PLANETARNI AUTOPUT
Oblast neba gde se kreću planete, Sunce i Mesec se naziva ekliptika i možemo ga posmatrati i kao osnovnu ravan Sunčevog Sistema. Ovo je najosnovnije laičko uprošćavanje - ekliptika je zapravo oblast koju na nebu opisuje Sunce u svom godišnjem kruženju gledano sa Zemlje. Ta putanja ima čak i svoje mesečne varijacije, budući da Zemlja i Mesec prilično osciluju u svom kretanju oko baricentra koji kruži 1700km ispod površine naše planete. Sunce, dakle, ima neke minorne oscilacije na nebu čak i u okviru jednomesečnog posmatranja.
Ove sasvim osnovne informacije dostupne svakom učeniku osnovne škole pre nekoliko hiljada godina u Vavilonu i Egiptu zlatom su se plaćale. Od tačnog određivanja koji je trenutno dan u godini zavisile su setve i žetve useva odnosno predviđanje sezone plavljenja ili suše. Zato su najumniji ljudi u tim epohama imali zadatak da se bave kalendarom i oni su tu imali zapanjujuće precizne rezultate. Primera radi, mi danas znamo da se Sunce dnevno pomera jedan stepen, što zbirno daje godišnje 360 stepeni - a to je, gle slučajnosti, zapravo broj dana u godini po Persijskom kalendaru od pre dva ipo milenijuma. Zapravo, Persijanci su u to vreme, dakle za vreme Ahemenidskog Carstva, prvi koristili ovaj kalendar koji je bio revolucionaran - uzimao je za osnovu kretanje Sunca. Ostali kalendari tog doba, npr vavilonski, bili su u suštini lunisolarni odnosno bazirali su se više na kretanju Meseca nego Sunca, pa je tako godina imala striktno 12 lunarnih meseci a po potrebi svake druge ili treće godine se dodavao jedan dodatni (interkalarni) mesec. Tako su vreme računali i Egipćani, narod je samo pratio pojavu mladog Meseca a o svemu ostalom koliko čega i kad treba dodati su brinuli mudraci u službi vlasti.
I danas je tako, ostavimo mudrost mudracima na vlasti i bavimo se prostijim temama. Recimo, po ekliptici se kreću i planete - u ovom slučaju Venera:
Nju su poznavali svi narodi a kod nas je poznata i kao Večernjača. U momentu snimanja je imala magnitudu -4.1mag što je skoro celu magnitudu manje od njenog najvećeg sjaja (-4.9mag). Inače ovo je sasvim dovoljno da u tamnoj noći Venera baca senku: ona u momentu najveće elongacije (udaljenosti od Sunca) od 47.8 stepeni sasvim sigurno uplovljava u onaj deo noći koji je dovoljno taman za astronomska posmatranja. Zapravo tad je Venera na zapadu i baca najdužu senku, premda je za viđenje/snimanje tog fenomena osim tačne faze potrebno i veoma tamno i transparentno nebo.
Venera je toliko sjajna da se može lako videti danju golim okom pod uslovom da je nebo kristalno plavo i da znate na kom mestu neba treba gledati. Neće biti toliko upečatljiva kao noću ali se može detektovati.
Ovde nije bacala senku već su senke od sumraka.
Interesantno je da je udaljenost Zemlje od Venere na ovom snimku tačno jednu astronomsku jedinicu, čista slučajnost i potpuno nebitno, ali eto...
Ako malo pobliže pogledamo (pedesetica je praktično stvorena za to, 25x17 stepeni vidni ugao na mom aparatu) vidi se da je Venera u centru kadra, gore levo od nje je zvezda Regulus a sasvim u donjem desnom uglu bi trebalo da se nalazi Merkur. Njega kriju oblaci i vegetacija, premda ovo drugo nije nikakav problem, momentalno bih našao čistinu da je bilo potrebno.
Veza između Regulusa i Venere je interesantna. Pre šezdesetak godina je Venera okultirala ovu zvezdu a sledeća okultacija se dešava 2044. godine. Osim planeta Regulus može biti okultiran i drugim nebeskim telima: asteroid 166 Rhodope je 2005. godine prešao preko zvezde brzinom od 14.4 miliarcsec/sec (hiljaditih delva ugaone sekunde). Italijani su to snimili kao video gde se vidi prelaz asteroida preko zvezde i ono što su na kraju eliminacije svih neželjenih faktora dobili (prečnik zvezde, asteroida, relativističko "krivljenje" svetla usled solarne gravitacije) je 0.16 miliarcsec kao ukupni ostatak.
Ono što je bitno to je da prilikom okultacije ako snimate video vi možete daleko da prevaziđete teorijsku (a i praktičnu) rezoluciju teleskopa. Prečnik Regulusa je 1.25x1.65 miliarcsec, dakle, zvezda je poprilično jajasta. Zašto je ovaj mali eksperiment bitan? Zato što su rezultati u potpunosti u skladu sa opštom relativnošću. Sunce privlači svetlost sa Regulusa i tako "krivi" svetlosni put, drugim rečima Regulus se nalazi prividno na drugom mestu na nebu u odnosu na ono gde bi zaista trabelo da bude po Njutnovoj klasičnoj fizici. U ovom slučaju Sunce je privuklo Regulusovu svetlost za čitavih 15.4 miliarcsec, što je faktičkih desetak zvezdinih prečnika.
Međutim, Sunce privlači i svetlost sa asteroida svojom gravitacijom, premda dosta slabije budući da je distanca manja. Kad se te dve vrednosti oduzmu ostaje 0.48 miliarcsec ukupnog pomeranja i ovo je dobijeno računskim putem, zahvaljujući Ajnštajnovoj genijalnoj teoriji. A od tih 0.48 miliarcsec gledano kroz putanju okultacije severna komponenta je 0.16 miliarcsec i to je upravo ono što smo tražili... Celih 201 metar su se Italijani nalazili van ose kojom prolazi centar asteroida prilikom okultacije. Doduše uspeli su da zabeleže snimak i potpunu okultaciju ali glavni hit je bilo merenje diferencijalnog efekta, kako su nazvali razliku između relativistički procenjenih položaja zvezde i asteroida.
Da se vratimo na autoput, ovde se vide levo Saturn i desno Jupiter.
Sasvim levo na horizontu upravo izlazi Mars a desno van kadra zalaze Venera i Merkur, ali oblaci poprilično komplikuju situaciju. Da nije bilo oblaka mogla bi da se napravi panorama pet velikih planeta, ovako je moguće samo iscrtati ekliptiku:
Ali kad je već o kretanju planeta reč to možemo malo konkretnije da prikažemo na primeru Jupitera. Ovo je kompozit od pet snimaka Jupitera u toku pet dana:
Vidi se i kompletna dvorska svita njegovih satelita; ali vidi se i desno zvezda Alpha Librae, što je mnogo važnije. Snimano je od 31. maja do 4. juna teleobjektivom na 250mm i f5.6 sa tripoda. Mnogo crvene je moralo u obradi da bude uklonjeno, pošto je osobina ahromata da sjajan objekt nacrtaju sa obojenim oreolom - sa jedne strane fokusa je to crvena boja a sa druge plava, pa vi kako pogodite.
Što se tiče Alpha Librae, to je (vrlo očigledno) dvojna zvezda. Glavna zvezda je magnitude 2.7mag a pratilac gore na 1h je 5.1mag i radi se o pravom zvezdanom sistemu, odnosno njihovo kretanje kroz našu Galaksiju je koherentno i potvrđeno spektroskopijom. Kad smo već kod spektroskopije - obe ove zvezde su dalje dvojne, gornja čak ima pratioca na 0.38 arcsec što bi mogla biti dobra meta za razdvajanje većim teleskopima. Rastojanje između glavne dve zvezde je 231 arcsec odnosno skoro 4 ugaona minuta. Ovde dođe veoma korisna alatka Ruler tool u PS-u (44.2 piksela u originalu). U odnosu na tu veličinu lako je proceniti ugaonu brzinu Jupitera (51 piksel, a to je 266 arcsec, odnosno 6 ipo minuta dnevno).
A sad najinteresantnija stvar: Jupiter se na ovom snimku kreće gore i udesno, odnosno ka zapadu. Planete u principu rotiraju u suprotnom pravcu, odnosno lagano klize ka istoku ali povremeno prave ovakve kratkotrajne petlje unazad. Jupiter se u maju nalazio usred retrogradne petlje koja je do rastrojstva dovodila sve one koji su proteklih milenijuma pokušavali da objasne kretanje planeta. Zato je Ptolemej dodao male točkiće na planetarne orbite (epicikle) kako bi objasnio ove petlje - pa ipak njegov model nikad nije bio dovoljno precizan za predviđanje nekoliko godina unapred i konstantno su morale da se vrše dodatne korekcije.
Da sam sačekao tačno mesec dana Jupiter bi početkom jula zastao u svojoj petlji i lagano krenuo da se vraća ka istoku. I još nešto, ova planeta pravi gornju petlju što znači da se petlja gledano sa naše hemisfere nalazi iznad Jupiterove prividne putanje. Venera i Merkur su "donje" planete (prolaze gledano odavde ispod Sunca) a sve ostale su "gornje" jer se njihove petlje nalaze gore.
Ove sasvim osnovne informacije dostupne svakom učeniku osnovne škole pre nekoliko hiljada godina u Vavilonu i Egiptu zlatom su se plaćale. Od tačnog određivanja koji je trenutno dan u godini zavisile su setve i žetve useva odnosno predviđanje sezone plavljenja ili suše. Zato su najumniji ljudi u tim epohama imali zadatak da se bave kalendarom i oni su tu imali zapanjujuće precizne rezultate. Primera radi, mi danas znamo da se Sunce dnevno pomera jedan stepen, što zbirno daje godišnje 360 stepeni - a to je, gle slučajnosti, zapravo broj dana u godini po Persijskom kalendaru od pre dva ipo milenijuma. Zapravo, Persijanci su u to vreme, dakle za vreme Ahemenidskog Carstva, prvi koristili ovaj kalendar koji je bio revolucionaran - uzimao je za osnovu kretanje Sunca. Ostali kalendari tog doba, npr vavilonski, bili su u suštini lunisolarni odnosno bazirali su se više na kretanju Meseca nego Sunca, pa je tako godina imala striktno 12 lunarnih meseci a po potrebi svake druge ili treće godine se dodavao jedan dodatni (interkalarni) mesec. Tako su vreme računali i Egipćani, narod je samo pratio pojavu mladog Meseca a o svemu ostalom koliko čega i kad treba dodati su brinuli mudraci u službi vlasti.
I danas je tako, ostavimo mudrost mudracima na vlasti i bavimo se prostijim temama. Recimo, po ekliptici se kreću i planete - u ovom slučaju Venera:
Nju su poznavali svi narodi a kod nas je poznata i kao Večernjača. U momentu snimanja je imala magnitudu -4.1mag što je skoro celu magnitudu manje od njenog najvećeg sjaja (-4.9mag). Inače ovo je sasvim dovoljno da u tamnoj noći Venera baca senku: ona u momentu najveće elongacije (udaljenosti od Sunca) od 47.8 stepeni sasvim sigurno uplovljava u onaj deo noći koji je dovoljno taman za astronomska posmatranja. Zapravo tad je Venera na zapadu i baca najdužu senku, premda je za viđenje/snimanje tog fenomena osim tačne faze potrebno i veoma tamno i transparentno nebo.
Venera je toliko sjajna da se može lako videti danju golim okom pod uslovom da je nebo kristalno plavo i da znate na kom mestu neba treba gledati. Neće biti toliko upečatljiva kao noću ali se može detektovati.
Ovde nije bacala senku već su senke od sumraka.
Interesantno je da je udaljenost Zemlje od Venere na ovom snimku tačno jednu astronomsku jedinicu, čista slučajnost i potpuno nebitno, ali eto...
Ako malo pobliže pogledamo (pedesetica je praktično stvorena za to, 25x17 stepeni vidni ugao na mom aparatu) vidi se da je Venera u centru kadra, gore levo od nje je zvezda Regulus a sasvim u donjem desnom uglu bi trebalo da se nalazi Merkur. Njega kriju oblaci i vegetacija, premda ovo drugo nije nikakav problem, momentalno bih našao čistinu da je bilo potrebno.
Veza između Regulusa i Venere je interesantna. Pre šezdesetak godina je Venera okultirala ovu zvezdu a sledeća okultacija se dešava 2044. godine. Osim planeta Regulus može biti okultiran i drugim nebeskim telima: asteroid 166 Rhodope je 2005. godine prešao preko zvezde brzinom od 14.4 miliarcsec/sec (hiljaditih delva ugaone sekunde). Italijani su to snimili kao video gde se vidi prelaz asteroida preko zvezde i ono što su na kraju eliminacije svih neželjenih faktora dobili (prečnik zvezde, asteroida, relativističko "krivljenje" svetla usled solarne gravitacije) je 0.16 miliarcsec kao ukupni ostatak.
Ono što je bitno to je da prilikom okultacije ako snimate video vi možete daleko da prevaziđete teorijsku (a i praktičnu) rezoluciju teleskopa. Prečnik Regulusa je 1.25x1.65 miliarcsec, dakle, zvezda je poprilično jajasta. Zašto je ovaj mali eksperiment bitan? Zato što su rezultati u potpunosti u skladu sa opštom relativnošću. Sunce privlači svetlost sa Regulusa i tako "krivi" svetlosni put, drugim rečima Regulus se nalazi prividno na drugom mestu na nebu u odnosu na ono gde bi zaista trabelo da bude po Njutnovoj klasičnoj fizici. U ovom slučaju Sunce je privuklo Regulusovu svetlost za čitavih 15.4 miliarcsec, što je faktičkih desetak zvezdinih prečnika.
Međutim, Sunce privlači i svetlost sa asteroida svojom gravitacijom, premda dosta slabije budući da je distanca manja. Kad se te dve vrednosti oduzmu ostaje 0.48 miliarcsec ukupnog pomeranja i ovo je dobijeno računskim putem, zahvaljujući Ajnštajnovoj genijalnoj teoriji. A od tih 0.48 miliarcsec gledano kroz putanju okultacije severna komponenta je 0.16 miliarcsec i to je upravo ono što smo tražili... Celih 201 metar su se Italijani nalazili van ose kojom prolazi centar asteroida prilikom okultacije. Doduše uspeli su da zabeleže snimak i potpunu okultaciju ali glavni hit je bilo merenje diferencijalnog efekta, kako su nazvali razliku između relativistički procenjenih položaja zvezde i asteroida.
Da se vratimo na autoput, ovde se vide levo Saturn i desno Jupiter.
Sasvim levo na horizontu upravo izlazi Mars a desno van kadra zalaze Venera i Merkur, ali oblaci poprilično komplikuju situaciju. Da nije bilo oblaka mogla bi da se napravi panorama pet velikih planeta, ovako je moguće samo iscrtati ekliptiku:
Ali kad je već o kretanju planeta reč to možemo malo konkretnije da prikažemo na primeru Jupitera. Ovo je kompozit od pet snimaka Jupitera u toku pet dana:
Vidi se i kompletna dvorska svita njegovih satelita; ali vidi se i desno zvezda Alpha Librae, što je mnogo važnije. Snimano je od 31. maja do 4. juna teleobjektivom na 250mm i f5.6 sa tripoda. Mnogo crvene je moralo u obradi da bude uklonjeno, pošto je osobina ahromata da sjajan objekt nacrtaju sa obojenim oreolom - sa jedne strane fokusa je to crvena boja a sa druge plava, pa vi kako pogodite.
Što se tiče Alpha Librae, to je (vrlo očigledno) dvojna zvezda. Glavna zvezda je magnitude 2.7mag a pratilac gore na 1h je 5.1mag i radi se o pravom zvezdanom sistemu, odnosno njihovo kretanje kroz našu Galaksiju je koherentno i potvrđeno spektroskopijom. Kad smo već kod spektroskopije - obe ove zvezde su dalje dvojne, gornja čak ima pratioca na 0.38 arcsec što bi mogla biti dobra meta za razdvajanje većim teleskopima. Rastojanje između glavne dve zvezde je 231 arcsec odnosno skoro 4 ugaona minuta. Ovde dođe veoma korisna alatka Ruler tool u PS-u (44.2 piksela u originalu). U odnosu na tu veličinu lako je proceniti ugaonu brzinu Jupitera (51 piksel, a to je 266 arcsec, odnosno 6 ipo minuta dnevno).
A sad najinteresantnija stvar: Jupiter se na ovom snimku kreće gore i udesno, odnosno ka zapadu. Planete u principu rotiraju u suprotnom pravcu, odnosno lagano klize ka istoku ali povremeno prave ovakve kratkotrajne petlje unazad. Jupiter se u maju nalazio usred retrogradne petlje koja je do rastrojstva dovodila sve one koji su proteklih milenijuma pokušavali da objasne kretanje planeta. Zato je Ptolemej dodao male točkiće na planetarne orbite (epicikle) kako bi objasnio ove petlje - pa ipak njegov model nikad nije bio dovoljno precizan za predviđanje nekoliko godina unapred i konstantno su morale da se vrše dodatne korekcije.
Da sam sačekao tačno mesec dana Jupiter bi početkom jula zastao u svojoj petlji i lagano krenuo da se vraća ka istoku. I još nešto, ova planeta pravi gornju petlju što znači da se petlja gledano sa naše hemisfere nalazi iznad Jupiterove prividne putanje. Venera i Merkur su "donje" planete (prolaze gledano odavde ispod Sunca) a sve ostale su "gornje" jer se njihove petlje nalaze gore.
Коментари
Постави коментар