OVČIJI SIR
Kakve veze ima ovčiji sir sa astronomijom?
Mora da je neka greška, u pitanju bi trebala da bude gastronomija.Pliocen je bio veoma dinamički period u svakom smislu - slobodno ga možemo definisati kao veliko zahlađenje inače vrele tadašnje klime. Nivo mora u pliocenu je iznosio 25m iznad današnjeg. U periodima ledenih doba velike količine vode su bile zarobljene u polarnim kapama koje su trajno prekrivale sve severnije od Nemačke; sasvim je razumljivo da se tad nivo svetskih mora i okeana povlačio dosta ispod današnjih vrednosti. U pojedinim slučajevima nivo mora je padao do 110m ispod sadašnjeg; to je objašnjenje zašto recimo mnoge hrvatske reke imaju izdubljene doline koje se protežu po morskom dnu skoro do polovine današnjeg Jadrana. Međutim, pliocen je globalno odnosno statistički gledano bio mnogo topliji nego današnji period. Iako je početkom pliocena temperatura značajno pala, ipak je za tri stepena viša nego danas, a to znači da imamo malo glečera i polarnih kapa a ujedno i visoke nivoe mora i okeana. Razlozi ovog otopljenja su pre svega spajanje Južne i Severne Amerike putem zatvaranja Panamskog moreuza, što je dramatično prekinulo tropsku cirkulaciju. Pre zatvaranja je postojao praktično kontinuirani efekat El Ninjo; takođe je smanjenjem količine oblaka stratusa u tom periodu smanjen albedo planete pa je i to sasvim sigurno doprinelo laganom hlađenju u tom periodu.
Sokobanjska dolina nije uvek u svojoj geološkoj istoriji bila dolina. Za vreme gorepomenutog pliocena (od 5.3 do 1.8 miliona godina pre današnjeg trenutka) ovde je postojalo gigantsko jezero, a još pre toga se obrazovalo više raseda koji su tonuli. Kao rezultat spuštanja terena vremenom se u toj depresiji formirala močvara a zatim i jezero. Najizrazitiji rased je danas poznat kao Vrmdžanski rased. Kotlinu sa svih strana spolja okružuju planine; unutrašnji prsten čini pobrđe odnosno prelazni sloj; centralni deo čini aluvijalni nanos Moravice i pratećih manjih vodotokova. Pošto je jezero u tom regionu trajalo malo duže, moglo bi se reći da je bilo prilično šansi da se na dnu stvori ugalj. I zaista; na zapadu Sokobanjske kotline postoje slojevi lignita a na istoku mrkog uglja. Čak se mrki ugalj i eksploatiše - rudnik se zove Čitluk. Slojevi uglja su nastali jako davno a pre 16 miliona godina su, kroz seriju veoma jakih zemljotresa, potonuli na istoku i transformisali se u vertikalne blokove mrkog uglja. Na zapadu je lignit ostao u obliku horizontalne površi koju sredinom seče Vrmdžanski rased.
Ali da se vratimo na astronomiju. Krajem pleistocena se desilo još jedno izumiranje morskih vrsta a nigde kratera... Danas postoji hipoteza koja kaže da je otvoreno jato Scorpius-Centaurus (skraćeno Sco-Cen OB2) koje gledano sa Zemlje zapravo i ne postoji; ali postoji gledano sa većih distanci unutar naše Galaksije; odgovorno za ovaj događaj. U suštini ovo jato, odnosno tačnije OB asocijaciju, čini nekih hiljadu do dve zvezda rasutih po sazvežđima Škorpije, Kentaura; i južnih sazvežđa Krsta (Crux) i Vuka (Lupus). Od tih zvezda najveći procenat otpada na braon patuljke odnosno zakržljale zvezde jedva veće od Jupitera; ali u ovu asocijaciju ubrajamo i gigante kao što je Antares. Ceo ovaj zvezdani kompleks se kreće u jednom pravcu brzinom od oko 0.02-0.04 ugaonih sekundi godišnje, što u odnosu na naše Sunce iznosi dvadesetak kilometara u sekundi. Kretanje je vrlo koherentno sa međusobnim odstupanjima od jedva 1-2km/sec.
Cela priča je nastala kad je ustanovljeno da je Sco-Cen OB2 asocijacija ostavila za sobom u zadnjih petnaestak miliona godina nekoliko gasnih mehura koji označavaju ostatke eksplozija supernova. Gustina unutrašnjosti ovih mehura je neverovatno mala - oko 0.05 molekula po kubnom centimetru, što je 10% od prosečne gustine interstelarnog medijuma u našoj Galaksiji. Dalje, ova velika zvezdana asocijacija je prošla veoma blizu nas u prošlosti (ili bolje rečeno, mi smo prošli blizu nje), međusobna udaljenost je iznosila grubo rečeno stotinak svetlosnih godina i to je vrlo indikativno... Sledeća činjenica u ovoj kosmičko-geološkoj slagalici je prisustvo veoma malih količina izotopa gvožđa 60Fe koje normalno ne bi trebalo da postoji na Zemlji. Postoji samo u nuklearnim reaktorima i zvezdanim eksplozijama gde u principu i nastaje - a ipak ga ima u pacifičkim sedimentima. Naravno, prisustvo ovog izotopa se mnogo preciznije može definisati kroz merenje nečega čega ima znatno više: njegovog dalekog potomka 60Ni.
Poluvreme raspada ovog izotopa gvožđa je 2.6 miliona godina i to se dosta
dobro uklapa u tajming našeg prolaska pored Sco-Cen OB2 asocijacije. Veoma je jasno da je celokupna količina oba izotopa sa masenim brojem 60 vanzemaljskog porekla; najlogičnije je da to bude jedna od nekoliko supernova koje su eksplodirale u Sco-Cen OB2 asocijaciji. Pritom je mehanizam uništavanja živog sveta bio jonizacija svega na Zemlji putem jake emisije u UV-B delu spektra, kao i posledično uništavanje ozonskog sloja - ali za ovo treba još dokaza. Dokazi... hoćete još dokaza?
Direktnih dokaza šta je eksplodiralo nema ali evo jedne indirektne priče: u pitanju je mali pulsar u sazvežđu Blizanaca (Gemini) po imenu Geminga. Premda to nije verovatni razlog izumiranja u kasnom pliocenu, smatra se da je ova neutronska zvezda centar velikog sistema mehura u našoj okolini. Pošto smo u slučaju Geminge tačno locirali šta je izazvalo eksploziju pre 10-20 miliona godina, možda ćemo biti uskoro u prilici i da otkrijemo ostatke pliocenske supernove. Naravno, to nije lako pošto je u pitanju verovatno neutronska zvezda, optički i radio možda sasvim nevidljiva. Šta ako polovi neutronske zvezde koji isijavaju radijaciju nisu okrenuti ka nama? Detekcija takvog objekta bi onda bila sasvim u domenu nemogućeg.
Da se vratimo na veze između gastronomije i astronomije... Osim što su obe ove aktivnosti fascinirajuće, veza je da imate julski Mesec u fazi od tačno 50% (prva četvrt) desno od ovog znaka. Lokacija: istočni obod sokobanjske kotline, par stotina metara od grebena koji označava granicu. Uh, ovčiji sir...
A kad se Mesec malo skloni ispod horizonta julsko nebo sa ovog mesta postaje zaista posebno. Predeo između Rtnja i Sokobanje je danju prelep a noću je obasjan najtamnijim nebom koje sam video. I inače je ta oblast na svim lightpollution mapama označena kao jedna od najtamnijih u Srbiji, a nadmorska visina od okvirnih 700mnv sa kojih je ovo snimljeno samo doprinosi. Možda nebo nije u rangu Stare Planine, ali nije ni daleko. Ovo je snimljeno u momentu dok je Mesec bio na samom zapadnom horizontu - tri snimka od po 30sec su sklopljeni sa stativa.
Mesto koje obavezno treba posetiti kad ste u okolini Sokobanje je pitoreskno selo Vrmdža. Tri kilometra severno od sela se nalazi malo jezero koje se zove prosto Vrmdžansko; vrlo popularno izletište inače. Kažu da je jezero nastalo pre stotinak godina začepljivanjem ponora koji se nalazio u dnu velike vrtače; pre pedesetak godina je jezero čak nestalo jer se ponor privremeno otvorio. Ovo je u suštini kraški tip reljefa, ali primetno je na stenama stotinak metara iznad jezera i dejstvo glečera. Iako je danas u maloj dolini jezero kraškog tipa - veoma je moguće da je sama dolina unutar koje je jezero bila tačno na putu glečera, što će reći da je nekad postojalo i ledničko jezero na ovom mestu.
Kad god vidim parhelion to je znak da će te noći astrofotografski posao biti uspešan.
Da se vratimo u selo Vrmdža. Ovo je pogled na napuštenu školu, smeštenu na vrhu jednog od okolnih brda koja su nastala usled zemljotresa posred raseda pre više miliona godina:
Obeleženi nebeski objekti:
Na licu mesta bi sad dvogled bio neprocenjiva sprava; sa leva na desno se vide:
- Kastor i Poluks (prvi je poznat kao šestočlani sistem, drugi je nama najbliži gigant),
- Epsilon Geminorum (Mebsuta, dva stepena udaljena od ekliptike, jedina zvezda koju su u zadnjih sto godina okultirali Mars i Merkur, a očekuje se da to učini i asteroid Iphigenia),
- μ Geminorum (asimptotski crveni džin, iregularna promenljiva),
- Propus (trostruka promenljiva, koja je takođe okultirana od strane planeta - u zadnja dva veka to su bili Venera i Merkur),
- Zeta Tauri (spektroskopska dvojna koju, logično, nije moguće razdvojiti teleskopom)
- Betelgeuse (2009. godine se zbog izmerene kontrakcije od 15% mislilo da u narednih godinu dana sledi eksplozija supernove; kao što vidimo - Majanski kalendar ume itekako da pogreši),
- Cr69 (beznačajni otvoreni klaster, međutim najveća zvezda u jatu, plavi gigant Meissa, obasjava gasoviti prsten oko jata koji je verovatno uspomena na supernovu koja je bila u dvojnom sistemu pomenute zvezde),
- Bellatrix (plavobeli gigant koji je trenutno stabilno lociran na glavnom nizu).
Godine 1877. je zabeležen prvi meteorit na teritoriji Kneževine Srbije, gle čuda - eksplodirao je popodne 13. oktobra iznad samog centra Sokobanjske kotline. Pritom je Josif Pančić zabeležio tri eksplozije, trag dima i zviždanje praćeno padom ukupno oko 80 kg materijala. Meteorit je bio sastavljen od kamena (a ne gvožđa kao Dimitrovgradski meteorit) i to podvrsta hondrita. Njegov sastav nam kaže da je veoma star, nastao je bukvalno kad i Sunčev Sistem, i praktično se od tad nije promenio. Sastavljen je od istopljene prašine i uopšte hondriti čine veliku većinu svih meteorita koji posete ovu planetu. Nisu gusti i teški kao gvozdeni, tako da je hondrit od deset metara neuporedivo manja opasnost od gvožđa istog prečnika.
Đoka, Vukašin i Mileta su bili vlasnici njiva na kojima su pronađeni najveći fragmenti meteorita; sumnjam da su bili oduševljeni činjenicom da su letinu uporno gazili ljudi iz Ministarstva unutrašnjih dela. Međutim, jedna stvar ih je ipak činila srećnim: nije izbio rat s Turcima kao što su svi mislili kad su se desile prve eksplozije (Sokobanja je oslobođena 1833. godine).
U Sokobanjskoj kotlini postoji još dosta prirodnih zanimljivosti; recimo postoji jedna epigenija od nekoliko poznatih u Srbiji. Reč je o pojavi da se reka useca u sloj tvrđih stena koje se nalaze ispod toka reke - dok mekše stene oko toka reke bivaju zaobiđene. Radi se o čistoj slučajnosti da se npr granit nalazi ispod toka reke dok je krečnjak okolo ili neka mekša stena; vremenom se ovaj tok ustali i dešava se apsurdna situacija - reka teče na višem nivou nego okolna dolina. Ovo je pre svega rezultat činjenice da je spiranje krečnjaka neuporedivo brže nego granita. Epigenija koju čini Moravica je ivičnog tipa, to znači da se reka useca u ivicu nekadašnjeg jezerskog basena koji čine čvrste stene. To je upravo i slučaj sa minijaturnom dolinom između Sokobanje i Soko grada.
Toliki rasedi, pa moralo bi da voda kroz njih ponire u dubinu. Baš tako glasi definicija banja i termalnih izvora: voda koja je potonula znatno dublje nego što je to uobičajeno, i koja je zagrejana toplotom dubljih zemljinih slojeva.
Međutim, sve ovo sa turističkog aspekta je jako lepo, ali gde je tu astronomija? Pa evo, ranije je pomenuto da se na potezu između Sokobanje i Rtnja nalazi jedno od najtamnijih mesta u Srbiji (ako izuzememo Staru Planinu i Đerdap koji su generalno tamniji). Po ovoj mapi bi trebalo da zenit bude 21.8mag/arcsec2 A kad se Mesec malo skloni ispod horizonta julsko nebo sa ovog mesta postaje zaista posebno. Predeo između Rtnja i Sokobanje je danju prelep a noću je obasjan najtamnijim nebom koje sam video. I inače je ta oblast na svim lightpollution mapama označena kao jedna od najtamnijih u Srbiji, a nadmorska visina od okvirnih 700mnv sa kojih je ovo snimljeno samo doprinosi. Možda nebo nije u rangu Stare Planine, ali nije ni daleko. Ovo je snimljeno u momentu dok je Mesec bio na samom zapadnom horizontu - tri snimka od po 30sec su sklopljeni sa stativa.
Mesto koje obavezno treba posetiti kad ste u okolini Sokobanje je pitoreskno selo Vrmdža. Tri kilometra severno od sela se nalazi malo jezero koje se zove prosto Vrmdžansko; vrlo popularno izletište inače. Kažu da je jezero nastalo pre stotinak godina začepljivanjem ponora koji se nalazio u dnu velike vrtače; pre pedesetak godina je jezero čak nestalo jer se ponor privremeno otvorio. Ovo je u suštini kraški tip reljefa, ali primetno je na stenama stotinak metara iznad jezera i dejstvo glečera. Iako je danas u maloj dolini jezero kraškog tipa - veoma je moguće da je sama dolina unutar koje je jezero bila tačno na putu glečera, što će reći da je nekad postojalo i ledničko jezero na ovom mestu.
Kad god vidim parhelion to je znak da će te noći astrofotografski posao biti uspešan.
Da se vratimo u selo Vrmdža. Ovo je pogled na napuštenu školu, smeštenu na vrhu jednog od okolnih brda koja su nastala usled zemljotresa posred raseda pre više miliona godina:
Obeleženi nebeski objekti:
Na licu mesta bi sad dvogled bio neprocenjiva sprava; sa leva na desno se vide:
- Kastor i Poluks (prvi je poznat kao šestočlani sistem, drugi je nama najbliži gigant),
- Epsilon Geminorum (Mebsuta, dva stepena udaljena od ekliptike, jedina zvezda koju su u zadnjih sto godina okultirali Mars i Merkur, a očekuje se da to učini i asteroid Iphigenia),
- μ Geminorum (asimptotski crveni džin, iregularna promenljiva),
- Propus (trostruka promenljiva, koja je takođe okultirana od strane planeta - u zadnja dva veka to su bili Venera i Merkur),
- Zeta Tauri (spektroskopska dvojna koju, logično, nije moguće razdvojiti teleskopom)
- Betelgeuse (2009. godine se zbog izmerene kontrakcije od 15% mislilo da u narednih godinu dana sledi eksplozija supernove; kao što vidimo - Majanski kalendar ume itekako da pogreši),
- Cr69 (beznačajni otvoreni klaster, međutim najveća zvezda u jatu, plavi gigant Meissa, obasjava gasoviti prsten oko jata koji je verovatno uspomena na supernovu koja je bila u dvojnom sistemu pomenute zvezde),
- Bellatrix (plavobeli gigant koji je trenutno stabilno lociran na glavnom nizu).
Godine 1877. je zabeležen prvi meteorit na teritoriji Kneževine Srbije, gle čuda - eksplodirao je popodne 13. oktobra iznad samog centra Sokobanjske kotline. Pritom je Josif Pančić zabeležio tri eksplozije, trag dima i zviždanje praćeno padom ukupno oko 80 kg materijala. Meteorit je bio sastavljen od kamena (a ne gvožđa kao Dimitrovgradski meteorit) i to podvrsta hondrita. Njegov sastav nam kaže da je veoma star, nastao je bukvalno kad i Sunčev Sistem, i praktično se od tad nije promenio. Sastavljen je od istopljene prašine i uopšte hondriti čine veliku većinu svih meteorita koji posete ovu planetu. Nisu gusti i teški kao gvozdeni, tako da je hondrit od deset metara neuporedivo manja opasnost od gvožđa istog prečnika.
Đoka, Vukašin i Mileta su bili vlasnici njiva na kojima su pronađeni najveći fragmenti meteorita; sumnjam da su bili oduševljeni činjenicom da su letinu uporno gazili ljudi iz Ministarstva unutrašnjih dela. Međutim, jedna stvar ih je ipak činila srećnim: nije izbio rat s Turcima kao što su svi mislili kad su se desile prve eksplozije (Sokobanja je oslobođena 1833. godine).
U Sokobanjskoj kotlini postoji još dosta prirodnih zanimljivosti; recimo postoji jedna epigenija od nekoliko poznatih u Srbiji. Reč je o pojavi da se reka useca u sloj tvrđih stena koje se nalaze ispod toka reke - dok mekše stene oko toka reke bivaju zaobiđene. Radi se o čistoj slučajnosti da se npr granit nalazi ispod toka reke dok je krečnjak okolo ili neka mekša stena; vremenom se ovaj tok ustali i dešava se apsurdna situacija - reka teče na višem nivou nego okolna dolina. Ovo je pre svega rezultat činjenice da je spiranje krečnjaka neuporedivo brže nego granita. Epigenija koju čini Moravica je ivičnog tipa, to znači da se reka useca u ivicu nekadašnjeg jezerskog basena koji čine čvrste stene. To je upravo i slučaj sa minijaturnom dolinom između Sokobanje i Soko grada.
Toliki rasedi, pa moralo bi da voda kroz njih ponire u dubinu. Baš tako glasi definicija banja i termalnih izvora: voda koja je potonula znatno dublje nego što je to uobičajeno, i koja je zagrejana toplotom dubljih zemljinih slojeva.
Čak i da nije najtamnije mesto u Srbiji (a očigledno nije) verovatno je jedno od retkih koje se nalazi bukvalno pored nekog magistralnog puta, a nadmorska visina (700mnv) dostupna autom je dodatni benefit.
Pogled na severozapad - desno je Severnjača:
Jedan snimak od 2min izlaganja, zato se vidi da su levo M31 i okolne zvezde crtice. Zašto dva minuta, zato što je ovaj objektiv na 10mm maksimalne blende f4.5, a to je za zvezde generalno prilično sporo da bi bilo fotografisano sa tripoda.
Pošto sve te priče o dobrom nebu već počinju da liče na lovačke i ribolovačke priče, evo još jednog snimka sa istim parametrima:
Ovo nije Mlečni Put, ovo je zodijačka svetlost. Pošto je istu nemoguće videti pod mesečinom ili svetlosnim zagađenjem, zaključujem da je ipak kvalitet neba bitan za viđenje iste. Poznata još i kao lažna zora, zodijačka svetlost je u islamu opisana kao fenomen koji treba razlikovati od prave zore - jer je bilo jako bitno u srednjem veku, u pustinji, bez sata i bilo kakve predstave o vremenu - odrediti kad je vreme za molitvu. Čak se i Muhamedu pripisuje uputstvo po kome je zodijačka svetlost skoro uspravna, dok je prava zora striktno horizontalan pojas svetlosti. Postoji još i fenomen poznat kao "lažni izlazak Sunca" (false sunrise) koji je nešto drugo: odsjaj Sunca ispod horizonta na kristalima leda u visokoj atmosferi, poznat i kao sunčev stub (light pillar).
Dakle, posred ekliptike se vidi pojas interplanetarne prašine koji lagano svetli i to je zodijačka svetlost. U proleće se najbolje vidi uveče, par sati nakon Sunčevog zalaska a u jesen pred izlazak Sunca. Razlog je položaj ekliptike u navedenim periodima; zodijačka svetlost se vidi preko cele godine samo je tad više potopljena ka horizontu i njen se sjaj zato izrazitije gubi u svetlosnom zagađenju i uopšte fonu neba.
Šta je zapravo zodijačka svetlost? Možda je najbolje to pitanje postaviti Brajanu Meju (gitarista Queen). On je odbranio doktorsku disertaciju na zodijačkoj svetlosti...
Oblast ekliptike je u starom veku, a i danas u astrologiji, mnogo poznatija kao oblast Zodijaka. To je skup od 12 sazvežđa po kojima se prividno kreće, tačnije projektuje, Sunce u toku godine. Nama savremenim ljudima oblast Zodijaka je mnogo poznatija kao ravan Sunčevog Sistema. Oblak prašine koji predstavlja zodijačku svetlost ima poreklo koje vodi od kometskih repova i mlevenja meteorita i asteroida u sudarima. Čestice su obično 10-300 mikometara u prečniku i tri četvrtine te prašine potiče od kometa. Čestice krupnije od 300 mikrometara su nastale unutar meteorskih rojeva i imaju svoju posebnu putanju i sudbinu; čestice ispod 10 mikrometara se oduvavaju solarnim vetrom van našeg sistema. Ono što preostaje je divan palačinkasti oblak (uh, palačinke!) koji se pruža u svim pravcima oko nas, s tim da je bliže Suncu najsvetliji i najgušći, što je i logično.
Inače, ovu našu domaću interplanetarnu prašinu treba razlikovati od zvezdane prašine koja nastaje kondenzovanjem materije izbačene sa zvezda. Zvezdana prašina stoga ima u svom sastavu mnogo egzotičnih elemenata i radioaktivnih izotopa, dok je interplanetarnu prašinu najlakše opisati kao mleveni asteroid. Premda imaju određenih sličnosti, razlike su neuporedivo veće. A imaju i jednu zajedničku osobinu: meteoriti koji milijardama godina lutaju kosmosom uspevaju da na sebe navuku značajne količine zvezdane prašine, inkorporirajući je u svoj sastav. Naročito su u ovome uspešni hondriti, kao gorepomenuti sa Đokine njive.
Ali ukoliko je nepovoljniji deo godine za posmatranje/snimanje zodijačke svetlosti, a vi imate dobru volju i perfektno nebo, imate sledeći fenomen koji je još teži za detektovanje. U pitanju je gegenschein, u bukvalnom prevodu kontrasjaj; odsjaj Sunca na antisolarnoj tački na nebu (odnosno onoj tački koja je na 180 stepeni od trenutnog položaja Sunca, gledano sa Zemlje). Pošto se Sunčev sjaj rasejava na česticama prašine, slično kao kod posmatranja rasejanja na rosnoj travi - ovaj fenomen se zove heiligenschein. Inače, interesantno je da ovaj fenomen od svih materijala ubedljivo najviše pokazuju kapljice rose na travi i regolit (Mesečeva površina). Eto materijala za teoretičare zabave, pardon zavere.
Dakle, posred ekliptike se vidi pojas interplanetarne prašine koji lagano svetli i to je zodijačka svetlost. U proleće se najbolje vidi uveče, par sati nakon Sunčevog zalaska a u jesen pred izlazak Sunca. Razlog je položaj ekliptike u navedenim periodima; zodijačka svetlost se vidi preko cele godine samo je tad više potopljena ka horizontu i njen se sjaj zato izrazitije gubi u svetlosnom zagađenju i uopšte fonu neba.
Šta je zapravo zodijačka svetlost? Možda je najbolje to pitanje postaviti Brajanu Meju (gitarista Queen). On je odbranio doktorsku disertaciju na zodijačkoj svetlosti...
Oblast ekliptike je u starom veku, a i danas u astrologiji, mnogo poznatija kao oblast Zodijaka. To je skup od 12 sazvežđa po kojima se prividno kreće, tačnije projektuje, Sunce u toku godine. Nama savremenim ljudima oblast Zodijaka je mnogo poznatija kao ravan Sunčevog Sistema. Oblak prašine koji predstavlja zodijačku svetlost ima poreklo koje vodi od kometskih repova i mlevenja meteorita i asteroida u sudarima. Čestice su obično 10-300 mikometara u prečniku i tri četvrtine te prašine potiče od kometa. Čestice krupnije od 300 mikrometara su nastale unutar meteorskih rojeva i imaju svoju posebnu putanju i sudbinu; čestice ispod 10 mikrometara se oduvavaju solarnim vetrom van našeg sistema. Ono što preostaje je divan palačinkasti oblak (uh, palačinke!) koji se pruža u svim pravcima oko nas, s tim da je bliže Suncu najsvetliji i najgušći, što je i logično.
Inače, ovu našu domaću interplanetarnu prašinu treba razlikovati od zvezdane prašine koja nastaje kondenzovanjem materije izbačene sa zvezda. Zvezdana prašina stoga ima u svom sastavu mnogo egzotičnih elemenata i radioaktivnih izotopa, dok je interplanetarnu prašinu najlakše opisati kao mleveni asteroid. Premda imaju određenih sličnosti, razlike su neuporedivo veće. A imaju i jednu zajedničku osobinu: meteoriti koji milijardama godina lutaju kosmosom uspevaju da na sebe navuku značajne količine zvezdane prašine, inkorporirajući je u svoj sastav. Naročito su u ovome uspešni hondriti, kao gorepomenuti sa Đokine njive.
Ali ukoliko je nepovoljniji deo godine za posmatranje/snimanje zodijačke svetlosti, a vi imate dobru volju i perfektno nebo, imate sledeći fenomen koji je još teži za detektovanje. U pitanju je gegenschein, u bukvalnom prevodu kontrasjaj; odsjaj Sunca na antisolarnoj tački na nebu (odnosno onoj tački koja je na 180 stepeni od trenutnog položaja Sunca, gledano sa Zemlje). Pošto se Sunčev sjaj rasejava na česticama prašine, slično kao kod posmatranja rasejanja na rosnoj travi - ovaj fenomen se zove heiligenschein. Inače, interesantno je da ovaj fenomen od svih materijala ubedljivo najviše pokazuju kapljice rose na travi i regolit (Mesečeva površina). Eto materijala za teoretičare zabave, pardon zavere.
Ovo je dvominutni snimak sa suprotne strane Rtnja, zapadne, sa skretanja za selo Krivi Vir - čuvenog po kačkavalju. Tu se po mom shvatanju završava turneja po sokobanjskoj kotlini, budući da je Rtanj severni obod iste geološki gledano. Takođe se ovde možemo oprostiti od vrhunskog ovčijeg sira. Uh...
Mesto sa kog je snimak nastao je vazdušnom linijom udaljeno tačno 10.5km od vrha Šiljak; nadmorska visina je oko 360mnv, nebo je drastično lošije - iako i dalje bolje nego u 90% površine Srbije. Primera radi, odavde se uopšte ne vidi zodijačka svetlost, iako je snimak nastao samo sat vremena nakon snimka zodijačke svetlosti. Ali, iznad Rtnja se vidi jato M44 (Praesepe) i, što je još bitnije, Regulus u Lavu.
Regulus je u tom momentu bio antisolarna tačka - tamo dakle treba tražiti heiligenschein.
Na maksimalno rastegnutom snimku se vide naznake antisolarne tačke, premda je za to potrebno oštro oko i kalibrisan monitor. A možda i ja imam malo više mašte od proseka...
Nakon primene gaussian blur vidi se lagano rasvetljenje u sredini kadra. Dovoljno za detekciju, ali daleko od iole estetski upotrebljivog. Heiligenschein, dakle, čeka neko bolje vreme da ga ulovim.
Коментари
Постави коментар