VATROMET USRED LETA
Osim za 4. juli vatromet leti možete videti i na nebu. Konkretno na granici sazvežđa Cepheus i Cygnus se nalaze otvoreno jato i galaksija, veoma blizu jedno drugom, koji mogu biti interesantni. Jato ko jato, malo zbijeno i ništa posebno a galaksija podseća na dečiju vrtešku. Ili na meksički vatromet u obliku vrteške.
Sever je dole. Za ovaj snimak je bilo potrebno 31 snimak po 30sec na ISO1600; ako to uporedite sa ovim snimkom iz 2011g (koji ima više nego duplo vreme izlaganja) videćete da se u međuvremenu ipak napredovalo. A možda i nije: stari snimak je od kuće a novi sa planine.
Jato je NGC6939 i njegovo traženje je išlo preko najsjajnijih zvezda Cefeja (Beta > Alfa > Eta, a zatim jednakostranični trougao sa Eta i Teta) i veoma brzo sam u vidnom polju teleskopa pronašao svetlu mrljicu. Sa padina Crnog Vrha odnosno nekih 390 mnv jato se relativno lepo videlo. Čak su neke zvezde bile i razlučene, što je i logično jer po Herschell-u njihove magnitude počinju od 11mag i idu do 16mag. Nekoliko tih zvezda je plivalo u velikoj maglini koju su činile nerazlučene zvezde i sveukupno to je doprinosilo ukupnom sjaju objekta od 7.8mag.
Ovo je isečak u punoj rezoluciji, snimak je rotiran tako da je sever levo. Vidi se koma usled toga što je jato bilo na samoj periferiji kadra.
Nakon što sam pronašao jato ostalo je još da se kamera rotira u fokuseru tako da obuhvati i drugi objekat koji je i bio glavni cilj te večeri. A taj glavni cilj nije bilo moguće videti - kraci galaksije su apsolutno vizuelno nevidljivi u mom teleskopu. Centar galaksije je mogao da se neubedljivo detektuje ali centriranje kadra je obavljeno ipak metodom 30sec na ISO3200 i postupkom probaj-pogledaj-pogreši-koriguj.
Galaksija NGC6946 nosi naziv Vatromet iz dva razloga: prvi je taj što upadljivo liči na meksički castillo vatromet. Međutim, drugi razlog je mnogo spektakularniji: ni u jednoj galaksiji u poslednjih sto godina nije zabeleženo deset eksplozija supernova kao u ovoj.To daje lep prosek od jedne supernove po deceniji što garantuje da lovci na supernove imaju razlog da sistematski prate na prvom mestu ovu galaksiju. Zadnja supernova je bila uočena 2008. godine, što znači da se upravo navršila decenija, i - upravo tad je kolega amater Patrick Wiggins iz Jute rutinski sklonio pokretni krov sa svoje kućne opservatorije. Imao je sreće i snimio je prvi supernovu, nekoliko sati pre kolege Japanca čiji je jedini nedostatak bio što je lociran na pogrešnoj strani Pacifika. Onoj zapadnoj.
Udaljenost od nas do ove galaksije je oko 22 miliona svetlosnih godina. A prave dimenzije nam otkrivaju da se radi o galaksiji prečnika 40 hiljada svetlosnih godina, odnosno jednoj trećini u odnosu na prečnik naše galaksije. Budući da je svetlost supernove tačno toliko dugo putovala kolika je udaljenost, možemo da zaključimo da se eksplozija desila na samom početku miocenske epohe, kad su trava i alge osvajale kopno i more. Majmuni su lagano evoluirali u gomilu vrsta i podvrsta a mi smo tad potpadali još uvek pod šimpanze. Okean Tethys, smešten između Evrope i Afrike, lagano se zatvarao i ostavio veći deo Balkana potopljenim u razuđeno more poznato kao Paratethys. Praktično 95% današnjih biljaka semenica je nastalo odnosno evoluiralo početkom Miocena - i tada se desila supernova koja praktično nikakve veze nema sa tim događajima iz prošlosti naše planete. Osim što nas podseća na veličinu svemira.
Dakle, galaksija Vatromet je smeštena veoma blizu ravni Mlečnog Puta i samim tim je sjaj ove galaksije umanjen kroz ekstinkciju. Ovo se i videlo u obradi, budući da je galaksija u potpunosti bila zelenožuta. Teorija kaže da je ekstinkcijom mnogo više obuhvaćena plava boja u spektru u odnosu na crvenu. U praksi se to manifestuje kroz crvenkastu boju objekta, dok zelena potiče od plave. U obradi sam morao posebno da nalazim gray point za celu sliku odnosno pozadinu, a posebno za galaksiju. Ali ne isključujem ni činjenicu da 40d i Iris imaju specifičan način saradnje koji se odlikuje pojačavanjem zelenog kanala - svakako se ne usuđujem na višesatno eksperimentisanje da bih to u praksi dokazao i rešio. Možda tu igra ulogu svetlosno zagađenje (vrlo često u zelenom kanalu) a možda i airglow u visokoj atmosferi. A možda je i do arhitekture CMOS-a: ima duplo više zelenih nego plavih i crvenih piksela, pa ne isključujem mogućnost da Iris generalno lošije sarađuje sa bojama nemodifikovanih aparata.
Da pogledamo boju supernove.
Na ovom uvećanom isečku je saturacija neprirodno dignuta. Rezultat je da je supernova iste boje kao i galaksija, odnosno da se njen udarni talas stabilizovao na nekoj distanci od zvezde i da brzina udarnog talasa nije velika kao u prvim satima nakon eksplozije. U suprotnom, imali bismo plavi Doplerov pomak usled brzog širenja talasa ka nama, negde oko 10% brzine svetlosti, nešto što sam već imao prilike da detektujem. Evo linka.
Dakle, NGC6946 spada u veoma produktivne galaksije (starbust galaxy). Reč je o galaksijama koje u veoma kratkom vremenskom intervalu za galaktička merila stvaraju nove mlade zvezde, od kojih su mnoge masivne i mnoge samim tim veoma brzo završavaju svoju karijeru kroz supernove. Sa veće distance takve galaksije se uočavaju kroz učestale eksplozije supernova. Okidač za ovako nešto skoro uvek je gravitacioni potres: prolazak jedne galaksije pored druge ili klasično stapanje. U oba slučaja videćemo gravitacione repove ili čitave potoke zvezda koji povezuju obe galaksije.
Već je napomenuto da se u ovoj galaksiji eksplozije dešavaju često, a od deset dosadašnjih zabeležena je čak i jedna ekstremno retka vrsta: neuspešna supernova. Za sada postoje samo dva kandidata za ovu egzotičnu kategoriju, a jedan je otkriven 2009g u ovoj galaksiji. Radi se o crvenom nadgigantu magnitude 21, sa 25 solarnih masa koji je, činilo se na početku, eksplodirao kao supernova. Međutim, vrlo brzo je dotična zvezda nestala sa vizuelnog spektra, dok je u momentu eksplozije magnituda iznosila oko 18. Danas se smatra da je ova zvezda veoma brzo nakon inicijalne eksplozije prešla u crnu rupu koja je usisala najveći deo odbačenih spoljnih slojeva. Teorija kaže da je moguće da masivna zvezda pređe direktno u stadijum crne rupe, bez ikakve vidljive eksplozije, ukoliko je dovoljno masivna. U tom slučaju bi se ovaj događaj detektovao samo pomoću gravitacionih talasa, pošto neuspešna supernova u tom momentu ne emituje ništa drugo. Međutim, postoji dosta primera eksplozije supernova sa masom iznad 17 solarnih (neka donja granica za neuspešne supernove) koje su eksplodirale i uopšte pritom nisu bile neuspešne. Pritom sve one nastaju kolapsom gvozdenog jezgra a ostatak može biti neutronska zvezda, crna rupa ili čak može biti da nema ostatka (u tom slučaju postoji masivna erupcija gama zraka). Danas zapravo uopšte ne poznajemo mehanizam koji dovodi neke zvezde do uspešne, a neke iste mase do neuspešne supernove. Novi teorijski modeli se čekaju.
Povratak na ovogodišnju supernovu. Napravio sam blink-komparator od dva snimka - jednog ovogodišnjeg iz polovine juna kad je supernova bila stara 36 dana, i drugog iz 2011. godine. Oba snimka su prebačena u monohromatski 32-bitni mod uz potpuno istu obradu (levels samo). Osim što se da primetiti da je 20d zabeležio svetliji fon neba, vrlo logično za Končarevo; što je fokus sa tim aparatom mnogo teže postići i održati, stvar koja me je prilično začudila se odnosi na neslaganje dimenzija slike. Kad se oba snimka dovedu na istu rezoluciju opet ostane minimalno neslaganje koje se mora korigovati, a budući da je korišten potpuno isti teleskop, ostaje samo razlika u dimenzijama senzora. I gle: 20d ima u dlaku veću površinu senzora u odnosu na 40d i novije - tačno onoliko koliko je dovoljno da neupućenog astrofotografa uhvati panika.
Ako primetite da su se neke zvezde za 6 godina pomerile, naročito ona sjajna na polovini puta do ruba kadra u pravcu 7h od centra galaksije - varate se. Njeno godišnje kretanje je 8.8 miliarcsec u Dec osi, a tamnije zvezde dole od nje -18.8miliarcsec. Ovo razilaženje u suprotnim pravcima treba sabrati i pomnožiti sa 6, ukupno dobijamo 165.6 miliarcsec, odnosno 0.17 uglovnih sekundi pomaka. Pošto moja ljubljena dvadesetica ima rezoluciju od 1.76 sekundi po pikselu, na kraju ispada da je pomak jedna desetina piksela. Ja lično mislim da je nemoguće detektovati taj pomak sa ovako nepreciznom kolimacijom, komom, atmosferom i fokusom - radi se pre svega o optičkoj iluziji. Mada zvučalo bi veoma interesantno da je zabeležen pomak.
Sledi naredno poluvreme.
Odabrao sam dve referentne zvezde iz Variable star ploter-a organizacije AAVSO, hvala im na besplatnoj podršci, i to je obeleženo na sledeći način:
1 - supernova Sn 2017eaw
2 - referentna zvezda magnitude 13.438
3 - referentna zvezda magnitude 14.540
Defokusirao sam blago, snimio 18 snimaka od 30sec i dobio interesantne krive. Pre svega da razgraničimo da su ovo zvezde koje se na pojedinačnim snimcima teško uočavaju zahvaljujući svom slabom sjaju. Na steku je to potpuno drugačije, ali mene interesuju pojedinačni snimci. Sasvim je sigurno da to do jedne mere utiče na preciznost, ali razlog oscilacija svakako se ne krije samo u toj činjenici. Krive sjaja supernove, prva u odnosu na prvu i druga u odnosu na drugu zvezdu:
Oscilacije od 0.6mag nisam baš očekivao, ali to je verovatno do atmosfere - ne znam da li bi tu igrala ulogu periodična greška - autor Irisa kategorično tvrdi da ne igra.
Dakle, kad se sve preračuna (prosečan sjaj u odnosu na prvu, pa u odnosu na drugu zvezdu, pa prosek) supernova je 19. juna imala sjaj od 13.349mag.
Sever je dole. Za ovaj snimak je bilo potrebno 31 snimak po 30sec na ISO1600; ako to uporedite sa ovim snimkom iz 2011g (koji ima više nego duplo vreme izlaganja) videćete da se u međuvremenu ipak napredovalo. A možda i nije: stari snimak je od kuće a novi sa planine.
Jato je NGC6939 i njegovo traženje je išlo preko najsjajnijih zvezda Cefeja (Beta > Alfa > Eta, a zatim jednakostranični trougao sa Eta i Teta) i veoma brzo sam u vidnom polju teleskopa pronašao svetlu mrljicu. Sa padina Crnog Vrha odnosno nekih 390 mnv jato se relativno lepo videlo. Čak su neke zvezde bile i razlučene, što je i logično jer po Herschell-u njihove magnitude počinju od 11mag i idu do 16mag. Nekoliko tih zvezda je plivalo u velikoj maglini koju su činile nerazlučene zvezde i sveukupno to je doprinosilo ukupnom sjaju objekta od 7.8mag.
Ovo je isečak u punoj rezoluciji, snimak je rotiran tako da je sever levo. Vidi se koma usled toga što je jato bilo na samoj periferiji kadra.
Nakon što sam pronašao jato ostalo je još da se kamera rotira u fokuseru tako da obuhvati i drugi objekat koji je i bio glavni cilj te večeri. A taj glavni cilj nije bilo moguće videti - kraci galaksije su apsolutno vizuelno nevidljivi u mom teleskopu. Centar galaksije je mogao da se neubedljivo detektuje ali centriranje kadra je obavljeno ipak metodom 30sec na ISO3200 i postupkom probaj-pogledaj-pogreši-koriguj.
Galaksija NGC6946 nosi naziv Vatromet iz dva razloga: prvi je taj što upadljivo liči na meksički castillo vatromet. Međutim, drugi razlog je mnogo spektakularniji: ni u jednoj galaksiji u poslednjih sto godina nije zabeleženo deset eksplozija supernova kao u ovoj.To daje lep prosek od jedne supernove po deceniji što garantuje da lovci na supernove imaju razlog da sistematski prate na prvom mestu ovu galaksiju. Zadnja supernova je bila uočena 2008. godine, što znači da se upravo navršila decenija, i - upravo tad je kolega amater Patrick Wiggins iz Jute rutinski sklonio pokretni krov sa svoje kućne opservatorije. Imao je sreće i snimio je prvi supernovu, nekoliko sati pre kolege Japanca čiji je jedini nedostatak bio što je lociran na pogrešnoj strani Pacifika. Onoj zapadnoj.
Udaljenost od nas do ove galaksije je oko 22 miliona svetlosnih godina. A prave dimenzije nam otkrivaju da se radi o galaksiji prečnika 40 hiljada svetlosnih godina, odnosno jednoj trećini u odnosu na prečnik naše galaksije. Budući da je svetlost supernove tačno toliko dugo putovala kolika je udaljenost, možemo da zaključimo da se eksplozija desila na samom početku miocenske epohe, kad su trava i alge osvajale kopno i more. Majmuni su lagano evoluirali u gomilu vrsta i podvrsta a mi smo tad potpadali još uvek pod šimpanze. Okean Tethys, smešten između Evrope i Afrike, lagano se zatvarao i ostavio veći deo Balkana potopljenim u razuđeno more poznato kao Paratethys. Praktično 95% današnjih biljaka semenica je nastalo odnosno evoluiralo početkom Miocena - i tada se desila supernova koja praktično nikakve veze nema sa tim događajima iz prošlosti naše planete. Osim što nas podseća na veličinu svemira.
Dakle, galaksija Vatromet je smeštena veoma blizu ravni Mlečnog Puta i samim tim je sjaj ove galaksije umanjen kroz ekstinkciju. Ovo se i videlo u obradi, budući da je galaksija u potpunosti bila zelenožuta. Teorija kaže da je ekstinkcijom mnogo više obuhvaćena plava boja u spektru u odnosu na crvenu. U praksi se to manifestuje kroz crvenkastu boju objekta, dok zelena potiče od plave. U obradi sam morao posebno da nalazim gray point za celu sliku odnosno pozadinu, a posebno za galaksiju. Ali ne isključujem ni činjenicu da 40d i Iris imaju specifičan način saradnje koji se odlikuje pojačavanjem zelenog kanala - svakako se ne usuđujem na višesatno eksperimentisanje da bih to u praksi dokazao i rešio. Možda tu igra ulogu svetlosno zagađenje (vrlo često u zelenom kanalu) a možda i airglow u visokoj atmosferi. A možda je i do arhitekture CMOS-a: ima duplo više zelenih nego plavih i crvenih piksela, pa ne isključujem mogućnost da Iris generalno lošije sarađuje sa bojama nemodifikovanih aparata.
Da pogledamo boju supernove.
Na ovom uvećanom isečku je saturacija neprirodno dignuta. Rezultat je da je supernova iste boje kao i galaksija, odnosno da se njen udarni talas stabilizovao na nekoj distanci od zvezde i da brzina udarnog talasa nije velika kao u prvim satima nakon eksplozije. U suprotnom, imali bismo plavi Doplerov pomak usled brzog širenja talasa ka nama, negde oko 10% brzine svetlosti, nešto što sam već imao prilike da detektujem. Evo linka.
Dakle, NGC6946 spada u veoma produktivne galaksije (starbust galaxy). Reč je o galaksijama koje u veoma kratkom vremenskom intervalu za galaktička merila stvaraju nove mlade zvezde, od kojih su mnoge masivne i mnoge samim tim veoma brzo završavaju svoju karijeru kroz supernove. Sa veće distance takve galaksije se uočavaju kroz učestale eksplozije supernova. Okidač za ovako nešto skoro uvek je gravitacioni potres: prolazak jedne galaksije pored druge ili klasično stapanje. U oba slučaja videćemo gravitacione repove ili čitave potoke zvezda koji povezuju obe galaksije.
Već je napomenuto da se u ovoj galaksiji eksplozije dešavaju često, a od deset dosadašnjih zabeležena je čak i jedna ekstremno retka vrsta: neuspešna supernova. Za sada postoje samo dva kandidata za ovu egzotičnu kategoriju, a jedan je otkriven 2009g u ovoj galaksiji. Radi se o crvenom nadgigantu magnitude 21, sa 25 solarnih masa koji je, činilo se na početku, eksplodirao kao supernova. Međutim, vrlo brzo je dotična zvezda nestala sa vizuelnog spektra, dok je u momentu eksplozije magnituda iznosila oko 18. Danas se smatra da je ova zvezda veoma brzo nakon inicijalne eksplozije prešla u crnu rupu koja je usisala najveći deo odbačenih spoljnih slojeva. Teorija kaže da je moguće da masivna zvezda pređe direktno u stadijum crne rupe, bez ikakve vidljive eksplozije, ukoliko je dovoljno masivna. U tom slučaju bi se ovaj događaj detektovao samo pomoću gravitacionih talasa, pošto neuspešna supernova u tom momentu ne emituje ništa drugo. Međutim, postoji dosta primera eksplozije supernova sa masom iznad 17 solarnih (neka donja granica za neuspešne supernove) koje su eksplodirale i uopšte pritom nisu bile neuspešne. Pritom sve one nastaju kolapsom gvozdenog jezgra a ostatak može biti neutronska zvezda, crna rupa ili čak može biti da nema ostatka (u tom slučaju postoji masivna erupcija gama zraka). Danas zapravo uopšte ne poznajemo mehanizam koji dovodi neke zvezde do uspešne, a neke iste mase do neuspešne supernove. Novi teorijski modeli se čekaju.
Povratak na ovogodišnju supernovu. Napravio sam blink-komparator od dva snimka - jednog ovogodišnjeg iz polovine juna kad je supernova bila stara 36 dana, i drugog iz 2011. godine. Oba snimka su prebačena u monohromatski 32-bitni mod uz potpuno istu obradu (levels samo). Osim što se da primetiti da je 20d zabeležio svetliji fon neba, vrlo logično za Končarevo; što je fokus sa tim aparatom mnogo teže postići i održati, stvar koja me je prilično začudila se odnosi na neslaganje dimenzija slike. Kad se oba snimka dovedu na istu rezoluciju opet ostane minimalno neslaganje koje se mora korigovati, a budući da je korišten potpuno isti teleskop, ostaje samo razlika u dimenzijama senzora. I gle: 20d ima u dlaku veću površinu senzora u odnosu na 40d i novije - tačno onoliko koliko je dovoljno da neupućenog astrofotografa uhvati panika.
Ako primetite da su se neke zvezde za 6 godina pomerile, naročito ona sjajna na polovini puta do ruba kadra u pravcu 7h od centra galaksije - varate se. Njeno godišnje kretanje je 8.8 miliarcsec u Dec osi, a tamnije zvezde dole od nje -18.8miliarcsec. Ovo razilaženje u suprotnim pravcima treba sabrati i pomnožiti sa 6, ukupno dobijamo 165.6 miliarcsec, odnosno 0.17 uglovnih sekundi pomaka. Pošto moja ljubljena dvadesetica ima rezoluciju od 1.76 sekundi po pikselu, na kraju ispada da je pomak jedna desetina piksela. Ja lično mislim da je nemoguće detektovati taj pomak sa ovako nepreciznom kolimacijom, komom, atmosferom i fokusom - radi se pre svega o optičkoj iluziji. Mada zvučalo bi veoma interesantno da je zabeležen pomak.
Sledi naredno poluvreme.
Odabrao sam dve referentne zvezde iz Variable star ploter-a organizacije AAVSO, hvala im na besplatnoj podršci, i to je obeleženo na sledeći način:
1 - supernova Sn 2017eaw
2 - referentna zvezda magnitude 13.438
3 - referentna zvezda magnitude 14.540
Defokusirao sam blago, snimio 18 snimaka od 30sec i dobio interesantne krive. Pre svega da razgraničimo da su ovo zvezde koje se na pojedinačnim snimcima teško uočavaju zahvaljujući svom slabom sjaju. Na steku je to potpuno drugačije, ali mene interesuju pojedinačni snimci. Sasvim je sigurno da to do jedne mere utiče na preciznost, ali razlog oscilacija svakako se ne krije samo u toj činjenici. Krive sjaja supernove, prva u odnosu na prvu i druga u odnosu na drugu zvezdu:
Oscilacije od 0.6mag nisam baš očekivao, ali to je verovatno do atmosfere - ne znam da li bi tu igrala ulogu periodična greška - autor Irisa kategorično tvrdi da ne igra.
Dakle, kad se sve preračuna (prosečan sjaj u odnosu na prvu, pa u odnosu na drugu zvezdu, pa prosek) supernova je 19. juna imala sjaj od 13.349mag.
Коментари
Постави коментар