PRIČA O NESREĆNOM KOČIJAŠU
Po jednoj verziji on je bio sin boga Heliosa. Po drugoj njegov otac je bio Apolon, a uzrok te zabune je verovatno bila činjenica da je u trećem veku p.n.e. religijskom revizijom ovo božanstvo objedinjeno u Apolo Helios.
Bilo kako bilo, on je bio - kao i svaki dečak - fasciniran svojim ocem. Naročito kad je od majke saznao da je otac zapravo božanstvo Sunca lično. Otišao je kod oca i zatražio dokaz da je on njegov sin. Otac se zakleo da će mu ispuniti bilo koju želju kako bi to dokazao, a onda je dečak zatražio da na jedan dan upravlja očevim Sunčevim kočijama.
I ništa nije vredelo. Apolon je pokušao da odvrati sina od te avanture ali to je bilo nemoguće... Čak ni Jupiter nikad nije vozio usijanu kočiju čiji konji bljuju vatru - jer nije smeo! Međutim, otac se zakleo u reku Stiks da će želju ispuniti i tako je moralo biti.
Dao je sinu u samu zoru nekoliko saveta, objasnio da konji znaju put ali i da on mora paziti na pravac. Treba po svaku cenu leteti visoko da se planine ne bi upalile, ali i izbegavati zvezdanu sferu. Naročito Bikove rogove, Strelčevu strelu, Škorpiju i Raka. Čak je i sam Apolon-Helios vozio kočiju sa svakodnevnim strahom, strmoglavljujući se u more na zapadu.
Dečak se zvao Phaethon. To se kod nas različito čita, od Feton (ljubitelji WV-a) preko Faeton do Fajeton. Čini se da je poslednje tačno, budući da Grci pišu Φαέθων. Ali, da preskočimo fonetiku, interesantno tek sledi.
Sunčeve vratnice su se otvorile, kočija je poletela vetikalno i dečak se prenerazio, ispustivši uzde. Konji su osetili da je kočija prazna i da nemaju kontrolu, pa su još više pojurili. Pritom su skrenuli s puta naniže, paleći afričke šume i pretvarajući Saharu u ogromnu pustinju. Ljudi koji su se tamo zatekli, Nubijci i Etiopljani, opekli su svu svoju krv ispod kože i od tad su tamne puti. Mnoge reke i jezera su trenutno isparili a Zemlja je plakala i preklinjala Jupitera da nešto učini.
Protiv svoje volje Jupiter je izašao na brdo i jednom jedinom munjom pogodio krivca. Kočija se razletela a nesrećni kočijaš je s neba pao u svoju smrt, u reku Eridan.
Ovo je sve preuzeto iz Ovidijevih Metamorfoza. Da pređemo na astronomsku tematiku: početkom osamdesetih godina prošlog veka je lansiran satelit IRAS. Bila je to jednotonska šklopocija koja je nosila RC teleskop aperture pola metra, hlađen helijumom. Za deset meseci trajanja misije, za toliko je bilo helijuma, celo nebo je skenirano četiri puta i to je omogućilo kasniju analizu koja traje i danas. Otkriveno je oko 350 hiljada radio-izvora od kojih se veruje da jednu petinu predstavljaju galaksije koje masovno produkuju zvezde. Osim toga, projekat IRAS je doveo do otkrića tri asteroida i šest kometa.
I prvi asteroid koji je otkriven teleskopom iz svemira je otkrio upravo IRAS. U pitanju je bio 1983 TB za koji se kasnije ispostavilo da pripada Apolo grupi asteroida, po njihovom prvootkrivenom članu 1862 Apollo. Njihova fundamentalna osobina je da prividno seku Zemljinu putanju oko Sunca, mada to ne mora nužno da dovede do kolizije. Poenta je u tome da je kosmos trodimenzionalan i da su sve te putanje zapravo jako nagnute pod nekim uglom u odnosu na ravan Sunčevog Sistema. Drugim rečima asteroid koji prividno u dve ravni seče našu putanju zapravo može da prođe daleko "iznad" ili "ispod" nas i da nikad ne dovede do sudara.
Ovo nebesko telo, kasnije zvanično nazvano 3200 Phaethon, ima mnogo razloga da nosi to ime. Pripada kao što je već rečeno Apolo familiji asteroida a i od svih njih ubedljivo se najviše približava Suncu: perihelion je samo 0.14 A.J. (polovina Merkurove distance od Sunca) a aphelion 1.27 A.J.
U momentu dok sam snimao region gde bi se 3200 Phaethon trebao pojaviti, naravno simbolički usred sazvežđa Kočijaša (Auriga), procene njegove magnitude su bile oko 12.8. Nekoliko grešaka sam standardno napravio, bez toga astrofotografija nikako ne ide, mada nisam nezadovoljan. Bolje ja da izgrešim, to ćemo da opeglamo nekako i dobiću kakav-takav rezultat, nego da se pokvari nešto od opreme - te večeri onda ništa nema od snimanja.
Dakle, prvo sam na početku večeri (ispravno) fokusirao a onda zaboravio da proveravam fokus s vremenom. Kako se teleskopski tubus hladio (bio je mraz) dolazilo je do nejednakog skupljanja staklenog ogledala i metalne cevi teleskopa. Svaki osnovac iz fizike zna da se ovi materijali različito šire i skupljaju s promenom temperature, ali eto, meni je provera fokusa nekako promakla. Osim toga fokusirao sam zvezdu oko centra a kasnije se ispostavilo da je fotoaparat u T2-ringu stajao malo ukoso. Ovo sam mogao da uočim da sam pregledao ćoškove, ali ne - ja sam gledao fokus samo u centru. Opomena, dakle.
Posle 40 minuta snimanja pregledao sam i obrisao greške u vođenju, i ostao sa 46 poluminutnih snimaka. Praktično 50% snimaka je odbačeno i ovo je uobičajen rezultat za nevođenu montažu, naravno, u zavisnosti koliko je ko tolerantan na izdužene zvezde. Ovo nije bio posebno težak objekat, zapravo nije bio težak uopšte, pa sam stoga mogao malo da se posvetim estetici i da pobrišem pola snimaka.
Međutim, kad sam kasnije obrađivao snimljen materijal u Irisu dobio sam - ništa. Ni traga ni glasa od asteroida. Ja zapravo i nisam znao kako bi isti trebalo na snimku da izgleda. Znam samo da bi u najbližem prolasku pored Zemlje Phaethon trebao da ima brzinu od preko pola uglovnog minuta za minut, to je ceo prečnik Jupitera u minutu; ali pet dana pre toga njegova uglovna brzina je bila meni nepoznata. Verovatno bi na snimku objekat ispao kao mala crtica, ali kolika - to nigde nije pisalo pa da izračunam. Međutim, na stack-u, kao što rekoh, nije bilo ničeg. Mozgao sam šta bi i kako moglo da predstavlja problem i setio se: standardni način stekiranja Irisa je kapa-sigma-tandara-mandara... U osnovi taj algoritam je zamišljen da obriše avione, meteore, kosmičke zrake i hot-piksele koje nije skinuo dark-frejm. Dakle, asteroid je tu negde ali se pomera i Iris ga uporno briše i to je dobar znak.
Ponovio sam stacking sa jednostavnim aritmetičkim sabiranjem (Procesing > Add a sequence) i asteroid se pojavio u donjem desnom uglu. Obeležen snimak:
Zvezde levo su magnitude 6.8 i 5.9mag. Budući da sam na stack-u malo pojačao boje hteo sam da vidim da li je obrada odvukla balans boje u neku stranu. Dok sam pregledao manje zvezde sve se uklapalo, kakve su boje u realnosti takve su bile i na snimku. Međutim, 38 Aur je spektralne klase K0III. To bi značilo da je u pitanju klasa K (žuto-narandžasta), 0 znači da je najtoplija u klasi (oko 5200K) i III označava običnog giganta. Sudeći po limun žutoj sa slike to je u potpunosti pogođeno.
Međutim, donja sjajna zvezda, 39 Aurigae, je označena kao F3V. To znači čisto bela zvezda, temperature oko 6600K koja je na glavnom nizu. Kako sam i šta omanuo pa je ona kod mene plava - ne znam. Moguće je da postoji neka vrsta obojenosti rubova i to svakako pre ima veze sa optikom teleskopa nego sa fotoaparatom - mada mnogi objektivi pokazuju obojenost periferije kad se pritegnu. Moram da napomenem da sam 3 ili 4 puta slajder za saturaciju digao za 30-40% tako da je zapravo ovo veoma, veoma podignuta saturacija. Drugim rečima verujem da bi se većina apohromata raspala na tom testu kad je newtonian povukao rubove u plavo - zna se da su reflektori (bar što se tiče vernosti reprodukcije boja) praktično superiorni u odnosu na sve ostale tipove teleskopa.
A možda sam naprosto preterao sa saturacijom, možda je to trebalo manje nagaziti. Ali senzor je definitivno zabeležio plavu boju. Dokaz je činjenica da kad na osnovu 39 Aur stavim gray-point slika postane kompletno crvena. Dakle, to nije greška u obradi i nikako ne može da bude belo (tj sivo).
Dalje, asteroid može da se pogleda izbliza. Monohromatski stack je ovde linearno obrađen i, iako nisam imao volje da merim magnitudu, sjaj se može okarakterisati kao neujednačen.
Ovo je snimljeno blizu ivice kadra pa je koma prilična. A možda i distorzija - pitanje je koliko je aparat stajao pravilno u T2-ringu. Osim toga vidi se čak i minimalno vinjetiranje koje je već korigovano fletom, kao i mnogo šuma.
Skoro sve ovo nabrojano moguće je rešiti pomoću male čarolije u PS-u: otvori se opcija curves, izabere pomoću CTRL + levi klik neko neutralno mesto neba bez zvezda, i onda se levo i desno od te kontrolne tačke krivulja namesti kao na slici:
Ovim je u potpunosti narušena linearnost snimka pa nije moguće ništa meriti, ali ja sam to u startu otpisao. Rezultat:
Ovde se sad mnogo bolje uočavaju oscilacije u sjaju asteroida. Dobar deo putanje su prazne crtice jer su ti snimci izbačeni zbog greške u vođenju, ali i oni snimci koji su ostali pokazuju blago nejednak sjaj. Razlog je rotacija asteroida i njegov nepravilan oblik: period rotacije je tri ipo sata. Asteroid se kreće na snimku u pravcu nagore i jasno je da se njegov sjaj povećava, sasvim sigurno usled rotacije a ne drugih razloga. Oscilacija u ukupnom sjaju za vreme jedne rotacije asteroida je 0.4mag.
Još ponešto o samom nebeskom telu. Ova prepržena stenčuga prečnika 5km je autor meteorskog roja Geminida koji se svake godine javljaju polovinom decembra. To je, osim Kvadrantida, jedini meteorski potok koji nije nastao od komete.
A sličnosti između Fajetona i prosečne komete je prilično upadljiva. Pre svega o tome svedoči putanja asteroida koja je veoma izdužena odnosno eliptična. To onda znači da u jednom momentu asteroid prilazi jako blizu Sunca i da na njemu u tom momentu površinska temperatura raste na preko 600C što je dovoljno da olovo proključa i da se aluminijum razmekša kao sir za topljenje. Svaka vrsta materije koja ne može da izdrži tu temperaturu ispariće i danas se smatra da je Fajeton zapravo mala spržena lopta sastavljena iz šupljikavih ugljeničnih stena. Ako je nekad bio kometa, a verovatno jeste, usled mnogobrojnih prolazaka pored Sunca prepržio se dovoljno da više nema rep prašine i gasova. I sve što je bilo u tom repu danas su - Geminidi.
Bilo kako bilo, za 24h od momenta pisanja će Geminidi i 3200 Phaethon biti na svom vrhuncu. Pošto jasno vidim da će biti oblačno, normalno, ipak mi je drago što sam snimio malog nevaljalog kočijaša jer će idući (bliži) prolaz pored naše planete biti godine 2093. Nadam se samo da on nikad neće, kao u onoj priči, pasti na Zemlju. Poslednji isto takav preprženi hondrit koji je pao, bio je doduše nekoliko puta veći, udario je u Jukatan.
Bilo kako bilo, on je bio - kao i svaki dečak - fasciniran svojim ocem. Naročito kad je od majke saznao da je otac zapravo božanstvo Sunca lično. Otišao je kod oca i zatražio dokaz da je on njegov sin. Otac se zakleo da će mu ispuniti bilo koju želju kako bi to dokazao, a onda je dečak zatražio da na jedan dan upravlja očevim Sunčevim kočijama.
I ništa nije vredelo. Apolon je pokušao da odvrati sina od te avanture ali to je bilo nemoguće... Čak ni Jupiter nikad nije vozio usijanu kočiju čiji konji bljuju vatru - jer nije smeo! Međutim, otac se zakleo u reku Stiks da će želju ispuniti i tako je moralo biti.
Dao je sinu u samu zoru nekoliko saveta, objasnio da konji znaju put ali i da on mora paziti na pravac. Treba po svaku cenu leteti visoko da se planine ne bi upalile, ali i izbegavati zvezdanu sferu. Naročito Bikove rogove, Strelčevu strelu, Škorpiju i Raka. Čak je i sam Apolon-Helios vozio kočiju sa svakodnevnim strahom, strmoglavljujući se u more na zapadu.
Dečak se zvao Phaethon. To se kod nas različito čita, od Feton (ljubitelji WV-a) preko Faeton do Fajeton. Čini se da je poslednje tačno, budući da Grci pišu Φαέθων. Ali, da preskočimo fonetiku, interesantno tek sledi.
Sunčeve vratnice su se otvorile, kočija je poletela vetikalno i dečak se prenerazio, ispustivši uzde. Konji su osetili da je kočija prazna i da nemaju kontrolu, pa su još više pojurili. Pritom su skrenuli s puta naniže, paleći afričke šume i pretvarajući Saharu u ogromnu pustinju. Ljudi koji su se tamo zatekli, Nubijci i Etiopljani, opekli su svu svoju krv ispod kože i od tad su tamne puti. Mnoge reke i jezera su trenutno isparili a Zemlja je plakala i preklinjala Jupitera da nešto učini.
Protiv svoje volje Jupiter je izašao na brdo i jednom jedinom munjom pogodio krivca. Kočija se razletela a nesrećni kočijaš je s neba pao u svoju smrt, u reku Eridan.
Ovo je sve preuzeto iz Ovidijevih Metamorfoza. Da pređemo na astronomsku tematiku: početkom osamdesetih godina prošlog veka je lansiran satelit IRAS. Bila je to jednotonska šklopocija koja je nosila RC teleskop aperture pola metra, hlađen helijumom. Za deset meseci trajanja misije, za toliko je bilo helijuma, celo nebo je skenirano četiri puta i to je omogućilo kasniju analizu koja traje i danas. Otkriveno je oko 350 hiljada radio-izvora od kojih se veruje da jednu petinu predstavljaju galaksije koje masovno produkuju zvezde. Osim toga, projekat IRAS je doveo do otkrića tri asteroida i šest kometa.
I prvi asteroid koji je otkriven teleskopom iz svemira je otkrio upravo IRAS. U pitanju je bio 1983 TB za koji se kasnije ispostavilo da pripada Apolo grupi asteroida, po njihovom prvootkrivenom članu 1862 Apollo. Njihova fundamentalna osobina je da prividno seku Zemljinu putanju oko Sunca, mada to ne mora nužno da dovede do kolizije. Poenta je u tome da je kosmos trodimenzionalan i da su sve te putanje zapravo jako nagnute pod nekim uglom u odnosu na ravan Sunčevog Sistema. Drugim rečima asteroid koji prividno u dve ravni seče našu putanju zapravo može da prođe daleko "iznad" ili "ispod" nas i da nikad ne dovede do sudara.
Ovo nebesko telo, kasnije zvanično nazvano 3200 Phaethon, ima mnogo razloga da nosi to ime. Pripada kao što je već rečeno Apolo familiji asteroida a i od svih njih ubedljivo se najviše približava Suncu: perihelion je samo 0.14 A.J. (polovina Merkurove distance od Sunca) a aphelion 1.27 A.J.
U momentu dok sam snimao region gde bi se 3200 Phaethon trebao pojaviti, naravno simbolički usred sazvežđa Kočijaša (Auriga), procene njegove magnitude su bile oko 12.8. Nekoliko grešaka sam standardno napravio, bez toga astrofotografija nikako ne ide, mada nisam nezadovoljan. Bolje ja da izgrešim, to ćemo da opeglamo nekako i dobiću kakav-takav rezultat, nego da se pokvari nešto od opreme - te večeri onda ništa nema od snimanja.
Dakle, prvo sam na početku večeri (ispravno) fokusirao a onda zaboravio da proveravam fokus s vremenom. Kako se teleskopski tubus hladio (bio je mraz) dolazilo je do nejednakog skupljanja staklenog ogledala i metalne cevi teleskopa. Svaki osnovac iz fizike zna da se ovi materijali različito šire i skupljaju s promenom temperature, ali eto, meni je provera fokusa nekako promakla. Osim toga fokusirao sam zvezdu oko centra a kasnije se ispostavilo da je fotoaparat u T2-ringu stajao malo ukoso. Ovo sam mogao da uočim da sam pregledao ćoškove, ali ne - ja sam gledao fokus samo u centru. Opomena, dakle.
Posle 40 minuta snimanja pregledao sam i obrisao greške u vođenju, i ostao sa 46 poluminutnih snimaka. Praktično 50% snimaka je odbačeno i ovo je uobičajen rezultat za nevođenu montažu, naravno, u zavisnosti koliko je ko tolerantan na izdužene zvezde. Ovo nije bio posebno težak objekat, zapravo nije bio težak uopšte, pa sam stoga mogao malo da se posvetim estetici i da pobrišem pola snimaka.
Međutim, kad sam kasnije obrađivao snimljen materijal u Irisu dobio sam - ništa. Ni traga ni glasa od asteroida. Ja zapravo i nisam znao kako bi isti trebalo na snimku da izgleda. Znam samo da bi u najbližem prolasku pored Zemlje Phaethon trebao da ima brzinu od preko pola uglovnog minuta za minut, to je ceo prečnik Jupitera u minutu; ali pet dana pre toga njegova uglovna brzina je bila meni nepoznata. Verovatno bi na snimku objekat ispao kao mala crtica, ali kolika - to nigde nije pisalo pa da izračunam. Međutim, na stack-u, kao što rekoh, nije bilo ničeg. Mozgao sam šta bi i kako moglo da predstavlja problem i setio se: standardni način stekiranja Irisa je kapa-sigma-tandara-mandara... U osnovi taj algoritam je zamišljen da obriše avione, meteore, kosmičke zrake i hot-piksele koje nije skinuo dark-frejm. Dakle, asteroid je tu negde ali se pomera i Iris ga uporno briše i to je dobar znak.
Ponovio sam stacking sa jednostavnim aritmetičkim sabiranjem (Procesing > Add a sequence) i asteroid se pojavio u donjem desnom uglu. Obeležen snimak:
Zvezde levo su magnitude 6.8 i 5.9mag. Budući da sam na stack-u malo pojačao boje hteo sam da vidim da li je obrada odvukla balans boje u neku stranu. Dok sam pregledao manje zvezde sve se uklapalo, kakve su boje u realnosti takve su bile i na snimku. Međutim, 38 Aur je spektralne klase K0III. To bi značilo da je u pitanju klasa K (žuto-narandžasta), 0 znači da je najtoplija u klasi (oko 5200K) i III označava običnog giganta. Sudeći po limun žutoj sa slike to je u potpunosti pogođeno.
Međutim, donja sjajna zvezda, 39 Aurigae, je označena kao F3V. To znači čisto bela zvezda, temperature oko 6600K koja je na glavnom nizu. Kako sam i šta omanuo pa je ona kod mene plava - ne znam. Moguće je da postoji neka vrsta obojenosti rubova i to svakako pre ima veze sa optikom teleskopa nego sa fotoaparatom - mada mnogi objektivi pokazuju obojenost periferije kad se pritegnu. Moram da napomenem da sam 3 ili 4 puta slajder za saturaciju digao za 30-40% tako da je zapravo ovo veoma, veoma podignuta saturacija. Drugim rečima verujem da bi se većina apohromata raspala na tom testu kad je newtonian povukao rubove u plavo - zna se da su reflektori (bar što se tiče vernosti reprodukcije boja) praktično superiorni u odnosu na sve ostale tipove teleskopa.
A možda sam naprosto preterao sa saturacijom, možda je to trebalo manje nagaziti. Ali senzor je definitivno zabeležio plavu boju. Dokaz je činjenica da kad na osnovu 39 Aur stavim gray-point slika postane kompletno crvena. Dakle, to nije greška u obradi i nikako ne može da bude belo (tj sivo).
Dalje, asteroid može da se pogleda izbliza. Monohromatski stack je ovde linearno obrađen i, iako nisam imao volje da merim magnitudu, sjaj se može okarakterisati kao neujednačen.
Ovo je snimljeno blizu ivice kadra pa je koma prilična. A možda i distorzija - pitanje je koliko je aparat stajao pravilno u T2-ringu. Osim toga vidi se čak i minimalno vinjetiranje koje je već korigovano fletom, kao i mnogo šuma.
Skoro sve ovo nabrojano moguće je rešiti pomoću male čarolije u PS-u: otvori se opcija curves, izabere pomoću CTRL + levi klik neko neutralno mesto neba bez zvezda, i onda se levo i desno od te kontrolne tačke krivulja namesti kao na slici:
Ovim je u potpunosti narušena linearnost snimka pa nije moguće ništa meriti, ali ja sam to u startu otpisao. Rezultat:
Ovde se sad mnogo bolje uočavaju oscilacije u sjaju asteroida. Dobar deo putanje su prazne crtice jer su ti snimci izbačeni zbog greške u vođenju, ali i oni snimci koji su ostali pokazuju blago nejednak sjaj. Razlog je rotacija asteroida i njegov nepravilan oblik: period rotacije je tri ipo sata. Asteroid se kreće na snimku u pravcu nagore i jasno je da se njegov sjaj povećava, sasvim sigurno usled rotacije a ne drugih razloga. Oscilacija u ukupnom sjaju za vreme jedne rotacije asteroida je 0.4mag.
Još ponešto o samom nebeskom telu. Ova prepržena stenčuga prečnika 5km je autor meteorskog roja Geminida koji se svake godine javljaju polovinom decembra. To je, osim Kvadrantida, jedini meteorski potok koji nije nastao od komete.
A sličnosti između Fajetona i prosečne komete je prilično upadljiva. Pre svega o tome svedoči putanja asteroida koja je veoma izdužena odnosno eliptična. To onda znači da u jednom momentu asteroid prilazi jako blizu Sunca i da na njemu u tom momentu površinska temperatura raste na preko 600C što je dovoljno da olovo proključa i da se aluminijum razmekša kao sir za topljenje. Svaka vrsta materije koja ne može da izdrži tu temperaturu ispariće i danas se smatra da je Fajeton zapravo mala spržena lopta sastavljena iz šupljikavih ugljeničnih stena. Ako je nekad bio kometa, a verovatno jeste, usled mnogobrojnih prolazaka pored Sunca prepržio se dovoljno da više nema rep prašine i gasova. I sve što je bilo u tom repu danas su - Geminidi.
Bilo kako bilo, za 24h od momenta pisanja će Geminidi i 3200 Phaethon biti na svom vrhuncu. Pošto jasno vidim da će biti oblačno, normalno, ipak mi je drago što sam snimio malog nevaljalog kočijaša jer će idući (bliži) prolaz pored naše planete biti godine 2093. Nadam se samo da on nikad neće, kao u onoj priči, pasti na Zemlju. Poslednji isto takav preprženi hondrit koji je pao, bio je doduše nekoliko puta veći, udario je u Jukatan.
Коментари
Постави коментар