PROPELER U PEGAZU
Kada bi neki astronom iz XVIII ili XIX veka čuo razgovor dva moderna posmatrača bio bi prilično začuđen. Znao bi da je Pegaz zapravo ono isto sazvežđe krilatog konja poznato još iz vremena Stare Grčke, ali mu uloga propelera ne bi bila jasna. A ni dobsona.
Doduše ako kažemo NGC7479 onda bi neke stvari bile jasnije. Još je Herschell 1784. godine otkrio ovu galaksiju i dao opis "perfektne prečkaste spirale". Dreyer-ov opis je bio mnogo šturiji: "prilično sjajna, znatno velika, prostire se prilično iznad 12°, između dve zvezde". Ali niko još uvek ne pominje propeler.
Međutim, sličnost je upadljiva. Galaksija je magnitude 11 i spada u prečkaste spiralne a taj tip galaksija se čini da je najzastupljeniji od svih spiralnih galaksija - oko 2/3 spada u prečkaste. Prečka ili prečke (šipka, bar na engleskom) zapravo predstavlja spiralnu granu koja, po novijim teorijama, kanališe gas sa periferije prema centru. Pretpostavlja se da se ovo dešava usled neke vrste orbitalne rezonance; takođe je danas preovladalo mišljenje da su ove prečke privremena faza u galaktičkoj evoluciji. Primećeno je da je procenat prečkastih kod jako udaljenih spiralnih galaksija (odnosno galaksija u ranijoj istoriji univerzuma) jedva 20%, dok u našoj neposrednoj okolini (odnosno danas) taj procenat ide na oko 65%. Iz toga se izveo zaključak da vremenom prečke imaju tendenciju da se tope i da takve galaksije prelaze u mnogo pravilniji spiralni oblik. Takođe stoji i činjenica da galaksije sa mnogo mase akumulirane u centru imaju kraće prečke, što sve pomaže da se stvori dinamički model ovih sistema - a model kaže da se kroz prečku zvezde kreću ka spolja, a gas ka unutra. Pritom je sasvim normalno da skoro sve ovakve temperamentne galaksije imaju usput i aktivna galaktička jezgra.
Da se vratimo onoj dvojici sa dobsonima. Ono što bi oni trebali da vide bi u svojim teleskopima u najboljem slučaju bi uz pomoć perifernog vida trebalo da izgleda ovako:
U suštini je za ovaj snimak upotrebljeno 35 light-ova po 30sec na ISO1600 i ovo je isečak u originalnoj rezoluciji. Samim tim možemo da vidimo i neke očigledne probleme - zvezde su izdužene vrlo precizno u pravcu istok-zapad. Ovo znači da imamo pomak po RA osi i dve solucije postoje: greška motora i greška puža u montaži. Svejedno koji je razlog dominirao, ja sam uspeo situaciju da pogoršam time što sam i sam napravio dve greške. Prva je što teleskop nije bio balansiran na montaži uopšte. Žurio sam i kad sam shvatio grešku nisam je ispravljao već sam hteo da vidim do koje mere će ovo biti izraženo (pokajao sam se, očigledno). Teleskop dakle treba biti balansiran što je moguće bolje u obe ose - naročito je to kritično u oblastima blizu ekliptike kao što je ovde slučaj. Drugi razlog je što aparat nije stajao potpuno pravilno u T-adapteru... činjenica koja je uočena tek na kraju snimanja. Ovo se da evidentirati na finalnom snimku gde su zvezde više izdužene u donjem levom i gornjem desnom ćošku nego u ostala dva.
Procena je da greška vođenja na snimku iznosi nešto preko 5 ugaonih sekundi. Poređenja radi, najbolje montaže na tržištu izvlače 5-8 sekundi periodične greške (ali na 8 minuta trajanja) i to bez PEC. Dakle, ovde sam omanuo i ostalo mi je samo da rigorozno pobrišem sve snimke sa izduženim zvezdama.
Ostao sam sa 5 (i slovima pet) preciznih snimaka i to daje 2.5 minuta izlaganja. Ali su zato zvezde prihvatljivijeg oblika:
Ovaj crno-beli snimak je uvećan dvaput u odnosu na originalnu rezoluciju. Pre će biti da bi oni vlasnici dobsona sa početka videli ovako nešto, obzirom na oblik zvezda. A u vezi sa izgledom galaksije... Vidljivost prečke i spiralnih grana zavisi mnogo više od transparencije neba nego od veličine teleskopa. I inače je 100mm teleskop dovoljan da prikaže bledu mrlju - bez detalja, naravno.
Još par stvari vezanih za NGC7479: ova galaksija je u proteklih nekoliko decenija bila domaćin dvema eksplozijama supernova: 1990. godine i 2009. I bez tih podataka može se zaključiti da je ova galaksija veoma aktivna sudeći po sjaju jezgra i prečki, pa se zato klasifikuje kao Seyfert galaksija koja sad upravo prolazi kroz pravi vatromet formiranja zvezda. Ovako nešto može da znači stoprocentno gravitacioni uticaj, međutim tu postoji jedan problem: NGC7479 je naprosto potpuno usamljena u prostoru 105 miliona svetlosnih godina odavde. Međutim, istraživanja pomoću radio teleskopa su otkrila da postoje spiralne grane koje su postavljene popreko u odnosu na one koje mi vidimo optički. Takođe postoje indikacije da ove takoreći "radio-grane" rotiraju u suprotnim pravcima od "optičkih grana" (koje rotiraju na ovom snimku u pravcu kazaljke na satu) i sve ovo ukazuje na sudar odnosno stapanje sa manjim pratiocem pre možda 300 miliona godina.
Ceo snimak, obrađen u koloru:
Osim ove galaksije, na snimku postoji još jedno sumnjivo područje.
U zavisnosti kako se stack obrađuje možete istaći pojedine delove histograma - suština u deep sky astrofotografiji je izvlačenje najtamnijih detalja snimka. Oni svetliji (kao recimo jezgra galaksija ili zvezde) su ionako već dovoljno predstavljeni na snimku, međutim potrebno je selektivno izvući najtamnije detalje.
U ove svrhe je najbolje koristiti opciju curves u Photoshopu. U slučaju da hoćemo neselektivno da osvetlimo ili zatamnimo snimak najprostije je koristiti opciju levels.
Region tačno pola uglovna minuta severoistočno od galaksije u ovom slučaju izgleda potpuno neupadljivo. Region od interesa uvećan 200%:
Možda se ništa ne vidi zato što je ovo snimak eksponiran dva ipo minuta... Evo svih 35 snimaka, ovog puta na 100% uvećanja:
Ovde se već nešto nazire. Uočite veći broj registrovanih zvezda i spajkove oko tri najsjajnije.
Imajući u vidu moj lokalni LP ovo je fenomenalan rezultat: ukupan sjaj globularnog jata Palomar 13 iznosi 13.8mag, ali je to pritom razvučeno u prečniku od bezmalo dva ugaona minuta. To u praksi znači da će ovo jato biti praktično nevidljivo u svakom teleskopu osim u gigantskim dobsonima smeštenim po najzabačenijim gudurama koje danas postoje.
Opet malo teorije: u svim globularnim jatima spektroskopski je otkriveno da postoji jedna frakcija zvezda koja je na Hertzsprung-Russell-ovom dijagramu izgleda kao ravna horizontalna linija. Upravo to je struktura poznata kao horizontalna grana (HB, horizontal branch), i koja predstavlja jednu grupaciju zvezda čija se magnituda jasno može izmeriti. Otvorena jata ovu granu nemaju, u njihovoj stelarnoj evoluciji ovaj stadijum uopšte ne postoji. Najbanalnije objašnjeno, HB zvezde imaju osobinu da u periodu od nekih stotinak miliona godina troše svoju energiju putem helijumske fuzije u jezgru, postajući u tom periodu malo luminoznije (sjajnije u apsolutnom smislu). Onog momenta kad se fuzija u jezgru okonča, nastavlja se fuzija helijuma u sloju iznad jezgra, odnosno ljusci koja tinja šireći se ka površini. Faza ljuske se zove još i faza asimptotskog giganta (AGB faza) i za nju je karakterističan pad temperature i porast luminoznosti.
Takođe je i značajan podatak za osmatrače da je horizontalna grana zapravo onaj deo jata koji je po broju zvezda najbrojniji; kad dosegnete magnitudu horizontalne grane onda ste praktično razlučili jato na članice i zadatak je obavljen.
U smislu prosečnog sjaja horizontalne grane (V HB) jato Pal 13 takođe spada u veoma opskurne objekte: magnituda iznosi 17.75mag; u pitanju je jedno od zbijenih jata sa najmanjom poznatom izmerenom luminoznošću u našoj Galaksiji. Uzevši u obzir da jato ima veoma malo članica, možda stotinak, i da je najsjajnija zvezda 17.0mag, ovo je sasvim solidan uspeh za nebo iz Končareva (koje ubrzano postaje kao nebo iznad Jagodine - vide se Mesec i par planeta i to je to). Uspeh za nebo; ne za teleskop i aparat koji generalno mogu da dobace i malo više - trebalo bi da je limit magnituda 18.0.
Malo o strukturi: 2011. godine je međunarodni tim objavio rezultate istraživanja koji opovrgavaju dotadašnju pretpostavku o tamnoj materiji. Naime, smatralo se da zbijeno jato Pal 13 sadrži tragove tamne materije budući da je procenjena masa jata veća od mase njegovih zvezda. Ipak, ispostavilo se da razliku u masi najverovatnije predstavlja činjenica da su mnoge zvezde u jatu zapravo nerazlučene binarne. Takođe ovo se uklapa u pretpostavku o jednoj generaciji zvezda koje čine jato, a kao bonus tu su i tvrdnje da čak i ako je postojalo gravitaciono "smicanje" spoljnih slojeva od strane Galaksije, to je bilo relativno malo izraženo i nikakvih dokaza o tamnoj materiji u ovom globularnom jatu nema.
Doduše ako kažemo NGC7479 onda bi neke stvari bile jasnije. Još je Herschell 1784. godine otkrio ovu galaksiju i dao opis "perfektne prečkaste spirale". Dreyer-ov opis je bio mnogo šturiji: "prilično sjajna, znatno velika, prostire se prilično iznad 12°, između dve zvezde". Ali niko još uvek ne pominje propeler.
Međutim, sličnost je upadljiva. Galaksija je magnitude 11 i spada u prečkaste spiralne a taj tip galaksija se čini da je najzastupljeniji od svih spiralnih galaksija - oko 2/3 spada u prečkaste. Prečka ili prečke (šipka, bar na engleskom) zapravo predstavlja spiralnu granu koja, po novijim teorijama, kanališe gas sa periferije prema centru. Pretpostavlja se da se ovo dešava usled neke vrste orbitalne rezonance; takođe je danas preovladalo mišljenje da su ove prečke privremena faza u galaktičkoj evoluciji. Primećeno je da je procenat prečkastih kod jako udaljenih spiralnih galaksija (odnosno galaksija u ranijoj istoriji univerzuma) jedva 20%, dok u našoj neposrednoj okolini (odnosno danas) taj procenat ide na oko 65%. Iz toga se izveo zaključak da vremenom prečke imaju tendenciju da se tope i da takve galaksije prelaze u mnogo pravilniji spiralni oblik. Takođe stoji i činjenica da galaksije sa mnogo mase akumulirane u centru imaju kraće prečke, što sve pomaže da se stvori dinamički model ovih sistema - a model kaže da se kroz prečku zvezde kreću ka spolja, a gas ka unutra. Pritom je sasvim normalno da skoro sve ovakve temperamentne galaksije imaju usput i aktivna galaktička jezgra.
Da se vratimo onoj dvojici sa dobsonima. Ono što bi oni trebali da vide bi u svojim teleskopima u najboljem slučaju bi uz pomoć perifernog vida trebalo da izgleda ovako:
U suštini je za ovaj snimak upotrebljeno 35 light-ova po 30sec na ISO1600 i ovo je isečak u originalnoj rezoluciji. Samim tim možemo da vidimo i neke očigledne probleme - zvezde su izdužene vrlo precizno u pravcu istok-zapad. Ovo znači da imamo pomak po RA osi i dve solucije postoje: greška motora i greška puža u montaži. Svejedno koji je razlog dominirao, ja sam uspeo situaciju da pogoršam time što sam i sam napravio dve greške. Prva je što teleskop nije bio balansiran na montaži uopšte. Žurio sam i kad sam shvatio grešku nisam je ispravljao već sam hteo da vidim do koje mere će ovo biti izraženo (pokajao sam se, očigledno). Teleskop dakle treba biti balansiran što je moguće bolje u obe ose - naročito je to kritično u oblastima blizu ekliptike kao što je ovde slučaj. Drugi razlog je što aparat nije stajao potpuno pravilno u T-adapteru... činjenica koja je uočena tek na kraju snimanja. Ovo se da evidentirati na finalnom snimku gde su zvezde više izdužene u donjem levom i gornjem desnom ćošku nego u ostala dva.
Procena je da greška vođenja na snimku iznosi nešto preko 5 ugaonih sekundi. Poređenja radi, najbolje montaže na tržištu izvlače 5-8 sekundi periodične greške (ali na 8 minuta trajanja) i to bez PEC. Dakle, ovde sam omanuo i ostalo mi je samo da rigorozno pobrišem sve snimke sa izduženim zvezdama.
Ostao sam sa 5 (i slovima pet) preciznih snimaka i to daje 2.5 minuta izlaganja. Ali su zato zvezde prihvatljivijeg oblika:
Ovaj crno-beli snimak je uvećan dvaput u odnosu na originalnu rezoluciju. Pre će biti da bi oni vlasnici dobsona sa početka videli ovako nešto, obzirom na oblik zvezda. A u vezi sa izgledom galaksije... Vidljivost prečke i spiralnih grana zavisi mnogo više od transparencije neba nego od veličine teleskopa. I inače je 100mm teleskop dovoljan da prikaže bledu mrlju - bez detalja, naravno.
Još par stvari vezanih za NGC7479: ova galaksija je u proteklih nekoliko decenija bila domaćin dvema eksplozijama supernova: 1990. godine i 2009. I bez tih podataka može se zaključiti da je ova galaksija veoma aktivna sudeći po sjaju jezgra i prečki, pa se zato klasifikuje kao Seyfert galaksija koja sad upravo prolazi kroz pravi vatromet formiranja zvezda. Ovako nešto može da znači stoprocentno gravitacioni uticaj, međutim tu postoji jedan problem: NGC7479 je naprosto potpuno usamljena u prostoru 105 miliona svetlosnih godina odavde. Međutim, istraživanja pomoću radio teleskopa su otkrila da postoje spiralne grane koje su postavljene popreko u odnosu na one koje mi vidimo optički. Takođe postoje indikacije da ove takoreći "radio-grane" rotiraju u suprotnim pravcima od "optičkih grana" (koje rotiraju na ovom snimku u pravcu kazaljke na satu) i sve ovo ukazuje na sudar odnosno stapanje sa manjim pratiocem pre možda 300 miliona godina.
Ceo snimak, obrađen u koloru:
Osim ove galaksije, na snimku postoji još jedno sumnjivo područje.
U zavisnosti kako se stack obrađuje možete istaći pojedine delove histograma - suština u deep sky astrofotografiji je izvlačenje najtamnijih detalja snimka. Oni svetliji (kao recimo jezgra galaksija ili zvezde) su ionako već dovoljno predstavljeni na snimku, međutim potrebno je selektivno izvući najtamnije detalje.
U ove svrhe je najbolje koristiti opciju curves u Photoshopu. U slučaju da hoćemo neselektivno da osvetlimo ili zatamnimo snimak najprostije je koristiti opciju levels.
Region tačno pola uglovna minuta severoistočno od galaksije u ovom slučaju izgleda potpuno neupadljivo. Region od interesa uvećan 200%:
Možda se ništa ne vidi zato što je ovo snimak eksponiran dva ipo minuta... Evo svih 35 snimaka, ovog puta na 100% uvećanja:
Ovde se već nešto nazire. Uočite veći broj registrovanih zvezda i spajkove oko tri najsjajnije.
Imajući u vidu moj lokalni LP ovo je fenomenalan rezultat: ukupan sjaj globularnog jata Palomar 13 iznosi 13.8mag, ali je to pritom razvučeno u prečniku od bezmalo dva ugaona minuta. To u praksi znači da će ovo jato biti praktično nevidljivo u svakom teleskopu osim u gigantskim dobsonima smeštenim po najzabačenijim gudurama koje danas postoje.
Opet malo teorije: u svim globularnim jatima spektroskopski je otkriveno da postoji jedna frakcija zvezda koja je na Hertzsprung-Russell-ovom dijagramu izgleda kao ravna horizontalna linija. Upravo to je struktura poznata kao horizontalna grana (HB, horizontal branch), i koja predstavlja jednu grupaciju zvezda čija se magnituda jasno može izmeriti. Otvorena jata ovu granu nemaju, u njihovoj stelarnoj evoluciji ovaj stadijum uopšte ne postoji. Najbanalnije objašnjeno, HB zvezde imaju osobinu da u periodu od nekih stotinak miliona godina troše svoju energiju putem helijumske fuzije u jezgru, postajući u tom periodu malo luminoznije (sjajnije u apsolutnom smislu). Onog momenta kad se fuzija u jezgru okonča, nastavlja se fuzija helijuma u sloju iznad jezgra, odnosno ljusci koja tinja šireći se ka površini. Faza ljuske se zove još i faza asimptotskog giganta (AGB faza) i za nju je karakterističan pad temperature i porast luminoznosti.
Takođe je i značajan podatak za osmatrače da je horizontalna grana zapravo onaj deo jata koji je po broju zvezda najbrojniji; kad dosegnete magnitudu horizontalne grane onda ste praktično razlučili jato na članice i zadatak je obavljen.
U smislu prosečnog sjaja horizontalne grane (V HB) jato Pal 13 takođe spada u veoma opskurne objekte: magnituda iznosi 17.75mag; u pitanju je jedno od zbijenih jata sa najmanjom poznatom izmerenom luminoznošću u našoj Galaksiji. Uzevši u obzir da jato ima veoma malo članica, možda stotinak, i da je najsjajnija zvezda 17.0mag, ovo je sasvim solidan uspeh za nebo iz Končareva (koje ubrzano postaje kao nebo iznad Jagodine - vide se Mesec i par planeta i to je to). Uspeh za nebo; ne za teleskop i aparat koji generalno mogu da dobace i malo više - trebalo bi da je limit magnituda 18.0.
Malo o strukturi: 2011. godine je međunarodni tim objavio rezultate istraživanja koji opovrgavaju dotadašnju pretpostavku o tamnoj materiji. Naime, smatralo se da zbijeno jato Pal 13 sadrži tragove tamne materije budući da je procenjena masa jata veća od mase njegovih zvezda. Ipak, ispostavilo se da razliku u masi najverovatnije predstavlja činjenica da su mnoge zvezde u jatu zapravo nerazlučene binarne. Takođe ovo se uklapa u pretpostavku o jednoj generaciji zvezda koje čine jato, a kao bonus tu su i tvrdnje da čak i ako je postojalo gravitaciono "smicanje" spoljnih slojeva od strane Galaksije, to je bilo relativno malo izraženo i nikakvih dokaza o tamnoj materiji u ovom globularnom jatu nema.
Коментари
Постави коментар