USPOMENA NA JEDNU KOMETU

Infracrvena astronomija je nešto zaista posebno. Radite sa frekvencijama koje ljudsko oko i uobičajena fotooprema ne mogu da percipiraju, zapravo radite sa nečim nevidljivim a to itekako postoji. Zapravo, vi radite sa nečim što se sa površine Zemlje zapravo i ne može iole dobro videti ni snimiti, već uglavnom sa planina i aviona a najbolje iz svemira. Kako je to cool!

Ovde je reč o dubokom infracrvenom spektru, dakle ne o bliskom IC na koji svi pomislimo kad nakačimo IR filter na fotoaparat. Da ponovimo, vizuelni spektar je 380-680nm frekvencije, i iza tih 700-750nm tj iza tamnocrvene boje koju crtaju naše oko i naš mozak na tom opsegu - se nalazi infracrveni svet. Mi to generalno ne možemo anatomski i fiziološki da percipiramo, što ne važi za neke zmije, bube i ribe. Doduše to im više pomaže u lovu nego što je osnova njihovog vida, imajući u vidu malu rezoluciju u IR opsegu. Dakle, infracrveni deo elektromagnetnog spektra počinje na oko 750nm i završava se na 1mm frekvenciji, gde prelazi u mikrotalasno zračenje.

Bliski IR deo je onaj koji fotografišemo, 700nm-1μm, a srednji (9–14 μm) koristi vojska kad traži vrele tenkove i ostalu mehanizaciju na frontu. Sličan opseg koriste i meteorološki sateliti jer se po frekvenciji veoma lako može meriti temperatura oblaka i time napraviti razlika između cirusa, kumulonimbusa i obične prizemne magle, na primer - svi oni imaju potpuno različite temperature.

U infracrvenoj astronomiji je pravilo isto kao i u vizuelnoj: aperture rules. Više stakla - više fotona, jasno kao dan. Ali iz svemira možete da preskočite najveći infracrveni filter koji možete da zamislite, našu atmosferu (zapravo vodena para filtrira IR, i to po vedrom danu a ne samo kad je oblačno) i teleskop generalno može da bude mnogo manji. U tom smislu su u NASA-i došli na ideju da 2009 godine lansiraju infracrvenu misiju, tj satelit sa teleskopom od 40cm aperture. Mnogi amateri se verovatno smeju jer imaju veće dobsone od toga ali nije uopšte potrebno praviti veći teleskop, cilj je što brže snimiti celo nebo i tako više puta. Tako se pronalaze i katalogiziraju NEO objekti što je osnovni cilj projekta. Snima se u četiri kanala, na 3.4, 4.6, 12 i 22 μm što je poprilično daleko od vizuelnog spektra, ali to je i bila poenta. Rezolucija je niskih 5 sekundi (opet se smeju neki...) ali još jednom - nije potrebno više. Uostalom, rezolucija prirodno pada kako frekvencija raste, to je očekivano. Za visoku rezoluciju upotrebićemo teleskope većih apertura, ovde je prioritet biti pametan i brz.

Biti pametan... Verovatno je zato misija nazvana WISE. Kad je gorivo za hlađenje potrošeno, misija je okončana i nikom ništa, satelit se godinama vrzmao besciljno po orbiti. Eksplozija iznad Čeljabinska je napravila paniku sa obe strane okeana i usledio je pritisak na NASA da ponovo reaktiviraju ovu misiju. Jeste da nema goriva za hlađenje, ali ajde neka radi bez hlađenja, može da se snima i tako, sa malo smanjenim performansama. I pametnim usmeravanjem teleskopa i rasporedom snimanja je postignuto da isti može da radi relativno bezbedno i bez tečnog vodonika, tj predviđenog hlađenja. Nova misija je nazvana jednostavno NEOWISE.

Dana 27. marta 2020. godine, na godišnjicu puča i protesta koji će zatarabiti sudbinu Kraljevine Jugoslavije, a što nema apsolutno nikakve veze sa ovom pričom; je ova misija otkrila novu kometu. Generalno to nije bilo nimalo teško; sa četiri različite frekvencije se veoma lako može proceniti temperatura otkrivenog tela (a to telo je još u tom momentu imalo komu oko sebe). Jedina mana projekta, ako je to uopšte mana, je činjenica da hladnije objekte Kajperovog pojasa kamere ne mogu snimiti - Pluton jedini spada u ono to je tamo snimljeno. Neka granica projekta NEOWISE za detekciju u Kajperovom pojasu bi bila 70-100K površinske temperature.

Dakle, novootkrivena kometa je solidno bleštala lažnom crvenom bojom na svom prvom snimku u istoriji čovečanstva. I dobila je ime po ovoj misiji, a niko nije očekivao da će to biti najsjajnija kometa severne hemisfere još od Hejl-Bop, odnosno od druge polovine devedesetih. Da smo sad u nekom od prošlih vekova, ova kometa bi se sigurno zvala Velika kometa godine 2020. Mi koji smo tad tek iskoračili iz puberteta i srednje škole već smo osedeli čekajući sledeću sjajnu kometu - i dobismo je konačno.

Usred leta, 27. jula 2020. godine sam se izvukao iz kuće, skoro neopaženo, u nameri da snimim kometu. Valjalo je malo i voziti u tom cilju, jer sam hteo kometu da nacrtam iznad nekih zemaljskih objekata. Ovo malo jezero nedaleko od Jagodine je poslužilo za zagrevanje; prava lokacija je dosta dalje.

Međutim, kad sam došao na tu lokaciju i izvadio fotoaparat, sedmicu sa sve gripom i baterijama dovoljnim da napajaju omanji skuter neko kraće vreme, sve je bilo prazno. A juče napunjeno! Tad još uvek nisam znao da grip na 7D koji imam vuče struju, odnosno ako ostavim baterije u njemu - neću ih sutradan zateći drugačije nego potpuno prazne. Ovo je za mene bio veliki kuriozitet najblaže rečeno, pošto na 40D grip i baterije u njemu izdržavaju i po šest meseci bez da baterija crticu opadne. Naravno, četrdesetica sve vreme bahato stoji uključena i nikom ništa.

Stvar koju sam prećutao je da četrdesetica ima originalni Canon grip a sedmica neki kung-fu, ne sećam se više ni koji (pogledao - Phottix), pošto trenutno beskorisno stoji u Srbiji; i eto zašto treba kupovati originalne stvari.

Svako , naravno, prepoznaje Rtanj. Ukupno 11 snimka sa tripoda je složeno sa 24mm objektiva. Dark frejm nije oduziman i u toj letnjoj noći ovaj rezultat je za četrdeseticu zapravo odličan. Kometa izgleda kao veštičja metla, a golim okom se videlo samo da tamo ima nekakvog mutnog oblačka. Dvogled je, naravno, otkrivao mnogo više detalja a to mi je lično bila i glavna zanimacija dok je aparat lupao snimke sa tripoda.

Idemo dalje, crkvica ispod Rtnja je strpljivo pozirala za pomalo apokaliptični kadar.

Malo je trebalo organizovati putešestvije tako da planina bude na severu, kao i kometa. A pošto sam se studioznoo spremao, našao sam i tačnu lokaciju odakle kometa kasnije prolazi tačno iznad Rtnja. To je u ataru sela Vlaško Polje, dolina severozapadno od sela. I sreća je da sam poneo dva kompletna fotoaparata, pošto je jedan u startu kapitulirao.

Ukupno deset snimaka takođe sa tripoda objektivom od 24mm, s tim da je lokacija bila brutalno mračna. Ni foton nije mogao da se nazre u ovoj dolini gde nema žive duše a izgleda ni prilike da okrenete auto. Naprosto bih voleo ovde da imam vikendicu, samo kad bih znao da će uvek biti vedro (a istočna Srbija češće bude oblačna nego drugi delovi zemlje).

Sledeće oružje izvađeno u ovoj neravnopravnoj borbi je pedesetica.

Malo je fokus pomeren, što nije ništa teško sa najjeftinijim objektivom u Canon ponudi. Fokusni prsten pedesetice 1.8 je otprilike 2mm širok i virtuelno nema težinu, bilo kakav dodir i fokus se menja ako je na manuelno podešen. Imam običaj da kažem da komarac pomera fokus kad sleti.

U suštini ova kometa je svoj najbliži položaj Zemlji imala pet dana pre nego što su ove fotografije nastale. Datum snimanja je 27. jul, tačno četiri meseca od dana otkrivanja. Pritom je, početkom jula, kometa već bila razvila dva repa (jonski plavi koji je u vidu prave linije pokazivao nasuprot Sunca, i prašinski žutobeli koji je zakrivljen, prateći putanju komete). Malo ko je prilikom otkrivanja očekivao da će za četiri meseca ovo biti najfascinantnija kometa severne hemisfere zadnje dve decenije.

Još uvek traju debate da li je ova kometa sjajnija od komete Hejl-Bop iz 1997. godine; neki kažu da jeste a neki ne. Sasvim sigurno da jedan deo dileme potiče iz činjenice da su fotografije starije komete skoro isključivo snimane na film, pošto su tad postojale CCD kamere ali tek na ponekoj opservatoriji; Kodak je eksperimentisao sa kojekakvim sokoćalima odnosno u Nikonova filmska tela je stavljana elektronika duplo veća od njih, a za Canon se takođe pričalo da je zainteresovan za digitalno doba. Dakle, tad je film bio mainstream i logično je što su sve fotografije te komete filmske. Međutim, glavna stvar koja menja našu percepciju vezanu za kometarne boje je upravo dobro poznata činjenica da postoji gomila raznoraznih filmova. I da svi, praktično svi potpuno različito interpretiraju boje, odnosno pojedine delove vidljivog (i nevidljivog) spektra. 

Mnogo puta u zadnjih dvadesetak godina, odnosno u doba renesanse digitalne fotografije smo imali prilike da čujemo od nekih malo konzervativnijih da sa digitalnim senzorima "nije to to", da je film ono pravo po pitanju realnosti. Na stranu činjenica da postoje i filmovi koji vrlo realno interpretiraju većinu boja, ili filmovi koji su linearni donekle kad je u pitanju akumulacija fotona (do možda nekoliko sekundi otprilike, a onda nastupa recipročno opadanje osetljivosti) realnost filmova je jedna obična bajka. Film je vrlo često sličniji ljudskim očima nego što je to digitalni senzor sa svojim striktno linearnim interpretiranjem vizuelne stvarnosti, ali to onda znači da ni naše oči nisu nešto realne, jel?

Upravo tako, naše oči i naš mozak ne vide stvarnost niti realno niti idealno. Pojedine frekvencije naglašavamo, pojedine ignorišemo a intenzitet svetla tj merenje istog nam je kao pojam vrlo rudimentirano razvijen. Jer da je bolji, zar ne bismo mogli teleskopom da merimo sjaj zvezda u stoti deo magnitude samo vizuelno? Naravno da niko to ne može, mi danju vidimo odlično ali u mraku nastupaju začkoljice. Čovek je predator koji lovi danju a noćni vid mu je dat da samo ne padne noću u neki ambis; druge životinje koje love noću imaju potpuno drugačiju koncepciju vida. Ili imaju veću blendu fotografski rečeno (npr mačke) ili je samo oko kao detektor drugačije strukture (insekti) ili vide na drugim frekvencijama (zmije). Čovek po mraku jednostavno spava ili povremeno razgrne vatru i opet zaspi, tako je hiljadama godina.

Na kraju krajeva, DSLR je u fotometriju uveo preciznost do desetine magnitude kroz neki prosečan amaterski teleskop, i to isključivo zahvaljujući svojoj linearnosti kad je u pitanju detekcija. Jednostavno je: DSLR najbolje i najtačnije izbroji fotone u određenom vremenskom opsegu. Ni film ni ljudsko oko ne mogu da mu priđu po pitanju fotometrije.

Dakle, film je pao na dva ispita: na bojama i na intenzitetu. I zato svi možemo samo da se prisećamo komete Hejl-Bop i nikako ne možemo da je uporedimo sa NEOWISE; zato niko i ne zna zapravo koja je kometa bila sjajnija.

I na kraju: da li ova kometa zaslužuje da bude prihvaćena kao Velika Kometa 2020? Po meni da, jer mi nemamo neki jasan kriterijum za ovakve komete, to su jednostavno najsajnije komete na nekih pedeset godina ili slično. A po nekima ne, jer joj fali sjaj nukleusa a fali joj i sjaj repa. Ja se doduše ne sećam lepo Hejl-Bop ali se sećam da se jasno videla u zenitu sa tamne lokacije. S druge strane, i NEOWISE se videla premda očekivati detalje u repu je po meni ipak malo suviše. A neka velika kometa iz polovine XIX veka, ko zna kako se ona videla?
Mi jedino za familiju Krojcevih kometa možemo (pre svega zbog parametara putanje) da znamo da će biti velike i sjajne komete, za sve druge možemo samo da uplaćujemo tikete i da čekamo. To vam je realnost današnje kometarne astrofotografije.