MALI DRAGULJ
Jedan od najčešćih naziva ove planetarne magline je upravo "little gem", premda je neki zovu i "box nebula" - NGC6445. Činjenica je da na slikama deluje ćoškasto ali posmatrači insistiraju na sfernom obliku, uostalom, tu bitnu ulogu igra i subjektivnost i nesavršenost ljudskog vida.
Maglina se nalazi u sazvežđu Strelca, relativno je mala (30x35 ugaonih sekundi) i malo je manja od Jupitera, na primer. Niko ne zna tačnu udaljenost do nje ali se predpostavlja da je oko 4-5000 svetlosnih godina. Sjaj ove magline je izmeren na 13mag, s tim da odmah pored nje imate i zvezdu magnitude 15 koju je još Herschell opisao.
Poznato je da planetarne magline predstavljaju oblake prašine i, uglavnom, gasa koji svetli jonizovan; po pravilu se ove magline šire s vremenom. Možemo ih zamisliti kao oblačiće koji se razilaze nakon eksplozije zvezde. Kod ove planetarne magline udarni talas spoljnih slojeva još uvek postoji i procenjen je na 110km/sec.
Drugi interesantan objekat koji vidite na slici je zbijeno zvezdano jato NGC6440, malo okruglo jato sastavljeno iz veoma slabih zvezdica. Otkrio ga je, pa naravno... W. Herchell, kao i sve bitno na severnoj hemisferi. Relativno mali klaster (5 ipo uglovnih minuta u prečniku) ima dosta slab sjaj, nije previše udaljeno (20 hiljada svetlosnih godina), zvezde se slabo razlučuju, boja upadljivo crvena - sve nabrojano znači samo jednu stvar: ovo jato gledamo kroz veliki oblak prašine u Strelcu.
Mnogo bolji snimak bi bio u infracrvenom opsegu, to prašina mnogo slabije apsorbuje.
Još jedna interesantna stvar vezana za ovo zbijeno jato je postojanje ekstrasolarne planete otkrivene 2009 godine, mada pošto kruži veoma blizu X-ray objekta možda i nije planeta. Najverovatnije je da je reč o privremenom objektu koji će pasti na neutronsku zvezdu u narednom preiodu.
Maglina se nalazi u sazvežđu Strelca, relativno je mala (30x35 ugaonih sekundi) i malo je manja od Jupitera, na primer. Niko ne zna tačnu udaljenost do nje ali se predpostavlja da je oko 4-5000 svetlosnih godina. Sjaj ove magline je izmeren na 13mag, s tim da odmah pored nje imate i zvezdu magnitude 15 koju je još Herschell opisao.
Poznato je da planetarne magline predstavljaju oblake prašine i, uglavnom, gasa koji svetli jonizovan; po pravilu se ove magline šire s vremenom. Možemo ih zamisliti kao oblačiće koji se razilaze nakon eksplozije zvezde. Kod ove planetarne magline udarni talas spoljnih slojeva još uvek postoji i procenjen je na 110km/sec.
Drugi interesantan objekat koji vidite na slici je zbijeno zvezdano jato NGC6440, malo okruglo jato sastavljeno iz veoma slabih zvezdica. Otkrio ga je, pa naravno... W. Herchell, kao i sve bitno na severnoj hemisferi. Relativno mali klaster (5 ipo uglovnih minuta u prečniku) ima dosta slab sjaj, nije previše udaljeno (20 hiljada svetlosnih godina), zvezde se slabo razlučuju, boja upadljivo crvena - sve nabrojano znači samo jednu stvar: ovo jato gledamo kroz veliki oblak prašine u Strelcu.
Mnogo bolji snimak bi bio u infracrvenom opsegu, to prašina mnogo slabije apsorbuje.
Još jedna interesantna stvar vezana za ovo zbijeno jato je postojanje ekstrasolarne planete otkrivene 2009 godine, mada pošto kruži veoma blizu X-ray objekta možda i nije planeta. Najverovatnije je da je reč o privremenom objektu koji će pasti na neutronsku zvezdu u narednom preiodu.
Pošto sam na terenu bio osuđen na lutanje po mapama (koje nisam poneo!) tj sopstvenom sećanju, naravno da je nešto moralo da ispadne truba. Nakon M17 i M18 napipao sam M23 a odatle jedno ipo vidno polje u pravcu jugozapada i tu smo. Problem je što sam pokušavajući da uhvatim što bolji kadar rotirao aparat u fokuseru da bih dobio vertikalan kadar. Naravno da sam to izveo pogrešno i oba objekta su se našla na ivici kadra. Na slikama je maglina bila potpuno nevidljiva tako da sam za ovaj biser snalažljivosti saznao tek sutradan u obradi snimaka.
Bilo kako bilo, ovo je značajan krop originalnog snimka i ovako bi verovatno izgledalo vidno polje teleskopa od 2000mm. Nema preterano veze jer su objekti ionako mali.
Snimljeno je 64 poluminutnih ekspozicija na ISO1600 i obrađivano u Irisu i PS CS3.
Teleskop Skywatcher BD 150/750, montaža EQ6, aparat EOS 20D, ambijentalna temperatura preko 25C. Zadivljujuće malo šuma u poređenju s tom činjenicom. Očigledno je da je veliki broj light snimaka uradio posao, a i ja u obradi nisam insistirao na preterivanju. Maglinica poseduje i spoljašnji sloj ali se to, naravno, ne vidi.
Коментари
Постави коментар