26.11.2017.

NOĆNI PEJZAŽI SA LEFKADE (II)

Optički gledano, naša atmosfera je vrlo raznovrsna po pitanju fenomena koji se u njoj javljaju. Doduše, možda je to tako samo zbog našeg ugla gledanja - mi smo ovde hiljadama godina proučavali, divili se i opisivali te fenomene a na drugim planetama to nije tako. Primera radi aurora je primećena i na svim ostalim planetama osim Merkura, ali mi za to znamo tek nekoliko decenija unazad.

Jedna velika grupa fenomena su senke u atmosferi. Najprostije je sačekati zalazak Sunca kad je izrazito bistar i vedar dan, i pogledati u pravcu istoka. Tamo se vidi senka naše planete - a iznad nje ružičasto osvetljen pojas. Ovo se zove Venerin pojas (Belt of Venus) i ništa vas ne sprečava da umesto na zalasku ovo posmatrate ujutru prilikom izlaska Sunca, ukoliko ste ranoranioc.


U osnovi iza ovog obojenog fenomena se krije rasejanje. Ukoliko imamo čestice koje rasejavaju svetlost, u ovom slučaju molekule atmosfere, i te čestice su mnogo manjeg prečnika od frekvencije svetlosti, onda govorimo o Rejlijevom (Rayleigh) tipu rasejanja. Ovo je slučaj sa svetlošću u zemaljskoj atmosferi i tu se onda radi o zavisnosti rasejanja od frekvencije svetlosnih talasa, i to u smislu da niže frekvencije više podležu rasejanju od viših.
Ovakav zaključak dugujemo baronu Rejliju koji je bio ekspert za fiziku zvuka i svih talasa uostalom. Svojevremeno je dobio Nobelovu nagradu, bio tri godine predsednik britanske Akademije nauka (Royal Society) i sveukupno zadužio nauku svojim radovima koji su i danas referentna literatura u teoriji akustike. Doduše, povremeno se bavio politikom kao poslanik u Domu Lordova, a pred kraj života se predao spiritualizmu, mada to ne umanjuje njegova prethodna dostignuća u nauci - velika je retkost u istoriji da neko uspe da razdvoji svoja lična uverenja (bio je religiozan) i naučne rezultate koji su stajali pred njim.

Dakle, Lord Rayleigh je vrlo oštroumno zaključio da se plavi fotoni na nebu mnogo više rasejavaju nego crveni. Ovde termin "više" znači da su plavi fotoni u 23% slučajeva rasejani a crveni samo oko 5%. Čak je odredio i koliko je to više: više je 4.4 puta, a to je i matematički definisao: nivo rasejanja je obrnuto srazmeran četvrtom stepenu talasne dužine. Iz ovoga sledi jasan proračun zašto je 450nm (plavi talasi) pretrpelo četiri puta veće rasejanje nego 650nm (crveni talasi). U korenu svega ovog leži činjenica da je svetlosni talas obdaren još jednom fundamentalnom osobinom: on ima električno polje čije oscilacije utiču na kretanje samog talasa - tačnije frekvencija im je ista. Faktički, maksimalno uprošćeno, svetlosni talas je foton koji vrluda u frekvenciji koja se poklapa sa frekvencijom dipola.

I sad dolazimo do ključnog pitanja: zašto je nebo plavo. Zato što je procentualno mnogo više plavih talasa rasejanih nego crvenih. Dakle, nebo je više plavo nego crveno, glasio bi najtačniji odgovor. Osim toga, idući više ka Suncu boja se menja od plave ka crvenoj, budući da se crvena najmanje rasejava - ako bismo dovoljno zatamnili Sunce ono bi imalo crvenu boju. Upravo to se i dešava prilikom zalaska/izlaska Sunca kad je ono nisko na horizontu: crveni zraci produžavaju uglavnom pravo dok se plavi najčešće rasejavaju. Takođe, ako pogledamo nebo prema zenitu ono je tamo najizrazitije plave boje samo zbog činjenice da je atmosfera iznad nas najtanja: debela je nekoliko kilometara. U tom prostoru plavi fotoni uspeju da se raseju samo u proseku po jednom, a većina ni toliko. Crveni praktično i ne trpe rasejanje u zenitu već samo prođu dalje. Ali prema horizontu debljina atmosfere može da bude stotinu i više kilometara i na ovoj distanci fotoni dobijaju priliku da se rasejavaju mnogo puta; tako se statistički sve boje pomešaju i prednost plave se izgubi. U praksi bi zbog ovoga nebo pri horizontu moralo da bude dosta sjajnije, ali usled apsorpcije ono pri vedrom danu nije dosta već je možda malo sjajnije.

Šta se dešava ako čestica ima prečnik koji je uporediv ili veći od frekvencije talasa? Onda nije u pitanju Rejlijevo već Mia rasejanje (Gustav Mie) i to se dešava kad svetlost trpi rasejanje ne prolaskom kroz vazduh već kroz sredinu sa krupnijim česticama: vlaga, prašina, erupcije vulkana, razne vrste zagađenja... Zajedničko im je da boje neba mogu da budu intenzivnije (crveni zalasci Sunca, ali i intenzivnija plava u zenitu).

Ako ovo prevedemo na praktične efekte onda to znači da je rasejanje mnogo veće ukoliko imamo krupnije čestice. Gustav Mie je doradio Rayleigh-ovu formulu tako da se ona može primeniti i na veće čestice. Takođe, na donjem snimku se vidi da je rasejanje svetlosti sa neba mnogo manje (nebo je plavo) u odnosu na rasejanje sa osvetljenog dela oblaka: oblak je žut/crven na velikoj uglovnoj udaljenosti od Sunca. Na toj istoj udaljenosti na nebu dominira plava boja. Još jednom - na oblaku je u pitanju Mia rasejanje (dosta intenzivnije) a na nebu Rayleigh.
Jeste da ovaj snimak nije sa Lefkade ali poslužiće:


Takođe zapazite rasejanje levo od oblaka: osvetljeni zrak je zapravo rasejanje sa čestica vodene pare odnosno vlage u vazduhu i na njega se primenjuje Mia tip rasejanja - rasejanje je mnogo veće. Dakle:

1 - uobičajeno (Rayleight) rasejanje svetlosti na nebu
2 - Mia rasejanje na oblaku, dosta intenzivnije
3 - Mia rasejanje na vodenoj pari u vazduhu, takođe intenzivno


A sa Lefkade imamo još neke interesantne atmosferske pojave. Recimo krepuskularne zrake:


Generalno bi pravilnije bilo reći krepuskularne senke. Ova pojava može nastati usled senki koje u sumrak bacaju planine ili oblaci. Udaljenost do prvog kopna od plaže Porto Katsiki dana 27. avgusta je bila 230km i to je južni deo Italije, ali tu nema planina... Prve planine su malo levo gledano odavde (NP Polino, Apenini) i nalaze se okruglo 400km od Lefkade. Moguće je da su to senke Apenina ali je mnogo veća verovatnoća da se radi o vrhovima kumulonimbusa pošto se oni nalaze na većoj visini od bilo koje planine na ovoj planeti: prosečan evropski i mediteranski kumulonimbus skoro nikad ne prelazi 12-13km visine što je ipak neuporedivo sa Apeninima.

Međutim, posle nekoliko dana (31.8.) su se krepuskularni zraci pojavili skoro na istom mestu:



Ali ako se pogleda malo bolje - apsurdno ali senka počinje na nekoj visini. Ovo znači da se objekat koji baca senku nalazi na nekoj visini a ne na horizontu. I ta visina nije mala... u pitanju je stratosfera, očigledno.

Mesec ipo pre toga, početkom jula su izbili veliki požari u Britanskoj Kolumbiji. Na prostoru dužine oko 600km je istovremeno izbilo mnogo pojedinačnih požara, a budući da im je zajedničko da su nastali u predelima gde dominiraju četinari, razvoj situacije je bio očekivan: četinari leti ne gore već skoro da eksplodiraju, sasvim normalno uzevši u obzir da su puni zapaljive smole i terpenskih jedinjenja generalno. Od tih požara tri su razvili površinu veću od 100 hiljada hektara a ukupno je izgorelo preko milion hektara i evakuisano oko 40 hiljada ljudi. Uzrok svih požara: ljudski faktor i "suve oluje" (dry storms). Ove oluje se javljaju u predelima gde je generalno klima malo suvlja, naročito u pustinjama, mada generalno tu pogoduju svi tereni koji se nalaze u orografskoj senci.

Istovremeno su se javili i požari na više mesta u Oregonu, Montani i Kaliforniji. 

Dakle, kod suve oluje kiša pada iz oblaka ali na putu do zemlje ispari. Razlog je postojanje sloja suvog vazduha koji upije vodu u potpunosti, ili češće samo smanji količinu padavina na nekoliko zanemarljivih milimetara. Pošto ove oluje predstavljaju klasične kumulonimbuse sa svim pratećim efektima (munje) jasno je zašto dolazi do spontanog paljenja vegetacije - odsustvo kiše ovde je bitan faktor koji utiče na širenje novonastalog požara. U Americi postoji termin "dry lightning" čiji opis suštinski ne odgovara situaciji budući da niti je vedro niti suvo u tim slučajevima. Takođe, ponekad se javlja i munja iz vedra neba koja polazi iz natkovnja kumulonimbusa (najviši deo oluje) i može da zahvati objekte udaljene i 25km od oluje - zabeležen je slučaj udara munje u biciklistu na distanci od 40km. U planinskim predelima ovo je u suštini posebno nezgodno jer munja može da dođe preko planinskog vrha u susednu dolinu gde posmatrač uopšte vizuelno ne može da uoči oluju. Efekat na izazivanje požara tad je posebno izražen budući da na mestu udara takve munje nema kiše, kao što joj i ime kaže, pa se požar ubrzano širi.

Dim i vrelina požara mogu da izazovu nastanak pravih olujnih oblaka koji se onda nazivaju pirokumulonimbusi. Njihovi vrhovi često prodiru do tropopauze i odatle bivaju oduvani jakim jet stream strujanjem dalje u pravcu istoka - ka nama, takoreći.


Sedefasti sjaj u gornjem delu kadra je upravo to - sitne čestice čađi u stratosferi. Vidi se i da njihova boja odudara od boje normalnih oblaka i to ima veze sa rasejanjem svetlosti koje je različito za različite  veličine čestica (vode i čađi, vidi gore).

Inače mesto odakle je ovo snimano je Exanthia, definitivno najromantičnije mesto na ostrvu. Zalazak Sunca u jonski Mediteran sa 550nmv je nešto što nikako ne treba propustiti ako ste u blizini. Hrana je prosečno dobra ali je prizor nešto zbog čega vredi voziti možda oko pola sata od zapadne obale do dotičnog sela.


Takođe i ovde se mogu videti krepuskularni zraci zajedno sa horizontalnim smeđim trakama stratosferske prašine i čađi. Za te detalje je odgovorno bezdušno pritezanje kontrasta gde je isplivalo čudo od prašine na senzoru, pa je kloniranje potrajalo.


Sledeće što spada u obaveznu aktivnost svakog turiste-fotografa je snimanje zalazaka Sunca. Nikakvo veliko umeće niti posebna inspiracija nisu potrebni, ali meni je sve to bilo klasičan lov na neke malo ređe optičke fenomene - pa šta ulovim. Tačnije pokušavao sam da zabeležim green flash ali za sve vreme trajanja letovanja nisam bio te sreće.


Jedino što se videlo to je distorzija oblika u zavisnosti od slojeva vazdušnih masa. Međutim, na sledećem snimku se vidi levo grupa pega pod oznakom 2673. Nakon nekoliko dana Sunce je rotiralo i pege su došle u centar Sunčevog diska - i upravo tad se desila velika erupcija koja je materiju poslala u pravcu naše planete.



 Ovo je snimljeno prvog septembra. Moram samo da upozorim one koji nisu baš upućeni u problematiku snimanja pega na zalasku bez filtera: ako je Sunce na zalasku isuviše sjajno da bi se u njega gledalo golim okom - vrlo je verovatno da i vašem DSLR-u može škoditi. Zapravo jedan snimak neće oštetiti senzor, naročito ako je blenda f16 ili manje, ali nije uopšte poenta u tome. DSLR koji stoji na tripodu i "gleda" u Sunce će imati fokusirane zrake na najvećoj blendi - bez obzira što ste vi odabrali rupicu tipa f16. Dakle prosečan jeftiniji teleobjektiv će biti f4-5.6 što je neuporedivo opasnije po pitanju količine upadne svetlosti od f16. Ili ako imate f2.8 zum - njegova apertura je u rangu 70-80mm refraktora, dakle dovoljna da izazove svakakvu štetu na AF senzoru ili svetlomeru. Setite se da takvi refraktori bez problema istope svoje jeftine fokusere ukoliko su od plastike.

Najsigurnije je sačekati dan kad Sunce tone u blagu izmaglicu koja efektivno deluje kao ND filter. Dani koji su kristalno vedri nisu baš pogodni za ovakva snimanja. Primer dana koji nije pogodan:


Ali ponekad i imate sreće, možda ne baš u smislu da Sunce potone do horizonta ali je svakako moguće ponešto snimiti.




Poslednji snimak je nastao dan kasnije (2.9.2017g) i jasno se vidi da su se pege pomerile ka centru.
A šteta bi bilo ne snimiti bar jedan startrails. Ovde je konkretno 19 minuta trajalo snimanje a jedina greška koju sam napravio je bila fokus.


Reklo bi se da sam previše očekivao od objektiva 24 STM. Budući da je blenda bila f4.0 očekivao sam maltene vrhunske performanse što se tiče oštrine u kadru, ali sam pogrešio jer sam fokusirao zvezdu bliže vrhu kadra. Trebalo je fokusirati oko sredine kadra ili horizonta, a ako imate nešto u prednjem planu vredi razmisliti o hiperfokalnoj distanci. Ja sam oštroumno zaboravio da je fokalna ravan jeftinijih objektiva, a i mnogih skupljih, zapravo pre kalota a ne ravan. Zato ipak treba pre početka snimanja lepo proveriti fokus.

Primer izlazećih Vlašića (M45) sa ispravnim fokusom:


I na kraju, kad se krene kući za one koji letuju na Jonskom moru (zapadni deo Grčke), na pola puta do granice se nalazi nešto nesvakidašnje. Isplati se žrtvovati još jedan sat otprilike i skrenuti sa autoputa Egnatia Odos u pravcu juga. A tamo nas je čekalo geomorfološko čudo.


Kameni megaliti koji izranjaju iz ravnice reklo bi se mogu biti samo vulkanske prirode... A na vrhu praktično svakog - po jedan manastir. Naravno, reč je o mestu poznatom kao Meteora, a prevedeno sa grčkog to znači "visok, uzvišen".


A ja dolazim u sumrak... Sve ide po (fotografskom) planu.


Zapravo Meteori nemaju nikakve veze sa vulkanima. Ovako mogu da izgledaju skeleti vulkana (kao recimo Ostvrica) ili lakoliti (izlivi magme ispod slojeva sedimentnih stena). Ovi potonji isplivavaju na površinu nakon dugotrajne erozije - najpoznatiji primer je Devils Tower u Vajomingu, poznat ako ni po čemu drugom ono po filmu Bliski susreti III vrste.

Ali čim sam se približio stenama postalo je i meni geološki_formalno_neobrazovanom očigledno da ovo nema nikakve veze sa vulkanima. Stena je izbliza bila plavičasto-siva, nikako crna kao svež bazalt:


Generalno mesto je prelepo ali i opasno. Decu treba držati na ograđenom vidikovcu pored puta i nikako dalje - ambis je neograđen i ivice platoa se postupno spuštaju u vertikalne litice, što znači da ne postoji neka jasna granica do koje možete ići. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo ako bi se neko ovde okliznuo (naravno, da - po turističkoj tradiciji bio sam u sandalama, i ne - nisam nosio čarape).

Ovo je mesto čiji reljef predstavlja ostatak veoma stare rečne delte na obali jezera. To se vidi pre svega po sastavu stena koje čine peščar i konglomerat (rečni sediment sastavljen iz sitnijih i krupnijih kamenčića). Pre oko 60 miliona godina serija zemljotresa je napravila više raseda unutar same delte, i izdigla deltu iznad nivoa vode. U mestima raseda gde je sloj peščara napukao erozija je počela da deluje i da produbljuje doline. Danas je jezero odavno nestalo a duboke doline između ostataka delte su učinile da ovi ostaci sedimenta i peščara dominiraju okolinom. Dakle - ni traga ni glasa od vulkanske aktivnosti.

Međutim, mora da postoji astronomski razlog zašto sam ovde - to je pun Mesec iznad Manastira Svetog Stefana:


Dobro, nije bio baš pun već 97.2%, falilo mu je negde oko 36h da bude 100% ali tad ne bih imao priliku da uskladim zrake zalazećeg Sunca koji osvetljivaju pejzaž sa Mesecem na nebu. Što se mene tiče ovo je bio idealan tajming.


A malo kasnije, kad je Sunce zašlo, bio sam u prilici da snimim Venerin pojas u svom punom sjaju. Što se mene lično tiče - itekako je vredelo skrenuti s puta za ovako nešto i voziti dodatnih stotinak kilometara u jednom pravcu.


07.11.2017.

LAŽA I PARALAŽA (PARALAKSA)

Godine 129.  pre Hrista jedan od najpoznatijih astronoma starog doba, Hiparh, završio je svoje monumentalno delo: zvezdani katalog. Premda su hiljadu godina pre njega Vavilonci sastavili prvi zvezdani katalog koji je obuhvatao 36 najbitnijih zvezda, Hiparhov katalog, iako ne prvi, bio je značajniji jer je sistematski opisivao 850 zvezda vidljivih sa Rodosa. Pomoću armilarne sfere on je za svaku zvezdu veoma precizno opisao položaj i, po prvi put u istoriji, sjaj. Za tu priliku on je sve zvezde podelio u tri nivoa sjaja (magnitude), a njegov savremenik Ptolemej je sve to razvukao na šest magnituda i taj sistem je u upotrebi i danas.

Upoređujući svoje rezultate merenja položaja zvezda sa podacima starim nekih stotinak i nešto godina, Hiparh je primetio da se svi položaji razlikuju za neku vrednost. Armilarna sfera je bila veoma precizna za takva merenja, Hiparh je pre Brahea držao milenijumski primat u najpreciznijim merenjima položaja zvezda, pa je praktično bilo nemoguće da postoji sistemski pomak zvezda tokom vremena a da to on ne primeti. Objašnjenje koje je ponudio Hiparh je i dan-danas formulisao sa dve reči koje je on tad prvi upotrebio: precesija ekvinoksa.
Drugim rečima radilo se o promeni položaja Severnog nebeskog pola usled precesije - oscilacije Zemlje koja se dešava zbog uticaja Meseca i Sunca u toku dužeg vremenskog perioda. A prvi podatak koji je ukazao na to je Hiparhovo merenje koje je pokazalo promenu položaja zvezde Spike za dva stepena.

Mesečeva orbita takođe osciluje ali na dosta kraćoj osnovi; nakon perioda od četiri godine gde Mesec konstantno okultira Aldebaran (orbita je tada u svom južnom položaju) sledi petogodišnji period premeštanja orbite na sever. Zatim šest godina Mesec okultira Alkionu (najsjajniju zvezdu Plejada) i u tom momentu je Mesečeva orbita u severnom ekstremu - a onda se sve okreće lagano unazad. Znajući za ovaj ciklus Edmond Halley je početkom XVIII veka izveo proračun koji je pokazao da je okultacija Aldebarana Mesecem 509. godine iz Atine nemoguća. A postoje istorijski spisi o toj okultaciji... Tačnije, okultacija je moguća samo ukoliko je koordinatna širina Palicijuma (Aldebaran) mnogo manja od današnje.

I tako je Halley otkrio nešto sasvim drugačije od precesije - sopstveno kretanje zvezda stajačica.

Nekoliko najsjajnijih zvezda koje je analizirao (Palicijum, Sirijus, Arktur) su imale značajno drugačije položaje dva milenijuma ranije i to ne računajući precesiju. Te zvezde su se zaista kretale u raznim pravcima za to vreme, i dalje se kreću. Uzmimo za primer Arktur - on se kreće u pravcu jugozapada 2.3 ugaone sekunde godišnje. To nije ništa: jedan Neptunov prečnik (a treba vam malo veći i bolji teleskop da biste Neptun videli na velikom uvećanju kao lopticu umesto zvezdice). Ali, godina po godinu... Za 800 godina to je ceo prečnik punog Meseca. Ja bih za period od pet godina fotografski registrovao pomak na mom teleskopu i aparatu od tačno 7.5 piksela kad je u pitanju Arktur.

Posle svega nije nikakvo čudo što se satelit za merenje zvezdane paralakse i sopstvenog kretanja danas zove Hipparcos.


Ovu dvojnu zvezdu ni po čemu ne bi trebalo izdvajati iz mnoštva koje nastanjuje sazvežđe Labuda. U pitanju je 61 Cygni, par dvojnih zvezda narandžaste boje i spektralne klase K. Sjaja su 5.2 i 6.05mag i mogu se videti kao jedna zvezda golim okom pod nebom koje nema svetlosnog zagađenja. Možda zvezde na ovom snimku deluju malo previše crveno, ali to je zato što većina njih i jeste crvena. Da bih odredio prave zvezdane boje pronašao sam zvezdu u kadru koja je bela - ovde se konkretno radi o F2 tipu spektra:


Nakon obrade se u PS-u odabere pipeta, sample size ide na 3x3 ili 5x5, i odabere se levels (CTRL+L). U donjem desnom uglu se od tri ponuđene pipete odabere srednja (gray point) i zatim se klikne na centar bele zvezde (bitno je da zvezda prethodno nije saturirana odnosno izgorela, zato možda ima smisla tražiti manje zvezde) a zatim OK. Ovim smo sve boje na slici uskladili prema zvezdi za koju unapred znamo da je bela.

Skoro tri veka nakon Kopernika još uvek nije bilo dokazano da se Zemlja okreće oko Sunca. To je bio uglavnom prihvaćen stav u tadašnjoj nauci, mada bez konkretnih dokaza. Astronomima je, dakle, očajnički trebao dokaz.
Glavni argument u opovrgavanju Kopernika je bio stav da bi, u slučaju da je Kopernik u pravu, morala da postoji paralaksa - a nju niko nije detektovao, uprkos upornim pokušajima. Paralaksa je prividno pomeranje bližih zvezda u periodu od 6 meseci, odnosno na distancama koje iznose jedan prečnik Zemljine orbite - dve astronomske jedinice. Praktično isto kao što se udaljeno drvo malo pomera kako napravimo par koraka levo i desno. Ali niko za tih 300 godina nije uočio ni najmanji trag paralakse, razumljivo je to za Brahea koji je merenja zvezdanog položaja obavljao golim okom i kvadrantom, ali... Zapravo, Tiho Brahe je redovno postizao preciznost u merenju koja je ispod jednog ugaonog minuta što je za predteleskopsku eru neshvatljivo dobar rezultat. Drugim rečima, ako bih ja na mom teleskopu imao montiran okular od 2mm (uvećanje od basnoslovnih 375x) onda bi jedan ugaoni minut bio manje od jedne osmine vidnog polja.
Nakon Brahea, teleskopima je bilo moguće preciznije meriti zvezdane položaje, ali nije to bilo baš mnogo preciznije. Tačnije, paralaksu o kojoj je ovde reč niko nije uspeo da izmeri sve dok nije pristup iz korena izmenjen.

Ako presečete objektiv ili ogledalo teleskopa na pola dobićete neupotrebljiv instrument... osim ukoliko to ne uradite krajnje precizno. A preciznost je kod izrade teleskopa u XIX veku već dostignuta, tako da sa dve polovine imamo u teleskopu duplu sliku. U slučaju da položaj obe polovine sočiva/ogledala možemo mikrometarski podešavati onda se i slika može dovesti u precizno poklapanje. Ovo je i suština: ako možemo veoma precizno da pomeramo optiku onda možemo i da merimo odstojanje između dve zvezde. Sve što preostaje to je da se pročita vrednost otklona na sočivu.

Mnogi su prijavili da su izmerili paralaksu 61 Cygni, ali sve to više deluje da su masno slagali: bilo je isuviše neprecizno i ne može se smatrati da su to zaista izmerili. Primera radi, navešću nekoliko vrednosti, autore ne navodim: 500mas, 550mas, 470-510mas, itd... Jednostavno, merna greška je bila veća od merene vrednosti i samim tim rezultat nije mogao da bude validan.

Friedrich Bessel je upotrebio jedan takav refraktor sa prelomljenim sočivom: u pitanju je bio 160mm Fraunhofer refraktor tadašnje Königsberg opservatorije. Godine 1838. je uspeo da izmeri paralaksu zvezdanog para 61 Cygni i time se upisao u istoriju nauke. Ovaj instrument više ne postoji; opservatorija je sravnjena sa zemljom od strane saveznika 1944. godine a grad je danas deo Rusije pod imenom Kalinjingrad.

Dakle, paralaksa je iznosila 369 mas (miliarksekundi) za A odnosno 260 mas za B komponentu. Ovim je Bessel za dlaku pretekao von Struve-a koji je iste godine objavio paralaksu Vege. Ako shvatimo da je ovo u rangu trećine jedne ugaone sekunde, dakle debelo ispod limita atmosfere i velike većine današnjih amaterskih teleskopa, onda je taj rezultat zapravo odličan. I to je sve zasluga principa prelomljene optike - filarni mikrometar (okular sa mrežicom) je trpeo veći efekat turbulencije i nije bilo moguće njime ispravno odrediti paralaksu. Bilo kako bilo, trigonometrija je dala, za tadašnje pojmove, zastrašujuću distancu: 61 Cygni je par zvezda udaljen od nas 10.4 svetlosnih godina.


Ovaj snimak je uvećan 5x u odnosu na originalnu rezoluciju; vidno polje iznosi nešto preko 5x5 ugaonih minuta . Da bih dobio na preciznosti koristio sam deset snimaka po 3.2sec svaki, zahvaljujući tome postignuto je da prečnik tamnijih zvezdica na obrađenom stack-u bude oko 4-6 piksela.Vidimo da je pored para 61 Cygni moguće uočiti još nekoliko zvezda slabijeg sjaja, ali o tome kasnije. Da bismo išli dalje poželjno je proceniti stabilnost atmosfere.


Na ovom isečku iz RAW fajla se vidi veoma uvećan prikaz jedne manje zvezde. Pojam FWHM predstavlja prečnik zvezde koji obuhvata samo 50% najsjajnijih piksela koji predstavljaju zvezdu. Tih 50% ovde okvirno čine površinu 2x2 pikslea, odnosno 3.14 ugaonih sekundi što se generalno računa u relativno dobar seeing.

Nakon što sam očigledno dobio od nebesa dozvolu za merenje, sledi sledeći snimak:


Dakle, na ovom, tačno deset puta uvećanom snimku svaki piksel predstavlja 1.57044 ugaone sekunde. Merenje je neuporedivo lakše i preciznije pomoću digitalnog senzora nego pomoću heliometra ili okulara sa mrežicom. Udaljenost između dve komponente 61 Cygni je 31 sekunda a vrednost paralakse ovog para vam je prikazana dole desno u obliku malog žutog kvadratića. To je tačno jedna petina originalnog piksela - jasno je zašto mnogi astronomski junaci ovde nikom ponikuše (i u crnu zemlju pogledaše). Zapravo, petinu piksela bih ja mogao danas sa ovom opremom pod idealnim okolnostima uz pomoć gomile trikova u obradi da detektujem kao paralaksu, odnosno kao njeno postojanje, ali nikako da precizno izmerim. Treba recimo napomenuti da se guiding savremenih CCD kamera regularno izvodi na subpikselskom nivou, tako da ovo detektovati u principu nije nemoguće.

A zašto su ljudi upravo oko 61 Cygni toliko puta pokušavali da izmere paralaksu? Zar nije bilo lakše meriti na nekoj drugoj zvezdi?
Zato što zvezdani sistem 61 Cygni ima veoma veliko sopstveno kretanje. Godišnje se ove dve zvezde pomere za celih pet ugaonih sekundi, dakle 16x više od njihove paralakse. Ovo je prvi primetio Giuzeppe Piazzi nakon upoređivanja svojih rezultata sa merenjima starim 40 godina. Zvezda je istog momenta dobila naziv "leteća Pjacijeva zvezda". Zahvaljujući brzom kretanju ovaj par na svom putu sreće i prolazi veoma blizu drugih tamnijih zvezda u svojoj okolini, i to daje šanse da se kretanje izmeri preciznije. Nije svejedno kad treba meriti položaj nečega što je udaljeno recimo pola stepena (prečnik Meseca) i nečega što je udaljeno pet sekundi (paralaksa 61 Cygni) - razlika u ta dva slučaja iznosi 360 puta.
Ili da parafraziram tvrdnju Carnegie Institute for Science na tu temu: prosečna zvezdana godišnja paralaksa je reda veličine kao kad biste pokušali da izmerite objekat veličine pice u Njujorku - ali gledano iz San Franciska.

I još nešto: crvenom linijom je obeleženo odstojanje između komponente A i bezimene zvezde magnitude 10.7. U septembru 2017 to odstojanje iznosi 27.5 sekundi a 2015. godine je iznosilo 15 sekundi. Potpuno je jasno da je na osnovu rastojanja između A komponente i bezimene zvezde moguće meriti sopstveno kretanje 61 Cygni, i to ostaje kao projekat za budućnost.