25.02.2017.

NEPREDVIDIVA KOMETA

Lokacija: dolina u okolini Rtnja. Nadmorska visina: 360m. Vreme: 15. februar. Pravac položaja neprijatelja: 100 stepeni.
Neprijatelj:


Cilj: kometa 41P/Tuttle-Giacobini-Kresak.
Kao i uvek, imao sam malo vremena i razmislio kako da snimim kometu. Mesec izlazi oko 22h a okolina Jagodine je prethodnih noći bila vedra ali okupirana maglom. Video sam da će se vetar kretati oko 3m/sec i manje, a to daje lepe šanse da se magla po dolinama ponovo javi. Zato sam sve spakovao i otišao do Rtnja (tačnije Čestobrodice); tamo magle i oblaka sigurno neće biti a i transparencija radi za mene. Podrazumeva se da LP-a faktički i nema.

Ali ćorak. Čestobrodica (ja je zovem Čestouzbrdica) ima skretanje za Krivi Vir, makadamski put, ali ovog puta je to prekriveno tolikim nanosima snega da je i tenkom neprohodno. To nisam očekivao, propade moje snimanje sa 580mnv, morao sam da siđem u dolinu.
Sledeća kvaka - imao sam veoma malo vremena da sve postavim i obavim snimanje. Mesec se već pojavljivao iza Rtnja kad sam počinjao prve light-ove; bila je u pitanju igra živaca da što pre snimim nešto dok Mesečev sjaj ne uguši celo nebo. Posledica svega toga je plavičasta boja neba koju sam tek u obradi malo smanjio.


Detalji: 18x30sec, 150/750 reflektor, ISO1600. Nije moglo više da se eksponira jer je sjaj Meseca iz minuta u minut dramatično uticao na vidljive detalje. Dovoljno je da kažem da se za desetak minuta okolni pejzaž potpuno transformisao, za čoveka adaptiranog na mrak sve je postalo vidljivo kao po danu.
Ipak je i to bilo dovoljno da se snimi kometa.
Međutim, kometa je imala čudan oblik - ličila je na disk ispupčen u centru. Ili na spiralnu galaksiju pod nekim uglom, recimo 30 stepeni.


Na terenu sam se dvoumio da li je to uopšte kometa ili neka od okolnih galaksija, ali sam znao da je kometa tu negde u vidnom polju, sudeći prema mapama. Kad sam došao kući proverio sam i kometa je izdužena u pravcu sopstvene putanje (kao što bi i trebalo da bude). Za bikonveksan oblik nemam drugo objašnjenje sem da je možda kometa prelazila "preko" zvezde/para zvezda.

Rešio sam da radim sa isečcima iz originalnih fajlova i napravim obradu tako da se registrovanje izvrši na kometu. Posle gomile peripetija u DSS-u se ispostavilo da nikakvih elemenata repa nema.


Snimak nije kalibrisan dark-frejmovima pa zato igleda kao da je sniman mobilnim telefonom.

Kometa o kojoj je reč nije nešto spektakularna, ali se nalazi u momentu snimanja na 60 stepeni visine tako da neće biti problem detektovati je i snimiti. Softverske procene se kreću da je prečnik kome 2.9 minuta i magnituda 10.6, rezultati osmatranja navode oko 12.5mag.

Gospodin Tuttle sa Harvarda je otkrio ovu kometu tokom rutinske potrage za kometama još 1858. godine. Kometa je tad bila u položaju apheliona na 0.36 AU (oko 50 miliona kilometara) od Zemlje, vrlo slično koliko je i sad u momentu snimanja (nešto iznad 40 miliona). Ovo znači da je kometu bilo moguće detektovati sa Harvarda ali je veoma brzo gubila sjaj jer se udaljavala i od Sunca i od Zemlje. Rezultat: pošto nije bilo velikih reflektora polovinom XIX veka, a nije bilo ni astrofotografije kakvu poznajemo danas, na osnovu samo nekoliko merenja položaja od strane drugih astronoma je bilo zaključeno samo da je ova kometa periodična i da ima verovatan period obilaska oko 5-7.5 godina.
Francuz Giacobini je, pola veka kasnije, ponovo detektovao ovu kometu koja je u tom momentu imala prečnik kome od 1.5-2 minuta, što je malo manje ali uporedivo sa trenutnih 2.9 minuta. Niko nije primetio sličnost sa kometom Tuttle iz 1858g sve do 1928 godine, a i tad se nisu obistinila predviđanja o dolasku komete 1928 i 1934g. Kometa je prebačena u kategoriju izgubljenih kometa.

Lubos Kresak je aprila 1951.godine otkrio kometu magnitude 10 i odmah je shvatio da pred sobom ima izgubljenu periodičnu kometu. Ovog puta je kometa zadržala taj sjaj oko mesec dana; praćen je položaj do početka avgusta i korišćeni su veliki teleskopi tako da su elementi putanje određeni sa neuporedivo većom preciznošću.

Sa prečinkom nukleusa od 1.4km ova kometa je poznata kao potpuno nepredvidiva kad je sjaj u pitanju. Godine 1973 je imala eksploziju sjaja pa je umesto predviđene 14-e magnitude, u roku od ispod nedelju dana dosegla četvrtu i postala vidljiva golim okom. Ovo je izazvalo zabunu, pa su neki astronomi regularno prijavili otkriće nove komete, znajući da je 41P imala zadnju izmerenu magnitudu 14. Međutim, vrlo brzo je sve to isparilo i početkom juna se vratila na očekivanih 14mag.
A onda na kraju iznenađenje: polovinom juna ponovo erupcija sjaja i skok za 10 magnituda. Ovog puta je sjaj padao mnogo brže i za par dana se sjaj vratio sa 4.5 na 10mag.

Nakon toga kometa više nije pravila takve spektakle prilikom narednih obilazaka, osim jedne manje erupcije 2001. godine.



1) kometa 41P/Tuttle-Giacobini-Kresak
2) galaksija MCG+03-25-004
3) galaksija 2MASX J09361239+1738491
4) zvezda sa velikim sopstvenim kretanjem, magnitude 16.4

Galaksija pod brojem 2 ima magnitudu 15 i klasifikovana je u Simbadu kao Low surface brightness. Isprva sam mislio da je to možda kometa, ili čak neka planetarna, ali Simbad je razjasnio situaciju. Sledeća galaksija je prečnika samo 0.6x0.4 uglovnih minuta, i dobro je što se uopšte nešto vidi. Ima na slici još nekoliko galaksija ali ne vidim potrebu da sve opisujem pošto ni po čemu nisu bitne. Takođe ovde postoji i nekoliko kvazara magnitude između 19 i 20 a naravno da se nijedan ni u naznakama ne vidi. Razlog za tako nešto je činjenica da je izlaganje trajalo samo devet minuta, a odlična transparencija pomaže samo donekle. Čak i pod svim optimalnim okolnostima veliko je pitanje da li bih sa ovom opremom mogao da dosegnem magnitudu 19.

Sekundarni cilj te večeri je bila gigantska kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova, sa komom prečnika punog Meseca, ali je sjaj Meseca presudio dotičnoj kometi, koja je od njega bila udaljena tridesetak stepeni. Punih 20min sam tražio u navedenom regionu kometu ali ničeg nije bilo, ni nukleusa a kamoli kome. Bilo je očigledno da Mesec osvetljen 76% u opadajućoj fazi predstavlja nedostižan izazov - dobro, bar sam pokušao.

Ipak uzevši u obzir sve a naročito dužinu izlaganja, mislim da rezultat što se tiče prve komete nije loš.


23.02.2017.

KAD JUTARNJA KOMETA POSTANE VEČERNJA

Čovek po imenu Minoru Honda je neposredno pre II svetskog rata počeo da radi u opservatoriji Hirošima. U toku svog profesionalnog života otkrio je dvanaest kometa, nekoliko novih i asteroida. Jedan od tih asteroida je i nazvan po njemu (3904 Honda).
Život češkog astronoma Antonina Mrkosa je bio mnogo zanimljiviji: učestvovao je u dve sovjetske ekspedicije na Južni Pol, a pred treću je greškom popio koncentrovani rastvarač zbog čega je jedva ostao živ. Mrkos je sumnjao da je neko pokušao da ga otruje i do kraja života je imao ozbiljne posledice. Razume se da nije ni učestvovao u ekspediciji. Osim opisanog avanturizma, Mrkos je otkrio 13 kometa i skoro 300 asteroida.
Ljudmila Pajdušakova je takođe kao astronom otkrila gomilu kometa, a poznata je i po emotivnoj vezi koju je imala sa Mrkosom. Eh... mladost - ludost.

Ovo troje su najdirektnije povezani u slučaju otkrića komete 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova. Redosled je bio baš taj: Honda je prvi otkrio kometu 1948.godine a drugo dvoje su kasnije prvi potvrdili otkriće.

U drugoj polovini decembra 2016 godine ova kometa je prošla perihel, odnosno tačku najbližu Suncu, i to na udaljenosti od 0.5 AU. Nakon toga u periodu oko 11. februara su Zemlja i kometa 45P sustigle jedna drugu i prošle na odstojanju od svega 0.1 AU. Rezultat: iz statusa jutarnje komete u roku od nekoliko dana 45P se prebacila u večernju kometu, koja se pritom još jako brzo prividno kreće na nebu.


Na ovom snimku se gore levo vidi mala svetla mrljica - to je 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova; mutna svetla mrljica dole desno je zbijeno jato M3, prastara gomila sastavljena iz pola miliona zvezda. Tu je i NGC5466, umanjena verzija prethodnog jata.
Ako neko sumnja u sposobnosti Canon-ove pedesetice f1.8, evo šta se sve vidi na stack-u od 16x8sec, f2.5, dakle ukupno faktički dva minuta. I to bez praćenja:


Magnitudu komete je jako teško u tom momentu proceniti; ono što se vidi to je da je površina kome na snimku dosta velika ali je sjaj mali. Pomaže relativna blizina komete i Zemlje, pošto je snimano 16. februara, ali je to mač sa dve oštrice. Prilikom mimoilaženja komete i Zemlje, kometa na nebu ima relativno veliku prividnu brzinu, što malo komplikuje fotografiju. To je i razlog zašto sam odabrao pedeseticu a ne teleskop; a ni praćenje mi nije u suštini bilo potrebno. Za ta dva minuta kometa je napravila fin trag, pa ako napravimo inverziju i uvećamo videćemo crticu umesto detalja:


Granična zvezdana magnituda je između 12 i 13. Dijametar kome je oko 30 minuta (to je prečnik punog Meseca) a procenjena magnituda komete 7.5-8, mada kad je o magnitudi reč radi se o softverskoj interpolaciji a ne o rezultatu merenja. Da sam upotrebio teleskop imao bih duže ekspozicije i dosta veću komu, ali isto tako ne bi bilo naznaka repa. Pritom bi kometa napravila trag toliko dug da bi zauzeo veći deo vidnog polja.

O ovoj kometi znamo dosta, pre svega jer je periodična pa se prilike za izučavanje ponavljaju na svakih pet do pet ipo godina. Prečnik nukleusa ove patuljaste komete se procenjuje na 0.9-1.3km, a boja kome je prelepa zelenkasta. Razlog je dvoatomski ugljenik, egzotična vrsta gasa koji postoji samo na preko 3500C i u vakuumu, a ispod te temperature se kondenzuje u grafit.
Osobina ove komete u perihelu je da veoma rapidno dobija i gubi sjaj; te oscilacije su više izražene od uobičajenih kad su druge komete u pitanju.

Malo sam se izveštio da stakiram više snimaka neba sa tripoda, uključujući rešavanje rotacije polja. Ovo je podrazumevalo da prilikom rotacije (desni taster>free transform) centralnu tačku pomerim daleko van snimka - u predelu gde je Severnjača ili južni nebeski pol, u zavisnosti šta je bliže. Nakon toga se zemlja lako rešava, ponovo se sve stakira ali bez pomaka, i to se putem maski lako i lepo uklopi. Uostalom, evo rezultata od 5 snimaka po 30sec:


Dakle kometa se vidi malo iznad i ulevo od čeke. Nije baš lako vidljiva (golim okom potpuno je nevidljiva) ali se oštrom obradom (curves) može izvući nešto detalja, odnosno samo naznake kome.

Osim ovoga, bilo mi je interesantno da okinem još po neki pejzaž, evo rezultata (sve su 6x30sec, osim zadnje koja je pojedinačni snimak) - Orion:


Draco - vidi se airglow oko horizonta, logično, jer to je Južni Kučaj:



07.02.2017.

MESEC I HIJADE


Zemlji najbliži otvoreni zvezdani skup, otvoreno jato ili klaster, je Mellote 25 ili Collinder 50. Još od vremena stare Grčke veliko slovo V u sazvežđu Bika (Taurus) se naziva Hijade.
Osim upečatljive nebeske estetike ovo jato je odlično poslužilo i za proučavanje - veoma je blizu (150 svetlosnih godina). Toliko se, naime, nalazi od nas do centra sfere koja označava srce jata, a koja je prečnika 17.6 svetlosnih godina. Hilova granica se nalazi u obliku sfere na 65 svetlosnih godina distance od centra jata, i to možemo smatrati pravim prečnikom ovog jata. Hilova granica je onaj prostor gde se izjednačavaju gravitaciono dejstvo jata Hijade i naše galaksije, u praksi to je granica sa koje zvezde ovog jata mogu da beže u spoljni prostor.

I one to redovno rade - u zadnjih 625 miliona godina.

A u suprotnom uglu, dame i gospodo...


Što se ovog kompozita od 18 snimaka tiče koristio sam celu aperturu teleskopa BD 150/750. Samim tim je žrtvovano nešto malo kontrasta, ali su dobijene veoma kratke ekspozicije (1/500sec na ISO500). Zatim je to sklopljeno u Registaxu, hint - ako dotični softver misteriozno odbije da radi sa TIF-ovima, kao u mom slučaju,  prebacite sve u 16-bitni PNG. Razlika u kvalitetu je praktično nikakva a Registax onda radi kao pesma.
Povećao sam saturaciju jer čisto reflektorski sistem, bez ijednog sočiva, ima najtačniju moguću reprodukciju boja. Ako se i pojave neke kolorne aberacije, onda to zasigurno nije od teleskopa. A pojavilo se to da je na terminatoru oko polova došlo do pojave slične purple fringing kod refraktora. Najsvetliji rubovi kratera su bili prebojeni ljubičastom bojom koju sam bez problema skinuo u obradi. Kad se baš preterano digne saturacija onda se takve pojave vide, a ovde lično mislim da je u pitanju disperzija u atmosferi.

Za Mesec se pouzdano zna da na svom putu oko Zemlje, prividno može da zakloni mnoge zvezde oko ekliptike, a samim tim i planete.
Hijade se nalaze 5-6 stepeni od ekliptike.


Zvezda koju u ovom momentu upravo okultira Mesec je 70 Tauri, uvećani isečak je dole levo. Radi se o zvezdi magnitude 6.95, udaljenoj 150 svetlosnih godina. I dotična zvezda nije ni po čemu astronomskom bitna izuzev što su igrači Elite (Elite: Dangerous) itekako upoznati sa osobinama i resursima "Sistema 70 Tauri".

Uz najbolje želje igračima, kao i stanovnicima dotičnog zvezdanog sistema (piše tamo njih 40 hiljada...) da se vratimo na nešto egzaktnije podatke. Najsjajnija zvezda u desnom donjem delu kadra je 71 Tauri, žutobeli patuljak magnitude oko 4.5. Pripada spektralnoj klasi F i te zvezde su po svojim osobinama veoma slične Suncu: radi se o masi 1-1.5 Sunčevih, temperature njihovih površina su 6000-7400K, nalaze se na glavnom nizu i milijardama godina mogu uporno da vrše fuziju vodonika u helijum... Upravo iz razloga što su zvezde glavnog niza poznate i pod sinonimom patuljci ovo su zvezde koje se nekad navode i kao žutobeli patuljci.
Tačno pola sekunde je trajala ekspozicija na ISO 500 i to je bilo dovoljno da se vidi još nekoliko zvezda od kojih su dve oko magnitude 7.50 - nije loše za samo pola sekunde.

Da sam imao vremena (kao što nisam, kao i skoro uvek) te večeri je Mesec okultirao i neke mnogo sjajnije zvezde: obe Teta i Alfu Tauri - mnogo poznatiju kao Aldebaran. E to bi tek bio spektakl. Više sreće u martu Meksikancima i u aprilu Japancima ko hoće da snimi okultaciju Aldebarana.