SENKE NA NEBU (A I SEVANJE)
Osim astronomskih ima još dosta atmosferskih fenomena koji mogu biti interesantni gradskoj deci. Jedan od tih fenomena su i krepuskularni zraci, nekakve senke u visokoj atmosferi koje se vide pri zalasku i izlasku Sunca.
Odmah da razgraničimo šta izaziva ovakve pojave: ukratko sve. Mnogi su bili u dilemi da li su to senke visokih oluja prema zapadu (kumulonimbusa) ili planinskih vrhova; odgovor glasi da može biti i jedno i drugo. U letnjem periodu su ipak nešto češći oblaci kao razlog ovakvih pojava, a i logično je: ovde olujni oblak doseže desetak kilometara u visinu i to je granica tropopauze, graničnog sloja između troposfere i stratosfere. U tropskim predelima tropopauza je smeštena više (prosečno oko 17km) a u polarnim niže, tako da i to može da utiče na pojavu ovih senki.
U prilog teoriji o oblaku kao uzroku imamo ovu staru sličicu:
Naziv potiče od latinskog termina crepusculum koji je označavao zoru.
To bi bilo vezano za krepuskularne zrake, a šta su antikrepuskularni? Logično je da su nešto sasvim suprotno - locirani su u pravcu nasuprot Suncu, tj prilikom zalaska Sunca ovu pojavu treba tražiti tačno na istoku.
Evo primera antikrepuskularnog zraka sa punim Mesecom:
U suštini sve može da proizvede ovakve senke, ovde vidimo Rtanj čija senka prebacuje dvadesetk km udaljenu planinu Tupižnicu; a vrlo brzo nakon toga vrh senke je, zahvaljujući visini Tupižnice, prešao u susednu Bugarsku.
Međutim, nalepše antikrepuskularne zrake prave oluje u daljini. Vrlo često one budu i više stotina kilometara udaljene pa taj besplatni spektakl potraje i par desetina minuta.
Usled postojanja perspektive deluje da linije konvergiraju, tj da se sastaju tamo negde u beskonačnosti na istoku. U praksi se ne sastaju jer su paralelne - pojava je potpuno ista kao kad se autoput sužava gledajući ka horizontu.
I za kraj panorama sa 80% punim Mesecom.
Osim tripoda i julske večeri vam ništa drugo nije potrebno za ovu pojavu.
Da, i nešto protiv komaraca.
A kad ste već na terenu, nema smisla zaobići udaljene oluje i snimiti po koju munjicu... Jul je poznat po grmljavini a i po produženom sumraku - prvi od ova dva snimka je snimljen sat ipo nakon zalaska Sunca. Uzrok je blizina letnjeg solsticija na našoj geografskoj širini, noć je veoma kratka i Sunce se zapravo samo malo spusti oko severa i rano ujutru izađe na severoistoku. Idealno je da vam sumrak posluži kao dodatno osvetljenje letnjih oluja:
Na samom kraju sledi pogled na veliku superćeliju čiji nakovanj u prečniku verovatno ima bar 40-50km, desno od nje se nalaze antikrepuskularni zraci. Ne mogu da se otmem utisku da ova oluja locirana iznad istočne Srbije možda baš u tom momentu baca senku ravno prema Istambulu koji je udaljen oko 600km.
Odmah da razgraničimo šta izaziva ovakve pojave: ukratko sve. Mnogi su bili u dilemi da li su to senke visokih oluja prema zapadu (kumulonimbusa) ili planinskih vrhova; odgovor glasi da može biti i jedno i drugo. U letnjem periodu su ipak nešto češći oblaci kao razlog ovakvih pojava, a i logično je: ovde olujni oblak doseže desetak kilometara u visinu i to je granica tropopauze, graničnog sloja između troposfere i stratosfere. U tropskim predelima tropopauza je smeštena više (prosečno oko 17km) a u polarnim niže, tako da i to može da utiče na pojavu ovih senki.
U prilog teoriji o oblaku kao uzroku imamo ovu staru sličicu:
Naziv potiče od latinskog termina crepusculum koji je označavao zoru.
To bi bilo vezano za krepuskularne zrake, a šta su antikrepuskularni? Logično je da su nešto sasvim suprotno - locirani su u pravcu nasuprot Suncu, tj prilikom zalaska Sunca ovu pojavu treba tražiti tačno na istoku.
Evo primera antikrepuskularnog zraka sa punim Mesecom:
U suštini sve može da proizvede ovakve senke, ovde vidimo Rtanj čija senka prebacuje dvadesetk km udaljenu planinu Tupižnicu; a vrlo brzo nakon toga vrh senke je, zahvaljujući visini Tupižnice, prešao u susednu Bugarsku.
Međutim, nalepše antikrepuskularne zrake prave oluje u daljini. Vrlo često one budu i više stotina kilometara udaljene pa taj besplatni spektakl potraje i par desetina minuta.
Usled postojanja perspektive deluje da linije konvergiraju, tj da se sastaju tamo negde u beskonačnosti na istoku. U praksi se ne sastaju jer su paralelne - pojava je potpuno ista kao kad se autoput sužava gledajući ka horizontu.
I za kraj panorama sa 80% punim Mesecom.
Osim tripoda i julske večeri vam ništa drugo nije potrebno za ovu pojavu.
Da, i nešto protiv komaraca.
A kad ste već na terenu, nema smisla zaobići udaljene oluje i snimiti po koju munjicu... Jul je poznat po grmljavini a i po produženom sumraku - prvi od ova dva snimka je snimljen sat ipo nakon zalaska Sunca. Uzrok je blizina letnjeg solsticija na našoj geografskoj širini, noć je veoma kratka i Sunce se zapravo samo malo spusti oko severa i rano ujutru izađe na severoistoku. Idealno je da vam sumrak posluži kao dodatno osvetljenje letnjih oluja:
Na samom kraju sledi pogled na veliku superćeliju čiji nakovanj u prečniku verovatno ima bar 40-50km, desno od nje se nalaze antikrepuskularni zraci. Ne mogu da se otmem utisku da ova oluja locirana iznad istočne Srbije možda baš u tom momentu baca senku ravno prema Istambulu koji je udaljen oko 600km.
Prelepe fotografije!
ОдговориИзбришиHvala :-)
Избриши