ALGOL I KAKO SAM (ZAMALO) POČEO DA VERUJEM U ASTROLOGIJU

Svi su čuli za zvezdu Algol, čak i oni koji nisu upućeni u astronomiju. Oni koji malo jesu verovatno će i znati da se ta zvezda označava kao Beta Perseja, a oni još upućeniji će znati da je to prva zvezda koja je otkrivena kao promenljiva u ljudskoj istoriji. S druge strane, ljudi koji nisu ljubitelji nauke već natprirodnog, astrologije, parapsihologije i parapsihijatrije u jednom dahu mogu da otpevaju čitav traktat o negativnom uticaju ove zvezde po ljudske sudbine. Bez obzira na šarlatansku osnovu koju u sebi astrologija sadrži mora da postoji dobar razlog za tako zlu reputaciju koju ova zvezda ima.
A još jedan pokazatelj reputacije je položaj Algola u sazvežđu: on predstavlja glavu Meduze koju je Persej odsekao i njome uplašio morsko čudovište (Cetus) i pretvorio ga u kamen. Kako izgleda ta glava najbolje je znao Gianni Versace, budući da je to bio zvanični simbol njegovog brenda. Kao mali Versace se igrao po napuštenim kalabrijskim ruševinama iz antičkog perioda gde je i ugledao ovu fascinantnu simboliku glave sa zmijama umesto kose.

Takođe i naziv Algol potiče iz arapskog Ras Al Ghul (glava demona) a interesantno je da se i na modernom engleskom termin "ghoul" koristi u potpuno istom značenju - razlog je prevod 1001 noći iz početka XVIII veka koji ovaj termin unosi u moderni engleski. U originalnom, preislamskom arapskom smislu, ovo je bio demon koji obitava na grobljima, hraneći se mrtvima. Vesela simbolika za jednu zvezdu. Mada ako se malo bolje pogleda, sve vezano za ovu zvezdu misteriozno i jeste bilo prepuno malera i pehova.

Izgleda apsurdno, ali mi do danas nemamo pouzdane podatke da je promenljiva priroda ove zvezde u antičko vreme bila uočena. Niko ne spominje njeno kolebanje sjaja, čak ni al-Sufi (Abd al-Rahman al-Sufi, persijski astronom od pre hiljadu godina koji za mnoge stvari vezane za vizuelnu astronomiju važi za ozbiljnu referencu). Verovatno je da je promena sjaja bila primećena, otuda i glava Meduze, ali zvezda je milenijumima klasifikovana kao nepromenljiva tj fiksna zvezda. Zvanično je pojavu promenljivog sjaja prvi opisao Geminiano Montanari koji je u jednom momentu nasledio Cassini-a na mestu profesora matematike bolonjskog Univerziteta. To prestižno mesto nosilo je i jednu bljutavu obavezu koju su tražili univerzitetski dobrotvori, a to je periodično pisanje astrološkog almanaha, odnosno horoskopa. Naravno da je jednom naučniku to jednako kao i lekaru da propiše natrijum hipohlorit za lečenje... Čekaj, pa to se ovde već dešavalo - premda osoba ima najblaže rečeno spornu lekarsku diplomu... Bilo kako bilo, Montanari je taj horoskop za 1665. godinu i sastavio, ali upravo onako kako se on sastavlja i danas, dakle potpuno nasumičnim lupetanjem. Kasnije je to i priznao kako bi dokazao da je horoskop u suštini prevara. Nije snosio nikakve konsekvence na Univerzitetu, osim što je kasnije svojevoljno prešao na meteorologiju i ekonomiju, ali je činjenica da je on prvi u nauci opisao periodičnu promenu sjaja kod Algola. Sto godina kasnije je, sa druge strane Kanala, John Goodricke Kraljevstvom Društvu predstavio svoje viđenje mehanizma promene sjaja - tamnije telo periodično zaklanja Algol svaka tri dana na par sati. Ovo je donelo autoru ideje slavu i Koplijevu medalju (engleska preteča Nobelove nagrade), a bio je izabran i u članstvo Kraljevskog Društva. Nažalost, John je bio vrlo bolešljiv i zbog febrilnosti gluv kao top od svog detinjstva - četiri dana nakon izbora umro je od pneumonije. Eto još jednog malera od strane Algola.

Ovom zvezdom se sledeći pozabavio Edward Charles Pickering, u to vreme upravnik Harvardske opses... pardon, opservatorije. On je bio jedan od pionira spektroskopije; zahvaljujući tome je prvi dokazao da je Algol spektroskopska dvojna. Poznat je i po tome da je zaposlio osamdesetak žena da za njega pregledaju fotografske ploče i računaju rezultate. Te žene su bile poznate kao Pikeringov harem, jedna od njih je čak otkrila vezu između perioda promene magnitude cefeida i samog sjaja: zvala se Henrietta Swan Leavitt, evo te priče. Doduše, taj revolucionarni rad u istoriji astronomije koji nam je omogućio da merimo distancu do najbližih galaksija je, ironijom verovatno maleroznog Algola, potpisao njen mentor, Pickering, što je realno bio i jedini njegov napor u nastanku tog naučnog dela (misli se na potpis). Nakon njega dvojni spektar je uzeo da pogleda Hermann Carl Vogel i ispostavilo se da se linije razdvajaju, spajaju i opet razdvajaju u periodu koji je opisan kao period oscilacije sjaja. Postalo je očigledno da je otkriveno pomeranje odnosno kruženje dve zvezde i njihov pomak na spektru. Nisu zabeleženi maleri kod Vogel-a, osim što je čovek koji je definisao pomeranje spektra prethodno umro relativno mlad od problema sa plućima (zvao se Christian Doppler).

Joel Stebbins je pre sto godina eksperimentisao sa selenijumskim svetlomerom, nekada veoma popularnim u SLR aparatima, da bi tako zabeležio krivu promene Algolovog sjaja. Na krivi su se razaznavali i sekundarni minimum (zaklanjanje manje zvezde) i porast sjaja između oba minimuma (efekat ogledala). Stebbins je kasnije umro od leukemije.

Sve ove detalje oko malera nisam imao na umu kad sam rešio da snimim Algol u minimumu i maksimumu - a i da sam znao, realno, opet bih snimio. Možda i više puta. Čoveku koji je deset godina radio u hitnoj i gledao bukvalno prvu liniju fronta (manje gledao a više učestvovao) takvi detalji tipa "pojela ga malerozna zvezda" mogu samo izazvati napad smeha.

Na nekih 2.5km od Boračkog Krša je u novembru snimljena fotografija koja prikazuje brdo i dve potpuno nebitne, bezimene zvezde magnitude oko 5.5mag. Njihova zasluga je bila jedino da popune kadar na kome se vidi postepeno istisnuta i okamenjena lava čiji oblik i danas nije preterano drugačiji u odnosu na period od pre par desetina miliona godina. Obe zvezde se nalaze na granici sazvežđa Hercules i Ophiuchus; njihova međusobna distanca je nešto manje od dva stepena. Imajte u vidu da celo vidno polje svega iznosi oko 5x3.5 stepeni. Teleobjektiv i 250mm:

Iz ovog snimka se vidi da sam imao dobro nebo u suštini; jedino sam malo okasnio i počeo da snimam kad je minimum već počeo da prestaje. Evo i tog snimka (12x10sec, EF 50 1.8 na f2.8), pronađite Algol:

Mrka kapa pronaći na ovom snimku Algol. Beta Perseja bi trebala da bude markantna, u najgorem slučaju prva odmah iza Alfe, ovde se bukvalno ni Alfa ne može sigurno razaznati. Eto tako izgleda Algol u minimumu.

Osim kašnjenja od nekih pola sata, nijednog malera što se mene tiče nije bilo. Lokacija je odlična, evo još par snimaka Perseja:

Na prvoj se gore levo vidi pola Kasiopeje a desno M33 kao mala razlivena mrlja. Vidi se još štošta, recimo Double Cluster, ali obratite pažnju na dve zvezde u donjem desnom uglu koje su naglašene pomoću dva bleda prstena. Leva zvezda je Algol, njega u minimumu teško razaznajemo od okolnih zvezda.
Na drugoj se vidi cela Kasiopeja i desno M31, to su sve snimci od samo 30sec eksponiranja (EFS 24 STM).

Vrlo blizu tog mesta je još jedno interesantno mesto: Knićko (Gružansko) jezero. Osim kao mesto gde povremeno padaju dotrajali avioni poznato je i kao dom mnogih slatkovodnih čudovišta. A ako nekog zanima kako stići do samog dna - tu je i put kojim se može krenuti.

Nijedno čudovište nije izmilelo iz vode i ništa mi nije odgrizlo noge, avioni su mirno leteli i jedino sam na trenutke mogao da čujem refren "The Thing That Should Not Be" (Metallica) koja je bazirana na horor priči "The Shadow Over Innsmouth". Uglavnom, atmosfera je na momente bila vrlo slična.

Ali da krenemo na ono zbog čega sam ja tu: Algol.
Snimio sam  12 defokusiranih snimaka po 6sec eksponiranja; svaki od tih snimaka je izgledao više ili manje ovako:

Svako sa elementarnim poznavanjem fotografije vidi da je to malo podeksponirano, ali upravo to je ono što nam treba. Najsjajnija zvezda u kadru, malo levo od centra, očigledno Alfa Perseja, nije preeksponirana ni u jednom kanalu - što je esencijalna stvar za merenje. Ovo zavisi i od zone defokusiranja, ako defokusirate manje onda su šanse da zvezde izgore neuporedivo veće. Ja sam, dakle, junački defokusirao u strahu da me neki maler ne potera u obradi.

Nakon mukotrpne obrade u Irisu ispostavilo se da je Algol već krenuo da pojačava sjaj - njegova magnituda na osnovu dve referentne zvezde je izračunata na 2.799mag:

Ignorišite grafike, oni su tu čisto reda radi i predstavljaju nasumične oscilacije u merenju. Gleda se samo srednja vrednost.
Dakle, Algol me je prešao. Zakasnio sam na minimum i džabe sve...

Nakon desetak dana sam ulovio vedro vreme i snimanje Algolovog maksimuma je moglo da se odradi. Mesec je, doduše, sa svojih 54% uništio svaku mogućnost da se vide i zvezde niže magnitude. S druge strane, lagana mesečina je idealna za noćne pejzaže sa ponekim detaljem na zemlji. Primetite da širom otvoren EFS 24 STM ima jedan fokus na periferiji, a sasvim drugi u centru. Ovo sam već uočio, srećom za pejzaže se koriste neke druge blende (f7.1-f22) pa je to neprimetno i samim tim nebitno, ali može biti nezgodno u astrofotografiji. Ako to izuzmemo (i vinjetiranje!) ova palačinka je fotografski delikates.

Nadam se da malo naglašavanje zvezda Velikog Medveda neće delovati preterano... Lokacija u okolini Jagodine je zadovoljavala apsolutni minimum, a to znači da se uopšte vide zvezde.

S druge strane, pedesetica f1.8 na f4.5 daje (očekivano) lekciju svim zumovima kakva oštrina treba da bude:

Sad sledi isti kadar Perseja pedeseticom kao sa Boračkog Krša; primetite da se vidi neuporedivo manje zvezda niže magnitude - pojela ih mesečina:

Ako ne možete da pronađete Algol - on je malo gore i desno od centra. Evo blink-komaparatora:

Sve razlike oko granične magnitude o kojoj je bilo reči ovde su sasvim očigledne. Obeležen Algol:

Ako sam malopre hvalio nifty-fifty, sad ću da ga kudim. Barel distorzija je vrlo evidentna kad pokušam da sklopim dva snimka gde Algol nije na obe fotke na istom mestu. Ovo je očigledno tek kod GIF-a, u realnoj upotrebi se vrlo malo primećuje.

Merenje drugog puta je donelo neočekivane rezultate: Algol je na osnovu referentnih zvezda imao magnitudu 1.795mag, što je praktično nemoguće jer on u svom maksimumu ima magnitudu 2.1mag. Pet-šest puta sam sve radio ispočetka i merio sa većim, manjim prstenovima i uvek dobijao vrlo slične rezultate:

Nikako nisam uspeo da pronađem grešku, snimci su tu, redosled postupaka, kalibracija, sve ispoštovano... Shvatio sam da je zapravo sve to Algolovo maslo. I zamalo počeh da verujem u astrologiju, kad se setih da pogledam izbliza izoštreni snimak Algola:

Krug ima prečnik nekih 50-60 piksela u originalnoj rezoluciji a tačno toliko ima prečnik defokusirani Algol na fotometrijskim snimcima. Dakle, unutar prstena se motalo nekoliko zvezdi magnitude 12 i niže; na rubu je jedna desete magnitude a van prstena takođe imamo gomilu zvezda. Spoljašnjost prstena je jednako bitna kao i unutrašnjost, jer se spoljni deo uzima kao referentni, ondosno on se tumači kao magnituda neba.
Potpuno je očigledno da je merenje omanulo iz razloga kontaminacije prstena, odnosno da su u Algolov sjaj ušle i raznorazne okolne zvezdice. To je generalno problem kod malo većeg polja defokusiranosti, te se to treba izbegavati (što ja do tad nisam znao). A defokusira se iz vrlo jednostavnog razloga: DSLR aparati imaju (i dalje) relativno mali dinamički raspon, odnosno standardno pregorevaju centar zvezde. Ovo nije slučaj sa monohromatskim CCD kamerama koje mogu pažljivijm eksponiranjem za potrebe fotometrije da se neuporedivo lakše uvedu u opseg dinamičkog raspona. Naročito ako je izlazni fajl 16-bitni TIF. Pregore i one zvezdu kad se pretera, ali je dinamički raspon u graničnim slučajevima često presudan. Primera radi, na ovom isečku je u svim kanalima izgoreo samo Algol, te je oprezno moglo da se eksponira kraće i da se sačuva i on, ili da se minimalno defokusira.

Dalje, ako odredimo magnitudu greške (2.1-1.795) i to se doda prethodnom merenju dobija se 3.104mag, što je veoma blizu Algolovog minimuma (3.4mag). Setite se da je u momentu snimanja Algol upravo počeo da opada, tako da su oba merenja uz ovu korekciju verovatno tačna.

Na kraju: šta uraditi da bi snimanje bilo tačnije?
Pratiti horoskop jer... Možda pomogne, ne znam više ni sam. Ne vakcinisati svoju decu jer, zaboga, svuda se priča - vakcine su štetne. A mi vakcinisani smo preživeli samo zbog dobrog horoskopa, nikako zbog napretka nauke. Jesti kreč i malter zbog kiseline. Upotrebiti teleobjektiv ili widefield refraktor (150/750 ne dolazi u obzir zbog referentnih zvezda). Defokusirati manje. Piti dosta tečnosti i čitati Treće Okolo.