15.12.2015.

ASTEROID KOJI TO NIJE

Kada su momci iz Catalina Sky Survey otkrili ovaj objekt (C/2013 US10) i proglasili ga istog momenta asteroidom pre dve godine, bila je Noć veštica. Da li je ta atmosfera bila odgovorna za malu zabunu - ne zna se, ali je sasvim sigurno da iz tog ugla niko nije mogao unapred da predpostavi šta će se desiti.
A desilo se da su otkrili najlepšu kometu 2015-te godine.
Mogu da zamislim njihovo čuđenje kad je asteroid ubrzo počeo da kuva i pokazuje znake kome.

Svrha projekta Catalina je otkrivanje i praćenje asteroida, kometa i NEO objekata (Near Earth Objects, oni koji prolaze blizu naše planete i mogu biti opasni). U tom cilju koriste se dva Schmidt teleskopa, jedan od 1.5m i drugi od 68cm aperture; vrlo karakterističnog f-odnosa za Schmidt kamere: f2 i f1.7. To obezbeđuje kratke ekspozicije na kojima se sve vidi što bi trebalo da se vidi, uz karakteristično široko vidno polje.
Recimo da je na jednoj jedinoj ekspoziciji od 30sec moguće snimiti zvezdu 21.5 magnitude!

Vidno polje većeg teleskopa je jedan ugaoni stepen a drugog 3x3 stepena. Idealno za brze pretrage.

Ugledao sam se na Amerikance i rešio da im pokažem kako se to radi. Krenuo sam da uradim isto što i oni; pritom takođe koristeći 30sec, široko vidno polje i široku blendu. Naravno, izbor je pao na Canon EF 50, zaustavljen na f2.8 - nisam hteo da koristim ruski helios. Ne da ne bih povredio patriotska osećanja amerikanaca, već jednostavno zato što je rusko staklo jednostavno optički mnogo lošije.


Planirao sam da snimim mlad Mesec, Veneru i kometu 8. decembra ali je tada bilo oblačno. Posle nekoliko dana se razvedrilo i opcija je bila da još nešto uguram u kadar, recimo neku planinu. Tako sam sve izračunao i isplanirao u metar i sekundu, odakle i čime. Dole vidite Jagodinu, iza je planina Rtanj a na nebu Venera i kometa Catalina C/2013 US10.

Čekajte, ne vidite Rtanj? Ni ja.
Magla i sumaglica u dolini Morave su potpuno onemogućile pogled na planinu. Mislim da sad ameri vrište od smeha.


Sve je snimljeno sa tripoda, ukupno 30 snimaka po pola minuta na f2.8 i ISO1600. U obradi sam pokušao na nekoliko načina da nateram Iris da sažvaće fajlove, ali nije išlo. Zato sam na svim snimcima obrisao zemlju i TIF-ove ubacio u DSS, kasnije sam povo uklopio nebo i zemlju.
U obradi se jedva pojavio rep koga apsolutno ni u naznakama nema na pojedinačni snimcima.

Ono što je čudno to je da je kometin rep usmeren nadole i blago udesno a ne nasuprot Sunca (koje je dole levo). To je sad iz ove perspektive malo nelogično, ali setimo se da komete imaju dva repa: jonski i rep sastavljen iz prašine. Ovde se vidi prašina; ona ukazuje na putanju komete - to je neka vrsta traga koji je kometa ostavila iza sebe. Jonski rep je, nasuproto tome, uvek okrenut na suprotnu stranu od Sunca.

Na osnovu vidljivog repića možemo da zaključimo da će ova kometa narednih meseci da se kreće prema Arkturusu i dalje prema Canes Venatici. Inače se očekuje da 12. januara 2016g kometa bude najbliža Zemlji (0.7 A.J.) a Suncu je bila najbliža 6. novembra. Faktički, sad se kometa udaljuje od Sunca a lagano približava nama.
U praksi to je i razlog za relativno dugo stagniranje kometinog sjaja na oko 6mag. Vremenom se ipak očekuje da sjaj padne ali ćemo itekako imati prilike za fotografisanje. Inače je trenutno udaljena od nas oko 1.3 A. J.

03.12.2015.

TESNAC U TESNACU

Na osnovu kasnog popodneva prvog decembarskog dana nanjušio sam da će zalazak Sunca biti fascinantan. Oblačni sloj se sve više kidao i tanjio, iznad okolnih brda su se lagano pojavljivali lentikularisi i sve je obećavalo spektakl boja i svetlosti. Imao sam još sat vremena do zalaska, moglo je da se skoči negde u blizini ali moralo je da se krene odmah.
Izbor je pao na Bagrdanski tesnac, suženje ravnice V. Morave koje je relativno blizu, a upravo zbog suženja je i poprište mnogih meteoroloških osobenosti. Npr kad nigde nema kiše - tu ima, vetar je najjači (zbog Venturijevog efekta) a zbog orografskog lifta će tu biti svakojakih oblaka kojih u okolini uglavnom nema.

Takođe je tesnac poznat i po vojnostrateškom značaju. Zadnjih par milenijuma su se redovno severna i južna vojska sačekivale baš ovde i do iznemoglosti tukle. To je bilo idealno mesto jer su svi putevi između Evrope i Azije prolazili ovde, ko zna koga sve ima ispod zemlje - prećutao sam lepšoj polovini taj nadahnuti deo priče iz čisto praktičnih razloga.

I (naravno) zakasnili smo za zalazak Sunca, bili smo u tesnacu sa vremenom i izgubili smo. Međutim, znao sam da tu nije kraj već pre početak predstave. Dok sam se bavio pejzažnim delom posla rezultati su bili standardno prihvatljivi:


Kako je vreme odmicalo pojavljivale su se prve zvezde i to je najlepši deo dana za fotografiju. Na istoku se videlo da se pojavljuju Hijade, brže-bolje je pedesetica uhvatila taj kadar.


Neko nepisano pravilo bi bilo da je sa pedeseticom na kropu preporučljivo ići do 10sec, preko toga se vidi trag zvezda. Ja sam ovde snimao na 13sec, blenda 2.8 (i pritom zvezde su ravne sve do ruba!) i ISO1600, čisto da bih dobio najsvetliju moguću sliku.
U ovom zvezdanom jatu najsvetlija zvezda je Aldebaran, narandžasti džin koga vidite tik iznad šume i koji ima upola veću masu od Sunca. Zašto je onda džin, logično pitanje... Zato što je većeg prečnika, većeg tačno 44 puta...

Što se tiče istorije, moglo bi se reći da je ovo prilično interesantna zvezda. Osim što je tradicionalno Aldebaran na zvezdanim kartama crtan kao oko Bika, ova zvezda se nalazi prividno smeštena i na prometnom autoputu kojim Mesec kruži oko Zemlje. Prilike za okultaciju nisu česte i mogu se vrlo precizno izračunati. Ovo je i razlog zašto je, upoređujući rezultate jedne okultacije od pre 1500 godina i sadašnje rezultate, zaključeno da se Aldebaran na nebu pomerio za tačno 7 ugaonih minuta (to je četvrtina prečnika punog Meseca). Samim tim je pokazano da zvezde imaju sopstveno kretanje, što je za fiziku i astronomiju XVIII veka bilo veoma fascinantno. A zapravo je Edmund Hejli samo uporedio podatke Hiparhosa i Ptolemeja; ispostavilo se da su njihova merenja položaja najsjajnijih zvezda bila veoma pedantno izvedena.
Po tim podacima najveće sopstveno kretanje u proteklih milenijum ipo do dva su pokazale zvezde Arktur i Sirijus, po otprilike 30 minuta ili jedan pun Mesečev prečnik, a u drugoj kategoriji je bio Aldebaran sa 7 minuta.

Za Aldebaran je takođe poznato da je jedna od prvih nekoliko zvezda čiji je prečnik diska precizno izmeren. Učinjeno je to pomoću (veoma primitivnog za današnje pojmove) interferometra montiranog na Mt Wilsonu, i rezultat je bio da je prečnik jedan dvadesetpeti deo ugaone sekunde. Takođe je još nekoliko džinova izmereno ovom metodom i onda se došlo u ćorsokak; ova metoda je morala da sačeka nekoliko decenija odnosno razvoj brzih računara koji mogu u realnom vremenu da pomognu u interferometriji.

Dosta više o Aldebaranu, vreme je da se pogleda još nešto... Recimo izlazak Vlašića (M45) zajedno sa Hijadama.


Takođe sam imao prilike da (ponovo) vežbam light-painting tehniku. Nije to ništa posebno velika filozofija, ali pošto sam koristio lampu mobilnog telefona - rezultat je bolji nego što sam očekivao.


Na ovom mestu se nalazi V. Morava tako da sam nekako i nju ugurao u kadar. Vidi se pogled na istok i tamošnja grana Mlečnog Puta, takoreći zimski Mlečni Put.


I na kraju imamo pogled na staru šklopociju prema severozapadu; ništa posebno ali pogledajte gornji deo kadra. Jeste, nešto je prošlo i ostavilo trag...


Gledajući bazu preleta satelita i ostalih kosmičkih čudesa na heavens-above, ispostavilo se da je tog dana u 17:15-17:20h proletelo dva kandidata: COBE (američki) i SJ7 (kineski satelit). Po detaljima se oba prilično tačno uklapaju, a ja sam ostao uskraćen za mogućnost da ovo proglasim za neki sporadični meteor.