MISTERIJA IZGUBLJENOG JATA
U Messier-ovom katalogu postoji nekoliko grešaka. Ljudski je grešiti, naročito ako pokušavaš da odvojiš žito od kukolja (Messier je uporno tragao i beležio sve objekte koji su mogli da podsećaju na komete - ali nisu bili komete). Pritom su te greške bile različitog porekla, od klasičnih pozicionih (M48), preko pogrešne prirode objekta (M40, dvojna zvezda), sve do duplog opisa već posmatranog objekta (M102>M101; M91>M58). Za neke objekte se pretpostavlja da su u pitanju bile komete u prolazu, mada to i nije tako verovatno jer je Messier bio ekspert za komete.
Najčešće su, međutim, bile klasične pozicione greške. Razlog za tako nešto nije bila nepismenost ili aljkavost, već priroda mukotrpne nebeske navigacije XVIII veka. Messier je poziciju novog objekta beležio kao uporednu u odnosu na poziciju nekog prethodno zabeleženog objekta. Na taj način se greška multiplikovala za veoma kratko vreme; sve je podsećalo na igru gluvih telefona gde je prvobitna reč bila potpuno različita u odnosu na finalnu.
U ovom slučaju izgleda da je greška bila u prefiksu RA pozicije u odnosu na zvezdu 2 Puppis (2 Navis u to vreme). Drugim rečima, za precizno zabeležiti poziciju otvorenog jata M47 trebalo je 7 minuta oduzeti od pozicije zvezde (RA = 7 h46 m16.6 s) budući da je zvezda istočno (levo) a grešni Messier je 7 minuta dodao.
Naravno da na označenoj poziciji nema ničega. Ipak je u GC katalogu ovo jato postojalo, dobilo je čak i oznaku GC 1594 od strane John Herschell-a, iako je reč o nepostojećem objektu. Sledeći taj svetli primer Dreyer je u novi, tzv Novi Opšti Katalog uveo oznaku NGC2478 a od jata na toj poziciji i dalje ni traga ni glasa. Doduše, John Herschell je bio iskren pa je u svojim opisima pojedinačnih objekata GC kataloga napisao da "jato još uvek nije uočeno. Verovatno je veoma rasuto i siromašno."
Da apsurd bude veći, dobar deo familije John-a Herschell-a je itekako video fantomsko jato. Njegova tetka Caroline Herschell je u dva navrata posmatrala ovo veliko otvoreno jato 1783.godine, a dve godine kasnije i otac William Herschell, dajući mu oznaku H VIII.38.
Levo vidimo jato M47 a dole desno je zvezda magnitude 5.11mag, crveni supergigant klase M1, poznat po oznaci HD 60414. Reč je o promenljivoj koja pulsira i spada u nepravilne promenljive. Zapravo je spektroskopski dvojna; ima plavog pratioca klase B2 ali se to teleskopski ne može videti. Ovo sve generalno i nije toliko bitno, ali su najveće šanse da kad tražite M47 - naiđete prvo na ovu zvezdu, logično pošto je najsjajnija; pod uslovom da idete iz pravca Sirijusa.
Ovo jato je otkriveno iste noći kad i susedno M46 od strane Messier-a, a kako i ne bi kad su međusobno udaljena nešto više od jednog stepena, ili jedno vidno polje prosečnog amaterskog teleskopa na malom uvećanju. Doduše postoji opis italijanskog astronoma Hodierna-e celih sto godina pre Messier-a ali je to bilo zaboravljeno vekovima i tek nedavno otkriveno. Italijan je napisao samo "maglina između dva psa". To perfektno opisuje položaj na granici Canis Major i Minor.
Ali dok M46 čini masa malih zvezda ovde vidimo da je jato M47 sastavljeno iz malog broja sjajnih zvezda. Ta razlika se najbolje uočava u dvogledu, kad M46 i M47 stanu u jedno vidno polje; M47 se lepo uočava kao skup jasnih zvezdica dok se M46 teško razlučuje i pre podseća na neku magličastu mrljicu.
Poređenje je stvar perspektive - i patuljak može izgledati veći od džina. Upravo o ovome se i radi; M46 je 5500 svetlosnih godina udaljeno, a M47 samo 1600. A što se osobina samog jata tiče, to se može videti čak i iz ovih fotki: jato čine uglavnom plavi giganti. Reč je o relativno mladim zvezdama (celo jato se procenjuje na samo 78 miliona godina) i gustina celog jata je veoma mala. Tačnije od svih otvorenih jata ovo se smatra da ima najmanju gustinu tj najmanji broj zvezda po kubnom parseku - 0.62 zvezde za celo jato u proseku.
Snimajući ovo jato bilo je dosta problema sa fokusom usled uraganske košave i turbulencije. Fokus naprosto nije bilo moguće precizno postići, a moguće da je i kolimacija malo odstupila, ali to nije baš moguće rešiti dok je atmosfera nestabilna. Osim toga, mikrovibracije na montaži definitivno povećavaju prečnik zvezda u svim pravcima. Ukupno je snimljeno 27 snimaka po 30sec.
Ali ono što je interesantno u ovom jatu... se nalazi u centru jata.
Ako pogledate ovaj precizno linearno rastegnut BW isečak videćete da su spajkovi (zraci u obliku krsta) ove zvezde deblji nego uobičajeno. Obzirom na gorenavedene probleme, ovo je na granici razlučivosti opreme - reč je o dvojnoj zvezdi Sigma 1121. Nju čine zapravo dve zvezde magnitude po 7.9, razdvojene 7.4 ugaonih sekundi.
Ko posmatra M47 teleskopom obavezno treba da potraži ovu dvojnu zvezdu. Čak i sa najmanjim teleskopima možete da razdvojite Sigmu na nekom srednjem ili većem uvećanju - to što meni nije pošlo za rukom na fotografiji ne znači da se radi o vizuelno nemogućem poduhvatu; fotografije duge ekspozicije i sama obrada veoma često uvećavaju prečnik zvezda pa je razdvajanje nemoguće.
Najčešće su, međutim, bile klasične pozicione greške. Razlog za tako nešto nije bila nepismenost ili aljkavost, već priroda mukotrpne nebeske navigacije XVIII veka. Messier je poziciju novog objekta beležio kao uporednu u odnosu na poziciju nekog prethodno zabeleženog objekta. Na taj način se greška multiplikovala za veoma kratko vreme; sve je podsećalo na igru gluvih telefona gde je prvobitna reč bila potpuno različita u odnosu na finalnu.
U ovom slučaju izgleda da je greška bila u prefiksu RA pozicije u odnosu na zvezdu 2 Puppis (2 Navis u to vreme). Drugim rečima, za precizno zabeležiti poziciju otvorenog jata M47 trebalo je 7 minuta oduzeti od pozicije zvezde (RA = 7 h46 m16.6 s) budući da je zvezda istočno (levo) a grešni Messier je 7 minuta dodao.
Naravno da na označenoj poziciji nema ničega. Ipak je u GC katalogu ovo jato postojalo, dobilo je čak i oznaku GC 1594 od strane John Herschell-a, iako je reč o nepostojećem objektu. Sledeći taj svetli primer Dreyer je u novi, tzv Novi Opšti Katalog uveo oznaku NGC2478 a od jata na toj poziciji i dalje ni traga ni glasa. Doduše, John Herschell je bio iskren pa je u svojim opisima pojedinačnih objekata GC kataloga napisao da "jato još uvek nije uočeno. Verovatno je veoma rasuto i siromašno."
Da apsurd bude veći, dobar deo familije John-a Herschell-a je itekako video fantomsko jato. Njegova tetka Caroline Herschell je u dva navrata posmatrala ovo veliko otvoreno jato 1783.godine, a dve godine kasnije i otac William Herschell, dajući mu oznaku H VIII.38.
Levo vidimo jato M47 a dole desno je zvezda magnitude 5.11mag, crveni supergigant klase M1, poznat po oznaci HD 60414. Reč je o promenljivoj koja pulsira i spada u nepravilne promenljive. Zapravo je spektroskopski dvojna; ima plavog pratioca klase B2 ali se to teleskopski ne može videti. Ovo sve generalno i nije toliko bitno, ali su najveće šanse da kad tražite M47 - naiđete prvo na ovu zvezdu, logično pošto je najsjajnija; pod uslovom da idete iz pravca Sirijusa.
Ovo jato je otkriveno iste noći kad i susedno M46 od strane Messier-a, a kako i ne bi kad su međusobno udaljena nešto više od jednog stepena, ili jedno vidno polje prosečnog amaterskog teleskopa na malom uvećanju. Doduše postoji opis italijanskog astronoma Hodierna-e celih sto godina pre Messier-a ali je to bilo zaboravljeno vekovima i tek nedavno otkriveno. Italijan je napisao samo "maglina između dva psa". To perfektno opisuje položaj na granici Canis Major i Minor.
Ali dok M46 čini masa malih zvezda ovde vidimo da je jato M47 sastavljeno iz malog broja sjajnih zvezda. Ta razlika se najbolje uočava u dvogledu, kad M46 i M47 stanu u jedno vidno polje; M47 se lepo uočava kao skup jasnih zvezdica dok se M46 teško razlučuje i pre podseća na neku magličastu mrljicu.
Poređenje je stvar perspektive - i patuljak može izgledati veći od džina. Upravo o ovome se i radi; M46 je 5500 svetlosnih godina udaljeno, a M47 samo 1600. A što se osobina samog jata tiče, to se može videti čak i iz ovih fotki: jato čine uglavnom plavi giganti. Reč je o relativno mladim zvezdama (celo jato se procenjuje na samo 78 miliona godina) i gustina celog jata je veoma mala. Tačnije od svih otvorenih jata ovo se smatra da ima najmanju gustinu tj najmanji broj zvezda po kubnom parseku - 0.62 zvezde za celo jato u proseku.
Snimajući ovo jato bilo je dosta problema sa fokusom usled uraganske košave i turbulencije. Fokus naprosto nije bilo moguće precizno postići, a moguće da je i kolimacija malo odstupila, ali to nije baš moguće rešiti dok je atmosfera nestabilna. Osim toga, mikrovibracije na montaži definitivno povećavaju prečnik zvezda u svim pravcima. Ukupno je snimljeno 27 snimaka po 30sec.
Ali ono što je interesantno u ovom jatu... se nalazi u centru jata.
Ako pogledate ovaj precizno linearno rastegnut BW isečak videćete da su spajkovi (zraci u obliku krsta) ove zvezde deblji nego uobičajeno. Obzirom na gorenavedene probleme, ovo je na granici razlučivosti opreme - reč je o dvojnoj zvezdi Sigma 1121. Nju čine zapravo dve zvezde magnitude po 7.9, razdvojene 7.4 ugaonih sekundi.
Ko posmatra M47 teleskopom obavezno treba da potraži ovu dvojnu zvezdu. Čak i sa najmanjim teleskopima možete da razdvojite Sigmu na nekom srednjem ili većem uvećanju - to što meni nije pošlo za rukom na fotografiji ne znači da se radi o vizuelno nemogućem poduhvatu; fotografije duge ekspozicije i sama obrada veoma često uvećavaju prečnik zvezda pa je razdvajanje nemoguće.
Коментари
Постави коментар