NA GRANICI MOGUĆEG

Obično ono što mislim da je moguće - moguće je. Naravno, ovo se odnosi na fotografske mogućnosti mog teleskopa i opreme; u nekim drugim životnim sferama mnoge stvari se ispostave kao nemoguće, ili moguće ali u suštini preskupe za ono što nude. Međutim, i u astrofotografiji postoje granice koje, doduše, nisu tako jasno iscrtane i obeležene, ali svakako da postoje. Zapravo, to su najčešće granice fizike a ponekad i tehnologije i nikad mi nije žao kad se dođe do granica jer je valjda u tome i poenta. Istraživanje do samih granica.

Ako zanemarimo rezoluciju teleskopa koju danas definišemo kao sposobnost razdvajanja dvojnih zvezda, pre svega u onom potpuno idealnom slučaju gde imamo zvezde istog sjaja, atmosferu Barbadosa i optiku koju je glancao Sveti Petar lično i koja košta u skladu s tim; granice po pitanju rezolucije je moguće postaviti i mnogo labavije. Naročito ako se magnitude zvezda razlikuju. Zapravo ovo je pre osobina odnosno ograničenje ljudskog vida pre nego samog instrumenta, pa tako razdvajanje dve zvezde šeste magnitude na jednoj sekundi ne bi trebalo da bude problem za šestoinčni njutn. Međutim, šta je sa razdvajanjem dve zvezde dvanaeste magnitude? Ili još bolje, dve zvezde, šeste i dvanaeste magnitude na jednoj sekundi razmaka?

Sasvim je jasno da za objekte različitog sjaja mnogo bolju rezoluciju daje kamera nego ljudski vid, jer smo mi mnogo više adaptirani na dnevnu svetlost, sa presekom na sredini vidljivog spektra, odnosno sa akcentom na zelenu boju. Za digitalni senzor ili film 6mag i 12mag zvezde predstavljaju mnogo manji problem od pogleda kroz okular, i to je nešto što je napravilo pometnju pre stotinak godina kad se sa gledanja prešlo na snimanje kroz telekope. Šta beše ono napomenuh za granice... U skladu s tim, napraviću još drastičniju razliku: zvezdu 6mag menja zvezda 4mag, a drugu 12mag menja maglina magnitude 12.4, Abell 12, koja je neuporedivo manjeg površinskog sjaja. Tačnije toliko manjeg da se u velikoj većini teleskopa uopšte ne vidi vizuelno, već uglavnom pomoću UHC ili OIII filtera, naravno u većim aperturama.

Ja nisam ni pokušao da maglinu vidim vizuelno, pošto je ona otkrivena polovinom prošlog veka tako što je revnosni George Abell na jednoj fotografskoj ploči primetio da je sjajna zvezda sa jedne strane malo ispupčena. Vrlo brzo se ispostavilo da je zvezda zapravo ispred ove planetarne magline i da to što je sjajnija ne znači apsolutno ništa. Zvezda je 155 svetlosnih godina udaljena odavde, a maglina 6900.

Umesto toga, više sam razmišljao o zvezdi - Mju Orionis je magnitude 4.13mag, ali je sastavljena iz četiri komponente. Sve četiri predstavljaju patuljke i podeljene su u dve grupe: A i B. Prvu grupu čine dve A zvezde (Aa i Ab) od kojih je sjajnija Aa ona koju zapravo vidimo (4.31mag). Njena bliska komponenta se vizuelno i fotografski ne vidi jer je toliko blizu, odnosno one su spektroskopske dvojne (ovde dođosmo do onih granica fizike gde se nešto ne vidi vizuelno ali spektroskop pruža dalji uvid, odnosno fizika je širok pojam). Druge dve komponente (Ba i Bb) su takođe toliko blizu da se vide kao jedna zvezda, a udaljene su od A grupe tačno jednu petinu sekunde, odnosno četiri puta ispod teoretske rezolucije mog teleskopa po Dejvsu, odnosno pet puta po Rejliju. 

Ove četiri zvezde su nešto slično sistemu Epsylon Lyrae (čuvene double-double) samo u vrlo umanjenoj formi. Distance su ovde toliko male da obe A komponente kruže jedna oko druge na rastojanju koje je pet puta manje od rastojanja Sunce-Merkur. Obe B komponente su na veoma sličnoj udaljenosti i karakteristika im je vrlo pravilna kružna putanja. Ali nešto drugo je u tom sistemu neuobičajeno za svemir: naći bandu od četiri mirna patuljka koji su smešteni toliko blizu jedan drugome je statistički velika retkost. Ovo samo znači da je sistem već jako dugo stabilan a to će se promeniti uskoro, čim prva zvezda bude prešla u stadijum crvenog džina. To onda implicira eksplozije i šutiranje iz sistema preostalih članica.

Danas se navodi i postojanje C komponente koja je možda samo optički (perspektivna) dvojna i njena udaljenost od A i B komponenti iznosi oko 19 sekundi. Ovo je veoma vidljivo i merljivo mojom opremom.

Međutim, na snimku nema ni traga ni glasa od C komponente. Razloga ima više, jedan je prljava optika (nakon toga sam oprao primarno ogledalo i dobio čistiji difrakcioni obrazac na zvezdama) a drugi je fundamentalna osobina da opstrukcija kvari sliku. Njutnov tip reflektora ima dva takva otežavajuća faktora, jedan je sekundarno ogledalo a drugi su nosači istog, poznati i kao spajkovi. Premda izgledaju lepo budući da crtaju krstaste okvire oko najvećih zvezda, spajkovi konkretno ovde kriju C komponentu.

Na dvostruko uvećanoj rezoluciji sam označio zelenom crticom položaj C komponente u odnosu na položaj centra AB komponente.

Ništa od razdvajanja, idemo dalje. Kakve su mogućnosti da se razdvoje sjajna zvezda i bleda maglina? Zapravo, tačnije bi bilo formulisati pitanje kakve su mogućnosti da se uopšte snimi maglina Abell 12?

Položaj ove magline je označen krugom, ali je prilično očigledno da je na granici detekcije. Obzirom na boju, malo više detalja možemo očekivati u zelenom kanalu:

 Bez obzira na prečnik od tridesetak sekundi i ukupan sjaj koji se navodi na različitim mestima različito (12.4mag, 13.9mag, 13mag) ova maglina ima izuzetno nizak površinski sjaj: 21.5 mag/arcsec2. To je verovatno jednako tamno ili tamnije od neba koje sam imao u tom trenutku u Končarevu, plus što je sjajna zvezda ometala snimanje magline. I kad se sve uzme u obzir veliki uspeh je uopšte detekcija ovog objekta. Najveću zaslugu ima silovanje finalnog fajla u PS-u.