POKLON ZA ROĐENDAN (II)
Ne zato što sam ja tad rođen, ali maj je najlepši mesec u godini. A najlepši Mesec u najlepšem mesecu može da bude samo pun Mesec - i to neposredno pre žurke iznenađenja koju su mi prijatelji priredili.
Dakle, Mesec iznad Rtnja (po ko zna koji put). Ali poklonu se u zube ne gleda tako da sam ja hrabro izašao na teren i snimio ovu pojavu. Znam, Mesec je mogao biti malo niže radi bolje kompozicije, ali za tako nešto ja sam morao da idem jedno 2-5km jugozapadno. Onda bi Mesec izašao tačno iznad vrha Rtnja ali sa te (jugozapadne) pozicije nemam lep pogled na Rtanj, odnosno jednim delom ga zaklanja Baba a drugim delom Đurđevo brdo.
A odlična transparencija je bila naprosto idealna za pejzaže tako da mi je bilo pomalo krivo što nisam na nekom egzotičnijem mestu.
Neposredno ispod Meseca se vidi Venerin pojas, senka planete Zemlje u atmosferi. Pošto je to oblast u kojoj, gledano iz te perspektive, trenutno zalazi Sunce - logično je da je boja crvena.
To se najbolje vidi na jugu; na istoku recimo toga skoro uopšte nema.
Par reči o poreklu našeg pratioca. Zasad postoji nekoliko teorija, idemo redom:
1) Teorija o velikom udarcu. U ranoj mladosti Sunčevog sistema je postojala Zemlja, više-manje sa današnjim dimenzijama ili malo manja, a zatim je u nju udarilo telo dimenzija Marsa. Te dimenzije su, po današnjim shvatanjima, neophodne da bi se desilo ovo što se desilo - gomila materijala izbačenog u orbitu oko Zemlje. Taj materijal se sastojao i iz impaktora i iz Zemljine kore, po nekima je bilo više u tome impaktora a po nekima je zemaljski materijal bio dominantniji.
Bilo kako bilo, vreli materijal u orbiti se ubrzo kondenzovao i stvorio nebesko telo odnosno današnji Mesec. To nebesko telo je bilo deset puta bliže Zemlji nego danas i svaki prolazak iznad Zemljine površine je izazivao zemljotrese i erupcije, tačnije bio konstantni okidač za iste. Setimo se samo da ova sila deluje na kub, tačnije deset puta manja udaljenost daje hiljadu puta jaču plimsku silu. Smatra se da je ovako "niska" orbita Meseca mogla da bude faktor koji je pomogao očuvanju Zemljinog rastopljenog magmatskog okeana ispod površine.
Usled razmene ugaonog momenta između Zemlje i Meseca dolazi do postepenog udaljavanja Meseca od nas a i posledičnog usporenja rotacije i Zemlje i Meseca (na taj način dolazi do produženja i dana i meseca).
2) Druga teorija je podvarijanta prve, samo se razlikuju dimenzije. Sudarila su se dva tela istih dimenzija, svako približno pet puta veće od Marsa, i u potpunosti napravila disk sitnog materijala koji je sporo rotirao. Postepeno su se iz diska kondenzovali Zemlja i Mesec.
3) Hipoteza hvatanja. Zemlja je uspela da uhvati i gravitaciono zarobi Mesec, koji je ko zna otkud dolutao. Teorija je generalno bila popularna do osamdesetih godina prošlog veka.
4) Hipoteza otcepljenja. Osim što je autor hipoteze lično Čarls Darvin, ničeg vrednog u naučnom smislu nema u ovoj pretpostavci. Smatrao je da se komad Zemlje iz današnjeg Pacifika otcepio usled prebrze rotacije i eto nama Meseca.
5) Akrecioni disk. Po ovome se smatra da su Mesec i Zemlja nastali u paketu, iz primarnog akrecionog diska Sunčevog Sistema.
Biće nabrojane činjenice koje idu u prilog pojedinim teorijama.
Zemljina rotacija (spin) i Mesečeva imaju istu orijentaciju - ovo je u prilog teoriji 1). Takođe u prilog iste teorije govori i činjenica da je Mesec sastavljen iz materijala koji je nekad bio rastopljen. U prilog 1) takođe ide i Mesečeva mala gustina u odnosu na Zemlju, što bi vrlo lako moglo da se poveže sa kondenzacijom prstena oko Zemlje. Pritom je prsten najlakši materijal koji je izbačen, a Zemlja čini teži materijal po sastavu. I još jedna činjenica govori u prilog teoriji 1) a to je sastav Zemlje i Meseca. Na osnovu merenja pojedinih izotopa (što je postalo moguće precizno izmeriti tek proteklih deceniju ili dve) ispostavilo se da je sastav Mesečevog regolita donetog u misiji Apolo potpuno istog porekla kao i materijal sa Zemlje - Mesec i Zemlja, sudeći po tome, su nastali u istom vremenskom periodu i na istom mestu.
Nepravilne orbite pojedinih malih satelita Jupitera i Saturna mogu da se dovedu kao indirektni dokaz u prilog teoriji 3). To je indirektno zato što ukazuje da je hvatanje malih asteroida moguće, ali nije direktan dokaz da se to i dogodilo kad je Mesec u pitanju.
U prilog hipotezi 4) ne ide ni jedna danas poznata naučna činjenica.
Ima i činjenica koje govore direktno protiv određenih shvatanja.
Protiv teorije 1) stoji da je za sada nemoguće objasniti zastupljenost, takoreći, "isparljivih" elemenata na Mesecu. Tu se pre svega misli da elemente sa nižom tačkom topljenja, recimo na rubidijum (Ru) i cezijum (Cs). Što se tiče teorije pod 3) uglavnom je danas ova teorija odbačena, pre svega zato što su šanse za "upad" Meseca na orbitu beskonačno male. Drugim rečima može se desiti da Mesec padne na Zemlju ili da joj pobegne, sve drugo je verovatno isto koliko i balansiranje na ivici noža. I to balansiranje koje traje nekoliko milijardi godina. Za ovu hipotezu bi bilo potrebno da Zemlja ima gigantsku i gustu atmosferu (kakvu danas nema ni približno) koja bi trenutno usporila prolazeći Mesec, taman toliko da upadne u orbitu. Osim toga, u prilog protiv teorije 3) govori i koncentracija O2 izotopa koja je kod Zemlje i Meseca ista, odnosno to je znak da su ova dva tela nastala u isto vreme i na istom mestu.
I na kraju, protiv 4) i 5) govori činjenica da te hipoteze nikako ne objašnjavaju ugaoni moment sistema Zemlja-Mesec.
Nakon ove gomile ovako nabacanih činjenica i zaključaka osećam odgovornost i potrebu da kažem da je teorija br.1) danas jedina široko prihvaćena kao ispravna u naučnim krugovima.
Dakle, Mesec iznad Rtnja (po ko zna koji put). Ali poklonu se u zube ne gleda tako da sam ja hrabro izašao na teren i snimio ovu pojavu. Znam, Mesec je mogao biti malo niže radi bolje kompozicije, ali za tako nešto ja sam morao da idem jedno 2-5km jugozapadno. Onda bi Mesec izašao tačno iznad vrha Rtnja ali sa te (jugozapadne) pozicije nemam lep pogled na Rtanj, odnosno jednim delom ga zaklanja Baba a drugim delom Đurđevo brdo.
A odlična transparencija je bila naprosto idealna za pejzaže tako da mi je bilo pomalo krivo što nisam na nekom egzotičnijem mestu.
Neposredno ispod Meseca se vidi Venerin pojas, senka planete Zemlje u atmosferi. Pošto je to oblast u kojoj, gledano iz te perspektive, trenutno zalazi Sunce - logično je da je boja crvena.
To se najbolje vidi na jugu; na istoku recimo toga skoro uopšte nema.
Par reči o poreklu našeg pratioca. Zasad postoji nekoliko teorija, idemo redom:
1) Teorija o velikom udarcu. U ranoj mladosti Sunčevog sistema je postojala Zemlja, više-manje sa današnjim dimenzijama ili malo manja, a zatim je u nju udarilo telo dimenzija Marsa. Te dimenzije su, po današnjim shvatanjima, neophodne da bi se desilo ovo što se desilo - gomila materijala izbačenog u orbitu oko Zemlje. Taj materijal se sastojao i iz impaktora i iz Zemljine kore, po nekima je bilo više u tome impaktora a po nekima je zemaljski materijal bio dominantniji.
Bilo kako bilo, vreli materijal u orbiti se ubrzo kondenzovao i stvorio nebesko telo odnosno današnji Mesec. To nebesko telo je bilo deset puta bliže Zemlji nego danas i svaki prolazak iznad Zemljine površine je izazivao zemljotrese i erupcije, tačnije bio konstantni okidač za iste. Setimo se samo da ova sila deluje na kub, tačnije deset puta manja udaljenost daje hiljadu puta jaču plimsku silu. Smatra se da je ovako "niska" orbita Meseca mogla da bude faktor koji je pomogao očuvanju Zemljinog rastopljenog magmatskog okeana ispod površine.
Usled razmene ugaonog momenta između Zemlje i Meseca dolazi do postepenog udaljavanja Meseca od nas a i posledičnog usporenja rotacije i Zemlje i Meseca (na taj način dolazi do produženja i dana i meseca).
2) Druga teorija je podvarijanta prve, samo se razlikuju dimenzije. Sudarila su se dva tela istih dimenzija, svako približno pet puta veće od Marsa, i u potpunosti napravila disk sitnog materijala koji je sporo rotirao. Postepeno su se iz diska kondenzovali Zemlja i Mesec.
3) Hipoteza hvatanja. Zemlja je uspela da uhvati i gravitaciono zarobi Mesec, koji je ko zna otkud dolutao. Teorija je generalno bila popularna do osamdesetih godina prošlog veka.
4) Hipoteza otcepljenja. Osim što je autor hipoteze lično Čarls Darvin, ničeg vrednog u naučnom smislu nema u ovoj pretpostavci. Smatrao je da se komad Zemlje iz današnjeg Pacifika otcepio usled prebrze rotacije i eto nama Meseca.
5) Akrecioni disk. Po ovome se smatra da su Mesec i Zemlja nastali u paketu, iz primarnog akrecionog diska Sunčevog Sistema.
Biće nabrojane činjenice koje idu u prilog pojedinim teorijama.
Zemljina rotacija (spin) i Mesečeva imaju istu orijentaciju - ovo je u prilog teoriji 1). Takođe u prilog iste teorije govori i činjenica da je Mesec sastavljen iz materijala koji je nekad bio rastopljen. U prilog 1) takođe ide i Mesečeva mala gustina u odnosu na Zemlju, što bi vrlo lako moglo da se poveže sa kondenzacijom prstena oko Zemlje. Pritom je prsten najlakši materijal koji je izbačen, a Zemlja čini teži materijal po sastavu. I još jedna činjenica govori u prilog teoriji 1) a to je sastav Zemlje i Meseca. Na osnovu merenja pojedinih izotopa (što je postalo moguće precizno izmeriti tek proteklih deceniju ili dve) ispostavilo se da je sastav Mesečevog regolita donetog u misiji Apolo potpuno istog porekla kao i materijal sa Zemlje - Mesec i Zemlja, sudeći po tome, su nastali u istom vremenskom periodu i na istom mestu.
Nepravilne orbite pojedinih malih satelita Jupitera i Saturna mogu da se dovedu kao indirektni dokaz u prilog teoriji 3). To je indirektno zato što ukazuje da je hvatanje malih asteroida moguće, ali nije direktan dokaz da se to i dogodilo kad je Mesec u pitanju.
U prilog hipotezi 4) ne ide ni jedna danas poznata naučna činjenica.
Ima i činjenica koje govore direktno protiv određenih shvatanja.
Protiv teorije 1) stoji da je za sada nemoguće objasniti zastupljenost, takoreći, "isparljivih" elemenata na Mesecu. Tu se pre svega misli da elemente sa nižom tačkom topljenja, recimo na rubidijum (Ru) i cezijum (Cs). Što se tiče teorije pod 3) uglavnom je danas ova teorija odbačena, pre svega zato što su šanse za "upad" Meseca na orbitu beskonačno male. Drugim rečima može se desiti da Mesec padne na Zemlju ili da joj pobegne, sve drugo je verovatno isto koliko i balansiranje na ivici noža. I to balansiranje koje traje nekoliko milijardi godina. Za ovu hipotezu bi bilo potrebno da Zemlja ima gigantsku i gustu atmosferu (kakvu danas nema ni približno) koja bi trenutno usporila prolazeći Mesec, taman toliko da upadne u orbitu. Osim toga, u prilog protiv teorije 3) govori i koncentracija O2 izotopa koja je kod Zemlje i Meseca ista, odnosno to je znak da su ova dva tela nastala u isto vreme i na istom mestu.
I na kraju, protiv 4) i 5) govori činjenica da te hipoteze nikako ne objašnjavaju ugaoni moment sistema Zemlja-Mesec.
Nakon ove gomile ovako nabacanih činjenica i zaključaka osećam odgovornost i potrebu da kažem da je teorija br.1) danas jedina široko prihvaćena kao ispravna u naučnim krugovima.
Коментари
Постави коментар