OPSTRUKCIJA VS NEOPSTRUKCIJA
Zanimljivo i milion puta postavljeno pitanje, nikad u praksi isprobano je kako se ponašaju teleskopi koji imaju opstrukciju (newtonian, cassegrain, SC, RC ili maxutov; jednom rečju reflektori) u odnosu na teleskope koji to nemaju (refraktori).
U prvoj kategoriji se nalaze i tako zvučna imena kao što su Richey Chretien ili Maxutov Cass, svakako teleskopi čija slika nije sinonim za degradirajuće optičke pojave.
U drugoj, sem ahromata imamo i poluapohromate (ED) i prave apohromate čija slika se može smatrati etalonom u tehničkom smislu.
Pošto svi znamo da ja nemam nijedan apo, morao sam nešto da smućkam da bih uopšte imao šta da testiram. ;)
Na poklopcu mog 150/750 newt-a se nalazi mali otvor prečnika 40mm koji omogućava da ovaj teleskop bude pretvoren u neopstruisani 40/750 teleskop. Uzimajući u obzir činjenicu da je obrada ogledala uvek preciznija, iz prostog razloga što je tolerancija neravnina 4 puta veća nego na sočivu, ispada da sam imao najkvalitetniji mogući 40mm apo.
Nemojte da vas zavara veoma dug f-odnos od 18.75, to je favorizujući faktor na planetarnim uvećanjima.
Plan testiranja je bio jednostavan: uporediti aperturu 150mm sa opstrukcijom i 40mm bez opstrukcije. Žižna daljina je morala da ostane ista (750mm) kao i fotograski instrument (eos) gde je jedino bilo moguće menjati vreme ekspozicije.
U osnovi slikao sam Mesec. Parametri prvog snimka (reflektorom) su bili 1/250sec, ISO400. Drugi snimak (neutralno rečeno neopstruisani teleskop, da ne kažem apo) je tražio više svetlosti pa je izlaganje trajalo 1/80sec i ISO800.
Iz ove slike nije moguće mnogo zaključiti; oba snimka su obrađivana u PS CS3 da daju najpribližnije rezultate pa se tu doza moje subjektivnosti ne može isključiti. Ono što prvo pada u oči je da snimak kroz 40mm ima neuporedivo više šuma što je i logično - snimljen je na duplo višoj ISO vrednosti a i izlaganje je duže trajalo. Poen za newt...
Drugo što pada u oči je da je snimak sa 40/750 blago podeksopniran u odnosu na 150/750. Ovo znači da je bilo lakše u obradi dobiti šum ali i nešto veći kontrast.
Poen za neopstrukciju!
Idemo dalje, nešto jako bitno kod planetarnih uvećanja je oštrina i prečnik najmanjih detalja. Verovatno postoji mnogo (opravdanih) predpostavki da teleskopi veće aperture, recimo preko 10" nemaju naročitih uspeha na planetama. Ovo je limit koji nam nameće uvek turbulentna atmosfera.
Ono što je interesantno to je da je dimenzija piksela na eosu 20d u takvoj korelaciji sa 750mm instrumentom da daje skoro idealnih 1.7 arcsec po pikselu. To znači da efekti atmosfere uveliko postaju nedostupni rezoluciji ovog setupa. U praksi se vidi da je dimenzija najmanjih kratera skoro ista; veoma malu prednost ima 150/750 u odnosu na 40/750:
Slika pokazuje i da je kontrast koji daje 4cm telekop superioran, tako da je i ovde priča nerešena.
Znam da će sada u oči pasti da su slike procesuirane svaka za sebe i da to narušava objektivnost, ali onda treba dati sirove 100% cropove uvećane 2x, bez ikakvih intervencija:
Na kraju ispada opstruisani vs neopstruisani 2:2.
U startu bi trebalo napraviti ogradu da je reč o undersample snimcima koji ne prikazuju krajnje domete obe navedene optičke kombinacije; ako bih snimao Jupiter na većem uvećanju lako bi moglo da ispadne da je jedan tip teleskopa superiorniji. Takođe treba biti svestan i određenih specifičnosti:
- fokusiranje na 150/750 je neuporedivo teže odnosno enormno je lakše promašiti fokus makar za malo,
- kontrast ako izuzmemo manje svetla je na strani neopstruisanog, zato ako je prioritet fotografija apo ima smisla u potpunosti,
- efekti nestabilne atmosfere odnosno neohlađenog teleskopa su blagonakloniji prema manjem, dakle 40mm.
Na kraju bi imalo smisla i da kažem da svoje mišljenje o superiornosti jednog sistema nad drugim svako treba da formira samostalno. Oba tipa teleskopskih konstrukcija imaju veoma zastupljenu primenu i u astronomiji i u fotografiji.
U prvoj kategoriji se nalaze i tako zvučna imena kao što su Richey Chretien ili Maxutov Cass, svakako teleskopi čija slika nije sinonim za degradirajuće optičke pojave.
U drugoj, sem ahromata imamo i poluapohromate (ED) i prave apohromate čija slika se može smatrati etalonom u tehničkom smislu.
Pošto svi znamo da ja nemam nijedan apo, morao sam nešto da smućkam da bih uopšte imao šta da testiram. ;)
Na poklopcu mog 150/750 newt-a se nalazi mali otvor prečnika 40mm koji omogućava da ovaj teleskop bude pretvoren u neopstruisani 40/750 teleskop. Uzimajući u obzir činjenicu da je obrada ogledala uvek preciznija, iz prostog razloga što je tolerancija neravnina 4 puta veća nego na sočivu, ispada da sam imao najkvalitetniji mogući 40mm apo.
Nemojte da vas zavara veoma dug f-odnos od 18.75, to je favorizujući faktor na planetarnim uvećanjima.
Plan testiranja je bio jednostavan: uporediti aperturu 150mm sa opstrukcijom i 40mm bez opstrukcije. Žižna daljina je morala da ostane ista (750mm) kao i fotograski instrument (eos) gde je jedino bilo moguće menjati vreme ekspozicije.
U osnovi slikao sam Mesec. Parametri prvog snimka (reflektorom) su bili 1/250sec, ISO400. Drugi snimak (neutralno rečeno neopstruisani teleskop, da ne kažem apo) je tražio više svetlosti pa je izlaganje trajalo 1/80sec i ISO800.
Iz ove slike nije moguće mnogo zaključiti; oba snimka su obrađivana u PS CS3 da daju najpribližnije rezultate pa se tu doza moje subjektivnosti ne može isključiti. Ono što prvo pada u oči je da snimak kroz 40mm ima neuporedivo više šuma što je i logično - snimljen je na duplo višoj ISO vrednosti a i izlaganje je duže trajalo. Poen za newt...
Drugo što pada u oči je da je snimak sa 40/750 blago podeksopniran u odnosu na 150/750. Ovo znači da je bilo lakše u obradi dobiti šum ali i nešto veći kontrast.
Poen za neopstrukciju!
Idemo dalje, nešto jako bitno kod planetarnih uvećanja je oštrina i prečnik najmanjih detalja. Verovatno postoji mnogo (opravdanih) predpostavki da teleskopi veće aperture, recimo preko 10" nemaju naročitih uspeha na planetama. Ovo je limit koji nam nameće uvek turbulentna atmosfera.
Ono što je interesantno to je da je dimenzija piksela na eosu 20d u takvoj korelaciji sa 750mm instrumentom da daje skoro idealnih 1.7 arcsec po pikselu. To znači da efekti atmosfere uveliko postaju nedostupni rezoluciji ovog setupa. U praksi se vidi da je dimenzija najmanjih kratera skoro ista; veoma malu prednost ima 150/750 u odnosu na 40/750:
Slika pokazuje i da je kontrast koji daje 4cm telekop superioran, tako da je i ovde priča nerešena.
Znam da će sada u oči pasti da su slike procesuirane svaka za sebe i da to narušava objektivnost, ali onda treba dati sirove 100% cropove uvećane 2x, bez ikakvih intervencija:
Na kraju ispada opstruisani vs neopstruisani 2:2.
U startu bi trebalo napraviti ogradu da je reč o undersample snimcima koji ne prikazuju krajnje domete obe navedene optičke kombinacije; ako bih snimao Jupiter na većem uvećanju lako bi moglo da ispadne da je jedan tip teleskopa superiorniji. Takođe treba biti svestan i određenih specifičnosti:
- fokusiranje na 150/750 je neuporedivo teže odnosno enormno je lakše promašiti fokus makar za malo,
- kontrast ako izuzmemo manje svetla je na strani neopstruisanog, zato ako je prioritet fotografija apo ima smisla u potpunosti,
- efekti nestabilne atmosfere odnosno neohlađenog teleskopa su blagonakloniji prema manjem, dakle 40mm.
Na kraju bi imalo smisla i da kažem da svoje mišljenje o superiornosti jednog sistema nad drugim svako treba da formira samostalno. Oba tipa teleskopskih konstrukcija imaju veoma zastupljenu primenu i u astronomiji i u fotografiji.
Коментари
Постави коментар