ČAROBNJAK IZ OZA
Njegov otac je bio general-pukovnik i danski ministar rata i mornarice. Sama ta činjenica je garantovala da će mu put biti trasiran da bude uspešan u bilo čemu što poželi - pod uslovom da, naravno, pokaže bar minimum ozbiljnosti i odgovornosti u životu. On je poželeo da bude astronom i pokazao je pritom toliko požrtvovanja da se bilo kakav akademski uspeh nije ni dovodio u pitanje. Uzeo je da proučava beleške Tiho Brahea, bio saradnik Lorda Parsonsa, radio kao direktor opservatorije Armagh. Na kraju krajeva, katalogizirao je ogromnu zaostavštinu porodice Herchell u vidu hiljada otkrivenih i opisanih objekata u jedan katalog.
Njegovo ime je John Luis Emil Dreyer, rođeni Kopenhažanin a kasnije podanik britanske Krune i dobitnik mnogih nagrada za svoj opsežni i višestruko korisni rad. Nakon Herchell-ovog GC kataloga dobili smo NGC (Dreyer-ov) katalog a kasnije i dodatke za isti: IC I (1895. godine) i IC II (1908). Sama IC oznaka je skraćenica od Index Catalog, pa tako imamo ukupno 5386 novih objekata koje su donele ove dve dopune. Kuriozitet je da su neki od ovih novih objekata nastali upotrebom novotarije u opservatorijskom radu koja se, gle čuda, pokazavala neverovatno korisnom - u pitanju je bila fotografija.
Tadašnje ploče su se eksponirale ponekad i satima i imale su vrlo malu osetljivost. Primera radi najprodavaniji crnobeli filmovi tridesetih godina XX veka, dakle tri-četiri decenije nakon IC kataloga, su imali osetljivost oko ISO 25 (ili tačnije ASA 25) i to se smatralo vrlo brzim filmom; prvi kolor Kodakov film, Kodachrome, imao je osetljivost kao današnji ISO 10 a prvi holivudski Tehnikolor proces je zahtevao istovremeno snimanje na tri trake, brzina je iznosila ASA 5. To je značilo da je film Čarobnjak iz Oza morao biti snimljen sa toliko jakom studijskom rasvetom da je temperatura u studiju bila oko 38 C. Navodno su glumci dobijali opekotine... To je i pravi razlog zašto su tadašnje opservatorije nabavljale sve veće i veće teleskope sa sve manjim i manjim f-odnosom: vrlo često je filmska ploča imala istu (ili manju!) graničnu magnitudu od ljudskih očiju. Bez obzira na to, fotografija je ušla u upotrebu kao vrlo korisna pošto je sa apsolutnom tačnošću beležila položaje objekata, nije bilo potrebe za dugim opisima ili crtanjem, a snimljenu i fiksiranu fotografsku ploču je bilo moguće naknadno proveravati lupom u potrazi za sitnijim detaljima.
Kad to uporedimo sa mogućnošću da današnji 25cm reflektor ima graničnu magnitudu istu kao nekada dvoipometarski teleskop sa Maunt Vilsona, shvatimo kolika je razlika između hlađene monohromatske CCD kamere i filmske emulzije nanete četkom preko staklene ploče. Napredak ovih stotinak godina se iz te perspektive ne čini tako malim u suštini, ali... To je deset puta u aperturi za sto godina, nije tako loše?
Što se tiče granične fotografske magnitude, tu situacija postaje malo komplikovanija. Nju nije moguće izračunati nekom formulom kao graničnu vizuelnu magnitudu i ona pre svega zavisi od svih komponenti sistema nebo-teleskop-detektor. Nije isto crno prerijsko nebo i predgrađe, kao što nije isto snimati sporim filmom i novom astronomskom kamerom. Teleskop tu igra veliku ali ne i presudnu ulogu, a treba samo napomenuti jedan detalj: atmosfera treba da bude ne samo potpuno transparentna i tamna, već i stabilna (ove dve stvari su često u obrnutoj proporciji). Zamislite da imate nebo čiji je sjaj (svetlosno zagađenje, tačnije) 19mag po kvadratnoj arksekundi, ako imate veliki teleskop i dalje nećete preskočiti devetnaestu magnitudu. Ali ako imate loš seeing i ta jedna kvadratna ugaona sekunda bude nedostupna, nećete takođe moći velikim teleskopom ništa snimiti bez obzira što imate tamnije nebo od 19mag/arcsec, pošto su tamnije zvezde sitnije od rezolucije atmosfere. Upravo iz ovog razloga kod velikih teleskopa postaje bitno ne samo da mesto opservatorije ima tamno nebo, već je čak i važnije da atmosfera bude stabilna da podrži rezoluciju.
Meni najbliže mesto sa tamnim nebom je Crni Vrh, vredan lomatanja elemenata oslanjanja kroz 4km planinskog makadama. Doduše, atmosfera je nešto malo stabilnija nego u ravnici i to tačno za onoliko koliko je razlika u nadmorskoj visini, koja za mesto osmatranja iznosi nešto preko 600mnv. Drugim rečima (ne)stabilnost atmosfere nad centralnom Srbijom (u prevodu na svima razumljiv engleski: jet-stream) uslovljava seeing, mnogo više nego sama lokacija. S druge strane, moja kamera, vremešni 40D, snima na ISO1600 što je tačno osam blendi brže u fotografskom smislu. Prevedeno na svakodnevni jezik: 1600/5=320 puta, eto toliko je brži senzor od prvog Tehnikolor filma. Imajte u vidu da je to nekoliko decenija nakon početka upotrebe
fotografije u astronomiji, što znači da su neke ploče bile i ćoravije za
svetlost od Čarobnjaka iz Oza. Pet ipo minuta eksponiranja na taj film je isto kao i jedna sekunda na četrdesetici - nema potrebe ni za kakvom monstruoznom rasvetom.
Dobro, ovde imam sve potpuno obrnuto, dakle vrlo tamno nebo.
U suštini vidimo predeo u okolini Severnjače, sazvežđe Cefej (Cepheus) što za naše balkanske predele znači da je visina oko 45 stepeni nad horizontom. Nije baš zenit, ali bolje ne može. Isečak:
Pedesetak snimaka po pola minuta izlaganja na ISO1600 je dovoljno da se i najtamnije aždaje pojave iz tame. U ovom slučaju je na dnevnom redu planetarna maglina IC1454, upravo iz onog kataloškog dodatka koji je uz originalni NGC figurirao pre stotinak godina kao vrhunska novina. Ovaj objekat je otkriven vizuelno od strane William Denning-a desetoinčnim reflektorom i u startu je opisan kao težak objekat.
To sve nije znao Abell 1955. godine kad je na fotografskoj ploči ovu tirkiznu nebulu primetio, tako da je svrstao u svoje otkriće i 81. objekat kataloga planetarnih maglina. Svakako da ovo nije jedina maglina koja podseća na čuvenu M57, ali je od nje primetno manja (tačnije šest puta) i tamnija. U pitanju je prilično tamni kolutić jonizovanih gasova sa ukupnim sjajem procenjenim na 14-15mag. To je najseverniji objekat iz Abell planetarnog kataloga, nepunih deset stepeni od severnog pola, i ima zapanjujuće malo podataka o ovoj maglini. Primera radi, jedino što još (mislimo da) znamo je udaljenost koja je procenjena na 17 hiljada svetlosnih godina.
Maksimalno rastegnuti isečak prebačen u monohromatski mod, i uvećan duplo:
Dodatno uvećan isečak za pet puta, odnosno 10x uvećana originalna rezolucija kamere:
Ovde dolazi do izražaja ona priča da je u astrofotografiji najvažnije nebo. Pošto je ova maglina smeštena vrlo blizu Severnjače, nebo je umereno tamno u odnosu na zenit, ali i dalje veoma tamno; vrlo je uporedivo sa nebom sa Letenke i zapravo nešto malo bolje. Takvo nebo iz Končareva mogu samo da sanjam. Granična magnituda je izmerena na označenoj zvezdi pored magline koja je 19.28mag u B opsegu, samim tim je centralna zvezda u maglini nešto malo tamnija, možda oko 19.5mag. Zvanični podaci se odnose na G kanal koji je u sredini vizuelnog dela spektra i kažu da je centralna zvezda malo sjajnija, odnosno 18.8mag.
Svakako uspeh za 15cm stakla, za koji kalkulatori kažu da vizuelno jedva može da napipa 14mag.
Коментари
Постави коментар