NOĆNI PEJZAŽI SA LEFKADE (I)
Jedno od retkih grčkih ostrva do kojih možete dođi iz Srbije autom, a da to ne uključuje trajekt, je Lefkada. Do nje se zapravo stiže tunelom i pokretnim mostom - jako bitno za prosečnog Srbina koji Grčku obilazi sopstvenim autom (i verovatno ne želi da potroši dane i stotine evra na trajekt).
Ovo malo jonsko ostrvo je kroz istoriju uvek bilo naseljeno Grcima, mada je menjalo vlast i vlasnike. U najstarija vremena se pretpostavljalo da je ovo čak možda Homerova (i Odisejeva) Itaka, premda je Itaka danas jedno ostrvo južno od Lefkade. Koren ove nedokazane i smele pretpostavke je činjenica da je Homer na jednom mestu naveo da se do Itake stiže pešice, što bi moglo biti slučaj sa plitkim zalivom koji danas deli Lefkadu od kopna (svuda oko Itake je more više nego duboko). Nakon toga, tvrđava u lefkadskom zalivu Santa Maura se nakratko izvukla da ne bude okupirana od strane Stefana Dušana, obzirom da su Albanija, Epir i Tesalija u potpunosti potpali pod vlast jednog od nekolicine srpskih careva. Potom je došla turska vlast, a zatim je Lefkada naizmenično bila turska i venecijanska. Interesantno je da je nakon sloma Napoleonove avanture početkom XIX veka od ostataka francuskih ostrvskih protektorata osnovan rusko-turski protektorat nazvan Septinsularna republika ("Republika Sedam Ostrva") u čiji sastav ulazi i Lefkada - to je prvi put da Grci dobijaju neku formu organizovanja sopstvene vlasti nakon sloma Vizantije. Neposredno nakon toga je Lefkada bila deo Sjedinjenih Jonskih Država pod britanskom vlašću (a moglo bi se komotno reći i pod okupacijom).
Ono što je karakteristično za Lefkadu, a bitno je za prosečnog turistu, je činjenica da se radi o relativno brdovitom ostrvu, prepunom lepota koje su u suštini najčešće teško dostupne. To znači da je ovo ostrvo raj za avanturiste, osim ukoliko niste ljubitelj desetodnevnog boravka u jednom mestu i desetodnevnog izležavanja isključivo na jednoj jedinoj plaži.
A ja sigurno ne spadam u ovu poslednju grupu.
Na ostrvu se nalazi 15-20 plaža koje su vredne obilaska; jedna od interesantnijih je Porto Katsiki. Pošto se u moru lagano rastvara krečnjak, more oko ove plaže dobija onu čuvenu jonsko plavu boju upravo zbog rasejanja svetlosti. Dakle proces koji je odgovoran za plavu boju neba odgovoran je i za boju mora u neposrednoj blizini ove plaže. Doduše ovo se malo teže zapaža noću.
Ovo je u suštini bila lepa prilika da isprobam objektiv EFS 24 STM poznatiji kao palačinku. Objektiv je pravljen isključivo za krop senzor, optički uopšte nije loš kao što umeju da budu zumovi i jedini realan razlog za žalbu bi mogla da bude činjenica da solidno vinjetira. Ovde se na punom otvoru (f2.8) vidi sasvim dobro koliko je to, obzirom da nisam skidao vinjetu. Takođe je za fokus potrebno navikavanje, budući da se odvija elektronski (okrećete prsten a motor pokreće fokus mehanizam). Ovo znači manju preciznost nego mehanički fokus, a ujedno znači i da manuelnog fokusa nema dok je aparat isključen.
Ove litice koje su oblikovali nebrojeni zemljotresi (poslednji 2015. godine) su pomalo jezive kad se usred noći nađete ispod njih. Činjenica je da je boravak neposredno ispod litica zabranjen zbog konstantnog odronjavanja sitnijeg kamenja. Ali to je i idealna prilika da se fotografiše Labud u zenitu:
Pošto je Lira dole (vidi se Vega) a Labud u zenitu tj u centru, logično je da gore vidimo otvorena jata prema Cefeju (M39 i NGC7802). Da sam imao dvogled pogled bi bio spektakularan. Ovde je dole zapad i evidentno je da se još nije dovoljno smračilo. Parametri: f2.8, 30sec, ISO800.
Sledeći snimak je pogled prema severoistoku sa istim parametrima (osim ISO1000). Primećuje se da su litice osvetljene nečim - Mesec je u prvoj četvrti (44%):
Ovde sam naglasio ono što se od Kasiopeje vidi. Pogled prema severu ka malom zalivu:
Ono što se može videti je vrlo živ saobraćaj u Jonskom moru. To nije toliko razlog za razočarenje koliko performanse EOS-a 40D na ISO1600 - more pokazuje veoma mnogo šuma i bendinga (defekt senzora u smislu horizontalnih linija). Ovaj aparat mi dosad nije pravio probleme u tolikoj meri ali treba uzeti u obzir uslove u kojima je snimano: usijani krečnjak je na plaži temperaturu dizao do verovatno 30 stepeni i usred noći. Nijedan DSLR ne bi zablistao na toj temperaturi, a meni ostaje samo da se nerviram što nisam snimio više ekspozicija istog kadra pa da kasnije stacking-om smanjim šum i bending. Da, još jedan frapantan zaključak: svi ovi snimci su sa uključenom redukcijom šuma, tačnije aparat automatski oduzme dark-frejm i to pogoršava bending. Inače je 40D jedan od retkih aparata gde se ovo dešava (prastari 20D npr pokazuje veliki boljitak kad se ova opcija uključi, nikakvih tragova bendinga nema) a ja pretpostavljam da je u pitanju neka interna brljotina vezana za bias. Interferencija otpada pošto palačinka nema stabilizaciju.
Još jedan Labud u zenitu pokazuje koliko je vinjetiranje prisutno kod EFS 24 STM:
Južni deo ostrva je rt Cape Lefkatas (italijanski: Cape Ducato) sa koga se, prema legendi, zbog neuzvraćene ljubavi bacila legendarna starogrčka pesnikinja Sappho:
Ovo je pogled sa samog Rta prema severu, tj ostatku Lefkade. Na rtu se inače već sto godina nalazi svetionik:
U skladu sa mojom reputacijom eksperta opšte prakse iskopao sam podatak da se priča da je ovaj svetionik napravljen od ostataka Apolonovog hrama koji se nalazio upravo na tom mestu. Do skora put nije bio asfaltiran ali danas nema opravdanja za izbegavanje ovog zanimljivog mesta.
Inače svetionici su u najstarija vremena operisali tako što su na njihovim vrhovima cele noći gorele najobičnije drvene ili ugljene lomače - vidljivost takvog svetla je bila ograničena na možda desetak nautičkih milja najviše. Međutim, u XVIII veku se došlo do otkrića Argandove lampe (lampa u kojoj je gorelo kitovo ili maslinovo ulje) i koja je davala sjajnije i stabilnije svetlo nego bilo koja sveća; u skladu s tim lampe su vrlo brzo ušle u upotrebu u svetionicima. Ali, pojavio se novi problem: iako vetar nije smetao ovoj lampi kao dotadašnjim naširoko korišćenim svećama, ipak je sjaj jedne Argandove lampe iznosio 6-10 kandela odnosno tačno toliko sveća (kandela kao merna jedinica u prevodu i znači sveća) što znači da ovo svetlo, koliko god stavili lampi, nije dovoljno za svetionike. Morao je neko da napravi kvantni skok.
Taj neko je bio William Hutchinson, moreplovac koji je oplovio pola tadašnjeg sveta i čak doživeo brodolom 1750. godine kao kapetan broda. Posada sa njim na čelu se spasila i neko vreme su plutali u čamcu, a onda su izvlačili slamku - jedan je morao da bude pripremljen kao ručak. I kapetan je izvukao najkraću slamku... Međutim, veoma brzo su svi spašeni a izbezumljeni kapetan je prestao da u očima gladne posade figurira kao obrok.
Hutchinson to nije zaboravio, čak bi se moglo reći da je prilično uticalo na njega. Uskoro se penzionisao i posvetio sprečavanju onoga što je moglo da mu se desi: da bi smanjio šanse za brodolome i da bi pojačao svetlost iskoristio je princip newtonian teleskopa koji je bio poznat već sto godina - parabolično ogledalo iza lampe je fokusiralo svetlost i tako je rođen prvi praktičan reflektor. Otprilike 20% ukupne svetlosti se fokusiralo pomoću optike i slalo u pravcu horizonta, što je bilo veliki napredak u odnosu na činjenicu da je do tada možda ispod jednog procenta nefokusirane svetlosti lampe svetionika dospevalo u ravan posmatrača na horizontu. Svetionici su opet dobacivali desetak milja.
Takav optički sistem se danas naziva katoptrički sistem. Međutim, ubrzo je francuski fizičar Fresnel napravio nešto bolje: fresnel-sočiva su u stanju da fokusiraju u jednu tačku 80-90% ukupne svetlosti koju lampa emituje. Ovo je u upotrebi i danas, obzirom da se svetlost jedne obične lampe noću vidi na distanci od 20 milja (32km).
Takođe je osmišljen sistem rotacije optike oko lampe tako da uzak svetlosni snop putuje horizontom u jednakim vemenskim intervalima (najčešće 6-8 sekundi, ali to zavisi od konkretnog svetionika). Ovo sve je pokretao mehanizam sličan satnom, tako da je svetioničar morao konstantno da navija mehanizam - nekad i na svaka dva sata. A u jednom momentu se radi manje frikcije prilikom rotacije ceo sklop potapao u živu, pa se tako obezbeđivala veća autonomija.
I lampe su napredovale. Od maslinovog i kitovog ulja, preko kerozina polovinom XIX veka, do acetilena početkom XX veka, lampe su na kraju postale električne - ugljenične elektrode su naprosto održavale električni luk u vazduhu između sebe i to je ceo princip. Doduše ovaj lefkađanski svetionik je radio na maslinovo ulje sve do polovine osamdesetih godina prošlog veka, a nakon zemljotresa i njegovog rušenja napravljen je iznova, uz dizel-generatore i električno osvetljenje.
Pogled prema severozapadnoj pučini otkriva Velikog Medveda:
U desnom delu kadra na horizontu vidi se mala svetla tačkica... Svetionik sa Paxosa, udaljen 70km. Eto koliko smo zapravo napredovali u odnosu na prošla vremena.
Ovo malo jonsko ostrvo je kroz istoriju uvek bilo naseljeno Grcima, mada je menjalo vlast i vlasnike. U najstarija vremena se pretpostavljalo da je ovo čak možda Homerova (i Odisejeva) Itaka, premda je Itaka danas jedno ostrvo južno od Lefkade. Koren ove nedokazane i smele pretpostavke je činjenica da je Homer na jednom mestu naveo da se do Itake stiže pešice, što bi moglo biti slučaj sa plitkim zalivom koji danas deli Lefkadu od kopna (svuda oko Itake je more više nego duboko). Nakon toga, tvrđava u lefkadskom zalivu Santa Maura se nakratko izvukla da ne bude okupirana od strane Stefana Dušana, obzirom da su Albanija, Epir i Tesalija u potpunosti potpali pod vlast jednog od nekolicine srpskih careva. Potom je došla turska vlast, a zatim je Lefkada naizmenično bila turska i venecijanska. Interesantno je da je nakon sloma Napoleonove avanture početkom XIX veka od ostataka francuskih ostrvskih protektorata osnovan rusko-turski protektorat nazvan Septinsularna republika ("Republika Sedam Ostrva") u čiji sastav ulazi i Lefkada - to je prvi put da Grci dobijaju neku formu organizovanja sopstvene vlasti nakon sloma Vizantije. Neposredno nakon toga je Lefkada bila deo Sjedinjenih Jonskih Država pod britanskom vlašću (a moglo bi se komotno reći i pod okupacijom).
Ono što je karakteristično za Lefkadu, a bitno je za prosečnog turistu, je činjenica da se radi o relativno brdovitom ostrvu, prepunom lepota koje su u suštini najčešće teško dostupne. To znači da je ovo ostrvo raj za avanturiste, osim ukoliko niste ljubitelj desetodnevnog boravka u jednom mestu i desetodnevnog izležavanja isključivo na jednoj jedinoj plaži.
A ja sigurno ne spadam u ovu poslednju grupu.
Na ostrvu se nalazi 15-20 plaža koje su vredne obilaska; jedna od interesantnijih je Porto Katsiki. Pošto se u moru lagano rastvara krečnjak, more oko ove plaže dobija onu čuvenu jonsko plavu boju upravo zbog rasejanja svetlosti. Dakle proces koji je odgovoran za plavu boju neba odgovoran je i za boju mora u neposrednoj blizini ove plaže. Doduše ovo se malo teže zapaža noću.
Ovo je u suštini bila lepa prilika da isprobam objektiv EFS 24 STM poznatiji kao palačinku. Objektiv je pravljen isključivo za krop senzor, optički uopšte nije loš kao što umeju da budu zumovi i jedini realan razlog za žalbu bi mogla da bude činjenica da solidno vinjetira. Ovde se na punom otvoru (f2.8) vidi sasvim dobro koliko je to, obzirom da nisam skidao vinjetu. Takođe je za fokus potrebno navikavanje, budući da se odvija elektronski (okrećete prsten a motor pokreće fokus mehanizam). Ovo znači manju preciznost nego mehanički fokus, a ujedno znači i da manuelnog fokusa nema dok je aparat isključen.
Ove litice koje su oblikovali nebrojeni zemljotresi (poslednji 2015. godine) su pomalo jezive kad se usred noći nađete ispod njih. Činjenica je da je boravak neposredno ispod litica zabranjen zbog konstantnog odronjavanja sitnijeg kamenja. Ali to je i idealna prilika da se fotografiše Labud u zenitu:
Pošto je Lira dole (vidi se Vega) a Labud u zenitu tj u centru, logično je da gore vidimo otvorena jata prema Cefeju (M39 i NGC7802). Da sam imao dvogled pogled bi bio spektakularan. Ovde je dole zapad i evidentno je da se još nije dovoljno smračilo. Parametri: f2.8, 30sec, ISO800.
Sledeći snimak je pogled prema severoistoku sa istim parametrima (osim ISO1000). Primećuje se da su litice osvetljene nečim - Mesec je u prvoj četvrti (44%):
Ovde sam naglasio ono što se od Kasiopeje vidi. Pogled prema severu ka malom zalivu:
Ono što se može videti je vrlo živ saobraćaj u Jonskom moru. To nije toliko razlog za razočarenje koliko performanse EOS-a 40D na ISO1600 - more pokazuje veoma mnogo šuma i bendinga (defekt senzora u smislu horizontalnih linija). Ovaj aparat mi dosad nije pravio probleme u tolikoj meri ali treba uzeti u obzir uslove u kojima je snimano: usijani krečnjak je na plaži temperaturu dizao do verovatno 30 stepeni i usred noći. Nijedan DSLR ne bi zablistao na toj temperaturi, a meni ostaje samo da se nerviram što nisam snimio više ekspozicija istog kadra pa da kasnije stacking-om smanjim šum i bending. Da, još jedan frapantan zaključak: svi ovi snimci su sa uključenom redukcijom šuma, tačnije aparat automatski oduzme dark-frejm i to pogoršava bending. Inače je 40D jedan od retkih aparata gde se ovo dešava (prastari 20D npr pokazuje veliki boljitak kad se ova opcija uključi, nikakvih tragova bendinga nema) a ja pretpostavljam da je u pitanju neka interna brljotina vezana za bias. Interferencija otpada pošto palačinka nema stabilizaciju.
Još jedan Labud u zenitu pokazuje koliko je vinjetiranje prisutno kod EFS 24 STM:
Južni deo ostrva je rt Cape Lefkatas (italijanski: Cape Ducato) sa koga se, prema legendi, zbog neuzvraćene ljubavi bacila legendarna starogrčka pesnikinja Sappho:
Ovo je pogled sa samog Rta prema severu, tj ostatku Lefkade. Na rtu se inače već sto godina nalazi svetionik:
U skladu sa mojom reputacijom eksperta opšte prakse iskopao sam podatak da se priča da je ovaj svetionik napravljen od ostataka Apolonovog hrama koji se nalazio upravo na tom mestu. Do skora put nije bio asfaltiran ali danas nema opravdanja za izbegavanje ovog zanimljivog mesta.
Inače svetionici su u najstarija vremena operisali tako što su na njihovim vrhovima cele noći gorele najobičnije drvene ili ugljene lomače - vidljivost takvog svetla je bila ograničena na možda desetak nautičkih milja najviše. Međutim, u XVIII veku se došlo do otkrića Argandove lampe (lampa u kojoj je gorelo kitovo ili maslinovo ulje) i koja je davala sjajnije i stabilnije svetlo nego bilo koja sveća; u skladu s tim lampe su vrlo brzo ušle u upotrebu u svetionicima. Ali, pojavio se novi problem: iako vetar nije smetao ovoj lampi kao dotadašnjim naširoko korišćenim svećama, ipak je sjaj jedne Argandove lampe iznosio 6-10 kandela odnosno tačno toliko sveća (kandela kao merna jedinica u prevodu i znači sveća) što znači da ovo svetlo, koliko god stavili lampi, nije dovoljno za svetionike. Morao je neko da napravi kvantni skok.
Taj neko je bio William Hutchinson, moreplovac koji je oplovio pola tadašnjeg sveta i čak doživeo brodolom 1750. godine kao kapetan broda. Posada sa njim na čelu se spasila i neko vreme su plutali u čamcu, a onda su izvlačili slamku - jedan je morao da bude pripremljen kao ručak. I kapetan je izvukao najkraću slamku... Međutim, veoma brzo su svi spašeni a izbezumljeni kapetan je prestao da u očima gladne posade figurira kao obrok.
Hutchinson to nije zaboravio, čak bi se moglo reći da je prilično uticalo na njega. Uskoro se penzionisao i posvetio sprečavanju onoga što je moglo da mu se desi: da bi smanjio šanse za brodolome i da bi pojačao svetlost iskoristio je princip newtonian teleskopa koji je bio poznat već sto godina - parabolično ogledalo iza lampe je fokusiralo svetlost i tako je rođen prvi praktičan reflektor. Otprilike 20% ukupne svetlosti se fokusiralo pomoću optike i slalo u pravcu horizonta, što je bilo veliki napredak u odnosu na činjenicu da je do tada možda ispod jednog procenta nefokusirane svetlosti lampe svetionika dospevalo u ravan posmatrača na horizontu. Svetionici su opet dobacivali desetak milja.
Takav optički sistem se danas naziva katoptrički sistem. Međutim, ubrzo je francuski fizičar Fresnel napravio nešto bolje: fresnel-sočiva su u stanju da fokusiraju u jednu tačku 80-90% ukupne svetlosti koju lampa emituje. Ovo je u upotrebi i danas, obzirom da se svetlost jedne obične lampe noću vidi na distanci od 20 milja (32km).
Takođe je osmišljen sistem rotacije optike oko lampe tako da uzak svetlosni snop putuje horizontom u jednakim vemenskim intervalima (najčešće 6-8 sekundi, ali to zavisi od konkretnog svetionika). Ovo sve je pokretao mehanizam sličan satnom, tako da je svetioničar morao konstantno da navija mehanizam - nekad i na svaka dva sata. A u jednom momentu se radi manje frikcije prilikom rotacije ceo sklop potapao u živu, pa se tako obezbeđivala veća autonomija.
I lampe su napredovale. Od maslinovog i kitovog ulja, preko kerozina polovinom XIX veka, do acetilena početkom XX veka, lampe su na kraju postale električne - ugljenične elektrode su naprosto održavale električni luk u vazduhu između sebe i to je ceo princip. Doduše ovaj lefkađanski svetionik je radio na maslinovo ulje sve do polovine osamdesetih godina prošlog veka, a nakon zemljotresa i njegovog rušenja napravljen je iznova, uz dizel-generatore i električno osvetljenje.
Pogled prema severozapadnoj pučini otkriva Velikog Medveda:
U desnom delu kadra na horizontu vidi se mala svetla tačkica... Svetionik sa Paxosa, udaljen 70km. Eto koliko smo zapravo napredovali u odnosu na prošla vremena.
Коментари
Постави коментар