ZVEZDE SA ALPA

Nemačka poseduje vrlo mali deo alpskog masiva, praktično jedan okrajak na samom severu. To je Garmiš Partenkirhen, turističko mesto pored koga je i Cugšpice (Zugschpitze), odnosno najviši vrh ove zemlje. Bez obzira što visina od nepunih 3000 metara izaziva smeh kod ostalih alpskih nacija, pristup ovom vrhu sa planinarskog aspekta nije ni lak ni brz - osim ako ne uzmete u razmatranje žičaru.

Na vrhu se već više od sto godina nalazi opservatorija, ali ne astronomska već meteorološka. Običaj građenja takvih objekata na najvišim planinskim vrhovima potiče iz perioda kad radar nije postojao; danas nama nisu potrebna nikakva uzvišenja da bismo unaokolo osmatrali oblake. Međutim, ova opservatorija danas radi itekako bitan posao. Recimo da je to mesto gde se konstantno prati vrednost cezijuma 137 u atmosferi a koja je od Černobilja povišena u celom svetu. Razlog je sagorevanje drveta u grejnoj sezoni najviše, a drvo je odavno akumuliralo cezijum. Čak je zabeležen momentalan skok radioaktivnosti kad je jedna španska topionica greškom spalila kasulu cezijuma - izmeren skok je iznosio 0.000022 bekerela. I inače mnogi nemački univerziteti ovde realizuju svoja istraživanja, pa se tako ovde proučava kosmičko zračenje i njegov uticaj na klimu, zatim airglow, sve vezano za oblake i vodenu paru, a najviše pažnje se posvećuje kontekstu promene klime: ovo je obavezan deo skoro svakog gorenavedenog projekta.

Kad se sve uzme u obzir, jasno je da će na vrhu planine oko opservatorije noću svetleti Las Vegas.

Dakle, ovo je jedna jedina fotka, odnosno nema nikakvog stekinga; ukupno deset sekundi je eksponirano pedeseticom sa tripoda. Dobiti detalje u Mlečnom Putu pod tim uslovima je moguće, ali nikako nije lako. Više puta sam to pokušavao iz Srbije ali bezuspešno, uvek je moralo više fotki stekirati i dosta podizati kontrast. Odgovor je vrlo jednostavan i glasi:

Lokacija, lokacija, lokacija...

Odnosno nebo. Ja sam u principu iz Srbije imao dostupne samo neke sasvim prosečne lokacije, na Staru Planinu koja je u rangu Alpa - noću nisam išao. Ako imate svetlosno zagađenje onda je vrlo teško dobiti neke detalje u smislu tamnih pojaseva prašine u Mlečnom Putu. I obrnuto, ako majčica Priroda isporuči veći kontrast sam po sebi, vaš je fotografski posao daleko lakši. Po mapama ovde bi nebo trebalo da je vrlo tamno, odnosno SQM je 21.2-21.5mag/arcsec; uglavnom zbog hotela koji je par stotina metara južno i koji blešti tačno onoliko koliko košta. Malo dalje odavde je nebo totalno crno ali mi se nije lomatalo noću po mračnim stazama, uglavnom zato što sledim jedno svetlo astrofotografsko pravilo - noću ideš samo na onu lokaciju koju si danju već video.

Uglavnom, ovaj isti kadar ali steking od devet snimaka daje neuporedivo više detalja:

Ovde vidimo Štitov Oblak (Scutum Star Cloud), mali deo Mlečnog Puta koji je gušći od okoline i koji ne predstavlja nikakvu realno gušću strukturu od tamošnje okoline, osim što oblak oivičavaju tamne magline. Praktično izgleda kao da Oblak gledamo kroz prozor i zato je sjajniji od okoline.

Osim dva otvorena jata (M11 i M26) ovde se nalazi i jedno globularno (NGC6712) i jedna interesantna zvezda: UY Scuti. Dotična se smatra jednom od najvećih zvezda u Univerzumu a samim tim i u našoj Galaksiji. Radi se o crvenom hipergigantu čiji bi prečnik, da je na mestu Sunca, progutao i Jupiterovu orbitu. Ono što je interesantno je da se ova pulsirajuća zvezda na snimku bez problema vidi, budući da njena magnituda šeta od 8.29 do 10.56. Bez obzira na činjenicu da će u budućnosti značajan deo mase zvezde, odnosno praktično svi spoljašnji slojevi biti odbačeni u okolni prostor, ostaće i dalje vrlo masivno vrelo jezgro čija dalja evolucija svakako ide u pravcu supernove.

Na isečku u originalnoj rezoluciji (crop 100%) se ova zvezda vidi, i to na samom desnom delu kadra.

Malo širi pogled na vrh se dobija, logično, malo širim objektivom (24mm):

A još širi - širokougaonim:

To je bila i prilika da se snimi startrails tim istim objektivom. Pritom sam za zemlju iskoristio i fog-filter, uglavnom da bih umekšao svetla hotela; dok bi to za nebo samo upropastilo snimak.

Naravno da je svaki objektiv (uglavnom) optički dobar kad je nov, ali 10-18 STM je potpuno drljav već posle nekoliko nošenja u planinu. Razlog je verovatno beskonačno truckanje u vožnji i pri hodanju na koje su osetljivi svi a naročito najjeftiniji objektivi; tako da širom otvoren oštrinu zadržava praktično samo u centru. Ovo je idealna prilika da vam proizvođači uvale deset puta skuplji, tzv "profesionalni" širokougaoni objektiv sa oznakom L, koji se svakako neće tako brzo decentrirati. Ali, avaj, takvog objektiva nema za krop i tako sam osuđen na 10-18.

Naravno da ima tu i nepoklapanja zbog stekinga, što je zasluga pomeranja ili zuma prilikom snimanja ili tripoda/kugle na istom, tako da je pojedinačni snimak malo bolji i oštriji...

...međutim, činjenica je da ovde prajmovi (fiksni) daju lekciju zumovima. To se naročito vidi kod najjeftinije klase objektiva - početnik u fotografiji najčešće trči da pokupuje što više zumova i pokrije što veći raspon, dok mu pravo fotografsko blago klizi ispred nosa. A dok se početnik nauči, obično potroši toliko para da bi mu se isplatilo da je odmah pokupovao najskuplje objektive (ah kako to zvuči autobiografski).

Još nešto vezano za detalje snimanja. Dok sam se gurao sa ostalim fotografima na obali jezera, gle čuda svi došli da snime Mlečni Put odavde, počeo sam sa snimanjem ipak malo ranije. Ovo je dalo lepu plavu boju neba jer sam brinuo da li će i kakva biti boja zbog hotela i svetala na vrhu. Ispostavilo se da sam previše bio brižan, nebo je ovde praktično fantastično i najbliže onome što sapiens može da vidi sa Zemlje a da je realan prikaz našeg parčeta kosmosa. Da sam krenuo kasnije možda bih samo imao airglow na snimcima.