PORTRET JEDNOG PROBISVETA
Šta bi stanovnici galaksije iz sazvežđa Andromede, M31, tj Andromeđani videli kad bi posmatrali u našem pravcu? Videli bi nešto slično nama kad pogledamo u pravcu njihove galaksije, samo za nijansu manje i bleđe. To, svakako, najviše zavisi da li bi naša Galaksija bila u ravni njihove galaksije ili bi bila izmeštena više ka galaktičkim polovima. Ako je u ravni onda je jasno da ne bi bila vidljiva golim (ljudskim) okom jer je sjaj njihove matične galaksije kao jedan ogromni olujni oblak letnjeg popodneva naspram svetlosti Sunca.
Ali Andromeđani bi mogli i nešto oko naše galaksije da vide, u prvom redu Magelanove Oblake. Sva je šansa da bi taj pogled bio na granici mogućnosti dvogleda, odnosno da bi uz neku astrofografiju pogled na naše satelitske galaksijice bio fascinantan. Ali postoji još nešto što bi se videlo, to su globularna jata. Doduše naša galaksija ima neuporedivo manje ovih zbijenih jata od M31; negde oko 200 u odnosu na andromedskih 450-500. To je dobra indikacija odnosa mase između dve galaksije.
Međutim, od svih tih M-ova i NGC-ova koje smo napabirčili kroz istoriju, jedan objekat se izdvaja. U sazvežđu Risa (Lynx) nalazi se NGC2419, iz naše perspektive potpuno neugledno jato ali iz perspektive Andromedine galaksije najsjajnije jato. Udaljenost tog objekta od nas je ista kao i od centra Galaksije - 300 hiljada svetlosnih godina. To je duplo više od udaljenosti Velikog Magelanovog Oblaka i u tome se krije razlog za relativno slab ukupan sjaj ovog zbijenog jata (9.06mag, negde piše i 10.3) gledano iz Jagodine. Andromeđani, s druge strane, imaju benefite zbog položaja ovog jata, premda se i dalje bolje vidi iz okoline Jagodine... Dakle, ovo jato se nazire kao nekakva mrljica u manjim i srednjim teleskopima, ali je potrebno veoma dobro nebo - ja sam imao tu čast da naslutim veoma slabu mrljicu na inače dobrom Crnovrškom nebu. To nije ni čudo ako se uzme u obzir da Lynx u martu prolazi zenit oko 20h.
Ono što sam ja video u 10mm okularu moglo bi da podseća na ovo:
Dve zvezde 7.5 i 8mag dole desno su vodilje do položaja jata. Opet treba naglasiti da ovo mogu vizuelno da prikažu, doduše samo na srednjem i velikom uvećanju i manji teleskopi, kao recimo 80mm refraktor, ali je imperativ dobro nebo. Fotografski gledano apertura je nebitna, svi teleskopi isporučuju sasvim dovoljno detalja kad je ovo jato u pitanju. Obrnuto važi za vizuelne posmatrače - ne očekujte da razbijete ovo jato na pojedinačne zvezde, čak i ako imate najveći dobson i najveću gastarbajtersku platu. Umesto toga promenite veru i pređite u astrofotografe. Razlog: najsjajnije članice ovog jata su magnitude 17mag.
Nemojte da vas zavara neugledan sjaj i inferiorne dimenzije ovog jata (5 minuta). U praksi prečnik iznosi 400 svetlosnih godina i unutar te sfere se nalazi milion zvezda. Sjaj ovog jata je uporediv sa sjajem Omege Centauri.
Upravo iz razloga sjaja ovog jata, koje realno spada u srednje teške vizuelne objekte, jato je otkriveno od strane Herschell-a a ne Messier-a. Premda je koristio vrhunske teleskope svog vremena (kraj XVIII i početak XIX veka), pa još i sa ogledalima umesto sočiva - što je davalo velike aperture; siromašni orguljaš iz Hanovera nije mogao da razluči ovo jato na svoje članice. Doduše u momentu otkrića nikako nije bio siromašan, ali je u odnosu na erla Parsonsa bio svakako siromašan. Titula erla bi odgovarala evropskom grofu ili hercogu a njegov posed je današnji centralni okrug u Irskoj, površine 2000 km2 i sa ukupno 77 hiljada stanovnika. Naravno da ih je tad bilo manje, ali je bogatstvo bilo dovoljno za najveći teleskop na svetu polovinom XIX veka.
Teleskop je prikladno nazvan Levijatan, po morskom čudovištu iz Starog Zaveta, a takve su bile i dimenzije. Dok se buckasti erl klatio u svojoj stolici na platformi, teleskop od 16 tona su pokretala dva radnika u bilo koji položaj. Nisu radnici prethodno bili veslači na galijama, štaviše prve dve godine od konstruisanja vladala je čuvena irska glad; već je teleskop bio zamišljen i konstruisan na vrhunski način za to vreme. Pokretanje dobro balansiranog teleskopa nije zahtevalo nikakvu nadljudsku snagu i zato su noći u Bir Castle (zaista se tako zove!) bile interesantne.
U suštini Levijatan je bio zamišljen za reviziju svih M i Herschell objekata. U tom smislu je erl skicirao sve objekte a mnoge je razbio na zvezde, zahvaljujući aperturi od 1,83m. Obzirom da metal od kog je ogledalo napravljeno nije reflektivan kao staklo, ova apertura danas iznosi manje, možda 0.5-1m preračunato u naše dobsone - ali je to ipak i dalje prilično fascinantno. Imajte u vidu da u to vreme svetlosno zagađenje nije postojalo ni u snovima futurologa. E to čudo je tek razbilo NGC2419 na svoje članice, eto koliko je sedamnaesta magnituda u suštini daleko.
Međutim, mi danas ne moramo da budemo vojvode i hercozi, dovoljno je da investiramo nekoliko prosečnih srpskih plata u low-end astrofotografsku opremu. Rezultat:
Jato je došlo na periferiju senzora i usled kome su zvezde malo razvučene i uvećane. Ipak se vidi da je neke članice jata moguće bilo razlučiti, što znači da sam imao u suštini dobro nebo. Jedini problem je bila činjenica što je naša oprema, tačnije softver za obradu, kalibrisan za neke srednje nebeske vrednosti koje ne važe uvek u potpunosti. Konkretno, ovde se radi o boji objekata koju Iris isporučuje. Parametar kalibracije boje (komanda "rgbbalance") daje uglavnom pojačanu zelenu boju kad se pritegne saturacija. To je iz razloga što Iris treba da funkcioniše na celom nebu, naročito u oblasti Mlečnog Puta oko centra Galaksije. Svako zna da skoro sve zvezde iz te oblasti ispadaju crvene - zato je uzet neki prosek koji u Lynx-u daje sve obrnuto. I upravo je to ovde i bio slučaj, jato je bilo potpuno zeleno, kao vanzemaljac. Razumljivo je da ne treba da bude crveno jer nikakva apsorpcija ne ugra ulogu u njegovom bojenju, ali je zeleno jato astrofotografski košmar. Zato sam boju oprezno skidao, pazeći da ne narušim boju okolnih zvezda. Primera radi, dve najsjajnije zvezde koje "pokazuju" na jato, su spektralne klase A - to je plavobela zvezdana kategorija, tako da ništa nisam omašio.
Po mom mišljenju, Parsons je mogao da vidi u najboljem slučaju ovako nešto:
Svi ovi snimci su u originalnoj rezoluciji, dakle svaki piksel na originalnom stack-u odgovara pikselu na snimku koji vidite kad na njega kliknete. Nisam nikakvo dodatno oštrenje niti skidanje šuma primenjivao.
Ako je nešto sigurno, to je da će i ćorava koka neko zrno da ubode. Zato je Parsons iskusno tvrdio da je skoro svaku maglinu koju je pogledao ujedno i razbio na zvezde. Za mnoge će biti u pravu (globularna jata), za neke traju polemike (M51 i još neke galaksije, premda skoro nemoguće da je uspeo, za M31 mu treba 22. magnituda) a za neke je jasno da je masno slagao (mnoge emisione i planetarne magline). Da li se odgovor krije u gorepomenutom imenu zamka, nije mi poznato. A koka može da ubode i kad je u pitanju priroda globularnih jata, to znaju svi astronomi zadnjih sto godina koji su polemisali o prirodi ovih objekata. Za svako globularno jato se u startu predpostavlja da je zapravo ostatak samlevene galaksije koju je Mlečni Put skalpirao. I redovno do sada takve teorije bivaju opovrgnute, mada je sigurno da ćemo nekad i takvo zbijeno jato uočiti, a tada će onaj koji je prvi uzviknuo "...nastalo od galaksije" ući u istoriju.
Međutim, ovde se situacija malo komplikuje. Orbita ovog jata jeste malo čudna, treba mu tri milijarde godina da obiđe oko naše Galaksije. Zato su mnogi mislili da je ovo međugalaktička lutalica i beskućnik na dugom putu između nas i M31; premda mi danas znamo da jato ipak obilazi oko Mlečnog Puta. Ono što je tu sporno je činjenica da imamo razbijanje čuvene dogme globularnih jata da su sve zvezde u jatu ista generacija, odnosno da su nastale istovremeno. Ovo sledi iz davnašnjeg ali skoro uvek tačnog astronomskog zaključka da tela nastala na istom mestu i u isto vreme imaju isti hemijski sastav; premda je NGC2419 jedno od nekoliko globularnih jata na koja se ovo ne može primeniti.
Mi zapravo ovde imamo dve generacije zvezda. To je prilično čudno, imajući u vidu da najveći deo proteklog vremena, dakle jako dugo unazad, ovo jato nije trpelo nikakav veliki gravitacioni uticaj Mlečnog Puta - sve se zapravo i vrti oko te činjenice, premda mi ne znamo kako tačno. Prva generacija je sastavljena iz plavih džinova, RR Lyrae i poneke crvene HB zvezde i sve ove zvezde imaju normalan, uobičajen nivo helijuma. Drugu generaciju (30% svih zvezda u jatu) čine one koje su, logično, bogate helijumom i koje uglavnom naseljavaju centar jata. Odakle dve generacije, konkretno odakle ova druga? Ovo je moguće ukoliko usvojimo neki od sledećih scenarija:
1) Jato je u svom perigalaktikonu prošlo veoma blizu Mlečnog Puta (recimo 11 kpc); ti plimski talasi su bili okidač za drugu generaciju;
2) Jato je bilo deo patuljaste galaksije, periferno smešteno (ćorava koka);
3) Jato je bilo deo Strelčeve patuljaste galaksije (takođe ćorava koka);
4) Supernova u jatu (supernova u globularnom?) je oduvala sav gas iz jata prilikom svoje eksplozije; ovaj talas je pokrenuo drugu generaciju zvezda;
5) Jato je bilo centar većeg sistema, takoreći patuljaste galaksije (ćorava...).
Ko bi želeo da malo detaljnije isprati polemiku o ovim hipotezama, ovaj rad iz 2011g može biti od pomoći.
Ali Andromeđani bi mogli i nešto oko naše galaksije da vide, u prvom redu Magelanove Oblake. Sva je šansa da bi taj pogled bio na granici mogućnosti dvogleda, odnosno da bi uz neku astrofografiju pogled na naše satelitske galaksijice bio fascinantan. Ali postoji još nešto što bi se videlo, to su globularna jata. Doduše naša galaksija ima neuporedivo manje ovih zbijenih jata od M31; negde oko 200 u odnosu na andromedskih 450-500. To je dobra indikacija odnosa mase između dve galaksije.
Međutim, od svih tih M-ova i NGC-ova koje smo napabirčili kroz istoriju, jedan objekat se izdvaja. U sazvežđu Risa (Lynx) nalazi se NGC2419, iz naše perspektive potpuno neugledno jato ali iz perspektive Andromedine galaksije najsjajnije jato. Udaljenost tog objekta od nas je ista kao i od centra Galaksije - 300 hiljada svetlosnih godina. To je duplo više od udaljenosti Velikog Magelanovog Oblaka i u tome se krije razlog za relativno slab ukupan sjaj ovog zbijenog jata (9.06mag, negde piše i 10.3) gledano iz Jagodine. Andromeđani, s druge strane, imaju benefite zbog položaja ovog jata, premda se i dalje bolje vidi iz okoline Jagodine... Dakle, ovo jato se nazire kao nekakva mrljica u manjim i srednjim teleskopima, ali je potrebno veoma dobro nebo - ja sam imao tu čast da naslutim veoma slabu mrljicu na inače dobrom Crnovrškom nebu. To nije ni čudo ako se uzme u obzir da Lynx u martu prolazi zenit oko 20h.
Ono što sam ja video u 10mm okularu moglo bi da podseća na ovo:
Dve zvezde 7.5 i 8mag dole desno su vodilje do položaja jata. Opet treba naglasiti da ovo mogu vizuelno da prikažu, doduše samo na srednjem i velikom uvećanju i manji teleskopi, kao recimo 80mm refraktor, ali je imperativ dobro nebo. Fotografski gledano apertura je nebitna, svi teleskopi isporučuju sasvim dovoljno detalja kad je ovo jato u pitanju. Obrnuto važi za vizuelne posmatrače - ne očekujte da razbijete ovo jato na pojedinačne zvezde, čak i ako imate najveći dobson i najveću gastarbajtersku platu. Umesto toga promenite veru i pređite u astrofotografe. Razlog: najsjajnije članice ovog jata su magnitude 17mag.
Nemojte da vas zavara neugledan sjaj i inferiorne dimenzije ovog jata (5 minuta). U praksi prečnik iznosi 400 svetlosnih godina i unutar te sfere se nalazi milion zvezda. Sjaj ovog jata je uporediv sa sjajem Omege Centauri.
Upravo iz razloga sjaja ovog jata, koje realno spada u srednje teške vizuelne objekte, jato je otkriveno od strane Herschell-a a ne Messier-a. Premda je koristio vrhunske teleskope svog vremena (kraj XVIII i početak XIX veka), pa još i sa ogledalima umesto sočiva - što je davalo velike aperture; siromašni orguljaš iz Hanovera nije mogao da razluči ovo jato na svoje članice. Doduše u momentu otkrića nikako nije bio siromašan, ali je u odnosu na erla Parsonsa bio svakako siromašan. Titula erla bi odgovarala evropskom grofu ili hercogu a njegov posed je današnji centralni okrug u Irskoj, površine 2000 km2 i sa ukupno 77 hiljada stanovnika. Naravno da ih je tad bilo manje, ali je bogatstvo bilo dovoljno za najveći teleskop na svetu polovinom XIX veka.
Teleskop je prikladno nazvan Levijatan, po morskom čudovištu iz Starog Zaveta, a takve su bile i dimenzije. Dok se buckasti erl klatio u svojoj stolici na platformi, teleskop od 16 tona su pokretala dva radnika u bilo koji položaj. Nisu radnici prethodno bili veslači na galijama, štaviše prve dve godine od konstruisanja vladala je čuvena irska glad; već je teleskop bio zamišljen i konstruisan na vrhunski način za to vreme. Pokretanje dobro balansiranog teleskopa nije zahtevalo nikakvu nadljudsku snagu i zato su noći u Bir Castle (zaista se tako zove!) bile interesantne.
U suštini Levijatan je bio zamišljen za reviziju svih M i Herschell objekata. U tom smislu je erl skicirao sve objekte a mnoge je razbio na zvezde, zahvaljujući aperturi od 1,83m. Obzirom da metal od kog je ogledalo napravljeno nije reflektivan kao staklo, ova apertura danas iznosi manje, možda 0.5-1m preračunato u naše dobsone - ali je to ipak i dalje prilično fascinantno. Imajte u vidu da u to vreme svetlosno zagađenje nije postojalo ni u snovima futurologa. E to čudo je tek razbilo NGC2419 na svoje članice, eto koliko je sedamnaesta magnituda u suštini daleko.
Međutim, mi danas ne moramo da budemo vojvode i hercozi, dovoljno je da investiramo nekoliko prosečnih srpskih plata u low-end astrofotografsku opremu. Rezultat:
Jato je došlo na periferiju senzora i usled kome su zvezde malo razvučene i uvećane. Ipak se vidi da je neke članice jata moguće bilo razlučiti, što znači da sam imao u suštini dobro nebo. Jedini problem je bila činjenica što je naša oprema, tačnije softver za obradu, kalibrisan za neke srednje nebeske vrednosti koje ne važe uvek u potpunosti. Konkretno, ovde se radi o boji objekata koju Iris isporučuje. Parametar kalibracije boje (komanda "rgbbalance") daje uglavnom pojačanu zelenu boju kad se pritegne saturacija. To je iz razloga što Iris treba da funkcioniše na celom nebu, naročito u oblasti Mlečnog Puta oko centra Galaksije. Svako zna da skoro sve zvezde iz te oblasti ispadaju crvene - zato je uzet neki prosek koji u Lynx-u daje sve obrnuto. I upravo je to ovde i bio slučaj, jato je bilo potpuno zeleno, kao vanzemaljac. Razumljivo je da ne treba da bude crveno jer nikakva apsorpcija ne ugra ulogu u njegovom bojenju, ali je zeleno jato astrofotografski košmar. Zato sam boju oprezno skidao, pazeći da ne narušim boju okolnih zvezda. Primera radi, dve najsjajnije zvezde koje "pokazuju" na jato, su spektralne klase A - to je plavobela zvezdana kategorija, tako da ništa nisam omašio.
Po mom mišljenju, Parsons je mogao da vidi u najboljem slučaju ovako nešto:
Svi ovi snimci su u originalnoj rezoluciji, dakle svaki piksel na originalnom stack-u odgovara pikselu na snimku koji vidite kad na njega kliknete. Nisam nikakvo dodatno oštrenje niti skidanje šuma primenjivao.
Ako je nešto sigurno, to je da će i ćorava koka neko zrno da ubode. Zato je Parsons iskusno tvrdio da je skoro svaku maglinu koju je pogledao ujedno i razbio na zvezde. Za mnoge će biti u pravu (globularna jata), za neke traju polemike (M51 i još neke galaksije, premda skoro nemoguće da je uspeo, za M31 mu treba 22. magnituda) a za neke je jasno da je masno slagao (mnoge emisione i planetarne magline). Da li se odgovor krije u gorepomenutom imenu zamka, nije mi poznato. A koka može da ubode i kad je u pitanju priroda globularnih jata, to znaju svi astronomi zadnjih sto godina koji su polemisali o prirodi ovih objekata. Za svako globularno jato se u startu predpostavlja da je zapravo ostatak samlevene galaksije koju je Mlečni Put skalpirao. I redovno do sada takve teorije bivaju opovrgnute, mada je sigurno da ćemo nekad i takvo zbijeno jato uočiti, a tada će onaj koji je prvi uzviknuo "...nastalo od galaksije" ući u istoriju.
Međutim, ovde se situacija malo komplikuje. Orbita ovog jata jeste malo čudna, treba mu tri milijarde godina da obiđe oko naše Galaksije. Zato su mnogi mislili da je ovo međugalaktička lutalica i beskućnik na dugom putu između nas i M31; premda mi danas znamo da jato ipak obilazi oko Mlečnog Puta. Ono što je tu sporno je činjenica da imamo razbijanje čuvene dogme globularnih jata da su sve zvezde u jatu ista generacija, odnosno da su nastale istovremeno. Ovo sledi iz davnašnjeg ali skoro uvek tačnog astronomskog zaključka da tela nastala na istom mestu i u isto vreme imaju isti hemijski sastav; premda je NGC2419 jedno od nekoliko globularnih jata na koja se ovo ne može primeniti.
Mi zapravo ovde imamo dve generacije zvezda. To je prilično čudno, imajući u vidu da najveći deo proteklog vremena, dakle jako dugo unazad, ovo jato nije trpelo nikakav veliki gravitacioni uticaj Mlečnog Puta - sve se zapravo i vrti oko te činjenice, premda mi ne znamo kako tačno. Prva generacija je sastavljena iz plavih džinova, RR Lyrae i poneke crvene HB zvezde i sve ove zvezde imaju normalan, uobičajen nivo helijuma. Drugu generaciju (30% svih zvezda u jatu) čine one koje su, logično, bogate helijumom i koje uglavnom naseljavaju centar jata. Odakle dve generacije, konkretno odakle ova druga? Ovo je moguće ukoliko usvojimo neki od sledećih scenarija:
1) Jato je u svom perigalaktikonu prošlo veoma blizu Mlečnog Puta (recimo 11 kpc); ti plimski talasi su bili okidač za drugu generaciju;
2) Jato je bilo deo patuljaste galaksije, periferno smešteno (ćorava koka);
3) Jato je bilo deo Strelčeve patuljaste galaksije (takođe ćorava koka);
4) Supernova u jatu (supernova u globularnom?) je oduvala sav gas iz jata prilikom svoje eksplozije; ovaj talas je pokrenuo drugu generaciju zvezda;
5) Jato je bilo centar većeg sistema, takoreći patuljaste galaksije (ćorava...).
Ko bi želeo da malo detaljnije isprati polemiku o ovim hipotezama, ovaj rad iz 2011g može biti od pomoći.
Коментари
Постави коментар