26.12.2014.

PONOĆNA KOMETA

Ovih dana je sveža kometa stupila na scenu severne hemisfere: C/2014 Q2 Lovejoy. U pitanju je još jedna od kometa koju je otkrio australijski inženjer T. Lovejoy, zasad ih je otkrio pet a kuriozitet je da u svojim pretragama koristi relativno mali amaterski teleskop od 8 inča.
U momentu snimanja kometa je imala magnitudu grubo procenjenu na oko 10, na prvi pogled čista slučajnost ali sa južne nebeske hemisfere je prešla na severnu skoro tačno na našem geografskom jugu, i to gledano u ponoć. Na drugu pogled - ovo je jedini način da neko telo stupi sa južne na severnu hemisferu, pojavljujući se na jugu ali u različito doba dana, u zavisnosti od svog položaja na nebu. Ovde je slučajnost upravo to da se sve odvijalo u ponoć.


Na slici se vidi kometa u gornjem delu kadra kao zelenkasta mrljica. Čak se nazire i mali repić na 12h! Njena visina nad horizontom je bila 13-14 ugaonih stepeni, idealno za objektiv od 50mm i 40d. Tu je sklopljeno 15 snimka od po deset sekundi, blenda 2.8, ISO1600. Za slučaj da ne vidite kometu evo i markacije:


Pošto je ovo snimljeno sa običnog foto-tripoda a ne ekvatorijalne teleskopske montaže, moralo je nekako da se kompenzuje rotacija. Prvo je procesirano nebo u DSS-u tj svih 15 snimaka; a zatim je nekoliko, 4-5, sklopljeno u Photoshopu za zemlju. Prilikom sklapanja layera (slojeva) u PS-u blending mode je bio screen, pa je zemlja bila izuzetno svetla u odnosu na nebo. Dok sam uklapao ta dva snimka moralo je da se zemlja malo zatamni, ali je cela poenta bila dobijanje detalja na zemlji u mrklom mraku. Takođe jedan kuriozitet: nema dark-frejmova. Kad god ih snimim sa 40d, u obradi mi se pojavi bending (široke horizontalne šare svetlijih i tamnijih polja). Ovo je odraz nekih problema na senzoru, tačnije postoji neki problem oko oduzimanja dark frejma na 40d - jeste smešno da ja bolje rezultate dobijam bez dark-frejma koji je napravljen da to upravo spreči.

Znači - varao sam. Ovo nije jedan snimak već gomila njih sklopljena u jedan frankenštajnovski.
Kakve veze ima, ionako se u astronomiji i astrofotografiji skoro nikad ne koriste pojedinačni već samo kompozitni, stakirani snimci već decenijama. Otprilike pojedinačni snimak je umro kad i fotografska ploča i fotografski film, nazdravlje.


Malo širi pogled na ovu scenu je objektivom od 17mm. Ovde nije moglo da se sklopi 15 već samo 4 snimka zbog izuzetne (i prilično neravnomerne) rotacije polja, kao i distorzije objektiva. Svejedno, u pitanju su poluminutni snimci pa ima približno signala kao i na prethodnom kadru.
Vide se Orion i Sirijus, dve markantne zimske nebeske strukture, a u desnom gornjem ćošku se nazire i Mlečni Put. Garantovano ne možete da uočite kometicu u sazvežđu Columba!


Za ovaj snimak je iskorišćeno ručno sklapanje odnosno stakiranje u Photoshopu. Naučio sam kako da izvedem rotiranje kadra sa jednostavnim pomeranjem težišta (ovo zvuči kao nuklearna fizika ali nije, nego sam dosad bio lenj da sednem i razmislim kako da rešim rotaciju polja). Blending mode je bio namešten ovog puta na light, time nije dodavana svetlina fonu neba već su se samo sabirale zvezde. Oko ovoga još ima da se eksperimentiše, ali je fascinantno koliko mogu da se rastegnu snimci stakirani od samo nekoliko ekspozicija u odnosu na one, takoreći, "jednokratne". Zato i sva gungula oko stakiranja sa tripoda.

Lokacija: najjužniji obronci Crnog Vrha, visina oko 340mnv. Na obe slike se vidi sam jug odnosno levačka kotlina u prvom planu sa obroncima Juhora levo i Gledića desno. Zapravo ovo je prozor između ta dva planinska masiva koji gleda pravo na Kopaonik i interesantno je da jedino u tom pravcu nema nikakvih većih gradova koji bi svojom svetlošću ometali snimanje.

14.12.2014.

POGLED IZ DOLINE

Naprosto sam morao to da uradim: pogled na izlazeća sazvežđa iz male levačko-šumadijske doline nekog potoka je nešto što sam odavno planirao. Pritom taj teren je bukvalno stvoren za ljubitelje pejzaža:


Između 13. i 14. decembra je vrhunac meteorskog roja Geminida; to je poznata stvar. Njihov roditelj je asteroid 3200 Phaeton, petokilometarska gromada koja u perihelu prilazi Suncu tako blizu da temperatura na njemu prelazi hiljadu Kelvina. Tom prilikom on razvija gejzire gasova i emituje mali repić na osnovu koga bi se mogao svrstati i u komete. Pa šta je, onda, Feton?
Odgovor glasi - nešto između. Feton je prototip "kamenite komete" a u međuvremenu je otkriveno još dosta takvih nebeskih tela takoreći prelaznog tipa.

Međutim, ja tamo nisam došao da bih snimao Geminide. Svaka čast Geminidima, za samo par minuta su uspeli ono što drugim meteorskim rojevima dosad nije polazilo za rukom - video sam ih desetak. Nije mogao da prođe minut a da ne proleti barem jedan, a pritom su bili umerene brzine.

Rekoh, došao sam da snimim nešto drugo.


Izlazeći Orion nije baš laka meta ako hoćete da snimate sa tripoda. I pritom hoćete uvećanje, tj pedeseticu na kropu. Nebo na ovom (malom ali ipak primetnom) uvećanju veoma brzo rotira pa nikakve duže ekspozicije ne dolaze u obzir. Snimio sam i sklopio deset snimka po 10sec; f2.8 i ISO1600. Za stakiranje je poslužio DSS i odmah sam primetio da dark-frejm koji sam snimio da bi se kasnije oduzeo šum - uopšte ne radi svoj posao kako treba, već uvodi šum i bending.
Logično je da je tako; aparat je iz auta (na sobnoj temperaturi) momentalno stavljen u pogon dok je narednih minuta temperatura senzora lagano padala na ambijentalnu, a napolju je bilo lagani mraz. Naravno da sa takvim promenama temperature nema govora o nekom preciznom anuliranju šuma oduzimanjem.

Napustio sam, dakle, dark frejm. Odavno već dobijam bolje rezultate kad isključim automatsko oduzimanje i kad ni sam ne oduzmem u obradi dark-frejm. Na teleskopu je druga priča: sve se radi natenane, precizno i polako... Ovde su sekunde odlučivale jer je Orion zaista brzo odskakao iznad brda.


Sledeći snimak je nastao Tamronom na 17mm, sklopljeno je 9x30sec, svi ostali parametri isti. Takođe nebo složeno u DSS a zemlja u Photoshopu. Jedino je u obradi malo dodat blur layer da napravi dreamy atmosferu. Možda preterano ali meni simpatično... Stvar ukusa.

Ko bude malo pomnije analizirao ove dve slike primetiće na prvoj naznaku Flame nebule, kao i Kalifornije na drugoj (gore levo). Za nemodifikovani 40d i kratke ekspozicije - odlično.

I koliko god zimski Mlečni Put bio interesantan, naprosto je uvek Pepeljuga u donosu na letnji deo Mlečnog Puta. Koliko to deluje različito videćete na sledećem snimku; uporedite to sa prethodnim.


Još ako vam kažem da je ovo 5x30sec, a prethodna 9x30sec, skoro pa duplo duže izlaganje... Jasno je koliko je letnji Mlečni Put zapravo fascinantan. Ni na jednoj slici, btw, nije se uhvatio nikakav meteor.

Ovde su mi sad bile interesantne dve stvari. Prva je kako obraditi širokougaone slike, tj. stakirati više njih u jednu? Normalno je da se ovde javlja rotacija polja i da je ona nejednaka, ali to rešiti u PS-u deluje veoma teško. Evo kako to rešavam:
Selektovao sam celu sliku i desni taster > free transform. Izmestio sam centralnu tačku odnosno težište oko kog se vrši rotacija, pomerio sam tamo negde gde bi otprilike bila Severnjača. Ovo je u suštini najbitniji trik. Nakon toga se treba pobrinuti da se dva sloja koje stakiramo mogu videti - gornji sloj mora da ima transparenciju podešenu na oko 50%. Onda se rotira jedan sloj, ja npr odaberem gornji, i to tačno onoliko koliko treba da se zvezde preklope. Ovo obično znači veoma malo; zato su poželjne osobine Čak Norisa - precizan miš dovoljne rezolucije i precizna ruka.
Skoro nikad ovo ne uspe iz prve, pa je potrebno zumirati centar kadra i pomoću move tool  strelice malo pomeriti jedan sloj u adekvatnu stranu. Zatim ponovo pokušati rotaciju jer se pritom rubne zvezde opet pomere u neki drugi pravac... i tako nekoliko puta. Ovo je zapravo veština pravljenja kompromisa jer su širokougaoni objektivi, naročito zumovi kao Tamron 17-50 prepuni kojekakvih distorzija koje su veoma neravnomerno raspoređene i samim tim jako teške za anuliranje.
Kad ovo sve uradite sa onoliko slojeva koliko imate snimaka (u mom slučaju pet) potrebno je podesiti transparenciju svakog sloja ponaosob. Ja sam stavio da to bude 100/5=20%, blending mode screen. Na kraju svega layer > flatten image.

 Ovako stakiranu sliku možemo dodatno da obrađujemo na sve moguće načine, bitno je da ona može mnogo više torture da izdrži nego jedna jedina slika od pola minuta. Šuma će biti manje a dinamičkog raspona više. A da li će i zvezda biti više?

To je druga stvar oko koje sam razmišljao i istraživao... Da li veća apertura znači više zvezda ili broj zvezda zavisi samo od ISO/dužine ekspozicije, tj od sakupljenog signala?
Knjige kažu da granična magnituda zavisi samo od aperture teleskopa, odnosno optičkog sistema. Da vidimo graničnu magnitudu Canona 50 EF 1.8 pritvorenog na 2.8:


Odabrao sam isečak u blizini centra kadra u originalnoj rezoluciji, uvećao ga 2.5 puta i najveća zvezda ovde je Eta Orionis (Flamsteed: 28 Orion), njen sjaj je uveliko u domašaju ljudskog oka - 3.56mag. Označen je položaj jedne sićušne zvezdice koja je na samoj granici detekcije i to je magnituda 11.12 (Tycho 2). Još desetak zvezdica sam proverio sličnog sjaja i sve su više-manje tu; zna se da ogroman procenat svih zvezda čine promenljive pa i to utiče. Drugim rečima nalazio sam sasvim normalne oscilacije u sjaju od npr magnitudu-dve; ako je reč o graničnim vrednostima za detekciju onda je jedna maginuta velika razlika, tačnije razlika između vidljive i nevidljive zvezde.

Po mojoj subjektivnoj proceni granica objektiva Canon 50 na f2.8 je magnituda između 12 i 13. Impresivno za instrument aperture jedva 18mm! Drugim rečima, teleskop reflektor 150/750 ima istu ili malo bolju mogućnost vizuelne detekcije granične magnitude u odnosu na ovo malo parče plastike i stakla.

A Tamron? On na 17mm žižne daljine i širom otvoren ima aperturu od tačno 6mm.
Na slici je isečak sa 17mm slike br 2 odozgo; u pitanju su Hijade i to uvećane 2.5 puta u odnosu na originalnu rezoluciju. Za čudan oblik i boje zvezda se pobrinuo DSS, nema veze, označen je položaj dve male zvezdice koje se jedva naziru.


Njihov sjaj je 10.84 i 10.63mag, zaista neverovatno za staklo prečnika 6mm! Međutim, ovo je rekord. Većina najmanjih zvezdica ne prelazi magnitudu 10.5 pa mislim da je to realna vrednost za Tamron 17-50 na 17mm. Za isti objektiv ali na 50mm bi granična vrednost bila slična kao za Canon EF 50 1.8, čak i ako uključimo famozni T-stop.

Zaključak: granična magnituda zavisi isključivo od aperture instrumenta. Dobro, tako knjige i kažu ali je interesantno da znam koliko odokativno može da se ide duboko u svemir.