LAMBADA (LAMBDA ORIONIS)
Per Collinder je bio švedski naučnik koji je diplomirao astronomiju između dva svetska rata. Više od toga: doktorirao je tih dana, a budući da je tad titula doktora nauka bila nešto zaista ozbiljno (ne kao danas) i budući da se za doktorsku disertaciju tražio od kandidata pomak u nauci (ne kao danas) mladi Collinder se dohvatio posla kojim se nikada nije bavio. Nabavio je gomilu fotografija sa raznih opservatorija, naravno pre svega južnih, budući da je iz Upsale pomalo teško loviti objekte oko ekliptike, a još teže one južno od nje. Budući Dr sa velikim D (malo dr označava doktora medicine) se nameračio na katalogizaciju otvorenih zvezdanih jata.
Njegov rad se praktično potpuno zasnivao na pretraživanju fotografskih ploča. Ovo je imalo i neke prednosti, osim navedenog pogleda na jug tu je i mogućnost da gledate u ploče svaki dan, ne samo kad je vedro; zatim mogućnost da koristite različita uvećanja a ne samo jedno (ono originalno teleskopsko; drugim rečima on je mogao da upotrebi lupu) kao i činjenica da je, zbog takvog pristupa, autor bio u stanju da identifikuje veliki broj otvorenih jata različite veličine, od onih koja se gledaju dvogledom do sitnih globularnih. Naravno, bilo je tu dosta grešaka i zabuna, čak možda i previše ali nije sve to krivica mlađanog doktoranda. Sam NGC katalog u to vreme je imao neke neispravljene greške a i buljenje u fotografije od pre sto godina, umesto u teleskop, je imalo neka svoja ograničenja. Međutim, Collinder je, neopterećen prethodnim iskustvom jer ga nije imao, upravo to iskoristio kao svoju prednost. Mnoge zvezdane strukture koje ranije nisu bile prepoznate kao otvorena zvezdana jata je upravo on prvi put klasifikovao, mada je činjenica da veliku većinu objekata iz kataloga predstavljaju objekti koji su otkriveni ranije (NGC objekti čine, recimo, oko 90%). Dakle, krupna jata koja niko nije video jer su svi tražili sitna i udaljena, kao npr Coathanger/Vešalica, ne dimljena već ona za odelo; Cr399. Doduše mi danas Cr399 i ne smatramo pravim otvorenim jatom ali za Collinder-ov katalog to nije ni bitno, on to nije mogao da zna. Nije koristio podatke o paralaksi sa Hipparcos-a.
U sazvežđu Orion se nalaze dva Collinder objekta: Orionov pojas i Lambda Orionis klaster. Ovo drugo jato je tema večeras i idealna je meta svih dvogleda. Može i teleskopom da se analizira, a evo čega tamo ima.
Najsjajnija zvezda se zove Meissa, levo na snimku; osim oznake Lambda Ori nekad se zvala Gamma Gem; prilikom Bayerovog prepisivanja sa arapskog je došlo do namerne ili nenamerne greške i ime je ostalo. Razlog je bila vrlo upadljiva sličnost ovog otvorenog jata sa grčkim slovom Lambda.
Kao što je već napomenuto, Meissa je najsjajnija zvezda u jatu i pripada kategoriji plavih giganata. Ova džinovska zvezda ima tačno 10 puta veći prečnik od Sunca i temperaturu fotosfere od 30 hiljada Kelvina. Poređenja radi, temperatura Sunčeve fotosfere je oko 5800K, zato ćete u podne na vašim fotoaparatima morati WB manuelno da podesite upravo na 5500-6000K da biste dobili ispravne boje. Naravno, ukoliko uopšte želite manuelno da podešavate ili ukoliko želite da dobijete ispravne boje...
Meissa je, dakle, jedna sjajna zvezda a u ovom klasteru ih ima još dve. Desno gore je plava Phi 1 Orionis, magnitude 4.42mag koja je i spektroskopska dvojna. Ovo u praksi znači da su to dve zvezde na toliko bliskom odstojanju da nijedan teleskop sa Zemlje neće moći da ih razdvoji. Osim, možda, primenom egzotičnih tehnika tipa speckle photometry, ali jedini pravi old_school način za razdvajanje je spektroskop. Druga zvezda sa istovetnom Phi oznakom, Phi 2 Ori je žuti gigant mase približne našem Suncu. Međutim, ova zvezda je malo odmakla u svom starenju, evoluirala, tako da je njen prečnik 8 puta veći od Sunca. Iz ovoga logično proističe da je i temperatura zvezde manja nego Sunca, i to za tačno hiljadu Kelvina. Ovo je sve vrlo logično uzevši u obzir da je procenjena starost Phi 2 Orionis negde oko 7.9 milijardi godina. Poređenja radi, Sunce je duplo mlađe (4.5 milijardi zemaljskih godina).
Istorija Meisse u astronomskom smislu je počela da biva interesantna tek u XIX veku, tačnije 1830.godine. Tad je već bilo poznato da je ovo višestruka zvezda, ali je glavnu komponentu, danas poznatu kao AB, von Struve razbio na dve zvezde separacije 4.5 ugaone sekunde. Kad je već reč o ovom astronomu, u obavezi sam da navedem celo njegovo ime: Friedrich Georg Wilhelm von Struve. Ovo iz razloga što je cela familija Struve kroz istoriju dala više astronoma, matematičara, političara i diplomata i to u više zemalja. Navedeni Struve je bio osnivač i upravnik opservatorije Pulkovo i imao je veliki uticaj na merenje oblika i dimenzija Zemlje kroz svoj geodetski projekat premeravanja površinskog luka između Norveške i Crnog Mora. Takvo premeravanje u XIX veku je bilo povezano sa velikim političkim i administrativnim problemima, tehničke i trasnportne ne treba ni pominjati. U svakom slučaju, evo predloga da se to uvrsti u Unesco spisak Svetske baštine.
Dakle, i A i B komponenta su plavi džinovi. Radi se o mladim zvezdama s tim da je prva, A komponenta, zapravo O zvezda po pitanju spektra što znači da će veoma brzo svoj život verovatno završiti kao supernova. Njena saputnica (B) je takođe gigant ali sa manjom masom i manje brutalnom prognozom - to je trenutno zvezda glavnog niza. Glavni niz ne znači da će ona poživeti jako dugo kao naša zvezda; glavni niz znači da trenutno pretvara vodonik u helijum i da je pritom u hidrostatskom ekvilibrijumu. Što je zvezda manje mase taj period stabilnosti može potrajati duže.
Ja sam ovde eksponirao prema pratiocima tako da je nemoguće bilo razdvojiti A i B komponentu. To je moguće mojom opremom ali treba koristiti veoma kratke ekspozicije.
Separacija između A i C komponente je 28" a ja sam izmerio 29.17". Između A i D je zvanično 79" a meni je ispalo 78.69". Moram da priznam da je verovatan uzrok nepreciznosti činjenica da A i B komponentu na snimku nisam razdvojio već sam za centar A komponente uzeo geometrijski centar između A i B zvezde.
Ovo malo jato je okruženo oblakom gasova koji nosi oznaku Sh2-264. Radi se o jonizovanom vodoniku i molekularnom oblaku, ali je oko svega toga moguće primetiti još jedan gasoviti prsten, doduše u infracrvenom opsegu. Ta struktura je siguran znak nekadašnje eksplozije i pretpostavlja se da je Meissa imala još jednu blisku pratilju u svom sistemu. Ta zvezda je eksplodirala i odbacila Meissa sistem u suprotnom pravcu, tako da danas toj teoriji možemo da dodamo vrlo čudnu i neusklađenu brzinu ovog zvezdanog sistema u odnosu na ostatak Lambda Orionis klastera. Jedan od prirodnih kandidata za ovaj svemirski fudbal je Geminga, mali pulsar u sazvežđu Gemini. Zapravo, Geminga je prirodni kandidat za gomilu nejasnoća oko eksplozija supernova u prošlosti, budući da ova brzorotirajuća neutronska zvezda u suštini predstavlja mali sarkofag nekadašnje zvezde. Po poslednjim ispitivanjima ova neutronska zvezda ipak nije uzrok čudnog kretanja Meissa-e budući da se distance ne mogu uklopiti sa očekivanim vremenom eksplozije.
Njegov rad se praktično potpuno zasnivao na pretraživanju fotografskih ploča. Ovo je imalo i neke prednosti, osim navedenog pogleda na jug tu je i mogućnost da gledate u ploče svaki dan, ne samo kad je vedro; zatim mogućnost da koristite različita uvećanja a ne samo jedno (ono originalno teleskopsko; drugim rečima on je mogao da upotrebi lupu) kao i činjenica da je, zbog takvog pristupa, autor bio u stanju da identifikuje veliki broj otvorenih jata različite veličine, od onih koja se gledaju dvogledom do sitnih globularnih. Naravno, bilo je tu dosta grešaka i zabuna, čak možda i previše ali nije sve to krivica mlađanog doktoranda. Sam NGC katalog u to vreme je imao neke neispravljene greške a i buljenje u fotografije od pre sto godina, umesto u teleskop, je imalo neka svoja ograničenja. Međutim, Collinder je, neopterećen prethodnim iskustvom jer ga nije imao, upravo to iskoristio kao svoju prednost. Mnoge zvezdane strukture koje ranije nisu bile prepoznate kao otvorena zvezdana jata je upravo on prvi put klasifikovao, mada je činjenica da veliku većinu objekata iz kataloga predstavljaju objekti koji su otkriveni ranije (NGC objekti čine, recimo, oko 90%). Dakle, krupna jata koja niko nije video jer su svi tražili sitna i udaljena, kao npr Coathanger/Vešalica, ne dimljena već ona za odelo; Cr399. Doduše mi danas Cr399 i ne smatramo pravim otvorenim jatom ali za Collinder-ov katalog to nije ni bitno, on to nije mogao da zna. Nije koristio podatke o paralaksi sa Hipparcos-a.
U sazvežđu Orion se nalaze dva Collinder objekta: Orionov pojas i Lambda Orionis klaster. Ovo drugo jato je tema večeras i idealna je meta svih dvogleda. Može i teleskopom da se analizira, a evo čega tamo ima.
Najsjajnija zvezda se zove Meissa, levo na snimku; osim oznake Lambda Ori nekad se zvala Gamma Gem; prilikom Bayerovog prepisivanja sa arapskog je došlo do namerne ili nenamerne greške i ime je ostalo. Razlog je bila vrlo upadljiva sličnost ovog otvorenog jata sa grčkim slovom Lambda.
Kao što je već napomenuto, Meissa je najsjajnija zvezda u jatu i pripada kategoriji plavih giganata. Ova džinovska zvezda ima tačno 10 puta veći prečnik od Sunca i temperaturu fotosfere od 30 hiljada Kelvina. Poređenja radi, temperatura Sunčeve fotosfere je oko 5800K, zato ćete u podne na vašim fotoaparatima morati WB manuelno da podesite upravo na 5500-6000K da biste dobili ispravne boje. Naravno, ukoliko uopšte želite manuelno da podešavate ili ukoliko želite da dobijete ispravne boje...
Meissa je, dakle, jedna sjajna zvezda a u ovom klasteru ih ima još dve. Desno gore je plava Phi 1 Orionis, magnitude 4.42mag koja je i spektroskopska dvojna. Ovo u praksi znači da su to dve zvezde na toliko bliskom odstojanju da nijedan teleskop sa Zemlje neće moći da ih razdvoji. Osim, možda, primenom egzotičnih tehnika tipa speckle photometry, ali jedini pravi old_school način za razdvajanje je spektroskop. Druga zvezda sa istovetnom Phi oznakom, Phi 2 Ori je žuti gigant mase približne našem Suncu. Međutim, ova zvezda je malo odmakla u svom starenju, evoluirala, tako da je njen prečnik 8 puta veći od Sunca. Iz ovoga logično proističe da je i temperatura zvezde manja nego Sunca, i to za tačno hiljadu Kelvina. Ovo je sve vrlo logično uzevši u obzir da je procenjena starost Phi 2 Orionis negde oko 7.9 milijardi godina. Poređenja radi, Sunce je duplo mlađe (4.5 milijardi zemaljskih godina).
Istorija Meisse u astronomskom smislu je počela da biva interesantna tek u XIX veku, tačnije 1830.godine. Tad je već bilo poznato da je ovo višestruka zvezda, ali je glavnu komponentu, danas poznatu kao AB, von Struve razbio na dve zvezde separacije 4.5 ugaone sekunde. Kad je već reč o ovom astronomu, u obavezi sam da navedem celo njegovo ime: Friedrich Georg Wilhelm von Struve. Ovo iz razloga što je cela familija Struve kroz istoriju dala više astronoma, matematičara, političara i diplomata i to u više zemalja. Navedeni Struve je bio osnivač i upravnik opservatorije Pulkovo i imao je veliki uticaj na merenje oblika i dimenzija Zemlje kroz svoj geodetski projekat premeravanja površinskog luka između Norveške i Crnog Mora. Takvo premeravanje u XIX veku je bilo povezano sa velikim političkim i administrativnim problemima, tehničke i trasnportne ne treba ni pominjati. U svakom slučaju, evo predloga da se to uvrsti u Unesco spisak Svetske baštine.
Dakle, i A i B komponenta su plavi džinovi. Radi se o mladim zvezdama s tim da je prva, A komponenta, zapravo O zvezda po pitanju spektra što znači da će veoma brzo svoj život verovatno završiti kao supernova. Njena saputnica (B) je takođe gigant ali sa manjom masom i manje brutalnom prognozom - to je trenutno zvezda glavnog niza. Glavni niz ne znači da će ona poživeti jako dugo kao naša zvezda; glavni niz znači da trenutno pretvara vodonik u helijum i da je pritom u hidrostatskom ekvilibrijumu. Što je zvezda manje mase taj period stabilnosti može potrajati duže.
Ja sam ovde eksponirao prema pratiocima tako da je nemoguće bilo razdvojiti A i B komponentu. To je moguće mojom opremom ali treba koristiti veoma kratke ekspozicije.
Separacija između A i C komponente je 28" a ja sam izmerio 29.17". Između A i D je zvanično 79" a meni je ispalo 78.69". Moram da priznam da je verovatan uzrok nepreciznosti činjenica da A i B komponentu na snimku nisam razdvojio već sam za centar A komponente uzeo geometrijski centar između A i B zvezde.
Ovo malo jato je okruženo oblakom gasova koji nosi oznaku Sh2-264. Radi se o jonizovanom vodoniku i molekularnom oblaku, ali je oko svega toga moguće primetiti još jedan gasoviti prsten, doduše u infracrvenom opsegu. Ta struktura je siguran znak nekadašnje eksplozije i pretpostavlja se da je Meissa imala još jednu blisku pratilju u svom sistemu. Ta zvezda je eksplodirala i odbacila Meissa sistem u suprotnom pravcu, tako da danas toj teoriji možemo da dodamo vrlo čudnu i neusklađenu brzinu ovog zvezdanog sistema u odnosu na ostatak Lambda Orionis klastera. Jedan od prirodnih kandidata za ovaj svemirski fudbal je Geminga, mali pulsar u sazvežđu Gemini. Zapravo, Geminga je prirodni kandidat za gomilu nejasnoća oko eksplozija supernova u prošlosti, budući da ova brzorotirajuća neutronska zvezda u suštini predstavlja mali sarkofag nekadašnje zvezde. Po poslednjim ispitivanjima ova neutronska zvezda ipak nije uzrok čudnog kretanja Meissa-e budući da se distance ne mogu uklopiti sa očekivanim vremenom eksplozije.
Коментари
Постави коментар