13.08.2013.

RILA, MALJOVICA, BUGARSKA (II)

Masiv Rile u jugozapadnoj Bugarskoj je najviša planina gledano između Alpa i Kavkaza. Takođe se smatra šestom po redu planinom u Evropi.
Bogatstvo ovog predela čini oko 200 glacijalnih jezera kao i prelepa flora i fauna. Geološke komponente su priča za sebe: iznad 2100m nadmorske visine počinje zona izuzetnih reljefnih odlika. U pitanju je granica glečera za vreme poslednjeg ledenog doba koje se završilo nedavno, pre oko 10-12 000 godina. Preko te famozne granice teški glečeri su mleli sve pred sobom i tako bez problema milenijumima oblikovali oštre stene.

U drugom delu putovanja smo proveli tri dana u istočnom delu Rilskog masiva, tačnije, cilj je bio vrh Maljovica (2729m). Dolina pre vrha je prepuna visokogorskih atrakcija, neuporedivo interesantnija od Musale u adrenalinskom smislu.




Osim što se hotel u kome smo odseli nalazi na oko 1700m visine, ništa u prelepoj dolini nije ukazivalo da smo na tolikoj visini. Pošto smo prethodno prespavali nadomak Musale na 2400m mislio sam da je sa nebeskim motivima završeno; ovde je i niže a i ima LP-a od hotelskog kompleksa.

Kako sam se samo prešao.

U pitanju je bila jedna od onih 4-5 večeri godišnje kad se desi izuzetna transparencija. Ako se to poklopi sa odsustvom Meseca onda možete da zamislite činjenicu da se i na horizontu broje zvezde skoro kao u zenitu. Veliki Medved je toliko bleštao da to u životu nisam video.
Naravno da je to čudo trebalo snimiti. Koristio sam iste postavke kao i na Musali, dakle, ISO1600, 60sec, f2.8 na 17mm. Snimano u ponoć po lokalnom vremenu, tako da je Mlečni Put bio tačno na jugu.
Snimci deluju iskrivljeno ali nisu - imam libelu na tripodu. Pre će biti da je dolina pod nagibom, a ima i malo perspektivne distorzije.


Pogled na pastoralnu dolinu gde vidite u pozadini vrh Maljovice. Obratite pažnju na Sirijus desno od vrha; lepo se naziru magline oko njega čak i na ovako kratkoj ekspoziciji. 




Ako se okrenemo ka horizontu zapazićemo gomilu maglina u Mlečnom Putu, ne smem da zamislim šta bi bilo da imam modifikovan aparat.


Verovatno je da su ljudi pre stotinak i više godina redovno uživali u više-manje ovakvim prizorima. Nama danas za tako nešto preostaju samo retki nacionalni parkovi poput ovog, naravno, samo ponekad. Izlazak Andromedine galaksije iznad osvetljenog parkinga je pokazao koliko je LP bespomoćan u momentu kad imate ovako suvu i prozirnu atmosferu.


 Toliko o prelepom nebu u prelepoj planinskoj pustinji. Izmakla mi je mogućnost da snimim neki startrails sa neke još atraktivnije lokacije gore. Razlog je jednostavan: ovde krstare porodice medveda pa bih ja radije da propustim vanserijski fotografski motiv u zamenu da još malo nastavim da živim.

12.08.2013.

RAZNORAZNI (MLADI) MESECI

Mlad Mesec može da bude interesantan za snimanje, naročito na izlasku/zalasku. Pošto se po definiciji u tom momentu nalazi blizu Sunca logično je da ga tad i treba loviti, najbolje je dok je Sunce malo ispod horizonta. Definitivno astronomska avantura koja zahteva najmanje skupe i komplikovane opreme.

Primer za to je i prva fotka, sasvim slučajno uhvaćen jutarnji Mesec koji čak nije ni snimljen tripodom: aparat je stajao na krovu auta. Objektiv fiksni 58mm:



Sam momenat mladog Meseca je jako teško snimiti. Potrebno je imati solidnu žižnu daljinu (najbolje teleskop) jer se tanki srp star do 24h jako teško uočava. Pritom je potrebno znati tačno gde se nalazi, traženje na terenu obično ne daje rezultate. Prethodno se pripremite u smislu gde očekujete Mesec u odnosu na zemaljske orijentire i u odnosu na Sunce a zatim tamo usmerite kameru.
Uostalom, evo primera. Mesec star dan ipo (znači da je osvetljeno samo 7.8% njegove površine) koga sam jedva ugledao tek nakon zalaska Sunca, ali je uredno snimljen na prethodnim slikama. Objektiv helios 44:

 


Na sledećoj slici imate i Veneru u gornjem delu kadra; čudno ali nju je bilo lakše naći golim okom. Njen sjaj u tom momentu je bila -4 magnituda.


Sledećeg dana Mesec se dovoljno odmaknuo tako da je bilo lako naći ga. Problem je bio hladni front koji se baš tad pojavio na horizontu, tako da je to bila trka između mene i oluje ko će pre da dođe do Meseca.
Anyway, Mesec i oluja:


Mala pomoć: Mesec je dole levo. Nije lako uočiti ga na 17mm... :-)
Malo skretanje sa teme: na prethodnoj i narednoj slici imate horizontalnu traku oblaka, to je jet-stream (mlazna struja), polje izuzetno brzih ali prostorno ograničenih vetrova na velikoj visini. Lepo za videti ali još lepše za znati da to krajnje efektno ruši seeing potreban za astrofotografiju.


Inače ovo je veoma bitan deo dana (pola sata pre i nakon zalaska Sunca) kad je moguće dobiti raznorazne svetlosne efekte na zemlji i nebu. Ovde se recimo kriju mamatusi:





Nešto što je vrlo efektno je ako uz sliku Meseca prethodno ukomponujete neki detalj na zemlji. To može da bude bilo šta, drvo, planina ili arhitektura. Nije loše posvetiti malo vremena planiranju pre snimanja.


Generalno jedan od najlepših momenata kod mladog Meseca je njegov zalazak. Međutim, tu ima dosta začkoljica. Jedna od najčešćih zabluda je da treba uvek koristiti teleskop.
Teleskop na horizontu daje jako slabe rezultate. Razloga ima više: f5 newtoniani npr imaju jako osetljivu zonu gde je slika u fokusu; drugim rečima fokus se ne nalazi ni brzo ni lako. Drugi razlog je (eventualno) pomeranje ogledala kad je teleskop u horizontalnom položaju. Ovo je očekivano; newt nije ni dizajniran da se koristi drugačije sem vertikalno. Ogledalo ako se pritegne držačima sa prednje strane - da, biće nepokretno ali daće primetno slabije optičke rezultate prilikom snimanja. Razlog je mikroskopska deformacija njegovog oblika.
Sledeći problem je gustina atmosfere kad gledate horizontalno. Tu nema pomoći a teleskopi veće aperture zahvataju veću "porciju" atmosfere pa je i turbulencija u njima veća.
I poslednji razlog je uobičajena temperaturna razlika između optike teleskopa i spoljne sredine. Budite sigurni da, čim izvadite teleskop odnekud, da će postojati popriličan gradijent. Neko prosečno vreme za hlađenje je sat vremena za 150/750; vreme koje po pravilu nemate.

Od pomoći je live-wiev ali ni on nije svemoguć, nekad slika bude poprilično tamna čak i za takvo fokusiranje. Preporuka je da pretodno fokusirate na udaljeno gradsko svetlo, tv-repetitor ili šta god ima dovoljnog kontrasta.




Kao što vidite, ništa nije lako sa teleskopom. Možda se neko seti da stavi restriktor aperture napred i f5 teleskop pretvori u f18 sistem, oštar i bez opstrukcije, ali možete jedino da budete sigurni u činjenicu da će vam tad obavezno faliti svetla. Drugim rečima dobitak oko kontrasta i tolerancije fokusa je neprimetan u poređenju sa produžavanjem ekspozicije i posledičnim pomeranjem Meseca.

Zato je najbolje ovo snimati manjim refraktorima ili teleobjektivima. Tu svih ovih problema nema. Živeli!


08.08.2013.

MALI DRAGULJ

Jedan od najčešćih naziva ove planetarne magline je upravo "little gem", premda je neki zovu i "box nebula" - NGC6445. Činjenica je da na slikama deluje ćoškasto ali posmatrači insistiraju na sfernom obliku, uostalom, tu bitnu ulogu igra i subjektivnost i nesavršenost ljudskog vida.
Maglina se nalazi u sazvežđu Strelca, relativno je mala (30x35 ugaonih sekundi) i malo je manja od Jupitera, na primer. Niko ne zna tačnu udaljenost do nje ali se predpostavlja da je oko 4-5000 svetlosnih godina. Sjaj ove magline je izmeren na 13mag, s tim da odmah pored nje imate i zvezdu magnitude 15 koju je još Herschell opisao.
Poznato je da planetarne magline predstavljaju oblake prašine i, uglavnom, gasa koji svetli jonizovan; po pravilu se ove magline šire s vremenom. Možemo ih zamisliti kao oblačiće koji se razilaze nakon eksplozije zvezde. Kod ove planetarne magline udarni talas spoljnih slojeva još uvek postoji i procenjen je na 110km/sec.

Drugi interesantan objekat koji vidite na slici je zbijeno zvezdano jato NGC6440, malo okruglo jato sastavljeno iz veoma slabih zvezdica. Otkrio ga je, pa naravno... W. Herchell, kao i sve bitno na severnoj hemisferi. Relativno mali klaster (5 ipo uglovnih minuta u prečniku) ima dosta slab sjaj, nije previše udaljeno (20 hiljada svetlosnih godina), zvezde se slabo razlučuju, boja upadljivo crvena - sve nabrojano znači samo jednu stvar: ovo jato gledamo kroz veliki oblak prašine u Strelcu.
Mnogo bolji snimak bi bio u infracrvenom opsegu, to prašina mnogo slabije apsorbuje.
Još jedna interesantna stvar vezana za ovo zbijeno jato je postojanje ekstrasolarne planete otkrivene 2009 godine, mada pošto kruži veoma blizu X-ray objekta možda i nije planeta. Najverovatnije je da je reč o privremenom objektu koji će pasti na neutronsku zvezdu u narednom preiodu.




Pošto sam na terenu bio osuđen na lutanje po mapama (koje nisam poneo!) tj sopstvenom sećanju, naravno da je nešto moralo da ispadne truba. Nakon M17 i M18 napipao sam M23 a odatle jedno ipo vidno polje u pravcu jugozapada i tu smo. Problem je što sam pokušavajući da uhvatim što bolji kadar rotirao aparat u fokuseru da bih dobio vertikalan kadar. Naravno da sam to izveo pogrešno i oba objekta su se našla na ivici kadra. Na slikama je maglina bila potpuno nevidljiva tako da sam za ovaj biser snalažljivosti saznao tek sutradan u obradi snimaka.

Bilo kako bilo, ovo je značajan krop originalnog snimka i ovako bi verovatno izgledalo vidno polje teleskopa od 2000mm. Nema preterano veze jer su objekti ionako mali.
Snimljeno je 64 poluminutnih ekspozicija na ISO1600 i obrađivano u Irisu i PS CS3.

Teleskop Skywatcher BD 150/750, montaža EQ6, aparat EOS 20D, ambijentalna temperatura preko 25C. Zadivljujuće malo šuma u poređenju s tom činjenicom. Očigledno je da je veliki broj light snimaka uradio posao, a i ja u obradi nisam insistirao na preterivanju. Maglinica poseduje i spoljašnji sloj ali se to, naravno, ne vidi.

05.08.2013.

RILA, MUSALA, BUGARSKA (I)

Najvši vrh planinskog venca Rila, ujedno i najviši vrh Balkanskog poluostrva je Musala. Sa svojih 2925m nadmorske visine je i najviši vrh istočne Evrope ako izuzmemo Kavkaz.
Opservatorija za detekciju kosmičkih zraka je postojala do pre 30g ali je nastradala u požaru. Danas je obnovljena a ujedno tu je smeštena i mala meteorološka stanica, pa vrh i ne izgleda tako pusto. Pre bi se reklo da je krcat opremom i uopšte ne liči na ostale planinske vrhove - naročito ako uzmete u obzir da postoji i planinarski dom sa čajem i prelepom otvorenom terasom. Po meni prizvuk turizma mnogo više nego avanturizma.




U podnožju ovog, kao uostalom i svih vrhova preko 2000m, vrlo često možete naići na glečerska jezera. Ispod Musale se nalazi sedam kaskadno raspoređenih jezera koja su sva izuzetno hladna, budući da nastaju direktno od snega koji se konstantno topi. Po legendi su nastala od suza vile koja je tugovala za ubijenim suprugom.
Treba reći da smo tamo boravili dan pre rituala "Panevritmia" koji organizuju moderni paganski sledbenici, par hiljada njih, noću bdeći oko jezera. Iako je verovatno vrlo interesantno to fotografisati mi smo morali da idemo dalje, zahvaljujući gustom rasporedu.


Pošto smo prespavali u spartanskoj dvospratnoj drvenoj kolibi (koju neki euforični optimisti zovu planinarski dom tj Hiža Musala), konstatovali smo da se kijanje i kašljanje nikako ne isplati. Ceo sprat se pritom ljulja. Međutim, na 2400 metara mnogo pitanja oko komfora se ne postavlja, daj šta daš. Još gore bi bilo da nema mesta pa da treba spavati u šatorima (koje nemamo) i u vrećama (koje takođe nemamo).

Dosta o zemlji, malo sad o nebesima - što je i tema ovog bloga.
Zahlađenje tog popodneva se videlo kroz gomilu kumulusa koji su konstantno zaklanjali okolne vrhove. Čim je palo veče baza oblaka je počela da se spušta sve do nivoa na kome je planinarski dom. Iz nekog razloga sam verovao da će se u toku noći razvedriti i bio sam u pravu. Oko ponoći samo se još nešto malo fraktusa vuklo po Musali, ostalo je bilo 95% vedro. Ali zato je temperatura pala na jednocifrenu.

Na vrhu Musale kroz fraktus se vidi reflektor koji, verovatno, signalizira avionima ali i obasjava tamošnje objekte. Vrh levo od Musale je Ireček (2852m) i nalazi se u prvom planu zahvaljujući perspektivi.
Sve slike su nastale objektivom tamron 17-50 na f2.8, dužina 1min, ISO1600, eos 40d.


U obradi sam pokušavao da pogodim pravi WB orijentišući se prema Mlečnom Putu i došao do cifre od 3600K na kojoj sam "zakovao" lestvicu u obradi. Možda malo vuče na zeleno ali to je i prirodna boja na većim visinama i u čistoj atmosferi, jer je u pitanju boja airglow - fenomena. Reč je o slabom sjaju ekscitacije (uglavnom) kiseoničnih atoma pa tu preovlađuje zelenkasta boja. Na ekspoziciji od jednog minuta ovaj fenomen se malo slabije vidi jer se talasi lagano pomeraju.

Dole vidite odsjaj neba u jednom od pomenutih sedam jezera; moglo je to i bolje uz duže izlaganje ali bi onda zvezde bile poduže crtice. Bilo je mnogo problema oko kadriranja jer je, zaboga, gore veoma mračno.




Sad mi je malo žao što nisam imao neki fishy objektiv pa da uhvatim veći deo scene. Pritom bi moglo i duže snimanje da padne, sve do par minuta pa bi kasnije bilo dovoljno svetla u obradi. Ali šta je - tu je. Najveći broj planinara nikad fotografski i ne zabeleži sva čudesa koja vidi sopstvenim očima; naročito noćna čudesa.




Ako ste pomislili da je ovo bio objekat u kome smo spavali - pogrešili ste. Mi smo u susednoj daščari za koju, da smo je spalili na odlasku, vlasnik bi samo slegnuo ramenima jer je njena vrednost manja od prenoćišta koje smo platili basnoslovnih 15 leva (oko 8 eura).
Mi smo ovde:


Veran tradiciji naglašavanja zvezda u Velikom Medvedu ni ovde ne posustajem. Po meni to je najupečaljivije sazvežđe na celom nebu i šteta je ignorisati ga. Takođe se ovde vidi svetlosno zagađenje donjih predela gde je smešteno turističko naselje Borovec, nešto dalje Samokov (30 hiljada stanovnika) a iza njih Sofija (1.2 miliona), grad otprilike veličine Beograda. Dakle, ništa obećavajuće što se tiče severnog neba.


Letnje nebo u zenitu, u ponoć po lokalnom vremenu, može biti samo spektakularno. Vidi se dosta emisionih maglina koje senzor aparata (nemodifikovanog!) uredno beleži zahvaljujući maloj apsorpciji viših frekvencija na većoj nadmorskoj visini.
Uostalom, evo skrina gde se vidi da saturacija nije dirana, a ni kanali naglašavani. Samo je (uz ekspoziciju i krive) podešen balans boja na neku, po meni, realniju boju.


Nešto što uvek fascinira svojom lepotom na udaljenim i nezagađnim mestima je severni (zimski) Mlečni Put. Primećujete neke poznate objekte?



Da, to su dve nama najbliže galaksije od onih malo većih. Patuljaste satelite ne računam. Prosto je fascinintno kako se oblik M31 lepo nazire čak i na najmanjem uvećanju (17mm na 1.6x senzoru).

Za kraj ostavljam pogled na izlazeće Vlašiće (M45) a ujedno tu se može lepo uočiti talasanje airglow-a.