16.11.2014.

BOJE NOĆI

Zaista, koje su to boje noći? Mi ljudi sasvim sigurno ne spadamo u neke vrsne noćne predatore, najbolje funkcionišemo danju a i nismo sposobni da detektujemo neke itekako bitne i lovcima korisne frekvencije (recimo infracrvene). Dodatni faktor čini inferiornost našeg sočiva; smatra se da danju dužica (iris), koja igra ulogu blende, može da se sakupi do f8 a noću proširi do f2-2.5. U poređenju sa mačkinih f0.9 mi smo noću skoro slepi.
I na kraju zadnji problem čini struktura receptora unutar oka; štapići koji su zaduženi za noćni vid su primetno manje osetljivi na boje.

I kako mi onda možemo noću da vidimo boju? Prosto, tu je fotografija. Digitalni senzori su itekako osetljivi na boje, ne opada im rezolucija i sve što im treba je dovoljno duga ekspozicija. I neko staklo ispred, razume se.
Ostalo mi je samo da se odvučem na neku tamnu lokaciju, što je u ovom slučaju bio bezimeni brežuljak na tromeđi teritorija Jagodine, Kragujevca i Rekovca.


Prvi pogled je upućen ka jugozapadu i letnjim uspomenama...
Iznad drveta se vidi letnji Mlečni Put, tačnije sazvežđe Labuda. Vidi se i Vega, tačno iznad drveta; najsajnija zvezda u tom delu neba. Ovde je boju trebalo malo pojačati i kad se pogodi WB (oko 3200-3400) nije potrebno dodatno intervenisati - Mlečni Put bude uglavnom plavičast a magline ostanu crvene.


Sledeće je kadar ka istoku, dole se vidi odsjaj Jagodine a na nebu imamo Vlašiće, ispod njih Hijade a sasvim levo zvezdu Kapelu. Njeno ime nema nikakve veze sa smrću - Kapela znači u prevodu sa latinskog koza. Vrlo prikladno, pošto se njeno sazvežđe zove Auriga (Kočijaš).
Oba snimka su poluminutne ekspozicije na Tamronu 17-50 2.8, blenda 2.8, ISO1600. Na skoro svim slikama je dodat blur layer pa zvezde izgledaju kao kroz sloj izmaglice, ali ideja je bila da se time malo naglase njihove boje.


Kao što rekoh, na istoku se ispod Vlašića vidi jato Hijade - grupa zvezda u obliku slova V. Ako bismo pogledali stare zvezdane karte videli bismo da je ovo zapravo glava Bika a najsjajnija crvena zvezda Aldebaran - oko Bika. Pritom ova zvezda nema nikakve veze sa jatom; jato se nalazi mnogo iza Aldebarana. Udaljenost do jata je oko 150 svetlosnih godina.
Po poreklu Hijade su nastale na istom mestu kao i mnogo veće i udaljenije otvoreno jato Prezepe (M44). Decenije proučavanja smera kretanja pojedinačnih zvezda su ukazivale da se grupa zvezda povezana sa Hijadama može smatrati zasebnim potokom (stream) odnosno rukavcem naše spiralne grane. Inače, potok Hijade nije povezan sa potokom Velikog Medveda ili Vlašića, sa kojima se graniči.


Dve zadnje slike su snimljene objektivom 50mm, prva je 13sec a druga kompozit od 42 snimka od po pola minuta. U oba slučaja je blenda bila 2.8. Boje ovih zvezda se sa lakoćom uočavaju na ovako dugim ekspozicijama, dok ljudsko oko čak ni pomoću teleskopa ne može lako i brzo da razazna zvezdane boje. Od pomoći je metoda defokusiranja zvezde, onda boja ispliva trenutno.


Zatim sledi pogled ka zapadu; na vrhu kadra se nazire mala i bezimena zvezda u sazvežđu Herkules, ni po čemu bitna. Mnogo su upadljiviji oblaci - altocumulus lenticularis koji nastaju kad vetar struji preko brda i "odskače" preko prepreka. Pritom kad struja preskoči sloj kondenzacije nastane oblak (obavezno iznad prepreke) a kad se ta struja spusti u sledeću dolinu altocumulus se istopi. Ovi oblaci po pravilu vise fiksirani na jednom mestu iznad prepreka koje ih formiraju.


Na jugu iza ovih brda je mala varošica Rekovac, ali ne bi se reklo da je mala - sudeći po reflektorima koji obasjavaju oblake. Ovde to vuče na zeleno. Sve snimljeno pedeseticom koja na 2.8 apsolutno ima dovoljno oštrine za pejzaže.


S druge strane na severozapadu je Kragujevac, a tamo tek ima svakavih svetla. Boja više naginje ka beloj.
Slede širokougaoni kadrovi Levča i Mlečnog Puta nad Rekovcem:



Ovde mogu da primetim da Tamron 17-50 2.8 ima efektivni T-stop očigledno dosta ispod Canona 50 1.8. To se vidi po tome da su slike na 2.8 sa Tamronom vidno tamnije. Na kraju jedan kadar sa Vlašićima:


14.11.2014.

PLEJADE NA ISTOKU

...ili Vlašići (M45), po starom narodnom predanju. Nije jasno zbog čega se tako kod nas zovu, ali jedna pretpostavka se odnosi na činjenicu da Plejade izlaze na istoku. Tamo je postojbina vlaške nacionalne manjine, pa bi to moglo da bude jedno objašnjenje. Drugo objašnjenje potiče iz ruske mitologije gde se ovo jato zove Volosozari, po starom slovenskom bogu Volosu - sedam zvezda su njegovi sinovi.

Svaka kultura ima ima svoju legendu o ovom jatu, pa su tako Japanci čak iskoristili Vlašiće kao simbol i naziv jednog brenda automobila - u pitanju je Subaru. Takođe su interesantni Maori koji su po izlasku Vlašića orijentisali Novu Godinu.

Izlazak Vlašića na istoku, ispod je planina Juhor, vreme izlaganja - pola minuta.

Vlašići iznad Juhora

Na ovoj slici se ispod Vlašića naziru još i Hijade, prelepo otvoreno jato u obliku slova V, ali ovde jednim delom pokriveno izmaglicom. Najsjajnija zvezda sasvim levo je Kapela, višestruki sistem za koji je skoro utvrđeno da se kreće u istom pravcu kao i Hijade. To onda znači da je Kapela nastala unutar tog jata i da se vremenom "osamostalila".

Takva sudbina čeka i Vlašiće: vremenom se ova otvorena jata raspadaju i njihove članice se razilaze. Obično to vreme trajanja ovakvih otvorenih jata bude par stotina miliona godina.

Iz istorije ovog objekta možemo još da pribeležimo da je Galilej prvi naslutio i objasnio strukturu jata, a to se odnosi na činjenicu da osim sedam najsjajnijih članica ovo jato ima i nekoliko stotina manjih zvezda. Messier je, s druge strane, imao sasvim druge planove sa ovim jatom. Pošto njegov katalog nebeskih nejasnoća koje možete pobrkati sa kometama nije imao dovoljno objekata, tačnije imao je u jednom momentu četrdesetak; Messier je shvatio da nešto mora da preduzme. Njegov tadašnji konkurent N. L. Lacaille je već imao objavljen katalog od 42 objekta, tako da je Messier u svoj katalog ubacio i dobro poznate stvari kao što su Vlašići, Prezepe ili Orionova maglina - stvari koje niko normalan neće pomešati sa kometama, ali dobro... Sujeta je čudo.

Pre godinu dana samo fotografisao Vlašiće teleskopom, ukupno je sklopljeno 53 snimka po pola minuta na ISO1600. U vidno polje teleskopa 150/750 tačno može da stane ovo jato, i ništa više.


Maksimalno sam u obradi rastegao sliku, pa se tako vidi i malo vinjetiranje. Takođe, fokus nije pogođen od samog starta, to se vidi po duplim spajkovima. Pošto sam zadao parametre i otišao, skalamerija je odradila svoj deo posla i snimila gomilu frejmova sa pomerenim fokusom - ali se, srećom, to primećuje tek kad sliku uvećate.
Koliko je težak posao u obradi bio videćete po ovoj jednoj pojedinačnoj slici, naravno neobrađenoj, pa uporedite.


O samom jatu M45 se danas dosta zna: u pitanju je jato prečnika desetak svetlosnih godina; broj članica se danas smatra da je od nekoliko stotina do hiljadu; vidljivo je golim okom u idealnim uslovima do desetak plavih giganata. Dotični giganti su mlade i vrele zvezde, njihov sjaj je jasno pomeren ka plavom delu spektra, što se i vidi na fotografijama. S druge strane, Vlašići plove kroz predivnu refleksionu maglinu takođe plave boje - delimično zbog okolnih zvezda a i delimično zbog rasejanja svetlosti koje je najintenzivnije u plavom delu spektra.
Ono što je od skora poznato to je da ova refleksiona maglina ne predstavlja sastavni deo jata M45 kako se ranije mislilo. Period od 100 miliona godina (koliko je jato staro) je sasvim dovoljan da se svaka čestica primarne magline rasturi i oduva radijacijom samih mladih zvezda. Izgleda da jato naprosto trenutno prolazi kroz slojeve blage izmaglice međuzvezdane prašine i da je to samo jedan momenat u kretanju jata ka svom odredištu u pravcu sazvežđa Orion. U ovom momentu M45 je na polovini svog procenjenog veka trajanja.