13.06.2014.

KO ČEKA - TAJ DOČEKA

Uglavnom je bilo da ko čeka obično izvisi. Ali dobro, nekad je vredno i čekanja.
Inače reč je o čekanju da Mesec izađe iznad Rtnja, gledano sa neke meni fotogenične lokacije. Faktički je bilo moguće svakih mesec dana juriti po centralnoj Srbiji i loviti ugao; malo proučavanja mapa i uglova i eto rešenja; ali ja sam se zainatio da to bude u neposrednoj okolini Jagodine. Bitno je osim tačne lokacije znati i tačno vreme izlaska Meseca, a ostalo je u rukama Božanstva Meteorologije.

Od božanskih preduslova treba imati kao prvo vedro nebo, jer nema osnova izaći iz kuće čak i ako ima tankih stratusa i cirusa. U tom slučaju će Mesec prilikom izlaska biti nevidljiv, iako ga je lako uočiti kad bude bio bliže zenitu. Razlog je geometrijske prirode - bliže horizontu Mesečevi zraci moraju da prođu kroz skoro tangencijalno postavljen sloj cirusa, pa se njegov sjaj dodatno smanjuje.

Druga stvar je transparencija, bukvalno prevedeno prozračnost atmosfere. Dan kada imate kristalno tamnoplavo nebo je dan superiorne transparencije; tada treba snimati npr Mlečni put (ukoliko nema Meseca). Dobru transparenciju možete prepoznati po planinama koje se jasno raspoznaju na horizontu. Meteorolozi vidljivost mere u kilometrima, obično se navodi vrednost od 10 i preko 10km ali bilo koji pilot će vam posvedočiti da ta vrednost često ide i do 100-200km.
Meni je transparencija bitna na drugi način jer je reč o vidljivosti kroz najgušći tj donji sloj atmosfere, koji je uvek prepun vlage, prašine i svakakvog zagađenja. U tom slučaju najbolje uslove daje zahlađenje koje donese suv polarni vazduh. Sa druge strane topao vazduh je uvek prepun izmaglice pa tad nema nikakve koristi od toga što je vedro.

Sledeće je razmisliti o tehničkom delu. Teleskop u startu otpada; više puta sam se uverio da je newtonian 150/750 jako osetljiv na termičke turbulencije i da daje veoma lošu sliku uperen blizu horizonta. Osim toga, njegov crn tubus prosto nije stvoren za dnevna snimanja; momentalno počinje da kuva unutra i eto dodatne degradacije slike. Takođe svaki iskusniji fotograf bi gunđao što je taj teleskop f5; ali ovde je to u drugom planu jer mogu pomoću restriktora to da smanjim na f17 ali ništa preterano se ne dobija - naprosto je 750mm žižne daljine u vrelom junskom popodnevnom vazduhu zaista previše. Bolje je koristiti refraktor (bolji kontrast) odnosno teleobjektiv, pa sam uzeo pentacon 200 koji kod mene daje efektivno negde oko 240mm. I tada je bilo vidljivo da postoje termičke turbulencije pa i to degradira sliku.
Osim toga primetio sam da tripod 055XPROB na asfaltu i nije dobra ideja - vibracijama treba 4-5sec da se smire. Čudno, šta bi bilo da imam manji tripod?

Dosta kukanja, lov je bio uspešan i evo ulova:

Full Moon over Rtanj

Originalni RAW je bio mnogo manjeg kontrasta, Mesec je naprosto bio potpuno nevidljiv, ali u minut tačan. Izlazak je krenuo u 19:28h, snimao sam naslepo na svakih pola minuta i očekivao da kući polako razvrstam snimke. U obradi nisam hteo preterano da dižem kontrast jer bi ispalo vrlo nerealno. Što se tiče termičke turbulencije, na 1/60sec je moralo i toga da bude, pa i to smanjuje oštrinu detalja.

Pogled na Rtanj ide preko ravnice Velike Morave: reka je u donjoj trećini, u šumi iza naselja. U prvim brežuljcima je mala klisura oko starog grada Petrusa (vidi se levo), a iza južni deo Kučajskih planina. U pozadini svega je, naravno, Rtanj, čija udaljenost iznosi oko 60km.
Nakon što se Mesec malo izdigao moguće je bilo ekspoziciju produžiti na 1/100, f16:

Full Moon over Rtanj

Oba snimka su malo kropovani i dosta pojačanog kontrasta. Da sam pojačavao više - ispalo bi vrlo nerealno. U principu da se moglo snimati pola sata - sat kasnije možda bi rezultat bio kontrastniji: Mesec se ovde ionako slabo ističe na svetlom dnevnom nebu.

A da se vratim na teleskop: da je kojim slučajem snimljeno teleskopom 150/750 BD kompletan snimak bi približno izgledao ovako nekako (isečak iz prvog snimka):


Lepo je to, ali slika u ovom teleskopu bi bila mnogo slabijeg kontrasta i mnogo problematičnijeg fokusa. U principu za ovako nešto ljudi kupuju male apohromatske teleskope koji su (kao i svi refraktori) po definiciji najkontrastniji optički sistemi koji postoje i koji će postojati. Koliko god bili skupi - oni uvek pružaju maksimum onoga što optička industrija danas može da ponudi. Praktično su u rangu najboljih teleobjektiva, od kojih se u praksi razlikuju po nepostojanju blende i autofokusa.