JESEN U DELIBLATSKOJ PEŠČARI
Bilo je vreme da isprobam konačno teleobjektiv EFS 55-250IS u pogledu astrofotografije. Staklo k'o staklo, ništa posebno ali korektno odrađuje posao a košta veoma malo. Imam utisak da je razlika između jeftinih i skupih teleobjektiva mnogo više u trajnosti i čvrstoj izradi, nego u optici (dobro, i u optici je razlika premda ne tako uočljiva na prvi pogled). Staklo je oštro za sve pare, ali to je ionako osobina praktično svih teleobjektiva danas tako da se to ne može uzeti kao neki veliki poen već više kao uobičajena konstatacija. Uostalom, odavno je jasna činjenica da je relativno lako napraviti optičku konstrukciju teleobjektiva koji bi na f4.5-5.6 bio oštar, mnogo lakše nego neki širi zum a još i da ima veći otvor blende. Tako da ako bi neko upoređivao babe i žabe - čisto da ne bude iznenađen zašto je plastični teleobjektiv oštriji od širokougaonog koji košta nekoliko puta više.
Dakle, ovo staklo bi pod nebom trebalo da se ponaša kao neki prosečan ahromat. Nije to nešto čime se treba hvaliti, ali veoma često naprosto zatreba čoveku taj raspon koji nije moguće pokriti ni najmanjim teleskopom, stoga neki teleobjektiv je praktično neophodan - ili da propuštate recimo ovakve kadrove.
Za isprobavanje teleobjektiva celodnevni (i celonoćni) road-trip po Vojvodini se pokazao kao koristan. I prvo što pada u oči je brutalna oštrina a ako nema oštrine onda je negde pogrešio fotograf: ili je fotka strešena, ili je promašen fokus. Sweet spot kažu da je na 135mm:
Za noćne pejzaže je izbor pao na Deliblatsku peščaru, jedno od najtamnijih mesta u Vojvodini a ujedno i praktično nenaseljeno područje dimenzija oko 30x20km. Košava, koja je tipičan vetar hladnijih meseci u Banatu, igrala je veliku ulogu u taloženju peska tokom poslednjeg ledenog doba; tako da smo dobili naslage peska čija je debljina od nekoliko do stotinak metara. Prizor beskrajnih peščanih dina je sasvim sigurno bio fascinantan sve dok Austrougarska pre nekoliko vekova nije rešila da unapredi svoju južnu koloniju, mnogo kasnije poznatu kao Vojvodina. Osim isušivanja močvara širom ovdašnje ravnice čovek je u peščari uspeo i da obuzda pesak pošumljavanjem. Danas tu skoro da ne postoje šanse da vidite iole veću površinu pod peskom - dok je za vreme Marije Terezije ovaj pesak nadaleko leteo prilikom svake košave - i nosio naziv "živi pesak".
Ova peščara je, logično, potpuno lišena površinskih vodotokova. Slojevi peska svu vodu ekspresno propuštaju do nivoa nepropusnih stena.
Lesne zaravni su elementi reljefa koji su nastali eolskom erozijom, odnosno dejstvom vetra. Najprostije rečeno, radi se o sitnom pesku i glini koje je vetar raznosio i taložio na pojedinim mestima u vreme poslednjeg ledenog doba. Po mehanizmu to podseća na pustinjske dine mada je malo drugačije: dine nemaju glinu u svom sastavu, a i u pustinjama nema nikakvih reka. Dakle, lesne zaravni su nastale od materijala koji su nanosile panonske reke u toplijem delu godine; nakon toga je sledila jesenja i zimska sušna sezona gde je vetar osušeni materijal iz rečnih korita odnosio. Materijal koji su reke taložile je pre svega bio lednički materijal sa Alpa i Karpata.
Vojvođanske zime u pleistocenu su bile jako suve. U neku ruku je takva ravnica opkoljena planinama mogla da predstavlja neku vrstu kvazipustinje, dokaz za to su i tri peščare koje su u tom periodu nastale (Deliblatska, Bačka i Ramsko-Golubačka).
Ključna stvar kod obilaska Deliblatske peščare je njen severoistočni deo poznat kao Zagajička brda. Iako ova brda spadaju katastarski gledano u teritoriju sela Grebenac, brda se ipak zovu Zagajička iz meni nepoznatih razloga. Pošto sam osetljiv na takve istorijske nepravde, svoj pohod sam planirao isključivo iz pravca sela Grebenac.
I upravo na prilazu Grebencu sam video veliki parhelion. Budući da se ranije ispostavilo da je parhelion dobar astrofotografski predznak, znao sam da ne idem na odredište za džabe.
Put prema brdima je otkrivao suštinu Deliblatske peščare: čim zagrebete 10cm ispod trave - naići ćete na pesak. I sama Zagajička brda na prvi pogled deluju da su po poreklu zatravnjene peščane dine, mada su zapravo nešto za nijansu drugačije - lesne zaravni; a svaki drum u okviru peščare je sastavljen iz veoma sitnog peska. Ovo samo znači da su šanse za zaglavljivanje auta velike ako nemate pogon na sva četiri točka.
Moj auto, naravno, nema takav pogon. Još lepše, sve mečke imaju zadnju vuču što je još rizičnije. A zaglaviti tonu ipo ili dve u momentu dok si sam znači sasvim sigurno ostati tamo sve dok neki traktor eventualno ne naiđe.
Srećom, nisam zaglibio auto premda to tamo nikako ne bi bilo teško. Ako neko planira autom koji nije terenski do ovih brda, neka vozi bez stajanja. Svako stajanje u sitnom pesku zapravo znači rizik.
Na putu do brda sam sreo pastira od svojih minimum sedamdesetak godina sa svojim stadom, i dobio informacije sa lica mesta o putevima i pravcima gde se mogu okrenuti. On i njegove ovce idu prema bunaru gde će prenoćiti u kolibama - naravno, bez struje. Sunce je zašlo, temperatura je počela dobro da pada i magla se velikom brzinom pojavila u dolinama između brda.
Posle kraćeg izviđanja poslušao sam čiču i parkirao u šumici na samom južnom obodu Zagajičkih brda. Koordinate su 44 55 26.6 N 21 11 07.7 E. Odatle se u sumrak prolazi pored pastirskih koliba i nimalo prijateljski raspoloženih pasa. Inače na osnovu mog veoma skromnog znanja o psima, pastirski psi su bez premca najopasniji i uvek spremni za kavgu. Topla preporuka je imati neki XXL tripod, recimo Manfrotto 055 (bilo koja verzija) jer na tripodu nikad ne treba štedeti. Ako situacija krene nizbrdo lako se upotrebljava kao hladno oružje, nije skup a jak je; dok bi za neki skuplji karbonski model ipak pao u iskušenje da dozvolim da u nedođiji budem pretučen i pojeden.
Nakon što sam umakao zverima popeo sam se na prvu dinu i okrenuo se ka jugu. Prizor je apsolutno vredeo da bude snimljen.
Bilo je vreme da se isproba teleobjektiv. Inače stratrails na nekoj većoj žižnoj daljini je jako interesantan; logično je da vam treba veoma kratko vreme da dobijete crtice, ali je zauzvrat tu i činjenica da ćete više imati izražene linije a manje kružnice. Pritom vam treba jači tripod i glava, a poželjno je i da ima što je moguće manje vetra.
E, taj zadnji uslov nisam imao ispunjen - na vrhovima brda je duvalo kao na Everestu. Ovde vidimo Kapelu koja se diže na pravcu sever-severoistok. Inače visina zvezde je 6 stepeni nad horizontom tako da mogu da se studiraju svi efekti atmosfere na tačkasti izvor svetla.
Ukupno deset snimka po 30sec, f4.0 i ISO1250; 70mm. Budući da je u momentu snimanja upravo istekao nautički i počeo astronomski sumrak, evidentno je bilo da se sjaj neba menjao u toku tih pet minuta. Sjaj i da zanemarimo, menjala se i boja neba za to vreme. I to toliko da je WB morao na prvoj da bude idealno podešen oko 5000K a na zadnjoj oko 6500K. Odokativno sam stavio da bude na svim snimcima 5800K ali je i dalje prva bila plava a zadnja žuta; eto koliko se brzo menjaju prilike u nautičkom sumraku. Inače, definicija nautičkog sumraka je "interval između koga je Sunce između 6 i 12 stepeni ispod horizonta". U momentu kad sam počeo snimanje Sunce je bilo 13 stepeni ispod horizonta.
Zapravo originalan opis nautičkog sumraka bi bio da je to zadnji interval u okviru kog je moguće sprovoditi vizuelnu navigaciju u odnosu na horizont. Naravno da nije pametno već praktično sumanuto ploviti kojekuda ako ne možete da razlučite eventualne prepreke ispred sebe, bilo da je reč o kopnu ili o drugim brodovima. Čak i za vreme nautičkog sumraka identifikacija horizonta traži idealne atmosferske uslove, odsustvo svetlosnog zagađenja i oštro oko.
Ono što je bitno u astronomiji a vezano je za nautički sumrak to je da se vide sjajnije zvezde a na zapadu imamo crvenilo koje prati Sunce. Difuzni objekti kao što su magline i galaksije se mogu identifikovati, barem najsjajniji od njih; ali za astrofotografiju treba pričekati. Posle nautičkog sumraka nastupa astronomski sa čijim završetkom (Sunce je 18 stepeni ispod horizonta) se gubi i najmanji trag sjaja na zapadu. Onda može mirne duše da se počne sa astrofotografijom.
Međutim, vrlo brzo sam shvatio da sva ova lepota ima svoju cenu. Nalazio sam se usred nedođije, goloruk ali sa dva telefona. Kineska lampa sa elektrošokerom je radila celih par minuta a onda se svetlo počelo smanjivati tako da sam pre silaska u dolinu morao da koristim svetlo sa telefona. A navodno LED može da svetli danima, zato sam je i uzeo. Jednom kad ti zaista nešto zatreba odmah shvatiš razliku između skupog i jeftinog. Tad mi je postalo jasno zašto Kina oduvek kaska u svemu za Amerikom... oni još uvek proizvode MiG 21 u svojoj verziji...
Imao sam priliku da pronađem kadar iz doline; ne dešava se često da imate objekte na skoro 30 stepeni visine a da izgledaju kao da su na horizontu. Pet snimka od po pola minuta i f2.8 na Tamronu 17-50 je sklopljeno, vidi se galaksija Andromeda iznad drveta:
U povratku sam morao da zaobiđem čopor pasa koji je čuvao kolibu sa ovcama. Dakle, sišao sam u dolinu, ponovo se naježio zbog činjenice da je dole temperatura sigurno deset stepeni niža nego na vrhu dine, i pomoću GPS-a na telefonu krenuo na zapad. Potrajalo je dok sam pronašao put kroz šumu na obodu brda i izašao na plato, a zatim južno prema autu, sve u svemu još nekih sat vremena. Ne želim da zamišljam kako bih se proveo da sam pošao u susret čoporu pasa. Verujem da mi tu ne bi pomoglo nikakvo naoružanje (a ništa nisam ni imao, izuzev noža i elektrošokera, naravno praznog). Dodatan detalj koji u tom momentu nisam znao je bio taj da Deliblatskom peščarom krstari čitava populacija vukova - moja sreća se ogledala u činjenici da polovinom oktobra još uvek ima dovoljno druge vrste hrane za legendarnog evropskog predatora.
Na kraju svega je ostalo samo voziti još pet kilometara peščanim putem do Grebenca. Na pola puta sam snimio izlazak Kapele i Vlašića: 10x2min na 24mm i f2.8 je složeno u jedan snimak. Pravac je severozapad a tamo je smešteno nekoliko rumunskih nacionalnih parkova uključujući i Južne Karpate (poznate i kao Transilvanski Alpi). Ovako zapravo treba da izgleda horizont bez svetlosnog zagađenja. Zelenkasta izmaglica iznad horizonta je airglow i to je znak najtamnijeg neba koje je moguće dobiti sa površine planete Zemlje, budući da airglow označava krajnji limit transparencije u visokoj atmosferi i nije ga moguće nikako izbeći. Ovo postaje od značaja kao limit za određivanje ekspozicije na najvećim svetskim opservatorijama, a nama ostalima airglow služi kao indikator svetlosno nezagađenog neba.
Desno su Vlašići a levo najsjajnija zvezda je Kapela, dve žutobele članice višestrukog sistema klase G. Usled hromatske aberacije ona vuče pomalo na beloplavo ali to je i očekivano ako se uzme u obzir da je objektiv EFS 24 STM ovde upotrebljen na 2.8. Ipak sam zadovoljan reprodukcijom boja budući da su sve ostale crvene zvezde ostale crvene. I moram opet da pohvalim ravno polje do ruba. Da, na horizontu se vidi zelenkasti sloj o kome je bilo reči - airglow.
U nadi da će Deliblatska peščara ostati nezagađena, a možda i dobiti status Dark Sky rezervata (Mađarska ima već dva rezervata, Slovačka tri) gde bi svetlosno zagađenje bilo rigorozno kontrolisano, ostaje mi samo da vam priznam da bih voleo tamo da imam vikendicu.
Dakle, ovo staklo bi pod nebom trebalo da se ponaša kao neki prosečan ahromat. Nije to nešto čime se treba hvaliti, ali veoma često naprosto zatreba čoveku taj raspon koji nije moguće pokriti ni najmanjim teleskopom, stoga neki teleobjektiv je praktično neophodan - ili da propuštate recimo ovakve kadrove.
Za isprobavanje teleobjektiva celodnevni (i celonoćni) road-trip po Vojvodini se pokazao kao koristan. I prvo što pada u oči je brutalna oštrina a ako nema oštrine onda je negde pogrešio fotograf: ili je fotka strešena, ili je promašen fokus. Sweet spot kažu da je na 135mm:
Za noćne pejzaže je izbor pao na Deliblatsku peščaru, jedno od najtamnijih mesta u Vojvodini a ujedno i praktično nenaseljeno područje dimenzija oko 30x20km. Košava, koja je tipičan vetar hladnijih meseci u Banatu, igrala je veliku ulogu u taloženju peska tokom poslednjeg ledenog doba; tako da smo dobili naslage peska čija je debljina od nekoliko do stotinak metara. Prizor beskrajnih peščanih dina je sasvim sigurno bio fascinantan sve dok Austrougarska pre nekoliko vekova nije rešila da unapredi svoju južnu koloniju, mnogo kasnije poznatu kao Vojvodina. Osim isušivanja močvara širom ovdašnje ravnice čovek je u peščari uspeo i da obuzda pesak pošumljavanjem. Danas tu skoro da ne postoje šanse da vidite iole veću površinu pod peskom - dok je za vreme Marije Terezije ovaj pesak nadaleko leteo prilikom svake košave - i nosio naziv "živi pesak".
Ova peščara je, logično, potpuno lišena površinskih vodotokova. Slojevi peska svu vodu ekspresno propuštaju do nivoa nepropusnih stena.
Lesne zaravni su elementi reljefa koji su nastali eolskom erozijom, odnosno dejstvom vetra. Najprostije rečeno, radi se o sitnom pesku i glini koje je vetar raznosio i taložio na pojedinim mestima u vreme poslednjeg ledenog doba. Po mehanizmu to podseća na pustinjske dine mada je malo drugačije: dine nemaju glinu u svom sastavu, a i u pustinjama nema nikakvih reka. Dakle, lesne zaravni su nastale od materijala koji su nanosile panonske reke u toplijem delu godine; nakon toga je sledila jesenja i zimska sušna sezona gde je vetar osušeni materijal iz rečnih korita odnosio. Materijal koji su reke taložile je pre svega bio lednički materijal sa Alpa i Karpata.
Vojvođanske zime u pleistocenu su bile jako suve. U neku ruku je takva ravnica opkoljena planinama mogla da predstavlja neku vrstu kvazipustinje, dokaz za to su i tri peščare koje su u tom periodu nastale (Deliblatska, Bačka i Ramsko-Golubačka).
Ključna stvar kod obilaska Deliblatske peščare je njen severoistočni deo poznat kao Zagajička brda. Iako ova brda spadaju katastarski gledano u teritoriju sela Grebenac, brda se ipak zovu Zagajička iz meni nepoznatih razloga. Pošto sam osetljiv na takve istorijske nepravde, svoj pohod sam planirao isključivo iz pravca sela Grebenac.
I upravo na prilazu Grebencu sam video veliki parhelion. Budući da se ranije ispostavilo da je parhelion dobar astrofotografski predznak, znao sam da ne idem na odredište za džabe.
Put prema brdima je otkrivao suštinu Deliblatske peščare: čim zagrebete 10cm ispod trave - naići ćete na pesak. I sama Zagajička brda na prvi pogled deluju da su po poreklu zatravnjene peščane dine, mada su zapravo nešto za nijansu drugačije - lesne zaravni; a svaki drum u okviru peščare je sastavljen iz veoma sitnog peska. Ovo samo znači da su šanse za zaglavljivanje auta velike ako nemate pogon na sva četiri točka.
Moj auto, naravno, nema takav pogon. Još lepše, sve mečke imaju zadnju vuču što je još rizičnije. A zaglaviti tonu ipo ili dve u momentu dok si sam znači sasvim sigurno ostati tamo sve dok neki traktor eventualno ne naiđe.
Srećom, nisam zaglibio auto premda to tamo nikako ne bi bilo teško. Ako neko planira autom koji nije terenski do ovih brda, neka vozi bez stajanja. Svako stajanje u sitnom pesku zapravo znači rizik.
Na putu do brda sam sreo pastira od svojih minimum sedamdesetak godina sa svojim stadom, i dobio informacije sa lica mesta o putevima i pravcima gde se mogu okrenuti. On i njegove ovce idu prema bunaru gde će prenoćiti u kolibama - naravno, bez struje. Sunce je zašlo, temperatura je počela dobro da pada i magla se velikom brzinom pojavila u dolinama između brda.
Posle kraćeg izviđanja poslušao sam čiču i parkirao u šumici na samom južnom obodu Zagajičkih brda. Koordinate su 44 55 26.6 N 21 11 07.7 E. Odatle se u sumrak prolazi pored pastirskih koliba i nimalo prijateljski raspoloženih pasa. Inače na osnovu mog veoma skromnog znanja o psima, pastirski psi su bez premca najopasniji i uvek spremni za kavgu. Topla preporuka je imati neki XXL tripod, recimo Manfrotto 055 (bilo koja verzija) jer na tripodu nikad ne treba štedeti. Ako situacija krene nizbrdo lako se upotrebljava kao hladno oružje, nije skup a jak je; dok bi za neki skuplji karbonski model ipak pao u iskušenje da dozvolim da u nedođiji budem pretučen i pojeden.
Nakon što sam umakao zverima popeo sam se na prvu dinu i okrenuo se ka jugu. Prizor je apsolutno vredeo da bude snimljen.
Bilo je vreme da se isproba teleobjektiv. Inače stratrails na nekoj većoj žižnoj daljini je jako interesantan; logično je da vam treba veoma kratko vreme da dobijete crtice, ali je zauzvrat tu i činjenica da ćete više imati izražene linije a manje kružnice. Pritom vam treba jači tripod i glava, a poželjno je i da ima što je moguće manje vetra.
E, taj zadnji uslov nisam imao ispunjen - na vrhovima brda je duvalo kao na Everestu. Ovde vidimo Kapelu koja se diže na pravcu sever-severoistok. Inače visina zvezde je 6 stepeni nad horizontom tako da mogu da se studiraju svi efekti atmosfere na tačkasti izvor svetla.
Ukupno deset snimka po 30sec, f4.0 i ISO1250; 70mm. Budući da je u momentu snimanja upravo istekao nautički i počeo astronomski sumrak, evidentno je bilo da se sjaj neba menjao u toku tih pet minuta. Sjaj i da zanemarimo, menjala se i boja neba za to vreme. I to toliko da je WB morao na prvoj da bude idealno podešen oko 5000K a na zadnjoj oko 6500K. Odokativno sam stavio da bude na svim snimcima 5800K ali je i dalje prva bila plava a zadnja žuta; eto koliko se brzo menjaju prilike u nautičkom sumraku. Inače, definicija nautičkog sumraka je "interval između koga je Sunce između 6 i 12 stepeni ispod horizonta". U momentu kad sam počeo snimanje Sunce je bilo 13 stepeni ispod horizonta.
Zapravo originalan opis nautičkog sumraka bi bio da je to zadnji interval u okviru kog je moguće sprovoditi vizuelnu navigaciju u odnosu na horizont. Naravno da nije pametno već praktično sumanuto ploviti kojekuda ako ne možete da razlučite eventualne prepreke ispred sebe, bilo da je reč o kopnu ili o drugim brodovima. Čak i za vreme nautičkog sumraka identifikacija horizonta traži idealne atmosferske uslove, odsustvo svetlosnog zagađenja i oštro oko.
Ono što je bitno u astronomiji a vezano je za nautički sumrak to je da se vide sjajnije zvezde a na zapadu imamo crvenilo koje prati Sunce. Difuzni objekti kao što su magline i galaksije se mogu identifikovati, barem najsjajniji od njih; ali za astrofotografiju treba pričekati. Posle nautičkog sumraka nastupa astronomski sa čijim završetkom (Sunce je 18 stepeni ispod horizonta) se gubi i najmanji trag sjaja na zapadu. Onda može mirne duše da se počne sa astrofotografijom.
Međutim, vrlo brzo sam shvatio da sva ova lepota ima svoju cenu. Nalazio sam se usred nedođije, goloruk ali sa dva telefona. Kineska lampa sa elektrošokerom je radila celih par minuta a onda se svetlo počelo smanjivati tako da sam pre silaska u dolinu morao da koristim svetlo sa telefona. A navodno LED može da svetli danima, zato sam je i uzeo. Jednom kad ti zaista nešto zatreba odmah shvatiš razliku između skupog i jeftinog. Tad mi je postalo jasno zašto Kina oduvek kaska u svemu za Amerikom... oni još uvek proizvode MiG 21 u svojoj verziji...
Imao sam priliku da pronađem kadar iz doline; ne dešava se često da imate objekte na skoro 30 stepeni visine a da izgledaju kao da su na horizontu. Pet snimka od po pola minuta i f2.8 na Tamronu 17-50 je sklopljeno, vidi se galaksija Andromeda iznad drveta:
U povratku sam morao da zaobiđem čopor pasa koji je čuvao kolibu sa ovcama. Dakle, sišao sam u dolinu, ponovo se naježio zbog činjenice da je dole temperatura sigurno deset stepeni niža nego na vrhu dine, i pomoću GPS-a na telefonu krenuo na zapad. Potrajalo je dok sam pronašao put kroz šumu na obodu brda i izašao na plato, a zatim južno prema autu, sve u svemu još nekih sat vremena. Ne želim da zamišljam kako bih se proveo da sam pošao u susret čoporu pasa. Verujem da mi tu ne bi pomoglo nikakvo naoružanje (a ništa nisam ni imao, izuzev noža i elektrošokera, naravno praznog). Dodatan detalj koji u tom momentu nisam znao je bio taj da Deliblatskom peščarom krstari čitava populacija vukova - moja sreća se ogledala u činjenici da polovinom oktobra još uvek ima dovoljno druge vrste hrane za legendarnog evropskog predatora.
Na kraju svega je ostalo samo voziti još pet kilometara peščanim putem do Grebenca. Na pola puta sam snimio izlazak Kapele i Vlašića: 10x2min na 24mm i f2.8 je složeno u jedan snimak. Pravac je severozapad a tamo je smešteno nekoliko rumunskih nacionalnih parkova uključujući i Južne Karpate (poznate i kao Transilvanski Alpi). Ovako zapravo treba da izgleda horizont bez svetlosnog zagađenja. Zelenkasta izmaglica iznad horizonta je airglow i to je znak najtamnijeg neba koje je moguće dobiti sa površine planete Zemlje, budući da airglow označava krajnji limit transparencije u visokoj atmosferi i nije ga moguće nikako izbeći. Ovo postaje od značaja kao limit za određivanje ekspozicije na najvećim svetskim opservatorijama, a nama ostalima airglow služi kao indikator svetlosno nezagađenog neba.
Desno su Vlašići a levo najsjajnija zvezda je Kapela, dve žutobele članice višestrukog sistema klase G. Usled hromatske aberacije ona vuče pomalo na beloplavo ali to je i očekivano ako se uzme u obzir da je objektiv EFS 24 STM ovde upotrebljen na 2.8. Ipak sam zadovoljan reprodukcijom boja budući da su sve ostale crvene zvezde ostale crvene. I moram opet da pohvalim ravno polje do ruba. Da, na horizontu se vidi zelenkasti sloj o kome je bilo reči - airglow.
U nadi da će Deliblatska peščara ostati nezagađena, a možda i dobiti status Dark Sky rezervata (Mađarska ima već dva rezervata, Slovačka tri) gde bi svetlosno zagađenje bilo rigorozno kontrolisano, ostaje mi samo da vam priznam da bih voleo tamo da imam vikendicu.
Коментари
Постави коментар