05.01.2013.

MAGLINA IC 1295 (PONOVO)

Kad sam poslednji put vodio bitku sa ovim objektom situacija je bila konfuzna ali na kraju ipak vesela. Hteo sam jedno da snimim a snimio sam nešto drugo, jednako lepo i fascinantno. Znao sam da ovoj, poprilično zaboravljenoj (neopravdano!) planetarnoj maglini dugujem bar još jedno snimanje.
U međuvremenu od par godina se ništa nije izmenilo u spisku moje opreme, nije se promenilo ni nebo kod mene kući ali sam mislio da su moje sposobnosti izvlačenja skrivenih detalja u obradi danas bolje. Kasnije o tome.

Ključni objekt za traženje u ovom gusto naseljenom delu Mlečnog Puta je zbijeno jato NGC6712, magnitude 8.2 što je neki prosek i prečnika 7 minuta što takođe nije mnogo ali je dovoljno da se jato uoči vizuelno teleskopom. Poređenja radi, najfascinantnije jato na severnoj hemisferi, M13 u Herkulesu je 6 puta sjajnije i ima duplo veći ugaoni prečnik.
To bi sve značilo da je ovo jato otkrio francuski astronom Le Gentil, nešto pre Herschella. Naravno da tad nije postojala nikakva forma fotografije (reč je o kraju XVIII veka) pa je Francuz svoje otkriće opisao kao "prava maglina", da bi napravio razliku u odnosu na M11.
Engleski orguljaš nemačkog porekla je tridesetak godina posle njega opisao "loptastu maglinu" ali i dalje nije svojim teleskopima mogao da otkrije zvezdanu strukturu ovog jata. Na kraju je njegov sin (John Herschell) pedeset godina NGC6712 definisao kao globularni zvezdani klaster, odnosno zbijeno jato - što je zapravo tačan odgovor na pitanje postavljeno skoro vek pre.


U gornjem desnom uglu se nalazi NGC6712 a u donjem levom planetarna maglina IC1295. Ukupno 65 snimaka po 20sec i ISO1600 je iskorišćeno za stakiranje i naknadnu obradu. Ekspozicije su malo skraćene da bi praćenje oko ekliptike bilo preciznije, na 30sec je jedan deo snimaka imao loše praćenje.

Da bi ste na pravi način shvatili neuhvatljivost ove magline i težinu obrade potrebne da se detalji pojave, ovde imamo i isečak iz jednog originalnog RAW fajla koji je samo smanjen za web i prebačen u JPEG. Uporedite sa prethodnim snimkom: da se primetiti da se jato jedva nazire a od magline ni traga ni glasa. Ovo je otprilike ujedno i ono što se okom može videti kroz amaterski teleskop. Vidi se i slučajni satelit ili neko kosmičko đubre u prolazu desno od NGC6712:


Pošto je snimanje izvedeno krajem avgusta 2011g ovo su stare obrade. Ponovo sam uradio domaći i obradio stare fajlove s namerom da izvučem neki detaljčić više, međutim veliko je pitanje da li sam u tome uspeo. Pre će biti da su ovi detalji neki fizički maksimum koji je moguće izvući iz datih uslova; za bolje rezultate mi treba bolje nebo i duža ekspozicija.


Ovde se da primetiti da je izrez krupniji. Što se tiče magline danas znamo da je IC1295 veoma slabog ukupnog sjaja - navodi se sve između 12 i 15mag. Prečnik je oko jednog ipo minuta što je i iznad proseka za planetarne magline koje su uglavnom i manje; oblik na slikama je vrlo često toroidan (prstenast) i pomalo podseća na čuvenu M57, ako ni po čemu drugom onda po prečniku.
Boja je veselo plava što znači da se radi uglavnom o sjaju jonizovanog kiseonika (OIII). Šteta što nisam imao OIII ili bar neki broadband LP filter, sigurno bi se izvuklo još detalja. Za kraj ostavljam krupniji kadar same magline:




02.01.2013.

DOUBLE CLUSTER & STOCK 2


Ovaj snimak teleobjektivom od 200mm je nastao spajanjem 25 jednominutnih ekspozicija. Klasika: sve je urađeno na ISO1600 i f7 a zatim spajano u Irisu i Photoshopu.
Ono što je interesantno to je da je double cluster (dvostruko jato u Perseju), odnosno NGC869 i NGC884 malo pomereno iz centra kadra. Pošto je ovo malo kropovano, očigledno je da se nešto nalazi sa leve strane kadra, tj zapadno... Da, to je Stock 2 - jedva primetno otvoreno jato popriličnih dimenzija (oko jedan stepen u prečniku).


Ako bismo upotrebili dvogled onda bi Stock 2 bio interesantna meta. Možda ne baš fascinantna kao susedno dvostruko jato, ali svakako vredna posmatranja: čitavi lanci zvezda kao biserne ogrlice koje se razvlače sa centra jata. Ove lance koji se ukrštaju u obliku krsta i neke ljude podsećaju na snagatora raširenih ruku u klasičnoj pozi u principu navode svi posmatrači; premda je dvogledom 7x50 to malo teže uočiti. Lakše bi išlo malim teleskopom na manjem uvećanju, recimo 30x.
Ostalo vezano za ovo jato bi bilo da jato nije nešto kompresovano, da je kružnog oblika i ima 150 zvezda ispod magnitude 13 (tj toliko je vidljivo nekim prosečnim amaterskim teleskopom). Ovde imate i 100% crop gde se uočava gomila malih grupica zvezda od kojih bi mnoge mogle da budu priznate kao otvoreni klasteri.


Vidi se i hromatska aberacija jer je ovo sam ugao slike. Inače, Stock 2 je tek krajem pedesetih godina prošlog veka ušao u klasifikaciju otvorenih jata, kad je prihvaćeno merenje položaja i broja njegovih članova.

Kad je reč o dvostrukom jatu, tu su stvari mnogo jasnije. Doduše, nije uvek tako bilo: Hiparh je još primetio maglovitu oblast na granici Perseja i Kasiopeje ali prava priroda nije mogla biti razjašnjena do pronalaska teleskopa. Pa ni tad Messier nije to klasifikovao kao objekt koje je moguće pomešati sa kometom. Zasluga za klasifikaciju pripada neizbežnom Herschell-u. Pre toga su ove dve izmaglice bile označene kao zvezde; ovde je gornje jato (NGC869) dobilo oznaku "h" a donje "hi", kao zvezde koje pripadaju sazvežđu Persej.

O NGC869 i 884 danas znamo da sasvim sigurno nisu ni zvezde ni magline; reč je o dva poprilično mlada zvezdana jata. Gornje je 5.6 miliona godina staro a donje 3.2 miliona - prava sitnica u poređenju sa starošću Vasione. Čak su i Plejade (Vlašići) starije jato sa svojih 70-150 miliona godina. Interesantno je da je donje jato na slici (NGC884) zapravo udaljenije za skoro hiljadu svetlosnih godina; oba jata su oko 7000 s.g. udaljena od nas. Moglo bi se reći da je njihova projekcija jednog pored drugog ujedno čista slučajnost. Takođe položaj dvostrukog jata unutar naše galaksije je unutar tzv Persejevog spiralnog kraka i to skoro uzdužno, a naš položaj je Orionov krak. Zato je relativna gustina zvezda u celom području oko jata velika.