18.06.2012.

PROJECT TRIFID

Velika većina ljudi je čula za Orionovu maglinu, verovatno najspektakularni svetleći oblak u našem galaktičkom ćošku. Mnogo manje je, međutim, poznata Trifid nebula (list deteline) mada po svojoj lepoti nimalo ne zaostaje. Razlozi su pre svega veća udaljenost Trifid magline, tj M20 po Messier klasifikaciji - skoro četiri puta je nama dalja Trifid od Orionove magline. Takođe je Trifid smeštena jako nisko na letnjem nebu pa se njena struktura gubi u gustoj atmosferi.
Poenta astrofotografije je da ona ide tamo gde ljudsko oko ne može, čak ni pomoću teleskopa.


Ovaj snimak je nastao kombinovanjem 72 pojedinačna snimka od po pola minuta na ISO1600 kroz 150mm reflektorski teleskop. Na levoj strani snimka (tj ka severu) je rastureno zvezdano jato M21 koje je sastavljeno iz 36 članica koje su ispod 12 magnitude (ukupno ih ima šezdesetak ako ubrojimo i slabije), znači poprilično su dobro vidljive i u amaterskim instrumentima. Dimenzije samog jata su oko 13 minuta a ukupan sjaj 5.9mag što znači da je dotično jato perfektno vidljivo u dvogledu. Podaci o udaljenosti ovog gusto napakovanog klastera se prilično razlikuju, autori navode sve između 2 i 4 hiljade svetlosnih godina.

Sa desne strane se vidi M20 kompleks, odnosno Trifid maglina. Sličnost sa listom deteline je upadljiva, šteta samo što ima svega tri lista.
Upadljivo je da se kompleks sastoji iz 4 celine: malog zvezdanog jata, emisione magline (crveni regioni), reflektujuće magline (plavo) i tamne magline (pojasi prašine koji zaklanjaju crveni region, označeno kao Barnard 85).
Kad se sve uračuna sama M20 ima skoro pola stepena u prečniku što je čini idealnom amaterskom metom.

Malo o samom snimanju: pošto se objekt nalazi jako nisko (dvadesetak stepeni) veliki je uspeh to snimiti iz ravnice, samim tim što su u pravcu juga sa moje lokacije gledano smešteni Ćuprija i Paraćin. Mislim da je ovo neki vrh koji je moguće izvući nemodifikovanim aparatom; nešto preko toga bi se dalo postići CLS filterom i/ili boljom lokacijom.
Takođe snimanje koje počinje na ambijentalnih 26C ne obećava ništa drugo sem mnogo šuma. Zato sam se potrudio da snimim što više snimaka da bi šum bio koliko-toliko anuliran.

Poređenja radi, evo prošlogodišnjeg snimka teleobjektivom od 200mm na kome se vidi i M8 uz M20 i M21. Tu je moguće uočiti zašto su refraktorske konstrukcije najkontrastnije po pitanju outputa.
55x30sec:


15.06.2012.

PLANETARNA NEBULA NGC6781

Planetarne nebule su vrlo čest stadijum u ciklusu zvezdane evolucije. Nastaju kao rezultat masivne eksplozije zvezde crvenog giganta koji na taj način odbacuje svoje spoljne slojeve, ujedno i dobar deo mase. Ostatak je ogoljeno jezgro, mala zvezda - beli patuljak koji, pretrpevši enormno sabijanje ima veoma brzu rotaciju i veliku gustinu.
Nema nikakve sumnje da će i naše Sunce završiti svoj životni ciklus u ovakvoj eksploziji, sa pripadajućom šarenom maglinom. Ove magline najrazličitijih boja su zapravo sarkofazi zvezda koje su otputovale u večna lovišta i skoro uvek je moguće naći ostatke zvezde progenitora u blizini centra ovih sistema.

Za sazvežđe Orla (Aquila) se zna da sadrži nekoliko lepih planetarnih maglina od kojih vredi navesti M27 i NGC6781. Ova druga je na slici predstavljena slojevima gasa koji se sudaraju sa fotonima visoke energije okolnih zvezda i tako zaustavljaju ili bar modifikuju širenje nebule. Takođe na slici se vidi (u centru magline) mali plavobeli patuljak koji je ostatak zvezde koja je eksplodirala. Veoma je slabog sjaja: oko16.8mag.






Za bezbrižno vizuelno posmatranje i uočavanje ove ne tako male mrlje gasa je potreban bar 200mm teleskop, mada ta procena može prilično da varira u zavisnosti od uslova, lokacije i/ili upotrebe filtera.
Ja sam svakako bio uskraćen za taj vizuelan doživljaj jer sam nebulu tražio samo po orijentirima: od kuće videti NGC6781 nemam ni teorijske šanse.
Snimljeno je 26 ekspozicija po pola minuta (ISO1600) i složeno u Irisu. Slika koju vidite je veoma mali crop a sama maglina na 100% rezoluciji izgleda ovako:


Teže objekte za koje nisam siguran da ću ih naći u principu snimam od kuće. Na terenu nemam mogućnost da uvek pogledam u komp i odredim gde sam; naročito zato što baterije na lap-topu i nisu nešto velikog kapaciteta.
Međutim, NGC6781 je objekat koji se jako lako nalazi, potrebno je naći Altir a onda desno od njega je Mu Aquilae, mag4.5. Još toliko produžiti to odstojanje i eto nebule u vidnom polju. Stoga, ako imate 200mm ili bar čisto i vedro nebo - nema razloga ne potražiti ovaj dragulj u srcu Mlečnog puta.

07.06.2012.

TRANZIT VENERE 2012

I konačno smo dočekali tranzit Venere preko Sunca na pola ove godine koju mnogi povezuju sa smakom sveta. Ne znam za njih ali meni je zamalo bio smak sveta kad sam noć pred tranzit shvatio da neće biti vedro. Jedina stvar koja mi je preostala je da tražim lokaciju koja će imati veće šanse da nešto snimim.
Istočna Srbija je meni najlbliža lokacija gde je predviđeno bilo koliko-toliko vedro jutro. Tačnije poluvedro.

Prevoj od Rtnja prema Sokobanji je na visini od nešto preko 800m nadmorske visine; idealna lokacija: ne preterano daleko, autom se stiže do kraja, dovoljno visoko. Sa spakovanom opremom u 0300h sam krenuo - Drang nach osten!

Kad sam stigao na cilj shvatio sam zašto je dobro planiranje bar 50% uspeha u bilo kojoj operaciji. Sa prevoja koji je obrastao šumom nemoguće je teleskopom videti bilo šta osim zenita. Jedva sam našao lokaciju izdignutu od puta gde žbunje i drveće ne pravi toliki problem, imao sam mali prorez tačno ka istoku.











Pošto je vetar bio severni a ja sam bio 6-7km vazdušne linije jugoistočno od Šiljka možete predpostaviti da su se neki iskidani cumulusi humilisi formirali nad planinom i prolazili tačno iznad mene. Srećom pa su se topili veoma brzo i nisu preterano smetali posmatranju i snimanju.

Atmosfera je, očekivano, bila krajnje nestabilna pa sam jedva mogao da pogodim fokus. Naročito je bilo interesantno uočiti turbulenciju koja ide ispred ili iza oblaka, Sunce bukvalno pliva a Venera poprima za kratko vreme sve moguće geometrijske oblike - izuzev kružnog. Međutim, nakon jednog sata telesko se adaptirao na ambijentalnu temperaturu a Sunce malo izdiglo iznad turbulentnih slojeva pa je razlika odmah bila uočljiva. Sledeće tri fotke predstavljaju maksimum turbulencije:





Nakon toga ide period stabilnije slike, što je itekako primetno. Takođe su brzine shuttera dosta veće pa i to igra ulogu.








Sve slike su snimljene teleskopom SW BD 150/750, eos 20d, eq6, Baader astrosolar filter. Na kraju kompozit od interesantnijih momenata koji obuhvataju treći i četvrti kontakt: