26.09.2016.

M31 I PRATEĆE NEBULOZE

Da li na svetu postoje teleskop, montaža, kamera i iza svega toga astrofotograf koji nisu nikad za cilj imali Andromedinu galaksiju? Verovatno da ne.
Fotografisaniji objekti mogu biti samo Orionova maglina i Mesec, ali je svakako borba veoma tesna.

Međutim, ljudi su i pre otkrića fotografskih hemikalija u XIX veku znali za čudan objekt u sazvežđu Andromede. Čak su znali i pre nego što je teleskop nastao - prvi koji je zvanično opisao ovaj čudan objekt je bio arapin Al Sufi. Da se razumemo, ova galaksija se sasvim uobičajeno vidi golim okom u jesen i zimi, potrebno vam je samo dobro nebo. Ponekad se čak i iz neba blago začinjenog svetlosnim zagađenjem može naslutiti, ali je tu potrebna dobra transparencija i iskustvo posmatrača.
Sledeći na spisku je bio nemački astronom Simon Marius koji je prvi svoj teleskop pre 400 godina okrenuo ka ovom objektu; tu njegovu zaslugu opisuje kasnije i Messier, mada je istog momenta dao svoju oznaku (M31). A Herschell je smatrao da je u pitanju nama najbližna gasna maglina, odnosno nebula a čak je dao i procenu da je 2000 puta udaljenija od Sirijusa. Eto, ja verujem da odatle potiče izraz "lupati nebuloze".

Preokret nastupa posle stotinak godina kada su ljudi prvi put pogledali u spektar M31 i kada se ispostavilo da je spektar kontinuiran (odnosno sličan zvezdanom, a različit od spektra emisionih maglina). Ovo je već trebalo da pobudi sumnju u naučnim krugovima, ali se to nije desilo. Zatim je 1885. godine uočena supernova u M31, međutim pošto je dotična eksplozija imala desetak magnituda slabiji sjaj od nama poznatih supernova u našoj galaksiji - ovaj događaj je klasifikovan kao obična nova. U naredne tri decenije je na fotografskim pločama otkriveno još 12 takvih eksplozija a konačno je H. Curtis složio kockice u logičan niz: predložio je teoriju o "ostrvskim univerzumima" (Island Universes) gde bi M31 i gomila drugih sličnih maglina predstavljala galaksije kao naša. Dugo se još održao termin u literaturi "vangalaktičke magline" kao i "Andromedina maglina".
Ostatak je istorija: Hubble je uspeo da na fotografskim pločama otkrije cefeide, a to nije bila mala stvar budući da su tadašnje fotografske ploče bile u današnjem smislu veoma male osetljivosti. Drugim rečima bile su potrebne veoma duge ekspozicije na veoma velikim teleskopima da bi se ovako nešto snimilo. Mi danas možemo da računamo na 18-20mag u amaterskim teleskopima; 24-25mag kad su u pitanju najveći zemaljski teleskopi, odnosno 31mag kad je u pitanju HST, ali pre sto godina dostići 21-22mag i otkriti cefeide bilo je neverovatan uspeh. Za tako nešto je poslužio Hooker teleskop na Mt Wilson-u od 2.5 metara aperture.

Ja sam upotrebio 37 snimka po 30sec i ISO1600 na reflektoru 150/750. Snimio bih i više ali su oblaci vrlo brzo prekinuli posao.


Pošto teleskop SW veoma vinjetira, fletovi su neophodni, ali ako na periferiji imate svetle objekte kao što su kraci ove galasije - rezultat je pod znakom pitanja. Zato ovde imamo veoma tamniju periferiju od centra. Takođe, ako uporedite ovu sliku sa onim sa neta koje su rađene malim refraktorima, ili recimo ovom mojom ispašće da je reflektor maltene pokvaren. Manjak kontrasta je upadljiv u kracima a i tamnim linijama prašine iznad jezgra. Međutim, ovo je normalna pojava za reflektore odnosno sve teleskope sa opstrukcijom. Najkontrastniji mogući tip teleskopa je refraktor i tu nema dileme. Mogu tu da postoje problemi oko hromatske aberacije ili ravnog polja ali kontrast najmanjeg refraktora u odnosu na najveći RC, maxutov ili newtonian je očigledan - razlog je izuzetno prost: centralna opstrukcija.

Da analiziramo šta se na fotki nalazi. Od dve fascinantne satelitske galaksije koje prate M31, i koje zna svaki posmatrač, mi ovde vidimo jednu: M32. Druga (M110) je bila gore na ivici kadra pa je izbačena.


U pitanju je isečak iz originalnog kadra koji je dodatno rastegnut i naglašen, zato ima više šuma. Inače reč je o stelarnoj galaksiji, to bi kolokvijalno značilo da kroz teleskop na malom uvećanju ova galaksija podseća na zvezdu. Upravo zbog lakoće detekcije M32 je poznata praktično od početka korišćenja teleskopa u astronomiji.
Levo vidite M32 a desno je zvezda koja pripada našoj galaksiji, HD3914, magnitude 7. Tako možete da uporedite sjaj ovih objekata.
Danas preovlađuje mišljenje da je M32 mala eliptična satelitska galaksija, koja, kao i sve ostale eliptične, ne sadrži gas i prašinu. Sadrži isključivo stare žute i crvene zvezde i prilično je očigledno da u njoj nema produkcije novih zvezda - i to je tako već jako dugo. Takođe se smatra da je M32 svojevremeno bila mala eliptična; zatim je prišla blizu velikoj galaksiji. Gravitacija je učinila svoje i "svukla" M32 tako da je ostalo samo jezgro. Mi danas vidimo malu eliptičnu galaksiju koja je rezultat toga; takođe pritom se desila masivna geneza novih zvezda u jezgru što je potrošilo sav gas i učinilo da jezgro ostane veoma gusto i kompaktno.
Doduše, postoji i druga hipoteza. Ona tvrdi da je M32 zapravo tri puta dalja od M31, da je u pitanju eliptična galaksija normalnih dimenzija i da svakako nije patuljasta. Ovo bi je smestilo izvan naše Lokalne grupe. Jedini problem je što se ovo ne uklapa sa dosadašnjim merenjima koja impliciraju da se M32 nalazi na više-manje istoj udaljenosti kao i M31. A merenja su bila dvostruka:

1) Fluktuacije u površinskom sjaju: mali sektor galaksije se raščlani na šum koji podseća na zvezde. Dvaput udaljenija galaksija imaće dvaput glatkiju strukturu u poređenju sa uzorkom, metoda nije 100% tačna ali je dosta precizna za stare eliptične galaksije. Ovo je pre svega sekundarna metoda i koristi se zajedno sa sledećom:

2) Merenje sjaja R.G.B. - u HR dijagramu postoji jedan deo nazvan grana crvenih giganata (Red Giant Branch) koje karakteriše helijumsko jezgro. U pitanju su giganti, odnosno zvezde veće i sjajnije od njihovih regularnih rođaka, samim tim se lakše uočavaju i mere na većim distancama. Stastistički se vrlo lako može preračunati prosek sjaja ove populacije u delu neke galaksije, recimo.

O galaksiji M110 neki drugi put, kad bude bila fotografisana.
Premda bi neko možda pomislio na osnovu gore napisanog da je izuzetno teško raščlaniti M31 na pojedinačne zvezde, to i nije sasvim tačno. Moguće je čak i vizuelno to uraditi, premda je potreban veliki teleskop. Ima i opisa ljudi koji su vizuelno detektovali skoro stotinak globularnih jata u M31 (i jedno u M110!), kao i desetak otvorenih jata u Andromedinoj galaksiji; za tako nešto je potreban dobar atlas M31 i dobson od najmanje 17-18".

Svakako najveći pojedinačni objekat u M31 je NGC206, struktura vidljiva i u fotografijama nastalim najmanjim teleskopima. Reč je o zvezdanom oblaku (ranije je NGC206 bio klasifikovan kao otvoreno jato) koji se vidi malo desno od centra kao plavičasto jato.


Detalji nisu baš sjajni jer se radi o periferiji kadra pa ima dosta kome. Ipak se razaznaje da je reč o OB skupu koji, kao što i ime kaže, sadrži dosta O zvezda. Dotične su poznate po svom kratkom veku koji se završava supernovom; kao i po tome da su veoma retke. Inače u pitanju su mladi plavi giganti čiji životni vek do eksplozije iznosi desetak miliona godina, a kod najvećih 3-4 miliona.
OB asocijacije nastaju kad se molekularni oblak rasturi usled jakog sjaja mladih giganata koncentrisanih na malom prostoru. U roku od najviše milion godina jato se rastura jer O zvezde kreću da eksplodiraju a ostale zvezde manjeg prečnika slede svoju kinematiku i počinje lagano razilaženje članica skupa koje može dosta dugo da potraje. Smatra se da kad nađemo neki OB skup da je dotični star manje od 10 miliona godina.

Međutim, unutar Andromedine galaksije se može uočiti još dosta drugih objekata. Za tako nešto vam treba na prvom mestu dobar zvezdani atlas, a ja sam ovom prilikom koristio Hodge-ov atlas. Izabrao sam jedan region baš s namerom da vidim da li je moguće nešto više snimiti i bio prijatno iznenađen.


G78 - vidi se kao 14.5mag zvezda, iako je reč o globularnom klasteru. Ako uvećate snimak vidi se da su ivice ove zvezde mekane, što znači da nije u pitanju zvezda.

G70 - takođe globularno jato, poznato i kao V38

C224 - otvoreno jato plavičaste boje, što znači da je veoma mlado. Veći teleskopi uspevaju da raščlane sjajne članice veoma jasno, za razliku od mog teleskopa.

Ovo je samo jedan mali isečak originalne fotke; u drugim regionima se takođe videlo dosta otvorenih i zbijenih jata. Bukvalno veći deo je moguće strpljivo identifikovati od oko 500 za sada poznatih zbijenih jata koja orbitiraju oko M31.

Нема коментара:

Постави коментар