28.02.2018.

ZIMA NA BELJANICI

Kad čovek pogleda kakve sve muke na početku čekaju jednog astrofotografa,  mlađanog i ornog za nov hobi, reklo bi se u startu da je to čist mazohizam. Ispada da je mnogo lakše uzeti fotoaparat i tripod, i uz par objektiva sa sobom, otići na neko interesantno mesto noću da bi se snimio noćni pejzaž. Da li je baš tako lako, nisam uopšte siguran.

Pobrđe istočno od Beljanice, između Despotovca i Resavice, omogućava lep pogled na ovu planinu a ujedno je i dostupno autom. Malo ima problema zimi jer ti putevi nisu prioritetni za čišćenje, a i na tim mestima ima mnogo više snega i leda, ali je bar dobro da asfalta uopšte ima.


Dobro je da objektiv 24 STM ima veoma male tendencije da napravi fler, koliko ovde vidim. Međutim, pošto on ima elektronski manuelni fokus, noću fokusirati po svetlima je generalno prilično teško. Zato ovde imam 7 snimaka po pola minuta, na kojima je fokus recimo malo otišao u ofsajd. Iznad Beljanice se vidi izdizanje otvorenog jata Mel 111, a na samoj planini se vidi i neko terensko vozilo.


Dakle, pravilo je - proveri fokus pre nego što počneš sa snimanjem. Jeste da je to malo kompleksno na -5 ili -6C, dok duva orkanska košava i stvara osećaj da je -50C, ali kad se preskoči provera fokusa onda ispada ovako. Ja sam fokus tražio po periferiji kadra (selo sasvim levo na planini - Sladaja) a to sasvim sigurno nije precizno, kao što se vidi iz priloženog.
Pedesetica na f2.8 je neuporedivo lakša za nalaženje fokusa na ekranu, iako je njen fokusni prsten čista parodija.


Gore levo je Mel 111. Šta ako još povećamo žižnu daljinu? Tu sam se susreo sa malerom koji još uvek ne mogu da razjasnim. Pokušao sam da snimim tri snimka po 30sec na 250mm žižne daljine ali je na dva slika kliznula na dole. Mogućnosti su sledeće: noge su popustile (moguće ali ne i sigurno), glava (malo veće šanse) i šraf na pločici na gripu (takođe male). Očigledno je da je niska temperatura učinila svoje a vetar je samo doprineo; možda se neki materijal u glavi steže više/brže od nekog drugog i to se manifestuje kao pomeranje kadra. Inače glava je 804 RC2. Međutim, pošto mi dva od tri graničnika za... kako da kažem, "raširenost nogu"...  na nogama nisu u funkciji, daleko najveće su šanse da su se noge malo pomerile. Dakle, samo jedan snimak od 60sec i f5.6, prebačen u CB da bi se više detalja izvuklo:


Jedno možda malo neočekivano pitanje: kakva je naša svemirska odbrana? Kakve su šanse da uočimo i reagujemo na pretnju izazvanu pojavom asteroida ili komete koji su na kursu kolizije sa Zemljom?
 Za reakciju nisam siguran kako bi to išlo, ali što se tiče praćenja i uočavanja opasnosti, stvari stoje ovako.

Odmah da ograničimo: ako neki potencijalni NEO (Near Earth Object) kreće na nas, mi možemo da ga uočimo samo ukoliko ne dolazi iz pravca Sunca. Pošto je taj pravac veoma malo verovatan (ali ipak moguć), odmah da zaključimo da je ta četvrtina neba praktično otpisana za neka senzitivnija merenja sa Zemlje. Iz orbite je moguće i to detektovati, ali ostaje pitanje opremljenosti i brzine skeniranja tog dela neba.  Takođe, senzitivnost je nemoguća u noćima kad Mesec ograničava istu, pa je generalno posao vrlo nezahvalan.

Na Havajima je locirana opservatorija Haleakala, tačnije na ostrvu Maui, na 3000 mnv. Seeing je vanserijski dobar, što znači da je moguće postaviti veliki teleskop i dobiti dosta dobru rezoluciju za zemaljske teleskope. Ovde su montirana dva Ritchey-Cretien teleskopa od po 1.8 metara aperture koji su tako dizajnirani da daju veoma široko vidno polje (primera radi, moguće je dobiti 3 stepena vidno polje po dijagonali). Ova dva teleskopa su srce projekta Pan-STARRS koji može celo nebo da skenira jednom u četiri dana. Pošto je kamera na ovim teleskopima sastavljena iz 60 manjih CCD kamera gusto napakovanih u poretku 8x8, svaka rezolucije 4800x4800px, dolazimo do cifre od okvirnih jedan gigapiksel rezolucije. Ovo je logistička noćna mora, budući da svaki snimak ekspozicije 30-60sec zauzima 2Gb prostora, a cela noć snimanja fascinantnih 10 Tb. Tačnije, nije uopšte reč o prostoru već o real-time obradi tolikih podataka, i to je nešto na čemu se poslednjih godina naročito insistira, pošto je uočeno da je to jedno od uskih grla projekta. A potencijal je fantastičan: teleskopi i kamere za tričavih pola minuta eksponiranja daju sve do magnitude 22.

Međutim, i druga ekipa Havajćana konja za trku ima. Prikupili su sredstva i kupili Takahashi Epsilon 180; NASA se priključila i donirala Schmit od 0.5m. Prvi teleskop je f2.8 a drugi f2.0 i oba teleskopa veoma mudro koriste upravo glavni nedostatak projekta Pan-STARRS, a to je sporost. Ovaj projekat podrazumeva da su oba teleskopa razdvojeni na sto milja što daje posebne benefite: mogućnost preciznog određivanja položaja asteroida kroz paralaksu (samo za najbliže asteroide), zatim mogućnost da dva teleskopa duplo brže snime celo nebo; i na kraju mogućnost da se preskoče eventualni oblaci iznad jednog teleskopa.

I upravo je početkom oktobra 2017 ova druga ekipa, tačnije saradnik na projektu Ari Heinze, otkrila jednu neuglednu repatu mrlju magnitude 18. Isprva se činilo da je otkriven možda "Atinjanin", odnosno član porodice Atens (poluprečnik njihove orbite u aphelionu je veći od poluprečnika Zemljine orbite), međutim, snimci s kraja septembra su uskoro kombinovani i postalo je jasno da se radi o klasičnoj kometi sa uobičajeno veoma ekscentričnom (izduženom) putanjom. Kometa C/2017 T1 Heinze je ubrzo postala san vlasnika dvogleda, budući da se predviđalo da u najbližem prilazu Zemlji 4. januara ima sjaj ispod devete magnitude.

Živa legenda američke amaterske astronomije, John Bortle, razvio je formulu pomoću koje se mogu izračunati šanse za preživljavanje komete koja prilazi Suncu u perihelu na manje od pola astronomske jedinice. Po ovoj formuli kometa Heinze je dobar kandidat za spektakularan raspad, mada treba napomenuti da je praksa prilično blagonaklona prema bliskim prolazima kratkoperiodičnih kometa kao što su 2P/Encke ili 96P/Machholz. Međutim, pre nego što priđe Suncu ova kometa prolazi pored Zemlje i to je prilika za fotografisanje.


U potrazi za objektivom koji bi zamenio Tamron 17-50 došao sam do 24 2.8 STM. Premda nešto više vinjetira ovaj mali objektiv ima mnogo bolje rubove na 2.8 a jedina stvar na koju treba obratiti pažnju je činjenica da fokus preko live-view treba tražiti oko centra kadra. Fokusno polje ovog objektiva je mnogo više kalota (odsečak lopte) nego kod Tamrona pa fokusiranje blizu ruba ako tamo imate nešto sjajno ne dolazi u obzir. Ja sam tako fokusirao i centralnih 2/3 kadra je blago omašen fokus.
Školarina plaćena.

Sledeća razlika: sa Tamronom bi na 2.8 i 17mm jedno eksponiranje na ISO1600 od 30sec dalo nekakve detalje na Mlečnom Putu; ovde je to nedovoljno. Prvi razlog je što žižna daljina od 24mm traži malo kraće od 30sec, ali dobro; a drugi je upadljivo vinjetiranje. Zato sam zalazak Mlečnog Puta na zapadu snimio sa 6x30sec.

Ali, na očekivanom mestu se kometa nije pojavila.


Sve procene su glasile da je C/2017 T1 Heinze oko 19. januara sjaja desete magnitude i ispod, dok se ranije predviđalo da će biti između 8.5 i 9.0. Ovo je procenu da će kometa biti vidljiva u dvogledima u potpunosti otpisalo a isto važi i za 24 STM: njegova aperturica od osam ipo milimetra je sasvim sigurno nedovoljna za ovaj objekat.

Nema veze; okrenuo sam se još tamnijem objektu. Kometa C/2016 R2 PANSTARRS je, sudeći po merenjima, bila dovoljne magnitude da je registruje objektiv od 50mm. Sjaj je u januaru meren od strane različitih astrofotografa i iznosio je - bukvalno sve u rasponu od 10mag do 12mag. Ako prihvatimo da je neka granična magnituda ovog objektiva na f2.8 grubo zaokružena na nekih 12.0mag, ispada da registrovanje ne bi trebalo da bude problem.

Jel? Pa to ne važi za blede i difuzne objekte kao što su komete.
Ali svejedno, kometa je pala za slobodu. Levo su Hijade a desno Plejade (M45). U gornjem levom uglu se vidi gigantski klaster NGC1647 sa svojih prosečnih 45 minuta prečnika - to znači da bi jedva stao u vidno polje teleskopa 150/750 i krop DSLR-a.


Ovde je kombinovan 21 snimak od po 13sec i f2.8; u suštini 13sec je malo preterano za objektiv od 50mm sa tripoda, zato su zvezde malo (duže) crtice.

Ova kometa je u momentu snimanja bila od nas okvirno udaljena oko 300 hiljada kilometara. U decembru prošle godine je imala outburst za vreme prolaska preko Hijada i tad je sjaj iznosio oko devete magnitude, što je prilično sjajnije od mog snimka. Inače kometa prilikom ovog prolaska ima veoma kompleksan rep za koji se pretpostavlja da izgleda čudno zbog veoma brze rotacije glave komete.

Oznaka P nam govori da se radi o periodičnoj kometi; C označava neperiodične komete, odnosno one čiji period obilaska oko Sunca iznosi duže od 200 godina - u ovom konkretnom slučaju to je 20800 godina. Kometa ima zapravo veoma izduženu (ekscentričnu) putanju koja u perihelu prolazi kroz naš komšiluk, tj na oko dve astronomske jedinice; ali je zato aphel na distanci od 1500 AU što znači da ova kometa prolazi kroz unutrašnje delove Ortovog oblaka... Tačnije Hilovog oblaka za koji se pretpostavlja da čini unutrašnji prsten objekata ispred Ortovog oblaka.