31.05.2011.

M102 (PREDPOSTAVLJAM)

Ni danas nije jasno na šta je Šarl Mesije mislio pod objektom M102 u svom katalogu. Najviše pristalica ima teorija po kojoj je to zapravo galaksija u sazvežđu Draco dimenzija 6x3 minuta i sjaja 9.9mag.
Reč je o egde projektovanom sistemu sa tamnom trakom prašine na ekvatoru, karakterističnom za mnoge (ako ne i sve) spiralne galaksije. Prilikom snimanja sam imao i avione u vidnom polju, jednu simpatičniju verziju stavljam i ovde.



U suštini, pošto sam ovo snimao od kuće dimanički raspon je pod znakom pitanja. Takođe, moja verzija PS CS3 je zaratila sa kolornim profilima pa imamo ovde dve verzije obrade. U drugoj verziji sam pokušao na razne načine (između ostalog i minimum filtera) da smanjim prečnik zvezda.






Bilo kako bilo, 41x30sec, ISO1600, eos 20d + black diamond 150/750.
Mala galaksija NGC5870 je magnitude 14 a najsjajnija zvezda u polju 8.27.

29.05.2011.

M57 DRIZZLE

Ukoliko imamo dve ili više slika istog objekta snimljene pod različitim uglovima moguće je dobiti veću rezoluciju od nativne. To bi u jednoj rečenici bila opisana tehnologija drizzle koju je NASA obilato koristila prilikom snimanja fotki sa Hubble-a. Deluje primamljivo, jel?
Tehnologiju ovog tipa koristi čak i novi Hasselblad H4D 200MS (sa upitnim efektima) što znači da nema opravdanja za isprobavanje u astrofotografiji. Međutim, neke preduslove treba ispuniti:

1) rezolucija kamere treba da bude manja od rezolucije optike i
2) atmosfera mora da bude dovoljno stabilna da bi podržala takve egzibicije.

Naravno da nisam imao ispunjen nijedan od ovih uslova.
Ali to nije razlog za izbegavanje ekseprimentisanja...
Prvo sam snimio 7 fotki po 13sec na ISO800. Iskombinovane u DSS-u i PS-u prikazuju ono što je približno moguće postići teleskopom 150/750 i kamerom eos 20d.



Ovde vidite crop 1000x1000 sa originalne fotke ali moram da se ogradim: atmosfera je bila vrlo transparentna, ujedno i neverovatno turbulentna. Rezultat je bio veoma mala rezolucija i nemogućnost postizanja oštrijeg fokusa (ovo je najbolje što je moglo).
Snimljeno je ukupno 31 slika, sve po 13sec i ISO800. Snimane su pod 4 različita ugla, rotirao sam aparat u fokuseru vodeći računa da uglovi budu pomalo nasumični a ne pod 90 stepeni. Pod tim okolnostima je moguće dobiti drizzle efekat. U samom startu sam u DSS odabrao drizzle 3x efekat i bio zaprepašćen porukom posle pola sata "out of memory". Onda sam se setio da samo jedna od tih 31 fotke ima dimenzije 10512 x 7008, odnosno tričavih 73 megapixela.
Tačnije, od mog (nimalo slabog) kompjutera se očekivalo da sve to sredi u TIF formatu i još na 32 bita. Mislim da bi mi trebalo desetak ovakvih računara za tako nešto.

Odlučio sam da radim sa isečcima iz originalnih RAW-ova. Isečci su bili dimenzija 1000x1000 a drizzle sam pametno spustio na 2x. Takođe sam prethodno posebno stakirao sve fotke iz jedne orijentacije senzora, tek potom sam kombinovao 4 steka pod različitim uglovima. Na kraju je sve prošlo i PS (curves, levels, uobičajene neke kerefeke) tako da ovde imate 2000x2000 fotos kao rezultat:



Budimo realni. Da je atmosfera bila stabilnija možda bi se neki efekat i mogao očekivati. Uostalom, u startu sam smatrao da je eos 20d sa svojih 8.5 Mpix i uobičajenim zavrzlama tipa kolimacija, turbulencija, hlađenje i fokusiranje skoro na limitu što se tiče rezolucije. Tačnije, nije moguće izvući neke mnogo bolje rezultate.
Ostaje ponavljanje ovog eksperimenta kad atmosfera bude bila stabilnija - zvezde su i u zenitu treperile dok sam snimao; bila je to najgora atmosferska turbulencija ove godine.

02.05.2011.

MARKARIAN CHAIN (II)

Naravno da je za astrofotografiju bitno koristiti instrumente koji nemaju hromatsku aberaciju. U praksi sem reflektorskih teleskopa koji dominiraju na profesionalnoj sceni (Richey-Chrétien, Cassegrain, Schmitt, vrlo retko klasični Newtonian) imamo i apohromate i ED varijante refraktora koji su najčešći na manjim aperturama, tj. kod amatera. Razlog je i to što kod katadioptera odnosno reflektora hromatske aberacije ni teoretski nema.
Neko upotrebljava i vrlo kvalitetne teleobjektive koji imaju dosta dobru korekciju boja pa rezultati često budu veoma prihvatljivi. Češće je, međutim, da teleobjektiv klasičnog (refraktorskog) dizajna ima brdo hromatske aberacije. Ja imam takav jedan...



Markarianov galaktički lanac čine M84 (NGC 4374), M86 (NGC 4406), NGC 4477, NGC 4473, NGC 4461, NGC 4458, NGC 4438 i NGC 4435. Ukupno 7 od ovih nabrojanih predstavljaju pravu galaktičku grupu, tačnije imaju koherentno kretanje. Ostale (manje) galaksijice predstavljaju slučajnu superpoziciju.
Fotka je nastala iz 78 snimaka po 30sec objektivom Pentacon 200 na f5.6 i ISO 800. Sve je stajalo na newtonianu 150/750 i EQ6.
Vrlo očigledno je da je ovde nemoguće korigovati hromatsku aberaciju. Smanjenjem blende postižu se isti rezultati, pa sam sklon da pomislim da bi verovatno ovako izgledala astrofotografija ahromatom.