30.09.2017.

IZGUBLJENO JATO I NOVOGODIŠNJI VATROMET

Godine 1783. William Herschell je završio svoj drugi teleskop žižne daljine 20 stopa (6 metara). Prvi je bio iste žižne daljine, s tim što su se teleskopi razlikovali po aperturi: stari je bio 300mm a novi 470mm. I te dimenzije instrumenata su mu omogućile da malo dalje zaviri u kosmički prostor, budući da je apertura ključna za tamnije objekte.
Međutim, optički posmatrano ti teleskopi su u principu bili vrlo primitivni. Ako izuzmemo montaže koje su bile alt-azimutne, ogledala su bila od tzv spekuluma - to je legura koja sadrži 31.7% kalaja i ostatak bakra. Osobina ove legure je da može da se glača do besvesti i da pritom praktično postane ogledalo, ali je i osobina da vremenom (naročito pod uticajem vlage) brzo potamni. Ako se doda malo više bakra onda je legura žuta, ako se doda više kalaja onda je plavičasta; ali boja je manje bitna u odnosu na činjenicu da samo ova proporcija (31.7%:68.3%) može adekvatno da se glača a da ne pukne.

Dakle, Herchell je imao pred sobom vrlo ćudljiva ogledala koja usput nisu imala visoku reflektivnost kao današnja. Ovo je u praksi dosta smanjivalo mogućnost teleskopa da prikaže tamne detalje, pa se teleskop aperture 18 inča efektivno ponašao kao da ima drastično manji prečnik, tako da je Herschell napravio modifikaciju newtonian teleskopa na taj način što je dijagonalno ogledalo (sekundarno) potpuno izbacio i primarno ogledalo okrenuo direktno prema sebi. Ovim je dobio distorziju slike koja je na velikim uvećanjima bila praktično zanemarljiva, a takođe je pomagala činjenica da su njegovi teleskopi bili obično oko f10. Tako je dobijen tzv heršelijanski tip reflektora koji se i danas ponegde može videti. Međutim, nije slaba reflektivnost bila osnovni razlog ove modifikacije - to se ionako da premostiti većim ogledalom; glavni razlog je bila rezolucija.
Tačnije, Herchell je oštroumno primetio da svaka opstrukcija (sekundarno ogledalo i nosač istog) prilično utiče na rezoluciju. Osim toga, veoma često se desi da orijentacija spajkova i dan-danas kod reflektora bude takva da ne možete razdvojiti dvojne zvezde koje bi takav instrument morao sa lakoćom da razdvoji; a to se dešava upravo zato što tamniju zvezdu ponekad prekrije senka nosača (spajk). Imajući u vidu da je on svoju nebesku odiseju započeo kao posmatrač dvojnih zvezda (u tom momentu je već imao dva objavljena kataloga novootkrivenih dvojnih zvezda sa ukupno 703 dvojna i višestruka sistema) rezolucija instrumenta mu je bila od krucijalne važnosti.

Dakle, jedne februarske noći 1784. godine Herschell je, pomoću 300mm teleskopa, otkrio nešto što je "sjajno, prilično veliko, pomalo izduženo, sjajnije u centru i mlečno". Ovo zadnje ("mlečno") je atribut kojim je u jednom momentu on častio mnoge magline koje nije bilo moguće razlučiti na zvezde, mada je kasnije shvatio da bi taj opis mogao komotno da zaboravi obzirom da je skoro svaki objekat imao takav opis. Objekat je dobio oznaku  NGC4153 i njegova pozicija (12 08.1 + 18 38) je zabeležena u odnosu na zvezdu 5 Comae.

Ali mi na tom mestu danas ne možemo da pronađemo ni naznake tog objekta.


Najsjajnijih par zvezda u kadru su magnitude 13-14; mala, ja bih rekao, eliptična galaksija (LEDA 1556900) u dnu kadra je magnitude 16.7 i prečnika 0.3 minuta. Zapravo, ja sam mislio da je eliptična - na ovom krajnje rastegnutom BW stack-u koji je ujedno i maksimum koji 40D može da prikaže u 32-bitnoj obradi, ova galaksija se jedva nazire. I nije eliptična nego spiralna (ScD po modifikovanoj Hubble klasifikaciji) što znači da ima grane koje su dosta difuzno razvijene, nisu zbijene već pomalo rasturene i jezgro ne dominira toliko galaksijom kao kod nekih drugih tipova. Doduše MK klasifikacija ide više na ruku mojoj proceni: ova galaksija je definisana kao ona u kojoj postoji rotaciona simetrija ali je nemoguće uočiti naznake spiralne ili eliptične strukture.

Ovaj objekat magnitude skoro 17 je debelo ispod mogućnosti Herschell-ovog teleskopa od 300mm. Taj teleskop je verovatno u rangu današnjeg 200mm reflektora što znači da bi Herschell imao mogućnost da u ovom polju detektuje par zvezdica i praktično ništa više. Dakle, njegova pozicija za NGC4153 je netačna.

Međutim na samo 15-20 ugaonih minuta od tog mesta se nalazi sledeće čudo:


Herschell je i taj objekt opisao samo mesec dana kasnije kao "veoma sjajan, umereno veliki, postepeno sjajan u sredini". Oznaka je NGC4147 i pozicija dotičnog jata je određena u odnosu na zvezdu 11 Comae. Mi smo danas potpuno sigurni da je u oba slučaja opisao isto zbijeno jato, s tim da je druga pozicija tačna. Njegov sin (John Herschell) i svi ostali astronomi kasnije su NGC4153 ostavili u katalogu, mada taj objekt više nikad nije viđen. Sasvim je jasno da su Herschell-ove sposobnosti pozicioniranja objekata na početku njegove deepsky avanture bile nedovoljno razvijene, obzirom da mu se potkrala tolika greška. Primera radi to je jedno celo vidno polje mog teleskopa na velikom uvećanju (190x) a budući da je Herschell-ov tadašnji teleskop imao skoro deset puta veću žižnu daljinu od mog 750mm reflektora - to je prilična nepreciznost. Očigledno je da je greška nastala sabiranjem prethodnih grešaka prilikom merenja položaja zvezda 5 i 11 Comae, i grešaka prilikom pozicioniranja jata. Eto kako relativno male greške mogu kumulativno da dovedu do većih grešaka.

Današnji vizuelci mogu da, pomoću malo većih apertura (recimo 400-500mm) i na uvećanjima od 200-300x, razdvoje ovo neugledno jato na nekoliko zvezdica, uključujući i najsjajniju na rubu jezgra južno (ovde na slici to je na 8h) koja je magnitude 14. Detalji u jezgru su nevidljivi a pojedine trake zvezda u spoljnom sloju se naziru, mada su ispod jasne mogućnosti detekcije. Imajte u vidu da su današnji dobsoni daleko iznad bakarnih ogledala teleskopa XVIII veka.

Ovo jato (dakle NGC4147, ne 4153) ima i neke pomalo neuobičajene osobine. U prvom redu u jatu postoje neke zvezde koje su plave a znamo da su zbijena jata sastavljena iz starih crvenih zvezda, nikako plavih. Animacija zelenog i plavog kanala (uz sumanuto uvećanje, možda jedno četiri puta iznad originalne rezolucije koju daje sklop kamere i teleskopa) nam pomaže da vidimo koje su to zvezde vuku malo na plavo - prosto se vidi koje su sjajnije u B kanalu:


Razlike su suptilne i za slučaj da vam nisu očigledne, obeležio sam nekoliko plavih zvezda, a u jatu ih zvanično ima 23:


O njima je pisano ovde, ove zvezde su označene kao "blue stragglers" odnosno kao plave lutalice. Još uvek nije jasno da li su one dolutale u jato ili su tu nastale usled spajanja npr u tesnom binarnom sistemu. Pošto se većina njih nalazi u jezgru izgleda da ipak teorija o stapanju možda ima prednost. Svakako da je to jedna od većih misterija današnje astronomije a NGC4147 je karakteristično i po niskoj metaličnosti odnosno zastupljenosti elemenata težih od vodonika i helijuma. Naravno, ovde odmah pada u oči da astronomi metalima ovde naprosto označavaju sve živo, ali prava istina je da je termin "metal" možda malo nesrećno izabran. Suština je da je originalni, stari univerzum bio sastavljen samo iz dva elementa - vodonika i helijuma, a sve ostalo je nastalo kasnijom sintezom u nuklearnim procesima koji su se odvijali unutar zvezda. Termin "metal" dakle označava sve ono što je evoluiralo i najprostije posmatrano globularna jata kao metuzalemi bi trebala da imaju nultu metaličnost. A ipak sadrže metale i - plave skitnice... Eto to je razlika između teorije i prakse.

Unutar ovog jata se nalazi i dvadesetak kandidatkinja za promenljive tipa RR Lyrae. Ova kategorija zvezda je naprosto idealna za izučavanje budući da se smatraju "standradnim svećama" odnosno bukvalno mernim jedinicama za određivanje udaljenosti. Radi se o promenljivim zvezdama koje su najčešće u globularnim jatima od svih promenljivih, praktično više od 80% promenljivih u jatima čine RR Lyrae. Pošto one pulsiraju, izmereno je da odnos između perioda pulsacije i apsolutne magnitude praktično konstantan, pa se danas udaljenost do globularnih jata skoro isključivo meri na ovaj način. Druge promenljive, kao recimo cefeide, ne nalaze se u globularnim jatima već uglavnom unutar galaktičke ravni pa su generalno nepodesne za merenje udaljenosti zbijenih jata. Takođe RR Lyrae imaju masu od oko jedne polovine Sunčeve mase, pa su neprikladne za posmatranje u drugim galaksijama - ovde su recimo cefeide neprikosnovene budući da u Andromedinoj galaksiji mogu da se "napipaju" već na oko 20-22mag, što je sitnica za današnje opservatorijske instrumente.

Interesantan je i mehanizam pulsiranja. Unutar HR dijagrama se nalazi jedna zona u obliku pravougaonika, nazvana traka nestabilnosti, unutar koje se nalazi velika većina tipova pulsirajućih promenljivih (između ostalih W Virginis, klasične cefeide i RR Lyrae). Za sve njih je karakteristično postojanje helijuma u zvezdanoj fotosferi (vidljivoj površini) koji je u neutralnom stanju. Međutim, dublje unutar zvezde temperatura i pritisak skaču: na 25 - 30 000 K helijum se jonizuje u He II (prva jonizacija) a još dublje (35-40 000K) nastupa He III (druga jonizacija). Zvezda koja ima sva ova tri sloja prilikom svoje kontrakcije kontrahuje i srednji sloj (He II). Tom prilikom skače temperatura i helijum iz drugog sloja prelazi u drugu jonizaciju (He III) čime se menja propusnost tog helijumskog sloja za fotone iz unutrašnjosti. Tačnije He III efektivnije blokira fotone odnosno neprovidan je za njih, za razliku od mnogo propusnijeg He II iz prethodne faze. Ovo je slično pravljenju brane na reci - voda se nagomilava a slično se dešava i sa zvezdom: onda raste u prečniku a i temperatura raste. Međutim, prilikom širenja i posledičnog pada pritiska dešava se obrnuti proces: He III se rekombinuje u He II što dovodi do veće propusnosti za fotone i temperatura spoljnih slojeva pada što dovodi do njihove kontrakcije. Postupak kreće iz početka.

Na kraju, globularno jato NGC4147 se nalazi na takvom položaju da je idealan kandidat za pripadnost Strelčevom potoku, lancu zvezda koje je iz Strelčeve sferoidne patuljaste galaksije istrgla gravitacija naše Galaksije. U tom slučaju bi ovo jato, nekada član patuljaste galaksije, danas bilo negde blizu svog apogalaktikona (najudaljenija tačka orbite) jer je u perigalaktikonu istrgnuto i deformisano. Konturne mape jata pokazuju "repove" u obliku slova S na severnoj i južnoj strani jata gledano u odnosu na pravac rotacije naše Galaksije.

U neposrednom okruženju ovog jata se nalazi još jedan interesantan objekt.


Poprečna spiralna galaksija na ovom snimku ima magnitudu 15 i prečnik 3.25x0.28 arcmin što je rekordno "tanka" galaksija koju sam dosad snimio. Problem uopšte nije atmosfera niti kamera već pre svega slab sjaj ovih galaksija - naprosto postoji granica ispod koje ovako tanke galaksije nije moguće detektovati mojim instrumentom. Ovo je verovatno jako blizu te granice.
Dakle, galaksija se zove UGC7170 i ima distorziju na krajevima. Ovaj snimak je otprilike ono što bi se moglo videti vizuelno na dobsonima od pola metra - primetno je da nikakvih jasnih detalja nema. Oštrija obrada pokazuje da i dalje nema jasno izdvojenog jezgra:


Na 0.7 ugaonih minuta od jezgra (ovde je to na 10h) se vidi zvezda 15.4mag čiji je sjaj uporediv sa sjajem čitave galaksije. Nije ni čudo što je ova galaksija izmakla Herschell-ovom oku, osim niske ukupne magnitude ovde nije moguće imati ni stelarno jezgro koje bi se uočilo u nekom manjem teleskopu.

Za novu 2014. godinu, dakle prvog januara, se desilo nešto spektakularno - vatromet u dotičnoj galaksiji. Supernova je u momentu otkrića razvila magnitudu 17.0, na radost tima Catalina Transient Survey.

Takođe u okolini ima još nečega.


Velika eliptična galaksija u gornjem delu kadra po pravilu znači veliku crnu rupu u njenom jezgru. Naprosto, eliptična galaksija ima dosta veću zapreminu (a sam tim i masu) u odnosu na spiralnu ili nepravilnu galaksiju istog prečnika, tako da je sasvim normalno da u njenom centru bude veća crna rupa. A u ovom slučaju (NGC4155) se radi o galaksiji magnitude 14.5 koja se klasifikuje kao radio-galaksija. Ovoj kategoriji inače pripadaju aktivne galaksije čija jezgra imaju jaku emisiju u radio opsegu (frekvencije iznad infracrvenog opsega, dakle sve ono što postoji ali se ne može detektovati kao vidljivi spektar). Ova radio emisija se odvija u sklopu sinhrotronskog procesa a najdalje strukture koje formira džet izbačene materije, tzv režnjevi (lobusi) se mogu prostirati više megaparseka od jezgra (od nas do M31 ima možda pola megaparseka).

Sledeća galaksija nije tako upadljiva bez obzira što ima veoma sličnu magnitudu - 15.072.


U pitanju je dobar dokaz da određeni sjaj kad se razvuče na veliku površinu i taj isti sjaj na maloj površini - nije isto. Prethodna galaksija je imala 14.5mag (praktično isto) ali manju površinu, tako da je ovu galaksiju (UGC07133) Herschell takođe preskočio. Radi se o spiralnoj galaksiji, što je prilično teško zaključiti iz snimka, a posledica je činjenice da je galaksija postavljena licem prema nama.

I na kraju evo celokunog društva na okupu. Pošto su sve ovo bili B/W isečci originalni snimak je u boji, parametri su 33x30sec i ISO1600.


25.09.2017.

NOĆNI PEJZAŽI SA LEFKADE (I)

Jedno od retkih grčkih ostrva do kojih možete dođi iz Srbije autom, a da to ne uključuje trajekt, je Lefkada. Do nje se zapravo stiže tunelom i pokretnim mostom - jako bitno za prosečnog Srbina koji Grčku obilazi sopstvenim autom (i verovatno ne želi da potroši dane i stotine evra na trajekt).
Ovo malo jonsko ostrvo je kroz istoriju uvek bilo naseljeno Grcima, mada je menjalo vlast i vlasnike. U najstarija vremena se pretpostavljalo da je ovo čak možda Homerova (i Odisejeva) Itaka, premda je Itaka danas jedno ostrvo južno od Lefkade. Koren ove nedokazane i smele pretpostavke je činjenica da je Homer na jednom mestu naveo da se do Itake stiže pešice, što bi moglo biti slučaj sa plitkim zalivom koji danas deli Lefkadu od kopna (svuda oko Itake je more više nego duboko). Nakon toga, tvrđava u lefkadskom zalivu Santa Maura se nakratko izvukla da ne bude okupirana od strane Stefana Dušana, obzirom da su Albanija, Epir i Tesalija u potpunosti potpali pod vlast jednog od nekolicine srpskih careva. Potom je došla turska vlast, a zatim je Lefkada naizmenično bila turska i venecijanska. Interesantno je da je nakon sloma Napoleonove avanture početkom XIX veka od ostataka francuskih ostrvskih protektorata osnovan rusko-turski protektorat nazvan Septinsularna republika ("Republika Sedam Ostrva") u čiji sastav ulazi i Lefkada - to je prvi put da Grci dobijaju neku formu organizovanja sopstvene vlasti nakon sloma Vizantije. Neposredno nakon toga je Lefkada bila deo Sjedinjenih Jonskih Država pod britanskom vlašću (a moglo bi se komotno reći i pod okupacijom).

Ono što je karakteristično za Lefkadu, a bitno je za prosečnog turistu, je činjenica da se radi o relativno brdovitom ostrvu, prepunom lepota koje su u suštini najčešće teško dostupne. To znači da je ovo ostrvo raj za avanturiste, osim ukoliko niste ljubitelj desetodnevnog boravka u jednom mestu i desetodnevnog izležavanja isključivo na jednoj jedinoj plaži.
A ja sigurno ne spadam u ovu poslednju grupu.

Na ostrvu se nalazi 15-20 plaža koje su vredne obilaska; jedna od interesantnijih je Porto Katsiki. Pošto se u moru lagano rastvara krečnjak, more oko ove plaže dobija onu čuvenu jonsko plavu boju upravo zbog rasejanja svetlosti. Dakle proces koji je odgovoran za plavu boju neba odgovoran je i za boju mora u neposrednoj blizini ove plaže. Doduše ovo se malo teže zapaža noću.


Ovo je u suštini bila lepa prilika da isprobam objektiv EFS 24 STM poznatiji kao palačinku. Objektiv je pravljen isključivo za krop senzor, optički uopšte nije loš kao što umeju da budu zumovi i jedini realan razlog za žalbu bi mogla da bude činjenica da solidno vinjetira. Ovde se na punom otvoru (f2.8) vidi sasvim dobro koliko je to, obzirom da nisam skidao vinjetu. Takođe je za fokus potrebno navikavanje, budući da se odvija elektronski (okrećete prsten a motor pokreće fokus mehanizam). Ovo znači manju preciznost nego mehanički fokus, a ujedno znači i da manuelnog fokusa nema dok je aparat isključen.

Ove litice koje su oblikovali nebrojeni zemljotresi (poslednji 2015. godine) su pomalo jezive kad se usred noći nađete ispod njih. Činjenica je da je boravak neposredno ispod litica zabranjen zbog konstantnog odronjavanja sitnijeg kamenja. Ali to je i idealna prilika da se fotografiše Labud u zenitu:


Pošto je Lira dole (vidi se Vega) a Labud u zenitu tj u centru, logično je da gore vidimo otvorena jata prema Cefeju (M39 i NGC7802). Da sam imao dvogled pogled bi bio spektakularan. Ovde je dole zapad i evidentno je da se još nije dovoljno smračilo. Parametri: f2.8, 30sec, ISO800.

Sledeći snimak je pogled prema severoistoku sa istim parametrima (osim ISO1000). Primećuje se da su litice osvetljene nečim - Mesec je u prvoj četvrti (44%):


Ovde sam naglasio ono što se od Kasiopeje vidi. Pogled prema severu ka malom zalivu:


Ono što se može videti je vrlo živ saobraćaj u Jonskom moru. To nije toliko razlog za razočarenje koliko performanse EOS-a 40D na ISO1600 - more pokazuje veoma mnogo šuma i bendinga (defekt senzora u smislu horizontalnih linija). Ovaj aparat mi dosad nije pravio probleme u tolikoj meri ali treba uzeti u obzir uslove u kojima je snimano: usijani krečnjak je na plaži temperaturu dizao do verovatno 30 stepeni i usred noći. Nijedan DSLR ne bi zablistao na toj temperaturi, a meni ostaje samo da se nerviram što nisam snimio više ekspozicija istog kadra pa da kasnije stacking-om smanjim šum i bending. Da, još jedan frapantan zaključak: svi ovi snimci su sa uključenom redukcijom šuma, tačnije aparat automatski oduzme dark-frejm i to pogoršava bending. Inače je 40D jedan od retkih aparata gde se ovo dešava (prastari 20D npr pokazuje veliki boljitak kad se ova opcija uključi, nikakvih tragova bendinga nema) a ja pretpostavljam da je u pitanju neka interna brljotina vezana za bias. Interferencija otpada pošto palačinka nema stabilizaciju.

Još jedan Labud u zenitu pokazuje koliko je vinjetiranje prisutno kod EFS 24 STM:


Južni deo ostrva je rt Cape Lefkatas (italijanski: Cape Ducato) sa koga se, prema legendi, zbog neuzvraćene ljubavi bacila legendarna starogrčka pesnikinja Sappho:


Ovo je pogled sa samog Rta prema severu, tj ostatku Lefkade. Na rtu se inače već sto godina nalazi svetionik:


U skladu sa mojom reputacijom eksperta opšte prakse iskopao sam podatak da se priča da je ovaj svetionik napravljen od ostataka Apolonovog hrama koji se nalazio upravo na tom mestu. Do skora put nije bio asfaltiran ali danas nema opravdanja za izbegavanje ovog zanimljivog mesta.

Inače svetionici su u najstarija vremena operisali tako što su na njihovim vrhovima cele noći gorele najobičnije drvene ili ugljene lomače - vidljivost takvog svetla je bila ograničena na možda desetak nautičkih milja najviše. Međutim, u XVIII veku se došlo do otkrića Argandove lampe (lampa u kojoj je gorelo kitovo ili maslinovo ulje) i koja je davala sjajnije i stabilnije svetlo nego bilo koja sveća; u skladu s tim lampe su vrlo brzo ušle u upotrebu u svetionicima. Ali, pojavio se novi problem: iako vetar nije smetao ovoj lampi kao dotadašnjim naširoko korišćenim svećama, ipak je sjaj jedne Argandove lampe iznosio 6-10 kandela odnosno tačno toliko sveća (kandela kao merna jedinica u prevodu i znači sveća) što znači da ovo svetlo, koliko god stavili lampi, nije dovoljno za svetionike. Morao je neko da napravi kvantni skok.
Taj neko je bio William Hutchinson, moreplovac koji je oplovio pola tadašnjeg sveta i čak doživeo brodolom 1750. godine kao kapetan broda. Posada sa njim na čelu se spasila i neko vreme su plutali u čamcu, a onda su izvlačili slamku - jedan je morao da bude pripremljen kao ručak. I kapetan je izvukao najkraću slamku... Međutim, veoma brzo su svi spašeni a izbezumljeni kapetan je prestao da u očima gladne posade figurira kao obrok.
Hutchinson to nije zaboravio, čak bi se moglo reći da je prilično uticalo na njega. Uskoro se penzionisao i posvetio sprečavanju onoga što je moglo da mu se desi: da bi smanjio šanse za brodolome i da bi pojačao svetlost iskoristio je princip newtonian teleskopa koji je bio poznat već sto godina -  parabolično ogledalo iza lampe je fokusiralo svetlost i tako je rođen prvi praktičan reflektor. Otprilike 20% ukupne svetlosti se fokusiralo pomoću optike i slalo u pravcu horizonta, što je bilo veliki napredak u odnosu na činjenicu da je do tada možda ispod jednog procenta nefokusirane svetlosti lampe svetionika dospevalo u ravan posmatrača na horizontu. Svetionici su opet dobacivali desetak milja.


Takav optički sistem se danas naziva katoptrički sistem. Međutim, ubrzo je francuski fizičar Fresnel napravio nešto bolje: fresnel-sočiva su u stanju da fokusiraju u jednu tačku 80-90% ukupne svetlosti koju lampa emituje. Ovo je u upotrebi i danas, obzirom da se svetlost jedne obične lampe noću vidi na distanci od 20 milja (32km).
Takođe je osmišljen sistem rotacije  optike oko lampe tako da uzak svetlosni snop putuje horizontom u jednakim vemenskim intervalima (najčešće 6-8 sekundi, ali to zavisi od konkretnog svetionika). Ovo sve je pokretao mehanizam sličan satnom, tako da je svetioničar morao konstantno da navija mehanizam - nekad i na svaka dva sata. A u jednom momentu se radi manje frikcije prilikom rotacije ceo sklop potapao u živu, pa se tako obezbeđivala veća autonomija.
I lampe su napredovale. Od maslinovog i kitovog ulja, preko kerozina polovinom XIX veka, do acetilena početkom XX veka, lampe su na kraju postale električne - ugljenične elektrode su naprosto održavale električni luk u vazduhu između sebe i to je ceo princip. Doduše ovaj lefkađanski svetionik je radio na maslinovo ulje sve do polovine osamdesetih godina prošlog veka, a nakon zemljotresa i njegovog rušenja napravljen je iznova, uz dizel-generatore i električno osvetljenje.

Pogled prema severozapadnoj pučini otkriva Velikog Medveda:


U desnom delu kadra na horizontu vidi se mala svetla tačkica... Svetionik sa Paxosa, udaljen 70km. Eto koliko smo zapravo napredovali u odnosu na prošla vremena.


17.09.2017.

SUSRET KOD VLAŠIĆA

Jedno od najlepših i najupečatljivijih otvorenih jata na nebu su Vlašići (M45). Poznati su odvajkada i duboko ukorenjeni u svesti ljudske civilizacije. Smatra se da su stari oko sto miliona godina: onima koji sebi ne mogu da predstave koliko je to, recimo da je separacija nas od šimpanzi bila pre 6 miliona godina a od gorila pre 9 miliona godina.

Za astronomiju Plejade su vrlo korisna laboratorija - blizu su, praktično ništa ne koštaju i ima u njima štošta da se proučava. Između ostalog, četvrtinu od hiljadu poznatih zvezda-članica ovog skupa čine braon patuljci. Zahvaljujući njihovoj maloj masi oni učestvuju sa svega 2% u masi celog jata, a neki autori ih nazivaju neuspelim zvezdama. Da li su baš neuspeli - veliko je pitanje, pošto svi braon patuljci u svom jezgru razvijaju fuziju deuterijuma u litijum. Jeste da se radi o "najjeftinijoj" vrsti fuzije, budući da je potrebna najmanja masa, ali fuzija je fuzija.
Predstavnici drugog mišljenja tvrde da braon patuljci ne mogu da ostvare "pravu" fuziju koja karakteriše zvezde, a to je fuzija vodonika u helijum, samim tim je status zvezde osporen. Bilo kako bilo, ako prihvatimo da su zvezde onda ove zvezde imaju skoro sve 10-15% veći prečnik od Jupitera. Masa im je dosta puta veća od Jupiterove, ali svakako da ne postoje neke striktne granice. Tako je masa manja od 10 Jupiterovih rezervisana za planete, masa 60-90 Jupiterovih za bele patuljke (koji su već "prave" zvezde) a sve između predstavljaju zonu braon patuljaka.
Verovatno ste pogodili da prisustvo litijuma u spektru dokazuje da se radi o braon patuljku. Beli patuljci jednostavno sagore svoj litijum i njega uglavnom nema; planete ne mogu ni da sintetišu litijum. I najbolje mesto za proučavanje braon patuljaka u univerzumu trenutno su Plejade, u svim ostalim jatima patuljci se znatno teže zapažaju. A i moje šanse da snimim braon patuljka su recimo nikakve - te zvezde su u optičkom opsegu najčešće skoro nevidljive, vide se uglavnom u infracrvenom opsegu.

Snimak je sklopljen iz 33 light-a po pola minuta, ISO1600, f2.8 i 50mm.


Verovatno sledi pitanje zašto su Plejade ovako nimalo estetski pomerene iz centra kadra. Zato što još nečeg u kadru ima.


Ekipa okupljena oko projekta ASASSN iz nekoliko zemalja (USA, Kina, Danska, Nemačka i Čile) je odlučila da za sva vremena stane na kraj amaterskim otkrićima supernovih (akronim slučajno podseća na "assassin"). I na dobrom je putu da u tome uspe: trenutno je operativno po četiri teleskopa u Čileu i na Havajima. I još 12 će biti instalirano do kraja godine. A teleskopi su zapravo Nikon teleobjektivi (400 f2.8) upareni sa CCD kamerama dijagonale 43mm što daje dijagonalu na nebu od preko šest stepeni vidnog polja. Po četiri telobjektiva aperture 14cm mogu da pretražuju određeni region četiri puta brže nego jedan takav teleobjektiv i to je osnovni princip. Impresivno, imajući u vidu da je za veoma kratko vreme moguće pokriti bukvalno celo nebo. Tačnije, trenutno se celo nebo snima iznova svaka dva dana.
Ovaj sistem doduše nije bez mana: granična magnituda je 17 što je možda pomalo malo, a rezolucija jednog piksela kamere na nebu je gigantskih 8 ugaonih sekundi - ali što se njih tiče, to je nebitno, bitno je da se postigne primarni cilj (ono u vezi supernovih...).

I u zadnjih 4 godine su otkrili (zasad) 500 supernovih, kao i gomilu drugih pojava kao što su kataklizmičke varijable - ali pre nepuna dva meseca su otkrili svoju prvu kometu. Tačnije 19. jula je snimljen zvezdoliki objekt magnitude 15.3 ali bez bilo kakvih vidljivih detalja; vlasnici Canona će reći da je to zato što je u pitanju Nikon telobjektiv. Deset sati nakon toga je iz Australije stigao snimak sa teleskopa (ne sa teleobjektiva) koji je pokazao 25 ugaonih sekundi kome oko novonastale zvezde, kao i to da se zvezda pomerila za jednu petinu stepena. Jedino je falio rep, ali je istog momenta bilo jasno da se radi o kometi. Nakon tri dana kometa je proključala i skočila na 12mag, a onda i dobila zvanično ime: C/2017 O1 (ASASSN).

Prvog septembra je prijavljeno da kometa ima sjaj od 8.6mag i komu od 10 minuta. Očekuje se da u narednom mesecu sjaj skoči na oko 7.5mag, mada su sve te prognoze u jednoj meri nepouzdane.

Međutim, u okolini Vlašića se ovih dana muva još jedna kometa: u pitanju je C/2015 ER61 (PANSTARRS). Nakon aprilskog prolaska ova kometa je dosta izgubila na sjaju - sa 6.5mag je pala na 10.8mag odnosno 13.1mag prvog septembra. Normalno je da 15. septembra bude još tamnija - i eto razloga da se ja kao vlasnik Canona zabrinem. Tačnije sve ove vrednosti su prilično klizav teren za plastik-fantastik koji na f2.8 ima aperturu od 18mm; to je veoma daleko od gorepomenutih Nikonjskih 140mm.


Snimak je prebačen u monohromatski mod i ponovo obrađen, odnosno maksimalno rastegnut. Sudeći po okolnim zvezdicama, granična magnituda je negde oko 14-14.5mag, a reklo bi se da toliko i ima svetla mrljica koja označava mesto na kom se nalazi kometa. Najsjajnija zvezda u kadru je desno, to je 33Tauri (magnitude 6.00). Očigledno je da kometa još uvek prolazi kroz stadijum manje fragmentacije na površini koja podiže sjaj - u pitanju su prave eksplozije gasnih džepova koji su proključali ispod površine. Te erupcije su bile razlog zašto je kometa pre dve nedelje imala magnitudu 10.8 a sad kad su erupcije prošle i sjaj je 4-5 puta manji. Smem da se kladim da će kometa već za neki dan ponovo da skoči na, recimo, 13mag.

14.09.2017.

PREGLED LETNJEG SAZVEŽĐA - STRELAC

Sve je počelo od starih Vavilonaca: oni su na nebu videli sazvežđe koje podseća malo na konja a malo na čoveka. Na stranu činjenica da te arhetipske osobine i danas možemo pripisati mnogim ljudima; to sazvežđe se iz današnjeg Bagdada pruža na idealnih tridesetak stepeni visine nad južnim horizontom što je tačno deset stepeni iznad pozicije koju sazvežđe ima gledano iz Jagodine.
Konju su dali ime Nergal, što je bilo ime jednog od tada veoma poštovanih vavilonskih bogova.

Neki milenijum kasnije su stari Grci to sazvežđe takođe sebi predstavljali kao kentaura, mitsko biće sastavljeno iz čoveka i konja. Vremenom su taj opis prihvatili Rimljani a kasnije i hrišćanska Evropa; razlika u odnosu na južno sazvežđe Centaurus je u tome što je ovaj, malo severniji kentaur imao u ruci razapet luk i odatle potiče naziv sazvežđa: Sagittarius (Strelac), dok su kopita i ostale paganske osobine vremenom mudro prećutkivane. Postoje, doduše, i mišljenja da je Strelac zapravo satir, ali je sve to u suštini nebitno - bitno je da je strela usmerena ka srcu Škorpije (Antaresu), spremna da poleti ako Škorpija samo popreko pogleda Herkulesa.

A neki ljudi misle da je mitologija dosadna.


Tehnički gledano, ovaj snimak prestavlja samo jedan deo sazvežđa Strelac, čak se i ne vidi najupečatljiviji asterizam (čuveni čajnik) ali to je iz dva razloga: prvi je da je snimljeno objektivom od 50mm na kropu, što znači da je vidni ugao 25x17 stepeni; i drugi razlog je činjenica da je na ovom snimku skoncentrisana ubedljivo najveća masa interesantnih nebeskih pojava.


Dvogledom ili malim teleskopom u ovom regionu možete da provedete celu noć. Od najsjajnijih zvezda tu su:


1) Phi Sgr - jedna od retkih plavih zvezda u ovom sazvežđu gde ionako sve zvezde trpe efekte ekstinkcije pa postaju prividno crvenije nego što realno jesu. Razlog za njenu plavu boju je površinska temperatura od 15 hiljada Kelvina. Spektroskopski i putem lunarne okultacije je detektovan dvojnik ali je skoro sasvim sigurno da ova zvezda nije fizički dvojna već da se radi samo o slučajnoj superpoziciji.

2) Lambda Sgr, Kaus Borealis - narandžasti podgigant prečnika 11 puta većeg od Sunca. Budući da se nalazi praktično samo dva stepena ispod ekliptike ova zvezda relativno često biva zaklonjena Mesecem i, mnogo ređe, planetama. Poslednji put se to desilo 1984 godine kad je Venera imala tu čast da pređe ispred malog zvezdanog diska. Ako se neko pita kako je to izgledalo u teleskopu na velikom uvećanju, verovatno je bilo razočaravajuće: Venera je imala prečnik od petnaestak ugaonih sekundi i videla se kao mala nabubrela poluloptica, dok je prečnik zvezde bio 3500 puta manji - to već nijedan teleskop neće moći da prikaže. Barem ne bez interferometra.

3) Delta Sgr, Kaus Media - dvojna zvezda; narandžasti gigant i beli patuljak. Gigant je danas barijumska zvezda ali nekad je bilo obrnuto: on je bio zvezda na glavnom nizu koja je "krala" materiju sa spoljnih slojeva velike karbonske zvezde. U međuvremenu je karbonska zvezda isparila do stadijuma belog patuljka kako je vidimo i danas, a materija je lagano prelazila na današnju narandžastu gigantsku zvezdu uglavnom putem procesa poznatog kao s-proces. To je vrsta sporog preuzimanja neutrona sa druge zvezde i posledična proizvodnja težih elemenata, a budući da se ovim putem nagomilava jonizovani barijum - cela klasa ovih dvojnih zvezda se nazivaju barijumske zvezde. Inače na nekom malo većem uvećanju u teleskopu svako može da pokuša da pronađe tri optički dvojne zvezde magnitude 12, 13 i 14 koje se nalaze uprečniku od jednog minuta oko glavne zvezde. Obzirom na veliku razliku u sjaju ovo može biti izazov, naročito u manjim teleskopima.

4) Gamma 2 Sgr - žutonarandžasti gigant treće magnitude, temperature nešto niže od Sunca ali zato 12 puta većeg prečnika. Pošto se nalazi relativno blizu (stotinak svetlosnih godina) moguće je meriti godišnju paralaksu i izračunati udaljenost. Međutim, paralaksa je 33 hiljadita dela ugaone sekunde, što je 25 puta manje od prečnika Titana - poređenja radi da biste videli Titan kao lopticu umesto tačkice potreban vam je veoma dobar planetarni teleskop i veoma dobra atmosfera. Činjenica je da je 0.84 sekundi Titana ispod rezolucije atmosfere u najvećem broju slučajeva, budući da se sve ispod dve sekunde u amaterskoj astronomiji smatra dobrim rezultatom.

5) Gamma 1 Sgr - nalazi se jedan stepen iznad prethodne zvezde. U pitanju je nadgigant koji je klasična Cefeida. Ovo znači da njen sjaj varira u ritmu pulsiranja i te razlike iznose od 4.29 do 5.14mag. Ako izuzmemo činjenicu da se u krugu jednog Jupiterovog prividnog prečnika od ove zvezde nalaze još dve manje zvezde magnitude 12, što sve predstavlja optičku perspektivu odnosno slučajnost; Gamma 1 je trostruki zvezdani sistem što je moguće potvrditi jedino spektroskopski.

6) Epsilon Sgr - najsjajnija zvezda u sazvežđu. Nije jasno zašto je Bayer dodelio ove oznake zvezdama Alpha i Epsilon budući da je razlika u sjaju velika - preko dve magnitude. Možda je Epsilon nekad bila manjeg sjaja nego danas, nešto tako ne bi bilo nemoguće budući da je ovaj bledoplavi džin opkoljen cirkumstelarnim diskom prašine. Takođe postoji i mali pratioc koji je smešten na 2.4 ugaone sekunde od glavne zvezde, odnosno na 17h ako vam je sever gore. Iako ta distanca ne deluje nedostižno šanse su praktično nikakve da ćete videti pratioca jer je smešten unutar cirkumstelarnog diska i većim delom zrači u infracrvenom opsegu.

7) Mi Sgr - ovaj višestruki sistem sadrži pet zvezda obeleženih od A do E, s tim da je C optički dvojna i ne pripada fizički ovom sistemu; ali zato komponenta A, plavi džin, je sama po sebi (spektroskopski) dvojna. To znači da nije moguće nijednim zemaljskim teleskopom razdvojiti te dve zvezde - jedna drugu zaklanjaju na svakih 6 meseci i tad ukupni sjaj padne za 0.08mag. Osim šestomesečin oscilacija u sjaju, tu su još i iregularne oscilacije tipa Alpha Cygni (oscilacije bez promene prečnika, danas se smatra da je reč o deformaciji dela površine zvezde). Sav ovaj petostruki zvezdani vašar se nalazi u poluprečniku od 50 ugaonih sekundi, što je malo više od najvećeg Jupiterovog prečnika.

8) Gamma Sct - bledoplava zvezda trenutno udaljena 320 svetlosnih godina od nas. Kad jednog dana (za dva miliona godina) bude prošla 14 svetlosnih godina pored nas, biće to za izvesno vreme ubedljivo najsjajnija zvezda na nebu.

Ovaj sektor neba je među najbogatijim kad su u pitanju magline; najveći deo nabrojanih se mogu uočiti i u dvogledu a pravi sjaj pokazuju u astrofotografiji. Ovo je prikaz u plavom kanalu:


1) M8 - nekoliko ljudi je tvrdilo za sebe da su otkrili ovaj objekat: konkretno Hodierna, Flamsteed, Le Gentil i Messier. Bilo kako bilo, ova sivkasta maglina u dvogledu, odnosno ružičasto-siva struktura u DSLR-u je najveća i najsjajnija emisiona struktura na južnom nebu. Prostire se 1.5 stepen u prečniku, a budući da je udaljena 5 hiljada svetlosnih godina to se može prevesti u 110x50 svetlosnih godina realnog prečnika. Ova maglina u sebi sadrži Bokove globule, male tamne oblake protostelarne prašine iz kojih se rađaju zvezde. Svakako M8 je fascinantan objekat čak i u dvogledu.

2) M20 - Trifid nebula, poznata i kao detelina sa tri lista. Emisiono-refleksiona maglina sa oblastima tamne prašine, takođe je poznata kao oblast u kojoj trenutno nastaju zvezde i trenutno znamo za oko 150 njih. Na fotografijama maglina ima plavu i crvenu boju.

3) M17 - Omega nebula, naziv je dobila pre svega zbog oblika potkovice na crtežima iz XIX veka. Na fotografijama se takav oblik malo teže zapaža a ima i malo psihologije: prvi je oblik omege opisao baron John Herschell, sin čuvenog astronoma William-a. U njihov opis nije bilo potrebe sumnjati - familiji Herschell se verovalo na reč. Srce magline je otvoreno jato NGC6618 koje izaziva jonizaciju okolnog gasa, a maglina Omega je vidljivi deo većeg molekularnog oblaka koji je jedna od najvećih takvih struktura u našoj galaksiji.

4) M16 - maglina Orao, u teleskopu vidljiva kao zvezdano jato koje pliva u bledoj izmaglici zvezda slabog sjaja. Nikakvog govora nema o blistavoj strukturi kao na slikama iz NASE, a u realnosti situacija je vrlo slična: jato broji preko 8 hiljada zvezda dok je najsjajnija magnitude 8, odnosno u dometu malo boljeg dvogleda. Izmaglicu čine nerazlučene zvezde dok se emisiona maglina vidi samo na slikama duge ekspozicije.

Otvorena jata su veoma zastupljena u pravcu centra Mlečnog Puta što je i razumljivo, uzevši u obzir gustinu zvezda. Nešto kao činjenica da ima više supermarketa u širem gradskom centru nego na nekoj planini.


Prva dva jata su zapravo u Škorpiji, ali ih svakako treba navesti.

1) M7 - Ptolemejevo jato, u najboljem slučaju iz ovih krajeva se penje do deset stepeni visine na jugu. To je ujedno i najjužniji M objekat, a uzevši u obzir činjenicu da je Pariz 6 stepeni severnije od Jagodine - mislim da se Messier-u treba odati eksplicitno priznanje. Takođe treba biti iskren i priznati da Ptolemej iz Aleksandrije nije imao takvih problema, budući da dok je u Parizu M7 na dva stepena iznad horizonta, u Aleksandriji je na 22 stepena. Doduše tu treba uračunati i neki stepen kojim refrakcija časti Parižane, ali da je M7 lak objekat za nas iz Evrope - svakako da nije. Ukupno 80 zvezda čini jato a najsjajnije su na granici uočavanja golim okom. Zahvaljujući mojoj nadasve iskusnoj proceni, na ovom snimku je šuma veoma brzo zaklonila deo neba u kome je M7.

2) M6 - sličnih dimenzija kao prethodno jato, ali sasvim drugačije po strukturi. Ovde se radi o jatu sastavljenom iz mladih plavih zvezda dok je najsjajnija članica jata narandžasti džin K spektralne klase. Ovaj kontrast može biti interesantan u teleskopu. Da, narandžasta zvezda je promenljiva pa i to može biti od značaja za posmatranje; sjaj šeta od 5.5 do 7mag.

3) M21 - otvoreno jato neposredno pored čuvenih maglina M8 i M20, ali upečatljivije u teleskopu na malom uvećanju. Lakše je uočljivo u dvogledu od navedenih objekata pre svega zato što je zbijeno a sačinjeno iz relativno sjajnih zvezda (magnituda 9-12) koje se doduše ne razdvajaju lako u dvogledu ali svakako doprinose vizuelnom utisku mutne mrljice.

4) M23 - manje spektakularan objekat od prethodno navedenih jata, ali itekako uočljiv u dvogledu. Upečatljivost pojačava činjenica da u vidokrugu nema drugih sjajnih objekata, kao što je to slučaj sa M21. Najsjajnija od 150 članica je magnitude 9.2, što implicira upotrebu teleskopa.

5) M24 - jato poznato i kao Mali oblak u Strelcu. U pitanju nije otvoreno jato već deo rukavca Mlečnog Puta poznatog kao Sagittarius-Carina krak. Postoje neki navodi da se u krugu prečnika 1.5 stepena može izbrojati oko hiljadu zvezda u dvogledu, ali meni to ipak deluje malo preterano. Za teleskop sa montažom koja za razliku od dvogleda ne vibrira i ne zamara ruku, međutim, ovako nešto sasvim sigurno postaje moguće; mada lično ne znam nikoga ko bi žrtvovao pola noći da lično proveri tu tvrdnju.

6) M25 - otvoreno jato prečnika pola minuta i pravih dimenzija 20 svetlosnih godina. A ako nekog zanima ne mora da računa: te cifre znače da je udaljenost do jata dve hiljade svetlosnih godina. Unutar jata se nalazi i jedna registrovana cefeida.

7) NGC6647 - po Herschell-u koji je ovo jato otkrio ovde se radi o "prelepom jatu zbijenih zvezda različitih veličina, prečnika 15 minuta, veoma bogatom." U dvogledu neugledna mrljica, u teleskopu ovo jato već liči na jato a najinteresantnije je što se u neposrednoj okolini nalazi opisan položaj fantomskog jata NGC6645 koje niko danas ne može da nađe. Jato su opisali otac i sin Herschell, ali je sasvim sigurno da su to ili pomešali sa NGC6647 ili su položaj nekog drugog jata pogrešno opisali kao NGC6645.

8) M18 - tačno na pola puta između Omega nebule i Strelčevog Oblaka (M24) nalazi se ovo jato. Messier, koji je otkrio ovaj objekat, kaže da se ovde vidi malo zvezdano jato koje pliva u maglini. Dalje kaže da se sa "običnim teleskopom od 3.5 stope" vidi maglina, ali zato "dobrim teleskopom" se ne vidi ništa sem zvezda. Pritom taj teleskop od 3.5 stope podrazumeva žižnu daljinu, nikako aperturu - verovatno je u pitanju mali refraktor od 40-50mm. A taj "dobar" teleskop po Messier-u bi svakako bio danas svrstan u kategoriju dečijih igračaka, i lepo ilustruje značaj činjenice da nekad uopšte nije postojalo svetlosno zagađenje: Messier je, naime, praktično sva svoja posmatranja obavljao sa pariskih krovova. Danas svako sa teleskopom može videti malo jato sastavljeno od dvadesetak plavih mladih zvezda koje se nalaze na jako malom prostoru. Ovo jato je udaljeno 5 hiljada svetlosnih godina i zapravo je gigantsko, ali je zbog daljine i apsorpcije činjenica da se radi o jednom od najtežih M-objekata za posmatranje.

Kad su u pitanju zbijena jata (kuglasta), situacija je slična - ima ovde i toga. Doduše nema mnogo razloga zašto bi se ta jata nalazila u blizini centra galaksije jer su smeštena u halou, odnosno iznad i ispod ravni galaksije, ali treba voditi računa da svi objekti ovde u vidnom polju nisu nužno smešteni u neposrednoj blizini. Drugim rečima, neko zbijeno jato koje izgleda da je pored centra galaksije, zapravo se nalazi možda sasvim prekoputa u odnosu na centar galaksije, i to je najčešće i slučaj sa zbijenim jatima - ona se zapravo skoro nikad i ne nalaze unutar strukture Mlečnog Puta. Ili ako se nađu onda dobar deo strukture zbijenog jata veoma brzo bude srušen gravitacionim dejstvom centra galaksije.


Dve najsjajnije zvezde na ovom isečku su Epsilon (dole desno) i Delta Sagittarii (gore desno).

1) M69 - upravo kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, smatra se da je ovo jato zajedno sa narednim, smešteno blizu centra Mlečnog Puta. Sudbina jata je nejasna osim činjenice da ako preživi ovaj obilazak, za njim će se vući predivan rep istrgnutih zvezda. Vlasnici dvogleda mogu očekivati mutnu zvezdicu veoma slabog sjaja i to samo pod idealnim okolnostima (tripod, odsustvo mesečine i svetlosnog zagađenja, visoka transparencija). Ovo je ipak objekat za teleskop.

2) M70 - zbijeno jato otkriveno od strane Messier-a istog dana kad i prethodno, slične veličine i sjaja (prečnik 8 minuta i sjaj 9mag). Do danas su u M70 otkrivene i dve promenljive što je relativno malo za jedno zbijeno jato.

3) NGC6652 - duplo manjeg prečnika i sjaja od prethodnih jata, ovo je definitivno meta za veliki teleskop. Za ugledati nekoliko zvezdica oko svetlog jezgra je neophodna apertura od 300mm - ili bilo koji drugi manji teleskop ukoliko se bavite astrofotografijom.

4) NGC6624 - malo veće po površini od prethodnog, ali i dalje relativno nezgodno jato za vizuelno posmatranje teleskopom. Dvogledom 10x50 biće teško uočiti ga jer je oko granične magnitude a i onda bi bilo samo u obliku zvezdice. U manjem teleskopu se ta zvezdica pretvara u mutno klupko, sa prilično gustim i istaknutim jezgrom u odnosu na periferiju.

5) NGC6569 - čestitke ako uspete da razdvojite zvezde ovog jata. Veličine je i ukupnog sjaja kao i par prethodnih jata, ali su ovde članice jata magnitude 15 i tamnije. To bi tražilo iskusnog posmatrača, minimalno 300mm reflektor, i naravno idealne uslove - ili astrofotografiju bilo kojim teleskopom.


Na periferiji magline M8 se vide i dva zbijena jata; ne bi trebalo da bude problem uočiti ih u bilo kom teleskopu.

1) NGC6544 - prečnika oko 8-9 minuta, ovo jato spada u srednju kategoriju po pitanju prečnika. A i sjaja: magnitude se kreće od 7.5 do 8.3, u zavisnosti kome postavite pitanje. Međutim oko drugih osobina svi se slažu: udaljenost je oko 10 hiljada svetlosnih godina i od svih globularnih jata ovo je jato najbliže galaktičkoj ravni - trista svetlosnih godina je u poređenju sa ostalim galaktičkim dimenzijama prava sitnica. Takođe i još jedna osobenost je stelarno jezgro prečnika 4 minuta. Ovo jato je inače dom za nekoliko promenljivih i jedan pulsar.

2) NGC6553 - objekat veoma sličnih dimenzija i sjaja kao i prethodno jato, uz jednu fundamentalnu razliku. Ovo jato praktično i nema izraženo jezgro, za razliku od NGC6544 čije jezgro je jedno od najoštrije izraženih od svih dvesta zbijenih jata naše galaksije. Osim toga, ovo jato je specifično i po nedavno otkrivenoj blago deformisanoj slici crvenog giganta koji se nalazi iza jata. Razlog deformisanja može biti samo jedan: crna rupa koja se nalazi tačno između nas i crvene zvezde (microlensing efekat). Ukoliko je to tačno onda bi to trebalo da bude ujedno i najstarija crna rupa stelarne mase, dakle ne računajući crne rupe u centru galaksija; pošto su sva zbijena jata odreda najstariji objekti u našoj galaksiji.

Deo Mlečnog Puta oko Kaus Borealis takođe ima svoja jata:


1) M22 - ako je većina dosad navedenih jata bila srednja kategorija, ovo jato onda spada u tešku kategoriju. Sa magnitudom 5 i prečnikom od pola stepena (tačnije 24-32 minuta, opet u zavisnosti koga pitate) ovo bi jato moglo da ispuni najveći deo površine koju na nebu zauzima pun Mesec. Udaljeno je od nas oko 10 hiljada svetlosnih godina, dakle isto kao i gorepomenuto NGC6544, ali je od njega za celu kategoriju veće i sjajnije. Zbog svoje veličine ovo jato je teleskopski otkriveno tačno sto godina pre nego što je Messier pisao svoj katalog, a i poslednjih stotinak godina jato zaokuplja pažnju. Od kako je tridesetih godina prošlog veka  izbrojano oko 70 hiljada zvezda, primećeno je da u M22 postoji veliko, takoreći, rasipanje u nijansama RGB sektora u spektrogramu ("Grana Crvenih Giganata"), i to je razlog da se ovo jato i nadalje intenzivno proučava, uz Omegu Centauri koja je drugi takav primer RGB disperzije. Ovim proučavanjem su dosad otkriveni jedna planetarna maglina i dve crne rupe, ali je sasvim sigurno da je broj tih crnih rupa u M22 veći. Neki pretpostavljaju da ide i do stotinak - po toj hipotezi sve te crne rupe su odgovorne za prilično veliko jezgro unutar M22 koje svih ovih milijardi godina odbija da se istopi.

2) NGC6642 - jato koje je karakteristično po velikom broju "plavih lutalica", zvezda koje tu ne bi trebalo da budu i koje se nikako ne uklapaju u ono što mi danas znamo o globularnim klasterima. Standardna teorija kaže da se u svim globularnim jatima nalaze zvezde koje su sve odreda ista generacija i koje su stare skoro kao i galaksija. Dobro, par najvećih jata imaju i po nekoliko generacija zvezda ali nebitno. Poenta je da plave lutalice nikako po masi i starosti ne spadaju u tu generaciju - masivnije su nekoliko puta i ko zna koliko puta mlađe. Ponuđeno je nekoliko objašnjenja: lutalice su formirane kasnije; zatim lutalice su naprosto zvezde koje se nalaze ispred globularnog jata; onda lutalice su okolne zvezde gravitaciono uhvaćene od strane jata. Najegzotičnije objašnjenje je da plave lutalice nastaju sudaranjem zvezda u gustim regionima jezgra globularnih jata - bilo kako bilo, za nijednu od ovih pretpostavki zasad nema dokaza. Jedino ostaje činjenica da lutalica ima najviše u jezgru a to bi moglo da bude indirektno argument u prilog pretpostavci o spajanju binarnog sistema u jednu veliku zvezdu... Eto onda i mlade i masivne zvezde - tačno ono što HR dijagram predviđa da je nemoguće u globularnim jatima.

3) M28 - jato srednje kategorije kad su u pitanju posmatrački uslovi. Za razdvajanje na članice potreban je malo veći teleskop i dobro nebo. Inače ovo je Messier-ovo originalno otkriće, s tim da je on svojim minijaturnim refraktorom na uvećanju od 104x video i opisao nebulu prečnika dva minuta, potpuno bez zvezda. Ako to pogledamo reflektorom od 150mm videćemo da je dva minuta prečnik samo jezgra a da celo jato ima 11 minuta; reflektori iznad 250mm bi trebalo da jezgro razbiju na sitne zvezdice. Zasad ukupno 18 RR Lyrae promenljivih i 11 pulsara imamo u ovom jatu.

4) NGC6638 - prečnik se, ponovo, razlikuje od izvora do izvora. Ovo je razumljivo jer spoljne granice jednog jata teško mogu biti oštre; treba razlučiti svaku pojedinačnu članicu i zatim procenjivati; vrednosti su od dva do 6.6 ugaonih minuta. Spada u malo dalja jata od većine gorenavedenih i udaljenost od nas je oko 30 hiljada svetlosnih godina.

Na snimku se vidi još nekoliko globularnih jata (npr Pal 8) koji su veoma teška kategorija i za osmatrače sa velikim teleskopima, pa ćete stoga biti uskraćeni za njihove opise.

11.09.2017.

TAČNO U PODNE

Krajem avgusta i početkom septembra se videlo da se veća grupa pega polako kreće prema centru Sunca. Tačnije, grupa pega nazvana region 2673 se uopšte ne kreće, stoji u mestu, ali Sunčeva rotacija ih prividno pomera. I tako smo dočekali da se pege grupišu prividno oko centra Sunčevog diska gledano sa Zemlje.
To malo podseća na lagano pomeranje cevi kolta u pravcu Gerija Kupera. Čekalo se samo da neko da znak za opaljivanje.

I to se i dogodilo u podne po Griniču (12:02UT) 6. septembra.

Solarne erupcije u okolni prostor u svojoj suštini mogu da se definišu samo kroz dva pojma: CME ("koronalno izbacivanje mase") i solar flare (nema tačnijeg prevoda od "blesak", ili možda "provala sjaja"). U prvom slučaju (opisano ovde) sam naziv kaže da se radi o izbacivanju mase odnosno materije, premda je to skoro stoprocentno namagnetisana plazma - elektroni i protoni. Brzine su male, u proseku oko 400km/sec.
U drugom slučaju je u pitanju praktično to isto, elektroni, protoni i joni, ali ubrzano skoro do brzine svetlosti. Pritom te čestice emituju elektromagnetno zračenje praktično kroz ceo elektromagnetski spektar i ta radijacija zajedno sa tim česticama zapravo predstavlja flare. Naravno da kad kažemo "ceo elektromagnetski spektar" zapravo pod tim podrazumevamo i rentgenske zrake, i radijaciju, i radio-talase, praktično najveći deo onoga što u svojoj osnovi nije vidljivo ljudskim okom. Tačnije flare praktično nije ni moguće uočiti u vidljivom opsegu - Sunce u trenutku erupcije ostaje sasvim isto čoveku koji je na Zemlji.
U suštini ako se maksimalno uprosti po cenu manje precizne definicije (fizičari se, naravno, nikad ne bi složili sa ovolikim uprošćavanjem): ovo prvo (CME) je malo više materija a ovo drugo (flare) malo više radijacija.

Mehanizam erupcije i kod flare-a i kod CME je isti - magnetska rekonekcija (opisano ovde). Međutim, posledice po našu planetu su takođe potpuno iste - oba ova fenomena uzrokuju geomagnetske oluje i auroru u blizini magnetskih polova.

I tako smo u podne zabeležili erupciju (flare) klase X9.33. Ove eksplozije se dele na klase A, B, C, M i X; s tim da je poslednja klasa najjača. Dalje se X klasa deli na 9 potklasa od kojih je svaka naredna duplo jača od prethodne. U principu novije podele mogu da X klasu prošire na X10-X19 a to su veoma veoma jake erupcije.
Iako je ovo najjača eksplozija u ovom 24-om ciklusu Sunčeve aktivnosti, nikako nije nešto najjače što Sunce može da nam priredi. Međutim, ova erupcija je svakako najjača od onih koje su bile usmerene prema nama u poslednjih 12 godina. Tačnije, ovo nije neka posebna pucnjava ali je problem što je revolver okrenut tačno prema šerifu.
A flare ove klase je u principu praćen CME, i oblak vrele plazme je stigao na Zemlju ujutru 8. septembra. Kod nas je to bilo tek početak dana (06:00UT) tokom koga je Kp indeks konstantno bio oko 8. Ta vrednost se zadržala sve do ponoći a moj zadatak je bio da pokušam da snimim auroru odavde iz centralne Srbije.

Pripreme su bile uobičajene: prognoza kaže da ću oko 21-23h imati dvadesetak procenata visoke oblačnosti. Iako taj procenat ne deluje mnogo postoji mogućnost da se pločasti altostratusi i altokumulusi u visokom sloju prividno "sastave" prema horizontu i onemoguće pogled prema donjih pet stepeni iznad severnog horizonta. Dalje, astronomska prognoza kaže da će skoro pun Mesec (92%) praktično onemogućiti snimanje bilo kakvih tamnih struktura, to je težak udarac ali dobro. I na kraju je trebalo naći dobro mesto odakle se lepo vidi sever.
Svi znaju da se centralna Srbija završava na severu Beogradom i da je to jedan veliki izvor LP-a. Međutim, ako krenem malo istočno u pravcu južnog Kučaja - Beograd se izbegava, severno su velika nenastanjena područja Beljanice i severnog Kučaja, delovi Banata i Rumunije itd. Uglavnom, iz malog mesta Ravna Reka pogled prema severu je najoptimalniji mogući - svetlosnog zagađenja prema severu praktično nema.

Odabrao sam mesto na periferiji sela, odmah pored starog okna rudnika koji je napušten pre verovatno... Ne znam - pola veka? Za više detalja pogledati knjigu ili film Petrijin Venac čija se radnja dešava upravo na tom mestu.


I sad vam je jasno zašto je jedno od par najtamnijih mesta u Srbiji zapravo veoma nepodesno za opservatoriju. Tamo zapravo skoro nikad nije vedro.
Svuda je te noći bilo oblačno ali ovde je to bilo posebno izraženo. Tačnije gdegod da krene vazdušna masa - preko južnog Kučaja će preskakati, kao preko neke barijere i šanse da tu postoje usidreni oblaci su naprosto najveće u istočnoj Srbiji. A ja sam na to potpuno zaboravio, tako da ništa od aurore. Mogu samo da vam predstavim noćne pejzaže. Odnosno jednu interesantnu tehniku kod noćnih pejzaža: light painting (mada verujem da većina fotografa zna sve o tome).


Uzmimo kao primer ovaj gore snimak od 30sec izlaganja, ISO 800 i f2.8. Zgrada je upadljivo tamna, premda je sa desne strane osvetljena punim Mesecom. Potrebno je rasvetliti pročelje blicem ili nečim drugim a 30sec nam daje dovoljno vremena da to natenane realizujemo. U mom slučaju to je bila ručna lampa:


Sad je neuporedivo bolje, mada se primećuje velika razlika u boji svetla. Pozadina je podešena na 4400K što je lampu oteralo u plavo. Rešenje je da se stavi novi layer u kome bi WB bio specijalno podešen za lampu (negde oko 7-8000K, ne sećam se tačno) i onda se to vrlo prosto maskira:


Razlike su suptilne ali vidljive. Osim toga, na ovaj način možemo da sklapamo iz dva sloja sa različitim WB za svaki, i druge kadrove. Primera radi ovde je prednji plan (konstrukcija ulaza u jamu dubine ko zna koliko) osvetljen lampom u potpunosti, pa je WB bio 7-8000K, dok su prozori ostali na 4500K:



I na kraju nešto o onome zbog čega sam došao. Ne da aurore nije bilo od oblaka, već i da je bilo vedro mislim da apsolutno ništa ne bih uhvatio zbog punog Meseca. A i da nije bilo Meseca u obzir bi došli samo eventualno najviši slojevi atmosfere sa crvenkastim odsjajem zbog ekscitacije kiseonika na 630nm. Na manjim visinama (počinju od 90km pa naviše) dominantnija je zelena boja zbog jonizacije takođe O2 ali na 557.7nm. Takođe ovde igra ulogu sudar azota sa kiseonikom koji takođe rezultuje zelenom izmaglicom. E ali pošto koncentracije kiseonika naglo padaju ispod 100km visine, mi zbog toga vrlo često možemo da vidimo zavese aurore koje su sa donje strane iskidane.

Tačnije to može da vidi neko ko nema ovoliko oblaka na nebu, pun Mesec, i ko je možda malo severnije. Ja mogu samo da zabeležim crvenkasti odsjaj na oblacima u daljini - a to svakako nije aurora već LP.