14.11.2015.

ZVEZDANE BOJE

I zaista, koje su boje zvezde?

Nekome bi sve zvezde bile iste boje. Osim možda najsjajnijih koje mogu biti crvene (kao Antares) ili bele (kao Vega) u principu boje zvezda su nešto što se tek na teleskopu dobro razaznaje. I to tek kad se slika defokusira.

Pošto je 12. novembra maksimum Taurida, a ja prolazio usput kroz neku šumadijsku nedođiju, stao sam na par minuta da pokušam da uklopim neke kadrove. Sve su ekspozicije od po pola minuta na f2.8 i ISO 1600.
Istok nam donosi Vlašiće (Plejade), sasvim sigurno pored Orionove magline najlepši jesenji prizor na nebu.


Video sam po jedan otprilike sjajan Taurid u minutu, ali je objektiv uvek bio okrenut nekako na pogrešnu stranu. Pogled ka jugu otkriva Mlečni Put, sasvim sam zadovoljan za poluminutnu fotku:


Pošto od meteora nema vajde treba preći na ono zbog čega sam tu. Glavno jelo večeri je bilo servirano: pokušao sam da snimim boje zvezda.

Prvo ide snimak pogleda ka severu, f2.8, 17mm i 30sec. Zvezde Velikog Medveda su namerno istaknute softverski, putem posebnog layera na koji je primenjen gaussian blur i dignuta saturacija. Time smo dobili nešto slično fog filteru koji se odvajkada primenjuje u fotografiji, samo što su sad ti trikovi dostupni softverski bukvalno unutar jednog minuta.


Kao što vidimo zvezde su se lepo ugojile a vidimo i njihovu boju. Da bi to bilo egzaktno tumačeno uzećemo podatke o pojedinim zvezdama i njihovim spektralnim tipovima.

Krećemo od repa Medveda, tj sa leve strane. Prva zvezda je Alkaid, lepa narandžasta zvezda spektralnog tipa B3V. Ali... B klasa predstavlja plave zvezde...
Nema veze, sledeći su Mizar i Alcor. Mizar je A1 a Alcor A5; vidimo da su žute a po klasifikaciji bi trebalo da su bele ili plavobele.
Desno je Alioth klase A0 koji na slici izgleda žućkasto mada bi trebalo da je plavičast. Nema veze, sledeći je Megrez za koga vidimo da je crvena zvezda. Međutim, po klasifikaciji je A3V, dakle sve samo ne crven.

I unutar pravougaonika stvari ne stoje baš kako bi trebale: Phad je A0, tj beloplava zvezda a na slici je žut kao limun; Merak je isto A1 a jedini izuzetak predstavlja jasna plava zvezda sasvim desno u repu. To je Dubhe, jedina plava zvezda u sazvežđu i jedina čija je boja valjda realna.
Ali ćorak.
Dubhe je K0III, a kao i sve zvezde K klase, to je narandžasta zvezda.

Dakle, sve boje do zadnje su pogrešno zabeležene. Softverski blur je možda estetski interesantan trik ali je totalno nepouzdan i za najosnovniju klasifikaciju zvezdanih boja. Jedan od razloga je svakako atmosferska disperzija, odnosno činjenica da je Veliki Medved jako nisko na horizontu pa se onda svetlost zvezda raspada na svoje pojedine spektralne komponente. Međutim, to ne objašnjava kako su sve boje ispale suprotne od realnih.
Druga, a verujem i presudna stvar je hromatska aberacija objektiva. Ovde se radi o Tamronu 17-50 2.8 koji je na 2.8 realno malo bolji od konkurencije ali i dalje je sve to optički prepuno kome i hromatske aberacije. Drugim rečima, ovaj objektiv bi možda na f8-9 dao bolje rezultate ali to opet nije nešto što nama treba. Ovo je sve na nivou jeftinog ahromatskog refraktora, uprkos ED elementima.

Dobro, nije baš sve toliko strašno - ulovio sam jedan meteor koji je, sudeći po pravcu, sasvim sigurno Taurid. I to baš kroz Velikog Medveda. Kontrast je pojačan:


U redu, trebalo je promeniti taktiku. Snimljene su dve slike, obe po pola minuta ekspozicije. Jedna je defokusirana i ona je stavljena kao pozadina. Bager je osvetljen lampom, ništa preterano komlikovano, izuzev što nikad dosad nisam ovako preklapao dva snimka.


Ovde dakle nema softverskih trikova - blur je optički. Idemo s leva na desno:

Capella je G3, to znači narandžasta, a na slici je bela.
Menkalinan (ispod  Capella-e) je A2, beloplava, a na slici plava.
Hassaleh (u centru kadra) je K3, narandžasta, baš kao i na slici.
Aldebaran (dole desno) je K5, crvena zvezda, baš kao i na slici.
Vlašići (M45, gore desno) su upadljivo plavi, kao i na slici.

Ova metoda defokusiranog layera je očigledno mnogo tačnija, bez obzira što je snimano takođe na f2.8. Jedini realan problem u obradi je što su ova dva layera različitih dimenzija: usled "focus breathing-a", odnosno pojave da se dimenzije slike menjaju sa fokusom, pa onda se u obradi treba nekako dovijati. Ja sam odokativno pogađao za koliko treba uvećati defokusiranu sliku. Jednog dana možda i izmerim tačno za koliko procenata treba uvećati sliku; pa da ovo radim rutinski.

07.11.2015.

MAGLE JESENJE

Magla kao magla, ništa posebno. Ali je romantična i fotogenična...
Ideja je bila da nekako ulovim maglu i ukomponujem je u noćne pejzaže - ako je to ikako moguće. Zato sam otišao do obližnjih bara jer sam očekivao da će se prvo tamo pojaviti.

Naravno, snimao sam startrails jer je Mesec bio pun. Ovo je bilo veoma lako uraditi jer Mesec, čim se malo pridigne, osvetljava okolinu i daje finu ambijentalnu toplotu sličnu zalazećem Suncu. Drugim rečima boje pejzaža su onda žućkaste i crvene a nebo postane plavo tek kad Mesec postigne visinu nad horizontom.
Druga karakteristična stvar je da vam uopšte ne treba mnogo svetla: ja sam koristio 30sec i f4.5 na ISO800 što je bilo sasvim dovoljno. Takođe startrails treba uvek malo podeksponirati u odnosu na dnevnu fotografiju da bi se na nebu videle zvezde.


Kad sam došao na mesto zločina ispostavilo se da će mi pozirati Veliki Medved. Ovde imamo ne preterano oštro obrađenu panoramu.
Sledeća fotka je pogled ka zapadu gde se u pozadini vide LP i gradska svetla:


Posle sat vremena snimanja, sa dakle ukupno 120 snimaka, dobio sam priliku da sklopim materijal. I tu sam pogrešio jer sam umesto standardnog sklapanja metodom "jedna slika preko druge, pa onda flatten" koristio opciju load into stack. Nisam dakle verovao glavi i tripodu već sam Photoshop-u poverio slaganje snimljenog materijala - i tu sam pogrešio.

Moguće je da ova opcija radi dobro u studijskim uslovima, ili u novijim verzijama. Kod mene predpostavljam da je problem napravila vegetacija koja se možda pomerala na vetru (premda vetra nije bilo, jer da je bilo vetra ne bi bilo magle), a možda je program zbunjen i pomeranjem zvezda. Bilo kako bilo, izbegnite tu opciju - ja sam morao u više navrata da intervenišem i ručno poravnavam slojeve. Čak ni to na kraju nije bilo dovoljno jer se na 100% isečku vidi sve:


U centru isečka vidite tragove Mizara i Alkora, bliskih dvojnih zvezda u repu Velikog Medveda koji su kroz istoriju bili idealan test za nečiji vid. Drugim rečima ako niste bili u stanju da razdvojite te zvezde onda nije bilo šansi da baš vas Aleksandar Makedonski pošalje u izvidnicu.
Takođe se desno gore vidi odblesak nečega što je verovatno geostacionarni satelit.

Finalni rad:


Ali nisam zato došao ovde. Došao sam da ulovim maglu.

Magle su svako prisustvo vodene pare koje smanjuje vidljivost na ispod jednog kilometra. Od 1 do 10km se klasifikuje kao sumaglica.


Podela magle se svodi na magle vazdušnih masa i frontalne magle. Ove prve se dele na advekcione i radijacione magle, a radijaciona nas najviše interesuje - to je ona prava jesenja, kopnena magla. Ona nastaje u vedrim i mirnim zimskim i jesenjim noćima kad se podloga ubrzano hladi nakon zalaska Sunca. Tad se temperatura spušta ispod tačke rošenja i logično je da dolazi do kondenzacije.
Faktori koji su potrebni su: odsustvo vetra, vlažna podloga, kotline ili ravnice. Nama u astronomiji je bitno da je sloj magle obično tanak i da se skoro uvek vidi zenit, kao i da je za vreme noći sa maglom planetarni seeing najčešće odličan.




Na narednoj slici vidite pogled ka istoku gde se iznad slojeva magle izdiže zvezda Kapela (alpha Aurigae), sjajna žuta zvezda klase... koje beše klase?
Pitanje na koje nema odgovora zato što je Kapela zapravo dvostruki sistem dvostrukih zvezda. Sjajniji par su giganti klase G, dakle žuti, a manji par čine dva crvena patuljka. Moglo bi se reći da ono što mi vidimo kao Kapelu ima žutu boju.