog toga poginulo, itd, itd. Zato kad nema drugih krvavih bajki, dobre su i one sa horoskopom.

A kome je prvo palo na pamet da napravi pometnju sa planetarnim poravnanjem i spoji to sa sopstvenom zaradom?

U pitanju su bili dva Britanca: John Gribbin i Stephen Plagemann. Prvi je čak astrofizičar, na studijama je radio neka istraživanja pod patronatom Freda Hojla, do sada je napisao sijaset naučnopopularnih knjiga iz svih mogućih oblasti, od genetike, preko klimatologije, do kosmologije pa čak i dečjih knjiga. Očigledno se radi o jednom od talentovanijih pripovedača, ali u mladosti i čoveku koji je u tome možda video priliku za brzom zaradom.

Dakle, knjiga je napisana 1974. godine i zovese The Jupiter Effect; siže glasi da će se 1982. godine sve planete poređati u jednom kvadrantu u odnosu na Sunce. Primetimo da nije reč o jednoj pravoj liniji kao kod ovih današnjih šarlatana, pa ni 3.6 stepeni jednom u 396 milijardi godina, već o uglu od 90 stepeni što samo po sebi nije ništa ni posebno a ni retko. Ali dva veseljaka u knjizi tvrde da će to izazvati ogromne gravitacione potrese na Zemlji, raspad San Andreas raseda, erupcije kataklizmičnih razmera i slično. Planete poređane na ovaj način će uticati i na Sunce tako što će pojačati Sunčev vetar a što će teško oštetiti našu atmosferu a onda i ubrzati rotaciju Zemlje.

Dva genija su zaboravili da masa svih planeta Sunčevog sistema čini negde oko 0.2% mase Sunčevog sistema (ili Sunca, to je skoro isto) i da nikakva gravitaciona dejstva na ovim distancama ne postoje, a kamoli takva da bi to uticalo na tektonske ploče. Kada je naznačeni period došao, astrofizičar se mudro već bio distancirao od svoje teorije prvim obrazloženjem koje mu je palo na pamet ("Sunčev vetar je omanuo, to je razlog") dok drugog autora niko nije mogao ni da nađe za intervju. Čak su kasnije tvrdili da je erupcija St. Helens vulkana dokaz da je poravnanje planeta uticalo na nas. Zaboravili su dve stvari da razjasne, vulkan St. Helens je eruptirao dve godine pre najavljenog poravnanja, a i u zadnjih pedesetak godina, imajući u vidu sve erupcije na kugli zemaljskoj, to je bila jedna od najmanjih erupcija premda i jedna jedina na teritoriji USA. Takođe ilustracije radi, vulkan Tambora je početkom XIX veka izbacio 50-100 puta veću količinu pepela i lave, i to bez ikakvog poravnanja planeta u tom momentu.

Nakon što je kao mladić veselo strpao pare u džep i shvatio da od pisanja može lepo da se živi, i da to čak ne moraju da budu izmišljotine već da i naučnopopularne knjige imaju tiraže, Gribbin je 1999. godine napisao da žali što je uopšte u toj gunguli učestvovao. Malo podseća na biografiju penzionisane porno-zvezde, ali nema veze.

Dakle, ovo današnje "poravnanje" obuhvata Veneru, Mars, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Merkur i Pluton su neposredno pored Sunca i nevidljivi su; to je idealna prilika da odem na neko mesto odakle će biti vedro i da pokušam to da snimim. Našao sam izolovanu livadu na 80km, nebo fenomenalno, 500 metara nadmorske visine, sve idealno. Čim sam izašao iz auta napao me je miris stajskog đubriva kojim je susedna njiva od nekoliko hektara očigledno natopljena. Nema veze, neka se žrtva u ime nauke mora podneti, a i nama zdravstvenim radnicima takve vrste senzacija ne predstavljaju nešto preterano teško. Nije mi palo na pamet da je takva ekološka kataklizma vrlo moguće povezana sa planetarnim poravnanjem.

Pošto sklapanje panorame iz širokougaonih snimaka nikad nije bilo uspešno, barem u Photoshopu, barem meni, navodim pojedinačne širokougaone snimke sa astrotreka i, što je kuriozitet, na ISO3200 budući da je mraz poprilično ohladio senzor.

Vidi se i zaista dosta deepsky objekata, ali o tome drugom prilikom. Mars je na istoku a Jupiter stoji u Biku i tamo je moguće videti i Uran premda je za tako nešto potrebna pedesetica. Ako će Gribbin ponovo da piše nešto na temu efekta Jupiter, poklanjam mu sliku za naslovnu stranu, na sredini ima prostora za neki bombastični naslov:

Na zapadu ništa novo osim što je Venera blistala usred pojasa zodijačke svetlosti:

Za Neptun je takođe trebala pedesetica, s tim da se kod njega videla i tirkizna boja koju je Uran verovatno zbog kome na periferiji dobrim delom izgubio:

Veoma brzo se pojavio gigantski traktor sa svetlima koja su oponašala film Bliski susreti treće vrste. A kada se isti smestio na njivu pored mene i počeo nekim uređajima da razbacuje tovar nepogrešivog mirisa, istog momenta sam spakovao opremu i zaključio da je meni dosta astronomije za večeras. Nije problem oprati auto kad je to potrebno, ali usran objektiv zaista nije nešto što sam u cilju nauke spreman da istrpim.