19.06.2019.

DVE KONJUNKCIJE

U ovom momentu, tačnije ovih dana, na redu su dve konjunkcije: Mesec i Jupiter, i Merkur i Mars. U slučaju prve konjunkcije datum je 16. jun 2019. a druga nastupa 18. juna. Međutim, šta su to zapravo konjunkcije?
Postoji termin syzygy (Sizigi), nije japanska reč već starogrčka i obuhvata sve pojmove iz položajne astronomije gde orbitirajuća tela zauzimaju više ili manje položaj prave linije u prostoru. U ovaj pojam možemo ubrojati pun ili mlad Mesec, tranzite, okultacije i sva moguća pomračenja. Najprostije rečeno, kad god imamo dva nebeska tela iz Sunčevog sistema jedno pored drugog - eto nama suzukija, pardon syzygy-a.

Konjunkcija bi bila samo varijanta ovog živopisnog pojma gde su dva nebeska tela u susretu na ekliptici, odnosno gde imaju istu ili približnu rektascenziju (RA koordinate). Suprotan događaj, kad su tela udaljena jedno od drugog na nebu 180 stepeni se zove opozicija. Veoma je logično, stoga, da se konjunkcija neke planete sa Mesecom dešava relativno često - praktično jednom mesečno. Ja dakle nisam nikakav ekskluzivan nebeski događaj snimio time što sam te večeri ulovio Mesec i Jupiter jedan do drugog.


U ovom slučaju je Jupiter ona mala zvezdica na 4h od Meseca, nije se jasnije video jer je još uvek bio dan. Malo kasnije se dovoljno smračilo da mogu da pokušam konkretniji kadar da napravim.


 Jupiter je mala smeđa mrljica dole desno; udaljenost između njega i centra Meseca je nešto preko jednog stepena. Mogao sam komotno da za ova dva nebeska tela upotrebim teleskop, mada mi se ideja postavljanja teleskopa na livadi samo zarad jednog ili dva snimka nikako nije dopadala. Moja montaža i teleskop se postavljaju za otprilike 45-60min, a toliko je i na primer okvirno potrebno za napuniti gorivom i postaviti Scud-B i C za lansiranje iz šezdesetih, sa verovatno mnogo manje kompleksnim algoritmom postupaka. Drugim rečima, tu raketu u uslovima nuklearnog sukoba (za šta je i bila u osnovi projektovana) nije bilo predviđeno da koristi nikakva natprosečno inteligentna posada, već ona koja je u tom momentu na raspolaganju... Astrofotografi s druge strane vrlo često ipak moraju da se pokažu u kontekstu snalažljivosti i rešavanja problema, tako da... Nakon ove kontemplacije nad teškom sudbinom jednog astrofotografa ali i bleskom ponosa zbog gorepomenutih sposobnosti sledio je logičan potez: uz pretpostavku da je EQ6 kompleksnija za korišćenje od balističkih raketa, upotrebio sam teleobjektiv EFS 55-250 sa tripoda. Onih nekoliko piksela koji predstavljaju Jupiter na 250mm žižne daljine su ovde uvećani za deset puta.


Vidi se naznaka jedne pruge ali sve je to karikatura; ovaj teleobjektiv jeste oštar i kontrastan na f9.0 ali rezolucija senzora naprosto nije dovoljna da razluči detalje koji postoje na Jupiteru. Možda bi se nešto postiglo kombinovanjem više snimaka i drizzle metodom, ali ja to ne umem da izvedem (a nije ni potrebno, kome još teleobjektiv služi za snimanje detalja na planetama?).

Ok, ali gde je druga konjunkcija iz naslova?
Evo je:


Na mestu na kome se vide Mars i Merkur, takođe nešto više od jednog stepena udaljeni jedan od drugog, nalazi se ogroman kumulonimbus u fazi raspada. Sačekao sam da vidim da li će bar neku munju da produkuje pa da baš ne bude potpuno bezrazložan izlet u prirodu, ali me ovaj oblak po tom pitanju nije obradovao. Vrlo brzo sam došao kući i usred grada, sa terase na III spratu, uočio monstruma iznad zapadnog Jastrebca. Položaj je bio jako lako ustanoviti pomoću ovog sajta a ni radarska slika u XXI veku nije nikakva tajna za iskopati. Populus veoma često napada (naravno potpuno neosnovano) meteorologe da su netačni a nikome ne pada na pamet da sam pogleda radarsku sliku na sajtu RHMZ, naravno, potpuno besplatno; i da sam pokuša nešto iz toga da zaključi.

Udaljenost do ove oluje je bila oko 70km a objektiv pedesetica na krop-senzoru.


Iz toga mnogo se može u principu zaključiti. Recimo, pogledajte levo od oblaka dve zvezde jednu do druge:


U pitanju su Mju Škorpije, dve zvezde treće magnitude, a iznad njih je Epsilon (magnitude 2.26). Ovo bi nekome bili beskorisni podaci ali... Visina Epsilona u tom momentu je bila deset stepeni a toliko iznosi i vrh oluje na granici tropopauze; iz toga sledi da je grubo računano vrh oluje na negde oko 8.2km visine. Prilično malo za naše podneblje, ali ovde u junu visina tropopauze zapravo i jeste mala - tek u drugoj polovini leta se, sa zagrevanjem podloge, tropopauza diže na uobičajenih 10-12km. Inače zvanični vrh olujnog oblaka za sada drži tropski olujni sistem sa 23770m visine; u poređenju s tim jastrebački oblak (iako visine Mont Everesta) je zapravo običan patuljak. Međutim, fizički procesi unutar patuljka su itekako bili dovoljni za produkciju munja.

Kao što znamo, sve munje se dele na IC (unutar jednog oblaka), CC (između dva oblaka) i CG (između oblaka i zemlje). Logično je da se ova poslednja kategorija uglavnom tiče naše bezbednosti a prve dve se tiču uglavnom estetike. Na gornjem snimku se levo vidi i jedna CG munja, odnosno nešto što je udarilo u zemlju, ali generalno ovakve munje nisu česte. Procenat udara u zemlju (CG) veoma varira od tipa oluje, geografije i sezone, ali se na svetskom nivou kreće oko 25%. Dakle praktično svaka četvrta munja bi trebalo da udari u zemlju - planinarima i poljoprivrednicima je ovaj podatak od životne važnosti.

Ali kako uopšte nastaje munja?
Veoma prosto ali zapravo i  nezgodno pitanje je postavljeno... Priča je danas dobrim delom razjašnjena mada ne u potpunosti, a ono što se sa sigurnošću zna to je da imamo veliki električni naboj između pozitivnog vrha i baze oluje, i negativno naelektrisane sredine. Dakle, sredina oluje je negativna i to je ono što produkuje munje, a velika razlika u potencijalu nastaje usled slojeva padavina i uzdizanja koje se preklapaju na istom prostoru. Konkretno: postoji čitav niz tipova padavina (meteorološkim rečnikom rečeno - meteora) koje postoje između kiše i grada, a to su: sneg, solika, meki grad, krupa, zrnast sneg, sugradica... Nama praktično od značaja za ovu priču su čestice poznate kao snežne kuglice (solika, meki grad i krupa) koje su prečnika između 2 i 5mm. Piloti u svom METAR izveštaju za ove čestice imaju termin GS.

U određenim situacijama u oblaku mogu postojati slojevi prehlađenih vodenih kapi. To se dešava kod veoma brzog uzdizanja, tako da se vodene kapi (kondenzovana vodena para) za kratko vreme nađu na visinama na kojima je temperatura daleko ispod nule. Ovakve prehlađene kapi veoma malog prečnika (10 mikrometra) su ujedno i veoma reaktivne, odnosno veoma brzo aglutiniraju (slepljuju se) u veće strukture usled svoje jako niske temperature - tako nastaje grad, na primer. Nije retkost da se voda čak i u jezerima nađe u prehlađenom stanju, dakle ispod 0 stepeni Celzijusa, ali na nebu je to moguće mnogo češće i intenzivnije. U nekim slučajevima temperatura prehlađenih kapi pada i do -40C i to generalno predstavlja potencijalno veliki problem za avion koji bi leteo na toj visini, jer bi se velika količina leda veoma brzo nahvatala na napadnim ivicama krila i onemogućila letenje. Zato je bitno praćenje ovakvih sistema i uopšteno izbegavanje kumulonimbusa za putničke avione, mada je generalno za letenje kroz ovaj tip oblaka u suštini problem i turbulencija. Avioni bi izdržali i malo jače turbulencije unutar olujnog kumulonimbusa ali se postavlja pitanje putnika i njihovog ponovnog putovanja dotičnom aviokompanijom.

Dakle ove kuglice su sastavljene iz pahuljica snega (krupa) oko kojih su se zalepile minijature kapi prehlađene vode. Praktično imamo pahuljicu snega oko koje se stvorio tanak sloj leda, a veoma često je ova struktura usled padanja u jakoj vazdušnoj struji dobila i oblik kupe. Cela poenta je da ovakve teške i velike čestice padaju kroz sloj sitnih (10 mikrometara) i prehlađenih kapi koje se upravo uzdižu da postanu krupa. Jedni padaju, drugi se uzdužu... Ako se ima u vidu veliki broj čestica u prostoru jasno je zašto postoji među njima prosto rečeno trenje i posledično naelektrisanje. Pošto se iz ovog razloga za kratko vreme razvija veoma velika razlika potencijala, logično je da postoje uslovi za ekstremno pražnjenje između vrha (nakovnja) oluje i srednjih slojeva. Ostaje još da se desi okidanje ali danas tu postoji malo više nejasnoća od ostatka procesa nastanka munje.

U svakom slučaju dugujem konjunkciju Marsa i Merkura (razlog je vrlo očekivan: oblaci), pa da bih se iskupio ovde imam snimak Meseca, Jupitera i oluje: