KOMETA IZNAD TEUTONSKOG DVORCA

Pošto su svi snimili kometu Cučinšan (C/2023 A3 Tsuchinshan-Atlas) pre od mene, tj dok je ona bila najsjajnija prvih desetak dana, meni je ostalo samo da jurim prilično oslabelu mada i dalje vrlo fascinantnu kometu. Vidi se u dvogledu vrlo lako, premda je to trenutno (na ovim snimcima je oko 6.5mag) jer svakim danom upadljivo slabi. Golim okom se ne vidi nikako i u suštini vam je potrebna fotografija praktično bilo kojim objektivom i eto onda komete.

Evo steka od 21 poluminutnog snimka objektivom od 24mm, praćenje minitrekom, uklapanje neba i zemlje u PS:

Otežavajućih faktora je bilo podosta. Isprva je jedna mlada dama, šetajući po nedođiji svoje pse usred noći, naumila da proćaska sa mnom zajedno sa svojom lampom koja je uporno bila usmerena ka fotoaparatu. Par snimaka obrisano, idemo dalje.

Tiho je bilo i bez vetra; to onda samo znači da će temperatura imati tendenciju da pređe u mraz i da je pojava magle pitanje momenta i lokalne konfiguracije reljefa. A i ako nema trenutno magle odnosno vodotoka ili jezera u blizini, imaćemo brutalno rošenje na svim optičkim površinama (znaju vlasnici refraktora). Fotografi stoga obožavaju zonerice, ali na 24STM zonerica postoji ali je duga celih pola centimetra - liči na plitku pikslu pa pet puta umanjenu. Naravno da ta zonerica radi svoj primarni posao, odnosno smanjuje upad bočne svetlosti u prednji element, ali zaštita od kondenzacije je, za razliku od svih drugih normalnih zonerica, bukvalno nula posto.

Osećaj sa tom zonericom je kao da ste sa Tojotom Aygo krenuli na more.

Stoga je upotrebljena bila magična krpica koju dobiju svi vlasnici naočara i to je bilo dovoljno. Upravo to je i bio razlog zašto sam snimio samo jedan snimak od 30sec sa fog-filterom, isti bi se vrlo brzo zamaglio i postao neupotrebljiv. Povrh svega, on je dosta osetljiviji od optičkih površina bilo kog objektiva, odnosno deset puta lakše ga je izgrebati i upropastiti što će reći da nikakvo brisanje ne dolazi u obzir. Zato imate samo jednu fotku gore gde se kometa jedva vidi - čisto kao ilustraciju.

Dvorac koji se vidi na vrhu malog brda je Virnsberg i nalazi se u istoimenom selu; a možda je selo imenovano po dvorcu, ko zna. Svakako da prvo zvanično pominjanje ovog utvrđenja u hronikama iz 1235. godine nije ujedno i godina izgradnje jer je dotični kompleks očigledno pre toga izgrađen, ali orijentaciono je to neka starost ove interesantne građevine. U narednim vekovima je zgrada menjala vlasnike prilično često, uglavnom bogate vlasteline. Nakon Drugog svetskog rata tu je bila smeštena jedna od UN agencija za obnovu, deceniju nakon toga je to bio zapušteni starački dom. Onda ga je kupio jedan preduzetnik i tu otvorio restoran, nakratko su se održavali vašari ali nakon njegove smrti je sve propalo. Jedno vreme je tu bio i klasičan bordel po rečima nekih svedoka, kakva simbolika za jedan dvorac koji je nekada pripadao monasima i vitezovima Teutonskog reda... 

Zatim je za male pare sve otišlo jednom nirnberškom advokatu koji je hteo dvorac da restaurira. Naravno da je to bio poslovni promašaj jer za restauraciju treba mnogo više novca nego što zgrada u suštini vredi, tako da je trenutni vlasnik jedna investitorska firma. Kompleks nije moguće posetiti, navodno se radi restauracija jer su skele svuda ali je činjenica da je sve i dalje prilično oronulo. Sasvim logično za zgradu staru bezmalo milenijum.

Eto, malo mi je sad (zlurado) milo oko srca je nismo samo mi neodgovorni prema sopstvenoj istoriji. Znam da minimum desetak dvoraca po Vojvodini u ovom trenutku slavno propada, dok se broj srušenih srednjevekovnih tvđava po užoj Srbiji praktično i ne može utvrditi, pardon, broj može ali cifre potrebne za konzervaciju ne mogu.

A ovaj dvorac ima turistički potencijal i bez industrije zabave za odrasle: to je veoma retka kombinacija utvrđenja na vrhu brda kao i vodenog zamka u suštini. Tako je: na vrhu brda oko njega postoji šanac sa vodom sa jedne strane, odnosno malo jezero. Zapitajte se koliko jezera na vrhu brda znate da u svetu postoje, makar i veštačkih, a onda se zapitajte kakvi su ti inženjeri bili da to osmisle i realizuju, a onda zamislite sve to u svetu pre 800 godina.

Pedesetica na f2.8 je mogla da zabeleži više detalja od 24mm, iako je ista blenda u pitanju bila. Objašnjenje glasi da duplo veća apertura (tačnije 8.5mm prema 18mm) na kraju daje više svetla u tamnijim regionima i više mogućnosti da se istakne u obradi, čak i kad su vremenski uslovi identični (LP i transparencija) kao što je ovde bio slučaj. Detalji u Mlečnom Putu su naprosto fascinantniji iako je izlaganje slično (26x30sec).

Naravno, sa 24mm imaćete mnogo više problema da usaglasite gradijente od svetlosnog zagađenja, dobrim delom je i to razlog što više detalja daje pedesetica, ali i na njoj imate gradijente koji su mi oduzeli dosta vremena za rešavanje. Nije tu samo gore/dole gradijent, već i vinjetiranje koje je previše korigovano, pa se na rubovima pojavljivao čudan zeleni glow, arhetipska fobija svakog astrofotografa ("ne, zelena ne postoji u svemiru, to je artefakt DSLR-a").

Da, zelena na nebu itekako postoji; airglow je zelen, svetlosno zagađenje ima crvenu i zelenu komponentnu, aurore su zelene, planetarne magline u 50% slučajeva imaju tirkizno-zelenu boju, postoje i zelene zvezde a jedino što ne može da bude zeleno su galaksije ili Mlečni Put. Ali da dobijem zelene rubove pedeseticom, to još nisam do sad uspeo, vrlo je moguće da nešto nije bilo u redu sa fletovima.

Pedesetica je u astrofotografiji vrlo koristan i svestran objektiv, dovoljno male žižne daljine da štošta stane u kadar, dovoljno velike žižne daljine da se i sitnije stvari vide, dovoljno svetlosno jak da prikaže i tamnije mete, neosetljiv na loše praćenje čak i najmanjih montaža. Na primer, na kropu iznad je prikazano zbijeno jato NGC6426 koje je blede jedanaeste magnitude. Dimenzija jata je 4.2 ugaona minuta što je sve više za teleskop nego za bilo šta drugo. Na pedesetici to je 14 piksela, ali ajde da proverimo šta je zabeleženo, ovo je isečak uvećan za tačno deset puta:

Plava linija je 14 piksela odnosno 4.2 minuta. Nije loše za 18 mm stakla?

Ovo je jato koje nisam slučajno odabrao da proverim šta se vidi, udaljeno je 67 000 svetlosnih godina od nas i jedno je od najstarijih zbijenih jata koje naša Galaksija poseduje. Ako pogledamo kako izgleda horizontalna grana ovog klastera (HB) doći ćemo do zapanjujućeg zaključka da se ona nalazi smeštena na magnitudi 18mag u zelenom kanalu (V-bend) i 19mag u plavom (B-bend). Ova razlika nam kaže da je jato crveno (odnosno matematički rečeno, manje je plavo nego što je zeleno) što i potvrđuje crveni kanal (17.5mag u proseku) a to nam govori o apsorpciji manjih talasnih dužina od strane prašine i svega ostalog iz Mlečnog Puta. U prevodu, horizontalna grana je grupa zvezda koja se nalazi na polovini dijagrama i ako nju snimite onda ste uspeli da razlučite (vizuelno ili fotografski) polovinu najsjajnijih zvezda jata. Sama činjenica da se ovo nalazi na toj magnitudi koja je domaći zadatak i za moj 150/750 reflektor, a pedesetica je uspela da nacrta jato ili barem njegovu svetliju polovinu, je za svaku pohvalu. Imajte u vidu da je površinski sjaj ovog jata (MPSAS) 23mag/arcsec! Dobro, to je izračunat prosek za celu površinu jata, centralni region je logično sjajniji ali ipak... Ljudi sa 18" dobsonima navode granuliranu strukturu ali bez jasne separacije zvezda, što znači da je to na samoj granici za takav instrument. Usput, pedesetica košta kao tražilac za 18" dobson.

Međutim, sledeći globularni klaster u okolini je prilično lakša meta.

NGC6535 je magnitude 9.85mag i mnogo je bliži od prethodnog objekta (22 hiljade svetlosnih godina). Nalazi se vrlo blizu centralnom halou Mlečnog Puta i zapravo ima veoma malu masu i prečnik, a ujedno i mali broj članova. Zapravo to je jedno od najmanjih zbijenih jata u našoj Galaksiji po pitanju mase, a i ubedljivo najmanje od jata koja imaju više populacija zvezda. Naime, nekad se smatralo da su sva zbijena jata sastavljena iz zvezda koje su jedna generacija odnosno tačniji termin u astronomiji je populacija. Danas je to korigovano i smatra se da su skoro sva ova zbijena zvezdana jata sastavljena iz više populacija, minimum dve što je i najčešći slučaj. Konstrukcija velikih teleskopa poslednjih nekoliko decenija koji mogu da rade spektrometriju odjednom na stotinama zvezda je učinila fundamentalni iskorak u proučavanju sastava ovih zvezda, tako da su pojedinačne populacije isplivale u fokus. Osim toga, velika apertura daje i veliku rezoluciju na spektru tako da je i to faktor koji doprinosi napretku.

Za razliku od velike većine drugih zbijenih jata, ovo jato ne sadrži (barem ne dosad otkrivene) promenljive tipa RR Lyrae. Vizuelni izveštaj za polumetarsku aperturu je sličan, granulirana struktura uz nekoliko superponiranih zvezda koje zapravo stoje daleko ispred ovog jata. Superpozicije su kod otvorenih i zbijenih jata zapravo veoma česte i tu definitivnu potvrdu šta je gde daje ponovo spektroskopija.

Inače kuriozitet ovog jata je što se smatra, zapravo je to samo skorašnja hipoteza, da jato najveći deo svoje mase ima skoncetrisano u crnu rupu srednje veličine. Ovo bi onda mogao da bude prototip tzv dark klastera, kategorije zbijenih jata koja sadrže veliku masu u odnosu na broj zvezda i njihov sjaj. To onda znači da ta jata imaju tamnu materiju u sebi, a najprostije objašnjenje tamne materije je - crna rupa u centru jata.

Međutim, vreme je da ostavimo po strani zbijena jata. Na ovom snimku iznad komete postoje još neka jata - otvorena.

Desno je NGC6633 a levo IC4756. U desnom imamo mali broj sjajnih zvezda (38 tačnije) od kojih je najsjajnija magnitude 7.6mag. Ovo je vrlo sjajno jato i logično je da je poznato još od XVIII veka.

Levo imamo mnogo veće jato, bogatije zvezdama ali nešto slabijeg sjaja. Zove se još i Grafovo jato (Graff) po poljsko-nemačkom astronomu koji je bio pre sto godina direktor Bečke opservatorije. Ubrzo je smenjen jer se suprotstavljao tadašnjim teorijama zavere. Tačnije, on se susreo sa nacističkom astronomskom ideologijom (!) poznatom kao Welteislehre, koja je propagirala da sve u svemiru ima poreklo od leda. Ledeni meseci, ledene planete, čak i eter je sastavljen iz leda; ova hipoteza se još nazivala i glacijalna kosmogonija. Njen autor, Hans Herbiger je tvrdio da je do teorije došao tako što je imao viziju... I umesto da mu budu propisani adekvatni medikamenti, Herbiger se u Austriji neposredno posle Prvog svetskog rata mogao pohvaliti da su njegovu doktrinu svojski prihvatili mnogi ljudi, a među njima je bilo i anonimnih veterana, jedan je imao male brčiće a drugi okrugle naočare.

Tako su Hitler i Himler stekli pravo da kažu da iza njihovih političkih ciljeva stoje čak i neki akademski krugovi i naučni argumenti. Suprotstaviti se tome značilo je - rizik. Graf je rizikovao, bio smenjen i ponovo postao direktor opservatorije tek nakon što su saveznici oslobodili Evropu od napasti.

U ovom jatu ima više interesantnih stvari: jedna izolovana zvezda, HD 172189 koja je označena na gornjem snimku, odgovorna je za sve interesantno. Ta zvezda je i član otvorenog jata, i spektroskopska dvojna, i eklipsna dvojna, a ujedno i pulsirajuća promenljiva Algolovog tipa. Pošto je dvojna, obe zvezde rotiraju jedna oko druge a ujedno i oko svoje ose, ovo je u astroseizmičkom smislu trenutno najinteresantniji zvezdani sistem obzirom da takvo kompleksno kretanje pruža mnogo mogućnosti za detekciju i modeliranje konvektivnih zona obe zvezde koje trpe deformacije usled međusobnih gravitacionih efekata. Brzina sopstvene rotacije iznosi dva ipo odnosno jedan ipo zemaljski dan, što je nečuveno velika brzina za zvezde i svakako da igra bitnu ulogu u ovim procesima.

Ali to je sve nebitno - sa estetskog aspekta ova kometa nam je priredila i neke šanse za prelazak u pravac kiča i šunda. Makar je taj prelazak uvek imao opravdanje zvano "za porodični album".