23.05.2019.

IZMEĐU ANDROMEDE I KASIOPEJE

Više puta sam povlačio paralelu između objektiva 50 1.8 u astrofotografiji i dvogleda u vizuelnoj astronomiji. Oni su otprilike tu negde po mogućnostima; dobar dvogled (npr 10x50 proverenog proizvođača) sa dobre lokacije može prikazati otprilike iste objekte kao i navedeni objektiv. Detalji tih objekata su, naravno, na strani astrofotografa ali u prilog posmatrača ide činjenica da on može svojom astronomijom da se bavi bukvalno trenutno i da odmah vidi objekat koji traži. Nema potrebe da snima cele večeri i da obrađuje snimke sutradan da bi se ispostavilo da na snimku nema objekta, kao što se ponekad nekima događa...

U ovom slučaju je bilo potrebno 11 snimka po 30sec svaki, dakle ukupnih pet ipo minuta snimanja da bih dobio finalni snimak. Ovo je u suštini veoma kratka ekspozicija i uspeh je dobiti bilo šta. Objektiv je zaustavljen na f2.8 što je neki minimum za prihvatljive optičke performanse. Na snimku se u rubovima vidi dosta astigmatizma što znači da je optički optimum f4.0-f5.6; na FF bio ovo na 2.8 bila prava tragedija ali na kropu može da prođe. Međutim, meni se žurilo: hteo sam nekoliko minuta možda da provedem u neobaveznom piggyback snimanju i da se onda što pre posvetim teleskopu. Svuda je teleskopsko vreme skupo, pa i na Crnom Vrhu... Nikad se ne zna šta može da se desi.
Rezultat je bio oblast između Kasiopeje i Andromede:


Dole levo vidite tri zvezde iz sazvežđa Kasiopeje a u suprotnom uglu galaksiju M31. Gradijent koji se vidi sa leve strane nije nikakva lenjost u obradi niti svetlosno zagađenje - u pitanju je oktobarski Mlečni Put. Ali u centru kadra je moguće videti nešto mnogo egzotičnije: dve pufnaste loptice; male patuljaste satelitske galaksije velike M31 (isečak u 1:1 rezoluciji):


Ove dve galaksije su dom za mnoge druge astronomske objekte. U prvom redu ono što krasi svaku galaksiju, i malu i veliku, su globularna jata. Naravno da je broj ovih jata proporcionalan veličini galaksije, tako da NGC185 ima 7 a NGC147 jedva 4 globularna jata. Broj planetarnih maglina je (respektivno) 4 i 5. Otvorenih jata, OB asocijacija i HII regiona u obe galaksije nema; premda prva (NGC185) ima i dva oblaka prašine vidljiva oko jezgra. Ona je takođe po pitanju mase veća, a to važi i za gustinu zvezda unutar same galaksije.

U redu, dosta je bilo prepisivanja suvoparnih podataka iz Hodge-ovog Atlasa Lokalne Grupe. Ove dve galaksije orbitiraju jedna oko druge (što ranije nije bilo jasno ustanovljeno) jer je razlika u radijalnim brzinama negde oko 9+/-4 km/sec. Činjenica da u NGC147 postoje promenljive tipa RR Lyrae govori u prilog pretpostavci da je zvezdana sinteza u toj galaksiji počela pre više od 10 milijardi godina - većina tamošnjih zvezda je stara nekoliko milijardi godina. Međutim, Baade je pedesetih godina prošlog veka prvi skrenuo pažnju na još jednu činjenicu vezanu za taj zvezdani sistem: dotična galaksija je de facto providna. Čak i u samom centru vi možete da vidite ono što je on u to vreme nazvao "vangalaktičke magline", tadašnji političko-korektni eufemizam za galaksije. U opticaju je u tom momentu bilo nekoliko teorija o nastanku sveta i nama možda zvuči smešno što su oni zvanično izbegavali prejudiciranje, pa je tako i šezdesetih u SFRJ galaksija u Andromedi uporno nazivana maglinom.

Ali semantika je u ovom slučaju od sekundarnog značaja. Bitno je da se ove dve svetle kuglice vide na mom snimku.

U samom sazvežđu Kasiopeje se vidi i brdo drugih interesantnih objekata. U prvom redu se iznad zvezde Caph vidi prilično veliko otvoreno jato žutih zvezda - NGC7789.


Jato ima hiljadu zvezda u opsegu od 11-18mag. Objekat je otkrila Caroline Herschell, William-ova sestra i klaster je poznat kao Karolinino jato. Neki to zovu i Jato Ruža, ili Karolinina Ruža upravo iz razloga što vizuelno ovo jato može da podseća na svetlije i tamnije oblasti, baš kao i prave latice ruže. Meni je u suštini bilo interesantno samo to koliko ovo jato dominira okolinom - i to u jednom veoma malom parčetu stakla kao što je ovaj objektiv.

I ako deluje da sam oduševljen objektivom, oduševljen sam i aparatom. Vremešna četrdesetica nije modifikovana pa je samim tim registrovanje H-alfa frekvencija otežano, ali ovde je uspela iz mraka da iskoči Pacman nebula (NGC281), zvezda gore je Shedir:


U pitanju je difuzna emisiona maglina koja u svom centru sadrži otvoreno zvezdano jato. Takođe za čuveni oblik magline je zaslužna i tamna oblast prašine, mada mene više intrigira činjenica da nemodifikovani senzor beleži maglinu ali ne i njenu boju. Maglina je praktično bezbojna sa malim tragovima crvene - u realnosti je potpuno u nijansi trule višnje. Takođe važno je imati u vidu da je ovo objekat pre za teleskop jer se tako vide i neki ovde nevidljivi elementi; Bokove globule, recimo. To su male tamne oblasti prašine koje su u suštini erodirane jakim zvezdanim vetrovima. Unutar tih globula se odvijaju nepoznati procesi, ali se danas uglavnom zna da je u pitanju rađanje najčešće višestrukih zvezdanih sistema. Evidentirano je pomoću radio-teleskopa da se u globulama odvija akrecija protozvezdanog diska i da ponekad u globulama postoje prave erupcije materije (Herbig-Haro objekti).

Naravno, ovo poslednje se u NGC281 snima Hubble teleskopom a ne objektivima, ali bitna je i dobra volja.

19.05.2019.

NGC 7048 I RUŽNA BETTY

Jedan od problema sa kojima se susreću svi oni koji pokušavaju da naprave prostorni model okolnog svemira bi bilo tačno merenje udaljenosti do pojedinačnih nebeskih objekata. Ovo je kroz istoriju bio praktično nerešiv problem i bilo je potrebno da tehnologija postigne neke svoje uspehe da bi došlo do proboja. Primera radi, napredak u izradi teleskopa XIX veka je omogućio veće i preciznije instrumente, samim tim i mogućnost merenja zvezdane paralakse. Kad smo dobili paralaksu najbližih zvezda - e onda je sve bilo lakše. Pre toga smo mogli samo da određujemo distancu Zemlja-Sunce kroz tranzit Venere, koji se bazira na istom principu, i de facto ništa drugo.
Sledeći napredak je bilo određivanje tzv standardnih sveća. Radi se o objektima koji imaju jednak i predvidiv, praktično univerzalni sjaj, i posmatraču ostaje samo da na osnovu izmerenog sjaja izračuna distancu. Ovo se izračunava pomoću u fizici vrlo dobro poznatog pravila da je intenzitet obrnuto proporcionalan kvadratu rastojanja. To važi za svetlost, za radarske zrake, za praktično svaku elektromagnetsku emisiju u svemiru, a može se veoma prosto i ilustrovati kroz geometriju.

Naše je bilo samo da nađemo nebeska tela koja imaju predvidiv sjaj i to su za prvo vreme bile promenljive tipa cefeida. Čast da prva izvede zaključak je imala Henrietta Swan Leavitt koja je bila jedna od retkih žena koje su radile na Harvardskoj opservatoriji pre stotinak godina. Radila je vrlo naporno za deset dolara nedeljno: posao koji je radila se zvao "kompjuter". Tad je to bio sinonim za nekog ko radi nimalo romantičan ali zato vrlo dosadan posao pešačkog merenja i izračunavanja. Poslata je bila u Peru, u istureno odeljenje Harvardske opservatorije blizu grada Arequipa. Danas je to milionski grad ali nekad je bio znatno manji, a odabran je zbog toga što godišnje ima u proseku 3333.3 sunčanih časova - to je duplo više od centralne Nemačke, na primer. Očigledno je da postoji (za astronome pozitivan) uticaj pustinje Atakama, ne toliko zbog udaljenosti (800-900km) već zbog veoma slične konfiguracije reljefa u odnosu na Pacifik.

Dakle, Henrietta je mukotrpno analizirala ploče Magelanovih Oblaka u dužem vremenskom periodu i pritom otkrila 1777 promenljivih. Budući da je zaokružila distancu do svih tih promenljivih na jednaku vrednost, ostalo joj je samo da meri njihov sjaj i međusobno ga upoređuje. Za ovo upoređivanje je izdvojila 25 cefeida iz Malog Magelanovog Oblaka; rezultat je bio više ili manje ovaj grafikon. Pritom je bilo jasno da postoji linearna povezanost između sjaja cefeide i njihovog perioda. A da bi to uopšte mogla da izmeri morala je prethodno da napravi novu logaritamsku skalu za merenje zvezda magnitude ispod 17mag. Valja podsetiti da tadašnje fotografske ploče, a i današnji filmovi nikako nisu linearni ili su linearni samo u jednom ograničenom opsegu ekspozicije ili magnitude. Nešto što je daleko više linearno, digitani senzor, biće napravljeno 60 godina kasnije.

Na kraju tog mentalnog eksperimenta bilo je merenje sjaja supernova. Smatra se da supernove, u zavisnosti od tipa, imaju jednak sjaj. Veoma je prosto sačekati da se u određenoj galaksiji pojavi supernova, izmeriti krivu sjaja i spektar, a zatim izračunati distancu iz tih podataka. Međutim, postoji jedna klasa astronomskih objekata koja nikako ne dozvoljava da, primenom ovih tehnika, precizno izmerimo distancu do njih. To su planetarne magline.


Maglinu NGC7048 je otkrio Édouard Jean-Marie Stephan, tadašnji upravnik Marsejske opservatorije. Budući da se u njegovim rukama nalazio reflektor od 80cm otkriti ovu maglinu magnitude 12.1mag vizuelnom pretragom nije bilo nikakav problem. Stephan je bio prvi u mnogo čemu; prvi je koristio reflektor sa ogledalom od brušenog stakla, prvi je na teleskop montirao linearne proreze da bi merio prečnik Sirijusa (interferometrija), doduše neuspešno; prvi je otkrio grupu galaksija koje se po njemu zovu Stefanov Kvintet. Takođe je između 1870 i 1875 sistematski merio položaje maglina u nadi da su one nepokretne i da te vrednosti kasnije mogu poslužiti za merenje zvezdane paralakse. Njemu takođe možemo da zahvalimo i za veoma precizno opisan položaj ove magline, što je za predfotografsku eru bilo veoma neuobičajeno - naročito i zbog činjenice da magline vizuelno i fotografski baš i ne liče preterano.

Instrument koji je Stephan koristio bio je montiran tako da veoma precizno meri objekte samo u zenitu ili blizu njega. Ovo je bio uobičajen način konstruisanja teleskopa u XIX veku u slučaju da je potrebna velika preciznost, ili uprošćavanje konstrukcije, ili oba. Maglina NGC7048 je bila najseverniji objekt koji je njegov teleskop mogao da uoči.

Nakon spajanja 36 poluminutnih snimaka na ISO 1600 mogu samo da kažem da je ova maglina relativno velika ali i slabog sjaja. Prečnik je ceo ugaoni minut (60x62 arcsec) ali je ukupan sjaj svega 12.1mag što znači da je uočavanje ovog objekta vizuelno osrednje težak (ili osrednje lak, zavisi kako se gleda) zadatak u veoma velikom teleskopu. Od pomoći manjim teleskopima može biti jedino veliko uvećanje koje prividnim zatamnjenjem neba efektivno omogućava uočavanje struktura niskog sjaja i kontrasta. Danas se u osmatračkoj astronomiji bez problema koriste dobsoni koji su slične aperture kao i Stephan-ov reflektor (31 inč) ali uz dodatak filtera koji dramatično popravljaju kontrast na maglinama za koje su i napravljeni.


Ovo je isečak u originalnoj rezoluciji; žuta zvezda na 5h od magline je 8.5mag a zvezda neposredno do magline na 7h je 10.5mag. To bi otprilike bilo bitno zapamtiti ako neko sa dobsonom krene da vizuelno traži ovu maglinu, što, kao što je napomenuto, nije nemoguće ali nije ni lako - dobro nebo i zenit se podrazumevaju. Zapravo ova maglina je prilično tamnija od najpoznatijih planetarnih maglina na koje smo navikli - M57 recimo, ili M27, koje naprosto mogu čoveku da isteraju oko. Uočavanje detalja u NGC7048 je ipak veoma teško i traži gorepomenute fitlere... ili astrofotografiju, što mu prevedeno u novac izađe na isto.

Zvezdu magnitude 10.5mag sam obeležio sa 1, a sa 2 je obeležena zvezda unutar planetarne magline koju mnogi pogrešno smatraju za centralnu zvezdu. Rezolucija: 200%:


Ona bi trebala da bude magnitude 16-17mag, ali centralna zvezda je zapravo jedan plavi patuljak znatno slabijeg sjaja. Apsolutno sve zvezde na snimku osim te (nevidljive) plave zvezde su ispred magline i samo se projektuju u tom pravcu. Zato sam originalni snimak prebacio u plavi kanal i pogledao centar mnagline.


Ništa. Snimak je maksimalno razvučen u 32 bita i vidi se da je dobar deo magline zapravo pao u plavi kanal - logično, pošto je boja jonizovanog kiseonika plavozelena. U crvenom kanalu se uočava nešto sasvim drugo: struktura nebule koja je najizraženija na periferiji, a delovi jonizovanog vodonika se protežu sve do centra magline. Sve ovo liči na presečeni paradajz.


Crveni kanal je neuporedivo šumovitiji (mada ovi snimci nisu jednako osvetljeni) što je u skladu sa politikom proizvođača DSLR-a. Današnji aparati imaju zadatak da reprodukuju snimke koji su veoma širokog dijapazona i stoga je negde moralo da se pravi kompromis. Kompromis je ovde u vidu AA filtera na senzoru koji "seče" H-alfa frekvenciju i odbacuje je; kad pokušavamo da izvučemo ove detalje koji su nešto slično boji trule višnje dobićemo neuobičajeno mnogo šuma. A ako bismo arhitekturu senzora uprostili izbacivanjem ovog filtera dobili bismo crvenkaste svakodnevne snimke - i neuporedivo veće šanse da u realnom radu pregorimo crveni kanal. Zamislite da na svakom ispravno eksponiranom snimku iz bašte ili prirode svaki crveni svet bude preeksponiran do neprepoznatljivosti... Eto čemu služi AA filter ( a i umekšava sliku i smanjuje šanse da dođe do pojave poznate kao "moire", ali to je nešto što je nebitno za astronomksu priču).

Kad sam već pokazao dva kanala red je da pokažem i treći. Zeleni kanal izgleda najbolje što je veoma logično ako se setimo da 50% svih piksela na senzoru detektuju ovu boju (RGGB CMOS matrica). Međutim, ni u zelenom kanalu nema centralne zvezde.


Postoji još jedna maglina na ovom snimku - to je GN 21.11.4, refleksiona nebula sa rupom u sredini. Problem je što se ni ona na ovom snimku ne vidi... Vreme je da kupim veći teleskop... Na isečku se nalazi oko donje dve spojene zvezde. Očigledno je da su za nju potrebne mnogo duže ekspozicije (ja sam sve ovo eksponirao efektivnih 18 minuta):


Ove strukturne oscilacije u crvenom kanalu nisu samo karakteristične za ovu maglinu. Prožimanje lopte jednog gasa trakama drugog gasa deluje poznato... I M1 u Raku je prožeta žilicama, trakama, prstićima ili kako god hoćete, i to nije ništa neuobičajeno za planetarne magline. Više je to odlika procesa gde se jedan medijum (gas planetarne magline) širi kroz drugi medijum koji se suprotstavlja svojim pritiskom. Trake i prstići su ovaj drugi medijum, odnosno gas koji se suprotstavlja i koji je prethodno postojao na tom mestu pre širenja magline. Proces se zove Rayleigh–Taylor nestabilnost (skraćeno RT) i definiše mešanje površinskog sloja dva fluida različite gustine.

Jedan od načina da se RT nestabilnost opiše je i sprovođenje eksperimenata, a od svih eksperimenata koji su se odnosili na ovu pojavu ubedljivo najdramatičniji i najinteresantniji je bilo američko podvodno testiranje klasične fisione bojeve glave Betty od 32 kilotona. Dubina na kojoj je glava detonirana je bila 600m i dok su oficiri posmatrali efekte koje će oružje imati na okolne podmornice, naučnici su se bavili RT nestabilnošću. Rezultat je bilo izbacivanje ove bojeve glave iz aktivne upotrebe posle svega pet godina. Razloga ima više, ali je fascinantno koliko brzo nuklearna eksplozija gubi snagu. Prilikom detonacije se stvara vatrena lopta koja ubrzano raste, prečnik zavisi naravno od snage oružja u kt, ali se porastu prečnika vatrene lopte istog momenta suprotstavlja pritisak vode na 610m dubine koji je enorman. Voda nije kompresibilna, ne sabija se kao vazduh, tako da vatrena lopta nakon detonacije ne raste u pečurku kao prilikom atmosferskog testa. Čak se dešava obrnut proces: voda veoma brzo zaustavlja širenje lopte i sabija je nazad. Zatim sledi proces ponovnog širenja lopte i ponovnog sabijanja i tako nekoliko puta, u zavisnosti od snage bombe i dubine na kojoj je ona detonirana.

Fundamentalna karakteristika podvodne nuklearne detonacije je brzi gubitak energije. Svaki naredni mehur prilikom svoje oscilacije ima 40% manji prečnik od prethodnog i zato se sve nakon nekoliko ciklusa vrlo brzo završava - na površinu okeana izranja topla voda bez ikakvih gasova ili pečurke. Ovaj gubitak od 40% ne postoji kod eksplozije klasičnim eksplozivom, tu su oscilacije duže i ovo je jedan od razloga zašto supersile nadalje nisu preterano investirale u nuklearna torpeda male snage - isplativije je i razornije praviti velika konvencionalna torpeda. Na kraju krajeva, to je i logično jer konvencionalna eksplozija podrazumeva hemijski proces nastanka velike količine gasa iz eksploziva. Nuklearna eksplozija ne stvara nikakav gas osim onog koji tu već postoji; to je zapravo veoma vrela lopta zagrejana radijacijom. Zato je okeanu veoma lako da tu loptu komprimuje i ohladi - temperatura vode na velikim dubinama je tek nekoliko stepeni iznad nule. Ona voda koja ispari u tom procesu se veoma brzo hladi i kompresuje ponovo u tečnu fazu.

Ono što se dešava unutar gasne vatrene lopte neposredno nakon eksplozije je upravo RT nestabilnost. Drugim rečima, okean prodire u loptu u obliku struktura koje u suštini podsećaju na M1 ili NGC7048 i ovo je ustanovljeno nakon opsežnih simulacija. Dalje možemo da izvlačimo mnoge zaključke i analogije ali je poenta da su fizički procesi u svemiru prilično univerzalni.

05.05.2019.

POTRAGA ZA PRSTENOM

U meteorologiji vreme je praktično permanentna smena ciklona i anticiklona. I dok leti anticiklon ne kreira baš vrhunske preduslove za astrofotografiju, u jesen se to može desiti. Razlog je u tome što je leti zbog dugog dana zemlja zagrejana i temperature u prizemnom sloju su visoke. To stvara čuvenu letnju izmaglicu pri vedrom danu koja smanjuje transparenciju, a s druge strane ova toplota uzrokuje i termičke nepogode koje besne skoro svako letnje popodne. Noću se kumulonimbusi raspadaju i tonu ka zemlji što takođe može da onemogući snimanje.

Meni se nasmešio septembarski anticiklon, što znači da je dovoljno hladno da nigde nema kumulonimbusa ali...
Prvo što sam zapazio kad sam došao na Crni Vrh bilo je da nebo nije sasvim fascinantno kao što ume da bude. Očigledno je da transparencija nije bila sasvim vrhunska kakva može da bude, mada je nebo u zenitu bilo sasvim crno. Dok sam montirao teleskop na istoku je proleteo putnički avion u pravcu sever-jug i ostavio uzani trag preko celog neba za sobom. Poklonici teorija zabune, pardon, zavere bi rekli da nas sad prskaju koječime - a još kad bi znali da su 100% u pravu i da je to što ostaje iza aviona jedna vrsta dihidrogen monoksida, malo u gasnoj a malo u smrznutoj fazi, pa skakali bi verovatno od sreće. Jednom u životu da i oni budu u pravu.

Nakon nekih možda pet ili nešto više minuta nemalo sam se iznenadio kad sam video da je trag sa istoka doplovio iznad mene i prešao na zapadnu polovinu neba. Recimo da je trag za to vreme prešao put koji je jednak njegovoj visini, dakle desetak kilometara. Bilo je očigledno da na nebu iznad mene upravo divlja istočni jet-stream. Pod uslovom da je moja procena iole precizna, brzina džeta bi bila oko 120km/h, što nije nikakva velika vrednost već nešto jedva iznad proseka za ovu vrstu vetrova. Kad sam pogledao sledeći avion koji je putovao tačno na sever, ispostavilo se da on leti nekako čudno ukrivo, kao da je nagnut na desnu stranu. Zapravo to je sasvim logično, imajući u vidu da mora da parira bočnom vetru.

Ono što je od značaja za astrofotografiju je činjenica da jet-stream ima osobinu da upropasti svaki detalj u teleskopu. Vega je bila na 60 stepeni visine, nije baš u zenitu ali je bilo sasvim očigledno da treperi što zvuči poražavajuće kad je u pitanju nalaženje fokusa. Vrlo brzo sam ustanovio da je postizanje preciznog fokusa nemoguće, odnosno da je moguće naći najbolji fokus ali da on nije ni izbliza dobar kao što bi bilo u danima sa manjom turbulencijom.

Na horizontu su se videli cirusi, to je moralo da ima neke veze sa time i stavio sam aparat na montažu i okinuo objektivom od 24mm. Nije bilo vremena da montiram glavu pa je zato snimak ukoso. Dužina eksponiranja: jedan minut.


Prilično lepo izgledaju zvezdice na punom otvoru (f2.8) ali to se od fiksnog objektiva i očekuje. Dole se vidi deo Velikog Medveda, a levo i navedeni cirusi koji su se završavali na visini od deset stepeni nad horizontom. Pošto čak i prosečan Srbin sa svojim oskudnim znanjem matematike i trigonometrije iz srednje zna (valjda zna?) da je zbir uglova u trouglu 180 stepeni, jasno je da natprosečan Srbin (kao ja) zna čak i da izračuna distancu iz tog podatka. Maksimalno uprošćavanje znači da pretpostavljam da je ovo jednakokraki trougao (a nije) i da je Zemlja ravna (a nije) i nakon tih upropašćavanja, pardon, uprošćavanja sledi zaključak da su cirusi od mene udaljeni 85km. Dakle - iznad Deliblatske Peščare je oblačno.

Da pređem na on zbog čega sam ovde - snimanje. Objekat koji sam planirao da ulovim je bio smešten na šezdesetak stepeni visine i nebo je bilo vrlo prihvatljivo crno. A o čemu se tu zapravo radi, pa radi se o jednoj maloj planetarnoj maglini. Ona bi trebalo da izgleda kao pufnasti kotur dima nekog malo dokonijeg ljubitelja cigareta. Pogodili ste - sazvežđe Lira.


Prototip onoga što je Herschell nazvao planetarna maglina se nalazi pred vama: M57. Evo dvostruko uvećanog snimka:


Međutim, to nije ono što sam došao da tražim. Tražim drugu planetarnu koja je takođe prstenasti oblačak i koji se nalazi u istom vidnom polju. U pitanju je PK 64 +15.1 ili M 1-64 ili PN G064.9+15.5. Maglinu je otkrio Minkowski godine 1946 i to pomoću astrografa od 10 inča aperture. U pitanju su bile ploče osetljive na H-alfa frekvenciju i to je bila sigurna indikacija da se radi o emisionim maglinama a ne recimo globularnim jatima ili eliptičnim galaksijama. Od 80 takvih objekata najveći deo se mogao razlučiti kao maglinica u Njutnovom fokusu  teleskopa aperture 1.5m i 2.5m opservatorije Mt Wilson. Manji deo se nikako nije dao razlučiti čak ni u Cassegrain fokusu navedenih teleskopa pod prosečnim okolnostima, već je tu odigrao ulogu spektroskop. Spektar planetarnih maglina pokazuje tzv zabranjena stanja kiseonika i vodonika i odsustvo kontinuiranog spektra koji je osnovna karakteristika galaksija. Jednom prilikom su tako otkrili planetarnu maglinu prečnika 4 ugaone sekunde za koju se ranije smatralo da je zvezda.

Na gornjem snimku od prethodna dva (koji predstavlja 38 snimaka od po pola minuta složenih zajedno) vidimo levo M57 a desno zvezdu Beta Lyrae, Sheliak, koja je druga najsjajnija zvezda u ovom sazvežđu. Njen sjaj je varirajućih 3.25-4.36mag, radi se o promenljivoj čiji sjaj sam pokušao astrofotografski da izmerim 2017.godine.
Tu je i opisano da se radi o binarnoj promenljivoj, dakle, dve zvezde kruže na bliskom odstojanju. Pritom je jedna gigant čiji je prečnik veći od Rošeovog limita, a to je granica preko koje materijal sa giganta biva preuzet i transferisan na manjeg pratioca. Merenje je bilo vrlo neprecizno ali ideja je bila da isprobam način za dobijanje podataka. Ispalo je da je moguće raditi i pedeseticom sa tripoda, ali da je ceo proces pomalo mukotrpan; osim toga, postavlja se pitanje poente. Da sam hteo u životu da se bavim naučnim radom - bavio bih se. Nema potrebe ovako komplikovanu aktivnost (astrofotografija) dodatno komplikovati; meni je dovoljno i uživanje u estetici dobijenih rezultata.

Dakle, zaboravite na fotometriju ovog puta: Beta Lyrae ima sijaset pratioca od kojih se prva dva (B i C komponenta) vide i u dvogledu, budući da je separacija 45" i 86". Njihov položaj na sledećem snimku je 8h i 2h.  Još tri pratioca se nalaze rasuti na dva minuta prečnika oko zvezde i od cele te svite samo dve zvezde (B i F) se smatraju pravim članicama zvezdanog sistema Beta Lyrae. Ostale tri su slučajan raspored u prostoru, a uzmite u obzir da je i B komponenta, osim gorepomenute A, spektroskopska binarna; pa računajte broj zvezda u sistemu.

Ono zbog čega sam ja usmerio teleskop u tom pravcu je skriveno u neposrednoj blizini: planetarna maglina M 1-64.


Međutim, posle herojskog rastezanja monohromatskog TIF-a (monohromatski 32-bitni fajl se može primetno više rastegnuti od kolornog pre nego što postane neupotrebljiv) ispostavilo se da maglinu nisam snimio. Da li je moguće da nije moguće sa Crnog Vrha ovo barem detektovati?

Da vidimo kako je ispala okolina M57 (isečak iz istog snimka, rezolucija takođe 200%):


Označen je položaj IC1296, spiralne galaksije magnitude 15.4mag i prečnika 0.5x0.2 arcmin. Ova bleda galaksija je dokaz tamnog i transparentnog neba, dakle, maglina prečnika jedne trećine ugaonog minuta i magnitude 13.3mag bi trebalo da bude vrlo sličnih dimenzija premda pritom i neuporedivo lakša za detekciju.

Naravno da moja oprema nije vrh, ali i vrlo tamne strukture se pod ovim okolnostima mogu naslutiti. Proverio sam položaj preko CDS portala i zaista se ispostavilo da na označenom mestu ne postoji ništa snimljeno. Proverio sam u više opsega (benda, kanala) i sa više teleskopa i ništa, magline nema pa nema. Inače okosnica tog sajta čini DSS (Digitized Sky Survey) odnosno digitalizovana verzija ploča koje su snimljene na Palomaru još početkom pedesetih godina XX veka u tzv E opsegu (crvena boja). Šef tog projekta je bio poznat po tome da ume kad treba da lupi šakom o sto; kako i zašto - više o tome kasnije... Sve je to osamdesetih nanovo skenirano za katalog zvezda za vođenje odnosno praćenje (Hubble Guiding Star Catalog) jer se pričalo da će biti lansiran neki teleskop u orbitu, pa mu treba katalog. Dakle, severno nebo je celo snimljeno Šmitom od metar i dvadeset sa Palomara. Ako taj teleskop nije prikazao maglinu neće ni moj - onda tamo jednostavno i nema nikakve magline.

Vrlo brzo sam  otkrio da je u pitanju poziciona greška u programu Winstars. Ja sam napravio grešku što poziciju magline nisam proverio u drugom programu (Stellarium npr) i po hiljaditi put se ispostavilo da je uzrok problema neadekvatna priprema pre snimanja. Nažalost, to se ispostavilo tek nakon obrade snimljenog materijala.

Drugi jubilarni put u potrazi za maglinom sam se našao na Crnom Vrhu nakon nekih dvadesetak dana. Ovog puta temperatura je bila neuporedivo niža (6.5C) a interesantno je da vetra nije bilo nigde. Svako šuškanje šumskih voluharica, ptica i ko zna čega još iz porodice gmizavaca se čulo, i svakako da nije ulepšavalo atmosferu. Osećao sam se kao Hobit usred Mordora - mrak je a ja tražim đavola tamo gde ne bi trebalo da budem. Vrhovi i prevoji tradicionalno obiluju vetrom a ovo je bio praktično izuzetak da nema nikakvog vetra, mada mesto ispod planinarskog doma ima zaštitu šume sa istoka. I ovog puta sam pogledao u nebo, i osim jednog airlinera koji je leteo nisko ništa nisam zapazio. Međutim, zvuk njegovog motora je bio neuobičajeno glasan a vrlo brzo se čulo naglo ubrzavanje drugog motora - očigledno je u tom momentu uspešno startovan drugi motor koji je iz ko zna kog razloga stao. Avion se zato i spustio na nekih 2-3000m što je za aviosaobraćaj u okolini Jagodine potpuno neuobičajeno, budući da nijednog aerodroma nema u blizini. Stresao sam se od iznenađenja; sto puta sam ustanovio da kad god pogledam u nebo naletim na nešto neočekivano i neuobičajeno. Obećao sam sebi da te večeri više neću da gledam u nebo... osim kroz teleskop.

Avion je doduše ove večeri leteo pravolinijski. Dobro je, jet-stream od prošlog puta je nestao.

Malo o čoveku koji je otkrio ovu maglinu. Rođen je u porodici litvanskog Jevrejina koji je mudro prešao u hrišćanstvo. Da li je to pomoglo da postane univerzitetski profesor u Breslauu (danas Vroclav u Poljskoj) ne zna se, tek 95% Jevreja u Litvaniji koji nisu razmatrali prelazak u hrišćanstvo nije preživelo poslednji svetski rat. Dakle, njegov otac je bio Oscar Minkowsky, lekar i profesor patologije koji je odgovoran za rasvetljavanje dobrog dela nejasnoća oko prirode dijabetesa u XIX veku. Naime, kao mladi saradnik profesora fon Meringa imao je tu čast da psu odstrani pankreas - hteli su da vide čemu služi dotični organ. Posle nekoliko dana je pas dobio dijabetes i to se ispostavilo kao prvi korak u  otkriću insulina. Profesor Mering takođe nije bio bilo ko u naučnom smislu: prvi je otkrio da soli neke tamo potpuno nebitne barbiturne kiseline mogu da uspavaju i vola a kamoli čoveka. Naravno, prvi eksperimenti su izvedeni takođe na psu.

Sa ovakvim pedigreom glavni junak, po imenu Rudolph Minkowsky, nije mogao ničim drugim da se bavi u životu sem naukom; nakon studiranja fizike odabrao je da istražuje spektralne llinije i njihovu strukturu u zavisnosti od promene sredine, pa je tako posmatrao apsorpciju elektrona kroz razna isparenja, prolazak elektrona kroz atome, sve to pri promeni pritiska, itd. Spektroskopija je, inače, karakteristična po tome da je veoma mnogo empirijska i deskriptivna a veoma malo spekulativna i intuitivna - tek kad neke linije nekog unapred poznatog jedinjenja pod nekim definisanim uslovima otkrijete i opišete možete o tome da teoretišete. Obrnuto ne važi: setite se otkrića nebulijuma. Zato je čovek koji je potkovan sa aspekta "zemaljske" spektroskopije prilično dragocen u kadrovskom smislu.

Dolazak Hitlera na vlast je takođe bio vrlo bitan u kadrovskom smilu - taj događaj je ubrzo ostavio Minkowskog bez posla na univerzitetu. Profesori koji nisu imali arijevsko poreklo su zakonom odstranjeni, mada za prvo vreme su ostali kao istraživači. U tom momentu on je već proučavao spektar magline M42 u Orionu što ga je istog momenta preporučilo za posao saradnika na Mt Wilson opservatoriji. Poziv je poslao Walter Baade koji je već formalno emigrirao, Minkowski je prihvatio i ostao u Americi. Profesura mu je vraćena tek 1954. godine, ovog puta na Univerzitetu Hamburg.


Isečak u originalnoj rezoluciji na kome je označena mlađa sestra M57:


Što se mene tiče ja sam na vrhu planine Crni Vrh na kraju nekako uspeo da pronađem svoj Prsten. Međutim, ovaj prsten uz magnitudu 13.3mag ima vrlo mali prečnik. Vrednosti na koje sam nailazio su: 17 ugaonih sekundi, 18 sekundi, 24 sekunde... Ja sam na svom monohromatskom stack-u uvećanom dvostruko na najširem delu magline izmerio 24.3 sekundi u prečniku. Treba imati u vidu da 40D na mom teleskopu ima piksel 1.57arcsec, onda je svako merenje pesma.


Takođe je poznato da prosečan površinski sjaj ove magline iznosi 19.9mag što je neki prosek za Minkowsky objekte. Udaljenost do ove pufne je 12 hiljada svetlosnih godina.

Osim gomile malih planetarnih odnosno emisionih nebula, Minowsky je putem spektroskopije izvršio i podelu supernova na tip I i II. Njemu dugujemo ovu vrlo bitnu činjenicu sa aspekta određivanja distanci do ovih gigantskih eksplozija. Međutim, ono što najbolje ilustruje naučni rad je sledeća definicija: 99% je krvavi rad a 1% luda sreća. Poslednje večeri koju je Minkowsky imao po rasporedu na Palomar teleskopu od pet metara 1960 godine, snimio je fotografsku ploču koju je odmah usred noći lično razvio u laboratoriji. Vreme na najvećem i najboljem teleskopu planete je veoma dragoceno pa je takav potez bio vrlo neuobičajen. Međutim, on je dobro znao šta radi - kec u rukavu se čuva za kraj. Pregledao je spektar sumnjivog objekta i otkrio najveći do tada poznat crveni pomak (z=0.48) koji je držao rekord narednih 15 godina, do otkrića kvazara. Radilo se o radio-galaksiji 3C 295 udaljenoj 5 milijardi svetlosnih godina koja je potpuno normalna, osim što je okružena sa stotinak drugih galaksija. Njihove interakcije daju termalnu emisiju u X spektru koja je i bila razlog da se posumnja da se nešto interesantno tamo dešava.

Minkowsky je u tom momentu bio neosporni autoritet, deset godina pre toga je bio šef prve fotografske pretrage neba (POSS). Zato je lupio šakom o sto i istog momenta u biblioteku opservatorije Palomar je donet viski u dovoljnoj količini, a u dnevnik posmatranja svih teleskopa za drugu polovinu noći je stajalo "oblačno".