DEŽURNI KRIVCI
Ako na internetu tražite čoveka koji se zove (ili preziva) Africano, na stranu što ne očekujete buckastog bledolikog, budite spremni da potrošite vreme i da pritom praktično ništa ne nađete. Čovek je svojevrsni Kajzer Soze astronomije i jedino što se o njemu zna to je da je otkrio neku kometu koja je bila idealno vidljiva ovog septembra.
A zapravo ovaj čovek, Brian Africano, radi kao istraživač na Univerzitetu Arizona na projektu pretrage asteroida. U pitanju je CSS (Catalina Sky Survey), mada njegovo ime iz misterioznog razloga nećete naći na spisku članova tima koji stoji na Wikipedia. Kad sam već pomislio da je čovek u programu zaštite svedoka ili da naprosto uopšte ne postoji na ovom svetu pod tim imenom, pronašao sam njegovo ime (čak i fotografiju!) na zvaničnom sajtu ove organizacije. Dobro je; nije novinarska patka - čovek zaista postoji i radi svoj posao, tj traži asteroide a komete su mu, takoreći, usputno đubre kog mora da se reši kad ga već otkrije: treba istog momenta pisati mejlove na nekoliko adresa, pisati izveštaje, po mogućstvu još neki put ponovo zabeležiti objekat, orbitu srećom drugi ljudi računaju i na kraju istrpeti svojih pet minuta slave kad te svi zovu i pitaju kako to izgleda kad otkriješ nešto tako veliko kao što je kometa.
Imam teoriju da se dotični gospodin godinama krije upravo iz tih razloga. Pet otkrivenih kometa znači pet puta prolaziti kroz isto. Publicitet zna da bude dosadan, a jedan od lepših načina da se rešite toga je da isključite sve društvene mreže, obrišete sve što možete o sebi i da mirno radite 30km od Tasona (Tucson), na vrhu planine Mt Lemmon usred pustinje.
Uz pretpostavku da ovo oko publiciteta možda i nije tačno, zadnja kometa koju je on otkrio krajem novembra 2017. godine je bila bleda mrljica sa malim repićem magnitude 20 tako da mu nije donela neki preterani publicitet. Pritom je Söze, pardon, Africano bio brži od drugog (H. Groeller) koji je kometu takođe video na CSS snimcima za tačno tri minuta - recite mi da je to slučajnost. Kako god, ovih dana je dotična kometa locirana na idealnom mestu za posmatranje, dakle oko ponoći se mota gledano iz Evrope oko samog zenita (sazvežđe Andromede) tako da je gorepomenuti publicitet očekivano skočio...
Ovo je stack od 18 snimaka sa tripoda, objektiv pedesetica i svaki snimak je eksponiran deset sekundi na blendi f2.8. Ukupno vreme izlaganja je, dakle, ispalo tri minuta i dark i flet korekcije nisu vršene. Granična magnituda je između 12mag i 12.5mag i to je bilo sasvim dovoljno da bi se registrovala kometa čiji je ukupni sjaj u tom momentu bio oko 9mag. Koma je, prema publikovanim podacima, imala prečnik od 5.7 ugaonih minuta i prosečan sjaj kome je iznosio 21.4mag/arcsec što uopšte nije loše za detektovati. Za dobar rezultat se zahvalnost može uputiti pre svega tamnom i transparentnom beljaničkom nebu (premda je kometa u momentu snimanja bila na 35 stepeni visine). Koga eventualno zanima, ovo je lokacija u okolini Despotovca.
Međutim, kolika je granična magnituda teleskopa koji je koristio Keyser Söze da bi otkrio ovu kometu?
CSS (Catalina Sky Survey) koristi tri teleskopa, prvi je Cassegrain od 1.5m aperture, drugi isto C od metar i treći je Schmidt od 0.7m. Fotografska brzina sva tri teleskopa je impresivna: prvi je f1.6 (!), drugi f2.6 a treći f1.8 - dakle ovaj zadnji bi mogao da se po brzini uporedi sa mojim objektivom... Zapravo ne, idealno poređenje je onaj drugi (f2.6) pošto ja EF 50 1.8 koristim pritvorenog na f2.8 - na široj blendi od toga zvezde postaju neprihvatljive krmače.
Dakle, prvi teleskop pokriva površinu od oko 30x30 srtepeni neba u toku jedne cele večeri; snimajući pritom sukcesivno jedno po jedno vidno polje ekspozicijama od 30sec. Pritom se postiže fascinantnih 21.5mag bez ikakvog stekinga, i najveći deo zasluge za tako nešto može se pripisati f-odnosu; ali i CCD kameri - radi se o više spojenih detektora koji ukupno imaju 111 megapiksela. Jedno vidno polje je gargantuanskih 5 kvadratnih stepeni. Drugi teleskop ima još veću graničnu magnitudu (22.0mag) i on u principu služi za fokusiranje na mete koje se inicijalnom pretragom označe kao sumnjive ili interesantne. Jedini problem je što on pritom može obraditi najviše četrdesetak meta. I treći (i najmanji) teleskop može pokriti najveći deo neba: otprilike 60x60 stepeni možemo pretražiti i snimiti za jedno veče pod optimalnim okolnostima - idealno za pretragu neba.
Trikovi za postizanje granične magnitude mogu biti različiti, recimo oko arhitekture CCD kamera treba reći da one mogu postići efikasnost maltene blizu 100%, više od ostalih CCD ili daleko više od CMOS senzora - ako se izostavi antiblooming barijera. U tom slučaju preeksponirane zvezde imaju one poznate ružne vertikalne crte, kao da su na teleskopu montirana dva spajka koji drže sekundar. Ako zanemarimo estetiku ovo je u istraživačkim krugovima jako dugo bio preovlađujući standard, naročito na sporim teleskopima tipa SC koji tipično imaju f odnos oko 10. Danas je to nepotrebno (i štetno) jer se iza spajka/crtice može kriti kometa ili asteroid, pa je fokus ponovo postavljen na gradnju što je moguće bržih teleskopa. Možemo slobodno reći da je na današnjim teleskopima Mt Lemmon limit na 30sec upravo fon neba i airglow a ne kamera ili optika, dakle, da je dostignut neki fizički granični opseg detekcije u vizuelnom delu opsega.
Osnovni zadatak CSS projekta je traganje za potencijalno opasnim asteroidima, naročito NEO klase. Komete su tu, kao što je rečeno, nusprodukt na koji se samo gubi vreme. A što se tiče rezultata, osim velikog broja detektovanih i opisanih asteroida, Katalinjani su uspeli i u dva navrata da urade holivudski posao: da otkriju asteroid koji je na kolizionoj putanji prema nama, da to predvide i objave. U jednom slučaju je stenčuga pala u Atlantik a u drugom u Sudan, tako da je svrha projekta što se tiče novca poreskih obveznika regularno ispunjena. Doduše eksploziju iznad Čeljabinska nisu predvideli jer nije ni bilo moguće; kamenčina od 20 metara je došla iz pravca Sunca a tamo zemaljski teleskopi ne mogu da bilo šta otkriju. Ovu činjenicu trenutno naučnici intenzivno ponavljaju finansijerima u nadi da ćemo uskoro dobiti svemirski teleskop koji bi osmatrao navedenu zonu. A možda su jednostavno Rusi dežurni krivci trenutno za sve, pa asteroid od 400kT snage treba mudro prećutati da bismo videli efekte... Da, da... Ali dosta sa glupavim teorijama zavere dostojnim Kurira i Alo, da vidimo lokaciju sa koje je ovo snimljeno.
Mlečni Put snimljen širokougaonim objektivom (10mm na 1.6 kropu) je nastao spajanjem šest snimaka od po pola minuta na blendi f4.5. Mislio sam da će široki objektiv bolje podneti rotaciju neba ali... Ručno sklapanje i rotiranje u Photoshopu bih preporučio samo ljudima sa viškom vremena i živaca, tako da snimanje Mlečnog Puta sa tripoda ostaje privilegija bržih objektiva, recimo f2.8, nevezano za žižnu daljinu. Pritom C 10-18 STM veoma vinjetira pa i ovo ostaje problem prilikom snimanja jer jednostavno nećete moći da izvučete detalje iz tame kao što je to recimo moguće sa Tamronom 17-50 2.8.
A kad su u pitanju brži objektivi, evo jednog koji je već pomenut i koji na f5.6 bez problema isporučuje vrlo oštre detalje dostojne najboljih pejzažnih objektiva: pedesetica. Dakle, izlazak Vlašića (Plejade) iznad Beljanice:
Kad se blenda još malo pritvori, recimo na f8, detalji idu ispod rezolucije četrdesetice. Svojevremeno pre desetak godina su se ispredale bajke o tome kako tadašnji objektivi nisu u stanju da isprate nove senzore koji su se pojavili; bilo je reči o FF aparatima od po 20+ mpx. Koliko je to iluzorno govori i činjenica da 40D sa svojih 10mpx ima gustinu piksela približno kao neki FF od 25mpx, a ovaj objektiv na f8 isporučuje, da lupim bez merenja, i bukvalno duplo veću linearnu rezoluciju; dakle jedno 100mpx FF. Doduše ovo važi samo za centar pošto njegova rezolucija vrlo brzo opada prema rubovima i na kropu, a kamoli na FF, ali koga briga - staklo košta kao dva računa u kafani. Vaše je samo da uspete da pogodite fokus.
Elem, rezultati na f8:
Ako pogledamo malo dalje od pojedinačnih piksela, odnosno ono šta je zapravo na snimku (u suštini ovakvo razmatranje je retkost u savremenoj amaterskoj fotografiji, svi gledaju piksele) videćemo da se radi o pogledu na zapad. Neko bi pomislio da se radi o Jupiteru ili eventualno Saturnu, i ja sam po šumama i gorama pomislio da je Jupiter ali ne... U pitanju je Arcturus, najsjajnija zvezda severnog neba. Još pre 400 godina je ovaj crveni gigant posmatran refraktorom danju (čiju sam boju dobrim delom skinuo u obradi, misleći da se radi o aksijalnoj hromatskoj aberaciji), magnituda je nula, odnosno tačnije -0.05mag. Masa ove zvezde je približna masi Sunca, ali je luminoznost mnogo veća budući da Arktur ima veći prečnik od Sunca tačno 25 puta.
Glavna zvezda Volara (Bootes) je praktično veoma blizu nama, 37 svetlosnih godina konkretno. Naravno da ima i bližih zvezda ali je Arktur od svih njih neuporedivo sjajniji tako da naprosto dominira jesenjim nebom na zapadu. Međutim, posledica ovako male distance je i velika relativna brzina u odnosu na nas: 122km/sec. Ovo prevedeno na astrofotografski rečnik znači dve uglovne sekunde godišnje, odnosno u mom slučaju tri Eosova piksela na teleskopu za dve godine. Eto ideje za dvogodišnji projekat.
A što se tiče Jupitera, on se nalazio te večeri u Mlečnom Putu, dakle na jugu/jugozapadu. Snimak pedeseticom otkriva već navedeni glavni nedostatak ovog objektiva - loš autofokus. Doduše ja sam manuelno fokusirao tako da je greška praktično samo moja, i to se na f2.8 ne prašta, ali stoji da je autofokus u dnevnoj upotrebi ovog objektiva praktično u rangu igara na sreću. Kupite ga samo ako baš morate - noviji 50 1.8 STM kažu da je eonima bolji po tom pitanju. Gore levo se vide magline M8 i M20:
I generalno južni Mlečni Put može da bude veoma fotogeničan. Za sledeći snimak sam koristio palačinku 24 STM, 5x20sec. Da se u budućnosti ne bih zlopatio u PS-u sa sklapanjem layer-a, rotacijom i ostalim problemima, kad bude palo prvo ozbiljnije obnavljanje opreme - pašće neki Astrotracker ili slična mala montaža. Namena: isključivo ovakvi širokougaoni kadrovi.
Kad smo već kod 24-ke, momenat izlaska Hijada na istoku i pogled preko Beljanice koji ne mogu dovoljno da nahvalim, budući da je sa ovog mesta severoistok praktično slobodan od svetlosnog zagađenja sve do Rumunije (a dobrim delom i u Rumuniji - u tom pravcu se projektuju centralni Karpati na nekih 250km):
Palo mi je na pamet da sklopim dva snimka: fokusirani i nefokusirani. Ovaj drugi bi mogao da dočara prave zvezdane boje Velikog Medveda:
Kao što vidite, ova tehnika se nije nešto baš proslavila. Lepo je što smo dobili naznake zvezdanih boja ali pojava koja se zove focus breathing (promena veličine projektovane slike u zavisnosti od promene fokusa) je učinila da se zvezde na rubovima ne poklapaju sa svojim defokusiranim oreolima. Dobro, to još i nije neki problem, u obradi se taj sloj poveća ili smanji, ali ko još može verovati defokusiranom staklu i to još na blendi f2.8?
Iznad Mizara i Alkora se nalazi mala crvena zvezda (83 Ursae Majoris). Njen spektar je M2III i pripada crvenim džinovima - ovde je staklo položilo ispit. Pogledajmo sasvim gornju desno zvezdu u pravougaoniku Velikog Medveda (Dubhe): i ona je K0III, odnosno narandžasti džin. Sve ostale zvezde u asterizmu Medveda su plavobele, tačnije A klase. Izuzetak je Alkaid (B klasa) koji je više plav od ostalih.
Zaključak: ovaj objektiv ne laže kad su boje u pitanju. Međutim, ako se pokuša sa softverskim trikovima i Tamronom 17-50 (vidi ovde) u suštini zvezdane boje ni na koji način nisu tačno reprodukovane.
A zapravo ovaj čovek, Brian Africano, radi kao istraživač na Univerzitetu Arizona na projektu pretrage asteroida. U pitanju je CSS (Catalina Sky Survey), mada njegovo ime iz misterioznog razloga nećete naći na spisku članova tima koji stoji na Wikipedia. Kad sam već pomislio da je čovek u programu zaštite svedoka ili da naprosto uopšte ne postoji na ovom svetu pod tim imenom, pronašao sam njegovo ime (čak i fotografiju!) na zvaničnom sajtu ove organizacije. Dobro je; nije novinarska patka - čovek zaista postoji i radi svoj posao, tj traži asteroide a komete su mu, takoreći, usputno đubre kog mora da se reši kad ga već otkrije: treba istog momenta pisati mejlove na nekoliko adresa, pisati izveštaje, po mogućstvu još neki put ponovo zabeležiti objekat, orbitu srećom drugi ljudi računaju i na kraju istrpeti svojih pet minuta slave kad te svi zovu i pitaju kako to izgleda kad otkriješ nešto tako veliko kao što je kometa.
Imam teoriju da se dotični gospodin godinama krije upravo iz tih razloga. Pet otkrivenih kometa znači pet puta prolaziti kroz isto. Publicitet zna da bude dosadan, a jedan od lepših načina da se rešite toga je da isključite sve društvene mreže, obrišete sve što možete o sebi i da mirno radite 30km od Tasona (Tucson), na vrhu planine Mt Lemmon usred pustinje.
Uz pretpostavku da ovo oko publiciteta možda i nije tačno, zadnja kometa koju je on otkrio krajem novembra 2017. godine je bila bleda mrljica sa malim repićem magnitude 20 tako da mu nije donela neki preterani publicitet. Pritom je Söze, pardon, Africano bio brži od drugog (H. Groeller) koji je kometu takođe video na CSS snimcima za tačno tri minuta - recite mi da je to slučajnost. Kako god, ovih dana je dotična kometa locirana na idealnom mestu za posmatranje, dakle oko ponoći se mota gledano iz Evrope oko samog zenita (sazvežđe Andromede) tako da je gorepomenuti publicitet očekivano skočio...
Ovo je stack od 18 snimaka sa tripoda, objektiv pedesetica i svaki snimak je eksponiran deset sekundi na blendi f2.8. Ukupno vreme izlaganja je, dakle, ispalo tri minuta i dark i flet korekcije nisu vršene. Granična magnituda je između 12mag i 12.5mag i to je bilo sasvim dovoljno da bi se registrovala kometa čiji je ukupni sjaj u tom momentu bio oko 9mag. Koma je, prema publikovanim podacima, imala prečnik od 5.7 ugaonih minuta i prosečan sjaj kome je iznosio 21.4mag/arcsec što uopšte nije loše za detektovati. Za dobar rezultat se zahvalnost može uputiti pre svega tamnom i transparentnom beljaničkom nebu (premda je kometa u momentu snimanja bila na 35 stepeni visine). Koga eventualno zanima, ovo je lokacija u okolini Despotovca.
Međutim, kolika je granična magnituda teleskopa koji je koristio Keyser Söze da bi otkrio ovu kometu?
CSS (Catalina Sky Survey) koristi tri teleskopa, prvi je Cassegrain od 1.5m aperture, drugi isto C od metar i treći je Schmidt od 0.7m. Fotografska brzina sva tri teleskopa je impresivna: prvi je f1.6 (!), drugi f2.6 a treći f1.8 - dakle ovaj zadnji bi mogao da se po brzini uporedi sa mojim objektivom... Zapravo ne, idealno poređenje je onaj drugi (f2.6) pošto ja EF 50 1.8 koristim pritvorenog na f2.8 - na široj blendi od toga zvezde postaju neprihvatljive krmače.
Dakle, prvi teleskop pokriva površinu od oko 30x30 srtepeni neba u toku jedne cele večeri; snimajući pritom sukcesivno jedno po jedno vidno polje ekspozicijama od 30sec. Pritom se postiže fascinantnih 21.5mag bez ikakvog stekinga, i najveći deo zasluge za tako nešto može se pripisati f-odnosu; ali i CCD kameri - radi se o više spojenih detektora koji ukupno imaju 111 megapiksela. Jedno vidno polje je gargantuanskih 5 kvadratnih stepeni. Drugi teleskop ima još veću graničnu magnitudu (22.0mag) i on u principu služi za fokusiranje na mete koje se inicijalnom pretragom označe kao sumnjive ili interesantne. Jedini problem je što on pritom može obraditi najviše četrdesetak meta. I treći (i najmanji) teleskop može pokriti najveći deo neba: otprilike 60x60 stepeni možemo pretražiti i snimiti za jedno veče pod optimalnim okolnostima - idealno za pretragu neba.
Trikovi za postizanje granične magnitude mogu biti različiti, recimo oko arhitekture CCD kamera treba reći da one mogu postići efikasnost maltene blizu 100%, više od ostalih CCD ili daleko više od CMOS senzora - ako se izostavi antiblooming barijera. U tom slučaju preeksponirane zvezde imaju one poznate ružne vertikalne crte, kao da su na teleskopu montirana dva spajka koji drže sekundar. Ako zanemarimo estetiku ovo je u istraživačkim krugovima jako dugo bio preovlađujući standard, naročito na sporim teleskopima tipa SC koji tipično imaju f odnos oko 10. Danas je to nepotrebno (i štetno) jer se iza spajka/crtice može kriti kometa ili asteroid, pa je fokus ponovo postavljen na gradnju što je moguće bržih teleskopa. Možemo slobodno reći da je na današnjim teleskopima Mt Lemmon limit na 30sec upravo fon neba i airglow a ne kamera ili optika, dakle, da je dostignut neki fizički granični opseg detekcije u vizuelnom delu opsega.
Osnovni zadatak CSS projekta je traganje za potencijalno opasnim asteroidima, naročito NEO klase. Komete su tu, kao što je rečeno, nusprodukt na koji se samo gubi vreme. A što se tiče rezultata, osim velikog broja detektovanih i opisanih asteroida, Katalinjani su uspeli i u dva navrata da urade holivudski posao: da otkriju asteroid koji je na kolizionoj putanji prema nama, da to predvide i objave. U jednom slučaju je stenčuga pala u Atlantik a u drugom u Sudan, tako da je svrha projekta što se tiče novca poreskih obveznika regularno ispunjena. Doduše eksploziju iznad Čeljabinska nisu predvideli jer nije ni bilo moguće; kamenčina od 20 metara je došla iz pravca Sunca a tamo zemaljski teleskopi ne mogu da bilo šta otkriju. Ovu činjenicu trenutno naučnici intenzivno ponavljaju finansijerima u nadi da ćemo uskoro dobiti svemirski teleskop koji bi osmatrao navedenu zonu. A možda su jednostavno Rusi dežurni krivci trenutno za sve, pa asteroid od 400kT snage treba mudro prećutati da bismo videli efekte... Da, da... Ali dosta sa glupavim teorijama zavere dostojnim Kurira i Alo, da vidimo lokaciju sa koje je ovo snimljeno.
Mlečni Put snimljen širokougaonim objektivom (10mm na 1.6 kropu) je nastao spajanjem šest snimaka od po pola minuta na blendi f4.5. Mislio sam da će široki objektiv bolje podneti rotaciju neba ali... Ručno sklapanje i rotiranje u Photoshopu bih preporučio samo ljudima sa viškom vremena i živaca, tako da snimanje Mlečnog Puta sa tripoda ostaje privilegija bržih objektiva, recimo f2.8, nevezano za žižnu daljinu. Pritom C 10-18 STM veoma vinjetira pa i ovo ostaje problem prilikom snimanja jer jednostavno nećete moći da izvučete detalje iz tame kao što je to recimo moguće sa Tamronom 17-50 2.8.
A kad su u pitanju brži objektivi, evo jednog koji je već pomenut i koji na f5.6 bez problema isporučuje vrlo oštre detalje dostojne najboljih pejzažnih objektiva: pedesetica. Dakle, izlazak Vlašića (Plejade) iznad Beljanice:
Kad se blenda još malo pritvori, recimo na f8, detalji idu ispod rezolucije četrdesetice. Svojevremeno pre desetak godina su se ispredale bajke o tome kako tadašnji objektivi nisu u stanju da isprate nove senzore koji su se pojavili; bilo je reči o FF aparatima od po 20+ mpx. Koliko je to iluzorno govori i činjenica da 40D sa svojih 10mpx ima gustinu piksela približno kao neki FF od 25mpx, a ovaj objektiv na f8 isporučuje, da lupim bez merenja, i bukvalno duplo veću linearnu rezoluciju; dakle jedno 100mpx FF. Doduše ovo važi samo za centar pošto njegova rezolucija vrlo brzo opada prema rubovima i na kropu, a kamoli na FF, ali koga briga - staklo košta kao dva računa u kafani. Vaše je samo da uspete da pogodite fokus.
Elem, rezultati na f8:
Ako pogledamo malo dalje od pojedinačnih piksela, odnosno ono šta je zapravo na snimku (u suštini ovakvo razmatranje je retkost u savremenoj amaterskoj fotografiji, svi gledaju piksele) videćemo da se radi o pogledu na zapad. Neko bi pomislio da se radi o Jupiteru ili eventualno Saturnu, i ja sam po šumama i gorama pomislio da je Jupiter ali ne... U pitanju je Arcturus, najsjajnija zvezda severnog neba. Još pre 400 godina je ovaj crveni gigant posmatran refraktorom danju (čiju sam boju dobrim delom skinuo u obradi, misleći da se radi o aksijalnoj hromatskoj aberaciji), magnituda je nula, odnosno tačnije -0.05mag. Masa ove zvezde je približna masi Sunca, ali je luminoznost mnogo veća budući da Arktur ima veći prečnik od Sunca tačno 25 puta.
Glavna zvezda Volara (Bootes) je praktično veoma blizu nama, 37 svetlosnih godina konkretno. Naravno da ima i bližih zvezda ali je Arktur od svih njih neuporedivo sjajniji tako da naprosto dominira jesenjim nebom na zapadu. Međutim, posledica ovako male distance je i velika relativna brzina u odnosu na nas: 122km/sec. Ovo prevedeno na astrofotografski rečnik znači dve uglovne sekunde godišnje, odnosno u mom slučaju tri Eosova piksela na teleskopu za dve godine. Eto ideje za dvogodišnji projekat.
A što se tiče Jupitera, on se nalazio te večeri u Mlečnom Putu, dakle na jugu/jugozapadu. Snimak pedeseticom otkriva već navedeni glavni nedostatak ovog objektiva - loš autofokus. Doduše ja sam manuelno fokusirao tako da je greška praktično samo moja, i to se na f2.8 ne prašta, ali stoji da je autofokus u dnevnoj upotrebi ovog objektiva praktično u rangu igara na sreću. Kupite ga samo ako baš morate - noviji 50 1.8 STM kažu da je eonima bolji po tom pitanju. Gore levo se vide magline M8 i M20:
I generalno južni Mlečni Put može da bude veoma fotogeničan. Za sledeći snimak sam koristio palačinku 24 STM, 5x20sec. Da se u budućnosti ne bih zlopatio u PS-u sa sklapanjem layer-a, rotacijom i ostalim problemima, kad bude palo prvo ozbiljnije obnavljanje opreme - pašće neki Astrotracker ili slična mala montaža. Namena: isključivo ovakvi širokougaoni kadrovi.
Kad smo već kod 24-ke, momenat izlaska Hijada na istoku i pogled preko Beljanice koji ne mogu dovoljno da nahvalim, budući da je sa ovog mesta severoistok praktično slobodan od svetlosnog zagađenja sve do Rumunije (a dobrim delom i u Rumuniji - u tom pravcu se projektuju centralni Karpati na nekih 250km):
Palo mi je na pamet da sklopim dva snimka: fokusirani i nefokusirani. Ovaj drugi bi mogao da dočara prave zvezdane boje Velikog Medveda:
Kao što vidite, ova tehnika se nije nešto baš proslavila. Lepo je što smo dobili naznake zvezdanih boja ali pojava koja se zove focus breathing (promena veličine projektovane slike u zavisnosti od promene fokusa) je učinila da se zvezde na rubovima ne poklapaju sa svojim defokusiranim oreolima. Dobro, to još i nije neki problem, u obradi se taj sloj poveća ili smanji, ali ko još može verovati defokusiranom staklu i to još na blendi f2.8?
Iznad Mizara i Alkora se nalazi mala crvena zvezda (83 Ursae Majoris). Njen spektar je M2III i pripada crvenim džinovima - ovde je staklo položilo ispit. Pogledajmo sasvim gornju desno zvezdu u pravougaoniku Velikog Medveda (Dubhe): i ona je K0III, odnosno narandžasti džin. Sve ostale zvezde u asterizmu Medveda su plavobele, tačnije A klase. Izuzetak je Alkaid (B klasa) koji je više plav od ostalih.
Zaključak: ovaj objektiv ne laže kad su boje u pitanju. Međutim, ako se pokuša sa softverskim trikovima i Tamronom 17-50 (vidi ovde) u suštini zvezdane boje ni na koji način nisu tačno reprodukovane.
Коментари
Постави коментар