26.03.2020.

ISTORIJA STAKLENOG OGLEDALA

Oduvek je čovek, tačnije njegova žena, želeo/želela ogledalo. U početku, u praistoriji se ogledalo pravilo od opsidijana, vulkanskog kamenja koje je moglo da bude veoma uglačano. Drugi način je bio da odete na plažu i čekate da munja udari u pesak. Onda još malo malo sačekate da se fulgurit ohladi i kopate na tom mestu... Pošto ovo nije baš praktično za širu proizvodnju, neki su čekali ceo život; vrlo brzo se ogledalo počelo praviti od metala. Od Starog Egipta do Srednjeg Veka ovaj način je bio u upotrebi u najvećem broju slučajeva. Međutim, potrebe za staklenim predmetima nisu podrazumevale samo ogledala.

Staklo samo po sebi je postojalo još u doba faraona, samo nije bilo providno. Dobijalo se na genijalno prost način: odete... Ponovo na plažu, pomešate sodu (Na2CO3) i kvarcni pesak sa plaže (silicijum dioksid) i oko toga zapalite veliku vatru. Na oko 1000 C bi to trebalo da bude tečno mada već na 800 C može da se obrađuje, premda neće biti providno. Koga briga, faraoni su imali ogrlice od mutnozelenih staklenih perli. Kasnije je u Rimskom carstvu došlo do logičnog tehnološkog skoka gde se staklo topilo u pećima i sve je onda bilo lakše. Od tog stakla su se izrađivale razne posude na veoma genijalan način: pomoću cevi duvate u staklo i dobijete mehur. Onda se taj mehur ohladi i vi imate posudu.

Kinezi su u to vreme izmislili revolucionaran metod: sa jedne strane staklene pločice nanese se amalgam žive i srebra (zapravo svi amalgami su jedinjenja isključivo žive, ali da ne sitničarimo preterano). Onda se ta površina zagreva, živa ispari i mi dobijemo vrhunsko ogledalo. Zapravo, vrhunsko po tadašnjim parametrima, po današnjim bi to ogledalo bilo zeleno ili obojeno nekom drugom bojom pošto dobijanje potpuno providnog i bezbojnog stakla ostaje rezervisano za period između XVI i XVIII veka. I tako je ogledalo počelo da se proizvodi u velikim formatima, pre svega zahvaljujući amalgamu. Tridesetih godina XIX veka je nemački hemičar Justus von Liebig otkrio proces bezbolnog posrebrivanja staklenog ogledala i istorija astronomije je mogla da se okrene naopako.

Pre svega je sad postalo moguće praviti velika ogledala od stakla umesto od metala. To je upravo shvatio direktor Marsejske opservatorije Édouard Stephan negde polovinom XIX veka kad je pred sobom video čoveka koji je izmislio postupak pravljenja ogledala od stakla: bio je to Léon Foucault, čuveni naučnik sa svojim klatnom koje pokazuje rotaciju planete oko svoje ose na najočigledniji i najfascinantniji način. Klatno bi na polovima planete rotiralo pun krug za 24h dok bi se na ekvatoru klatilo uvek u istom pravcu. Mi smo negde između, obzirom da živimo u umerenim geografskim širinama (za Pariz rotacija klatna iznosi 32 sata, za Jagodinu 34). Osim toga, Foucault je bio poznat i po eksperimentima sa merenjem brzine svetlosti (promašio za 0.6%), polarizovanom svetlošću, žiroskopskim efektom, čak je smislio i test na bazi interferometrije koji se po njemu danas zove Foucault test - služi za brzo i jednostavno testiranje oblika ogledala teleskopa. Taj čovek je očigledno živeo, radio i razmišljao prilično ispred svog vremena.

Imajući njega pred sobom, direktor Stephan nije sumnjao u buduće rezultate. Malo je, doduše, strepeo od teškog karaktera svog supervizora, bivšeg direktora i takođe proslavljenog naučnika. U pitanju je bio Urbain Le Verrier, čovek koji je olovkom otkrio Neptun, ali i čovek koji je bio beskrajno težak za saradnju. Bilo kako bilo, mladi genije Foucault je učestvovao u pravljenju ogromnog reflektora sa staklenim ogledalom od 80cm što je za to vreme bio instrument koji svojom svetlosnom moći stoji više ili manje izjednačen sa 1.8m teleskopom erla Parsonsa. Ovo "više ili manje" zavisi samo od toga da li su erlovi kmetovi tog dana dobro glačali ogledalo ili ako padne rosa na isto; onda je "manje" izjednačen, odnosno francuski teleskop pobeđuje.

Stakleni reflektor je bio otkrovenje. Nije moralo da se ogledalo glača svaki dan, reflektivnost je bila odlična i u svakom smislu ovaj instrument je podsećao na naše današnje teleskope. Izuzev što je, naravno, bio mnogo veći od naših današnjih dobsona. Zahvaljujući tome je direktor Stephan mogao da otkrije dosta toga - Stefanov kvintet, na primer, ali i 516 NGC objekata od čega 431 do tada potpuno nepoznatih (ostalih 85 su bili drugačije klasifikovani). Još jednu stvar je direktor pozajmio od Foucault-a, to je način razmišljanja kad je u pitanju interferometrija. Pokušao je da napravi dve maske na 80cm reflektoru i da tako interferometrijski izmeri ugaoni prečnik Sirijusa. Iz raznoraznih razloga nije uspeo u tome, mada je prečnik definisao kao "sigurno manji od 0.158 ugaonih sekundi" (precizno, nema šta - prava vrednost je 26x manja).


Između tih 516 objekata našla se i poprečna spiralna galaksija NGC2424 magnitude 12, ovde je vidimo pored zvezde osme magnitude. Dakle, Stephan je ovo otkrio i obeležio a Dreyer je preneo njegov opis, karakterističnog slenga za NGC katalog: "vrlo slaba, prilično mala, dosta razvučena, pomalo sjajnija u sredini, prošarana ali nerazlučena". Na osnovu spektroskopskog crvenog pomaka je izmereno kretanje od 3355 km/sec (3327 najnovija merenja) što bi dalo udaljenost od 155 miliona svetlosnih godina. Ako se tu uračunaju dimenzije (3.5x0.55 arcsec) onda ispada da je ova pljosnata spirala prečnika 160 hiljada svetlosnih godina. To je malo veće od Mlečnog Puta, a interesantno je kako tamošnji vanzemaljci vide našu galaksiju. Udaljenost od Mlečnog Puta je 20-30 stepeni, dakle za toliko je naša Galaksija u njihovim očima nagnuta: vidi se kompletna spiralna struktura Mlečnog Puta. Teško da se može odabrati bolji ugao za poziranje ako pitate kosmologe.

Malo realističniji snimak, samo rastegnut BW stack:


Primetno je da su zvezde porasle, ovo je iz razloga što obrada nije bila selektivna, odnosno zvezde nisu maskirane i sačuvane. Međutim, na ovom snimku se vidi još nešto:


Ovde se radi o galaksiji LEDA 21567 magnitude 16.5mag u B kanalu. Dotična galaksija prilično dominira u plavom i pomalo u zelenom kanalu, dok je u crvenom skoro i nema. Animacija kroz kanale:


U čemu je priroda ove čudne boje za jednu galaksiju? Možda nam prilazi velikom brzinom?
Odgovor daje spektroskop. Uprkos plavoj boji vidi se pomeranje linija koje nam daje crveni pomak 0.01745; što daje udaljavanje od 3204 km/sec. Plava boja, dakle, nije od približavanja već od nečeg drugog.
Sasvim je jasno da LEDA 21567 orbitira oko NGC2424 kao mala nepravilna satelitska galaksija. Njena struktura je iz nekog razloga gravitaciono poremećena što uzrokuje nastanak novih zvezda - ovo bi bilo jedno od logičnih objašnjenja.

Da vidimo dimenzije: izmerio sam sa snimka debljinu galaksije od 34.2" što u potpunosti odgovara publikovanim podacima; i prečnik od 205", to je 3.41 minut; i to se slaže. Prečnik satelitske galaksije je po dužoj osi 21 sekundu (dakle jeste patuljak, to je 30 hiljada s.g.) i jasno se vidi njen nepravilni oblik. Udaljenost između ove dve galaksije je 9.5 uglovnih minuta i to znači da je njihova najmanja moguća distanca (pod uslovom da su pod 90 stepeni u odnosu na nas) 434 hiljada svetlosnih godina. Ipak je to malo za gravitacioni zemljotres, premda nikad se ne zna, NGC2424 je veća od naše Galaksije za upola... Šanse da su pod 90 stepeni (tj da su podjednako udaljene) su takođe veoma male i statistički gledano, a njihova različita brzina z dodatno ukazuje na različite udaljenosti. Premda je merenje z pomalo neprecizno na tim distancama, možda imamo situaciju da LEDA rotira oko velike matične galaksije prema nama, obzirom da razlika u radijalnim brzinama iznosi svega 123 km/sec.

25.03.2020.

PORTRET JEDNOG PROBISVETA

Šta bi stanovnici galaksije iz sazvežđa Andromede, M31, tj Andromeđani videli kad bi posmatrali u našem pravcu? Videli bi nešto slično nama kad pogledamo u pravcu njihove galaksije, samo za nijansu manje i bleđe. To, svakako, najviše zavisi da li bi naša Galaksija bila u ravni njihove galaksije ili bi bila izmeštena više ka galaktičkim polovima. Ako je u ravni onda je jasno da ne bi bila vidljiva golim (ljudskim) okom jer je sjaj njihove matične galaksije kao jedan ogromni olujni oblak letnjeg popodneva naspram svetlosti Sunca.

Ali Andromeđani bi mogli i nešto oko naše galaksije da vide, u prvom redu Magelanove Oblake. Sva je šansa da bi taj pogled bio na granici mogućnosti dvogleda, odnosno da bi uz neku astrofografiju pogled na naše satelitske galaksijice bio fascinantan. Ali postoji još nešto što bi se videlo, to su globularna jata. Doduše naša galaksija ima neuporedivo manje ovih zbijenih jata od M31; negde oko 200 u odnosu na andromedskih 450-500. To je dobra indikacija odnosa mase između dve galaksije.

Međutim, od svih tih M-ova i NGC-ova koje smo napabirčili kroz istoriju, jedan objekat se izdvaja. U sazvežđu Risa (Lynx) nalazi se NGC2419, iz naše perspektive potpuno neugledno jato ali iz perspektive Andromedine galaksije najsjajnije jato. Udaljenost tog objekta od nas je ista kao i od centra Galaksije - 300 hiljada svetlosnih godina. To je duplo više od udaljenosti Velikog Magelanovog Oblaka i u tome se krije razlog za relativno slab ukupan sjaj ovog zbijenog jata (9.06mag, negde piše i 10.3) gledano iz Jagodine. Andromeđani, s druge strane, imaju benefite zbog položaja ovog jata, premda se i dalje bolje vidi iz okoline Jagodine... Dakle, ovo jato se nazire kao nekakva mrljica u manjim i srednjim teleskopima, ali je potrebno veoma dobro nebo - ja sam imao tu čast da naslutim veoma slabu mrljicu na inače dobrom Crnovrškom nebu. To nije ni čudo ako se uzme u obzir da Lynx u martu prolazi zenit oko 20h.

Ono što sam ja video u 10mm okularu moglo bi da podseća na ovo:


Dve zvezde 7.5 i 8mag dole desno su vodilje do položaja jata. Opet treba naglasiti da ovo mogu vizuelno da prikažu, doduše samo na srednjem i velikom uvećanju i manji teleskopi, kao recimo 80mm refraktor, ali je imperativ dobro nebo. Fotografski gledano apertura je nebitna, svi teleskopi isporučuju sasvim dovoljno detalja kad je ovo jato u pitanju. Obrnuto važi za vizuelne posmatrače - ne očekujte da razbijete ovo jato na pojedinačne zvezde, čak i ako imate najveći dobson i najveću gastarbajtersku platu. Umesto toga promenite veru i pređite u astrofotografe. Razlog: najsjajnije članice ovog jata su magnitude 17mag.

Nemojte da vas zavara neugledan sjaj i inferiorne dimenzije ovog jata (5 minuta). U praksi prečnik iznosi 400 svetlosnih godina i unutar te sfere se nalazi milion zvezda. Sjaj ovog jata je uporediv sa sjajem Omege Centauri.

Upravo iz razloga sjaja ovog jata, koje realno spada u srednje teške vizuelne objekte, jato je otkriveno od strane Herschell-a a ne Messier-a. Premda je koristio vrhunske teleskope svog vremena (kraj XVII i početak XIX veka), pa još i sa ogledalima umesto sočiva - što je davalo velike aperture; siromašni orguljaš iz Hanovera nije mogao da razluči ovo jato na svoje članice. Doduše u momentu otkrića nikako nije bio siromašan, ali je u odnosu na erla Parsonsa bio svakako siromašan. Titula erla bi odgovarala evropskom grofu ili hercogu a njegov posed je današnji centralni okrug u Irskoj, površine 2000 km2 i sa ukupno 77 hiljada stanovnika. Naravno da ih je tad bilo manje, ali je bogatstvo bilo dovoljno za najveći teleskop na svetu polovinom XIX veka.

Teleskop je prikladno nazvan Levijatan, po morskom čudovištu iz Starog Zaveta, a takve su bile i dimenzije. Dok se buckasti erl klatio u svojoj stolici na platformi, teleskop od 16 tona su pokretala dva radnika u bilo koji položaj. Nisu radnici prethodno bili veslači na galijama, štaviše prve dve godine od konstruisanja vladala je čuvena irska glad; već je teleskop bio zamišljen i konstruisan na vrhunski način za to vreme. Pokretanje dobro balansiranog teleskopa nije zahtevalo nikakvu nadljudsku snagu i zato su noći u Bir Castle (zaista se tako zove!) bile interesantne.

U suštini Levijatan je bio zamišljen za reviziju svih M i Herschell objekata. U tom smislu je erl skicirao sve objekte a mnoge je razbio na zvezde, zahvaljujući aperturi od 1,83m. Obzirom da metal od kog je ogledalo napravljeno nije reflektivan kao staklo, ova apertura danas iznosi manje, možda 0.5-1m preračunato u naše dobsone - ali je to ipak i dalje prilično fascinantno. Imajte u vidu da u to vreme svetlosno zagađenje nije postojalo ni u snovima futurologa. E to čudo je tek razbilo NGC2419 na svoje članice, eto koliko je sedamnaesta magnituda u suštini daleko.

Međutim, mi danas ne moramo da budemo vojvode i hercozi, dovoljno je da investiramo nekoliko prosečnih srpskih plata u low-end astrofotografsku opremu. Rezultat:


Jato je došlo na periferiju senzora i usled kome su zvezde malo razvučene i uvećane. Ipak se vidi da je neke članice jata moguće bilo razlučiti, što znači da sam imao u suštini dobro nebo. Jedini problem je bila činjenica što je naša oprema, tačnije softver za obradu, kalibrisan za neke srednje nebeske vrednosti koje ne važe uvek u potpunosti. Konkretno, ovde se radi o boji objekata koju Iris isporučuje. Parametar kalibracije boje (komanda "rgbbalance") daje uglavnom pojačanu zelenu boju kad se pritegne saturacija. To je iz razloga što Iris treba da funkcioniše na celom nebu, naročito u oblasti Mlečnog Puta oko centra Galaksije. Svako zna da skoro sve zvezde iz te oblasti ispadaju crvene - zato je uzet neki prosek koji u Lynx-u daje sve obrnuto. I upravo je to ovde i bio slučaj, jato je bilo potpuno zeleno, kao vanzemaljac. Razumljivo je da ne treba da bude crveno jer nikakva apsorpcija ne ugra ulogu u njegovom bojenju, ali je zeleno jato astrofotografski košmar. Zato sam boju oprezno skidao, pazeći da ne narušim boju okolnih zvezda. Primera radi, dve najsjajnije zvezde koje "pokazuju" na jato, su spektralne klase A - to je plavobela zvezdana kategorija, tako da ništa nisam omašio.

Po mom mišljenju, Parsons je mogao da vidi u najboljem slučaju ovako nešto:


Svi ovi snimci su u originalnoj rezoluciji, dakle svaki piksel na originalnom stack-u odgovara pikselu na snimku koji vidite kad na njega kliknete. Nisam nikakvo dodatno oštrenje niti skidanje šuma primenjivao.

Ako je nešto sigurno, to je da će i ćorava koka neko zrno da ubode. Zato je Parsons iskusno tvrdio da je skoro svaku maglinu koju je pogledao ujedno i razbio na zvezde. Za mnoge će biti u pravu (globularna jata), za neke traju polemike (M51 i još neke galaksije, premda skoro nemoguće da je uspeo, za M31 mu treba 22. magnituda) a za neke je jasno da je masno slagao (mnoge emisione i planetarne magline).  Da li se odgovor krije u gorepomenutom imenu zamka, nije mi poznato. A koka može da ubode i kad je u pitanju priroda globularnih jata, to znaju svi astronomi zadnjih sto godina koji su polemisali o prirodi ovih objekata. Za svako globularno jato se u startu predpostavlja da je zapravo ostatak samlevene galaksije koju je Mlečni Put skalpirao. I redovno do sada takve teorije bivaju opovrgnute, mada je sigurno da ćemo nekad i takvo zbijeno jato uočiti, a tada će onaj koji je prvi uzviknuo "...nastalo od galaksije" ući u istoriju.

Međutim, ovde se situacija malo komplikuje. Orbita ovog jata jeste malo čudna, treba mu tri milijarde godina da obiđe oko naše Galaksije. Zato su mnogi mislili da je ovo međugalaktička lutalica i beskućnik na dugom putu između nas i M31; premda mi danas znamo da jato ipak obilazi oko Mlečnog Puta. Ono što je tu sporno je činjenica da imamo razbijanje čuvene dogme globularnih jata da su sve zvezde u jatu ista generacija, odnosno da su nastale istovremeno. Ovo sledi iz davnašnjeg ali skoro uvek tačnog astronomskog zaključka da tela nastala na istom mestu i u isto vreme imaju isti hemijski sastav; premda je NGC2419 jedno od nekoliko globularnih jata na koja se ovo ne može primeniti.

Mi zapravo ovde imamo dve generacije zvezda. To je prilično čudno, imajući u vidu da najveći deo proteklog vremena, dakle jako dugo unazad, ovo jato nije trpelo nikakav veliki gravitacioni uticaj Mlečnog Puta - sve se zapravo i vrti oko te činjenice, premda mi ne znamo kako tačno. Prva generacija je sastavljena iz plavih džinova, RR Lyrae i poneke crvene HB zvezde i sve ove zvezde imaju normalan, uobičajen nivo helijuma. Drugu generaciju (30% svih zvezda u jatu) čine one koje su, logično, bogate helijumom i koje uglavnom naseljavaju centar jata. Odakle dve generacije, konkretno odakle ova druga? Ovo je moguće ukoliko usvojimo neki od sledećih scenarija:

1) Jato je u svom perigalaktikonu prošlo veoma blizu Mlečnog Puta (recimo 11 kpc); ti plimski talasi su bili okidač za drugu generaciju;
2) Jato je bilo deo patuljaste galaksije, periferno smešteno (ćorava koka);
3) Jato je bilo deo Strelčeve patuljaste galaksije (takođe ćorava koka);
4) Supernova u jatu (supernova u globularnom?) je oduvala sav gas iz jata prilikom svoje eksplozije; ovaj talas je pokrenuo drugu generaciju zvezda;
5) Jato je bilo centar većeg sistema, takoreći patuljaste galaksije (ćorava...).

Ko bi želeo da malo detaljnije isprati polemiku o ovim hipotezama, ovaj rad iz 2011g može biti od pomoći.

24.03.2020.

ABELL 779

Njegova biografija nije sama po sebi spektakularna, iako je puna interesantnih detalja. Na primer, roditelji su mu se razveli kad je imao šest godina. Deda po majci je pisao vestern priče i usadio mu je potrebu za avanturizumom, dok mu je otac usadio želju za naukom - vodio ga je u planetarijume i muzeje. Odmah nakon zarvšetka srednje škole (1945) otišao je u vojsku gde je, posle rezultata testova, bilo jasno da može da bira između mesta pilota, navigatora ili nišandžije. Međutim, završetak rata je doveo do pada potrebe za tim kadrom, pa je otišao u Japan i služio kao meteorolog.
Nakon vojske upisao je u Kaliforniji studije fizike, prebacio se na astronomiju, diplomirao, kasnije doktorirao. Već kao postdiplomac je radio na Palomaru u sklopu projekta pretrage neba (POSS), gde su svi videli njegovu osobinu opsesivnog rada. Upravo ta opsesivnost je pomogla da, u sklopu svoje doktorske disertacije, priloži i katalog galaktičkih jata severnog neba - tačno 2712 njih. Oduvek je važilo da većina ljudi svoje doktorske disertacije napiše prosečno dobro do ofrlje; neki kao kod nas plate da im prepišu odnekud; samo retki perfekcionisti imaju sreću da njihova disertacija bude zlatni standard u navedenoj oblasti i da dugo vremena služi kao referenca. Ovde je reč upravo o zadnjem slučaju.

Njegovo ime je, naravno, George Abell a katalog se vrlo jednostavno zove po njemu. Ima i još jedan katalog - planetarnih maglina konkretno, kao svojevrsnog škarta prilikom pravljenja galaktičkog kataloga. Te magline nisu bile deo disertacije, svako drugi bi ih na njegovom mestu odbacio ali ne i Abell... Dok su sa jedne strane svi astronomi zaposleni na opservatoriji pretraživali ploče celog neba, sistematizujući pronađene objekte, on je sa druge strane pretraživao isto tako celo nebo, mada potpuno sam; u potrazi za pomenutim jatima udaljenih galaksija. Ponekad je imao pomoć Wilson-a koji mu je odvajao interesantne ploče koje je Abell kasnije pomno pretraživao, ali je najčešće radio sam. Društvo mu je pravila samo lupa sa uvećanjem 3.5x.

Slobodno možemo da kažemo da su najveće strukture u vidljivom Univerzumu nama danas poznate upravo ta galaktička jata: ogromne grupe od više stotina ili hiljada galaksija, malih i velikih. Najbliža su Virgo, Fornax, Hercules i Coma jato gde možemo bez većih problema da studiramo njihovu strukturu, obzirom da su, kao što je gore pomenuto, blizu. A kad smo već kod strukture, ona je interesantna: negde oko 10% mase celog jata čini medijum poznat kao ICM ("unutarklasterski medijum", "medijum unutar jata"), a to je zapravo vrela plazma sastavljena iz jonizovanog vodonika i helijuma. Ima, doduše, i galaksija sa velikim sadržajem metala u ICM medijumu koji je ponekad veći od metaličnosti Sunca (Centaurus jato npr) ali je to retkost. Takođe očigledno je da najveći deo mase jata odlazi na tamnu materiju.

Dakle, maksimalno uprošćeno: jata galaksija su oblaci ICM medijuma i tamne materije u kojima plove galaksije. Masa ICM i tamne materije je 99% mase jata; nama vidljiva komponenta (galaksije sa zvezdama, prašinom i gasovima) je samo 1%. Mislite o tome kad pogledate fotografiju nekog galaktičkog jata.

Krstarenje kroz Abell katalog nije prosto kao kroz Messier ili NGC katalog. Ovde se sve vrti oko opisa i klasifikacija raznih parametara, tako da iz samog kataloga zainteresovani naučnik može mnogo toga da sazna, bez da ikad u životu i vidi fotografiju nekog jata iz kataloga. Kokretno, prvi parametar koji se u katalogu navodi je bogatstvo ("richness") jata i sadrži šest kategorija. Prva kategorija recimo, nulta, sadrži 30-50 prebrojanih galaksija a zadnja (5) preko 300. Druga kategorija je kompaktnost (ja bih preveo i kao zbijenost) i najmanje 50 galaksija mora biti skoncentrisano unutar sfere koja se označava kao Abelov radijus. Prečnik te sfere varira i određuje se po formuli 1.72/z u uglovnim minutima. Razume se da je z  crveni pomak jata. Za distancu od, npr 300-400 miliona svetlosnih godina ova formula daje širinu jata od 1.2 stepena za kombinaciju eosa i 150/750 reflektora; dakle to je snimak koji obuhvata jedno 2/3 kadra.
Sledeći parametar u katalogu je distanca između nas i jata. U principu ovde se uzima da su svi Abell objekti definisani crvenim pomakom između 0.02 i 0.2 što daje distance 85-850 megaparseka. Pardon, moja greška što koristim ovu prevaziđenu mernu jedinicu za prostor; pomnožite ovo sa 3.26 i dobićete svetlosne godine. Dakle, distanca se do ovih objekata u Abell-ovo vreme jako teško određivala (a ni danas nije mnogo bolje) tako da su svi objekti podeljeni u sedam grupa po magnitudi. Ovde dolazi do izražaja njegov genije: gleda se magnituda jedne desetine članica jata i to se sabira. Naravno, gleda se 10% najsjajnijih članica. Magnitude koje su izlistane u ovim kategorija variraju između 13.3mag i ispod 18mag. Zadnji parametar kataloga su galaktičke koordinate.



Ono o čemu je ovde reč je galaktičko jato Abell 779 mada je to istorijski naziv; odnosno danas se češće označava kao ACO 779. Najveća tamošnja galaksija, na neki način prestonica jata, je NGC2832. Nju je svojevremeno uočio još Herschell, mada je njegov opis Dreyer kasnije pridružio galaksiji NGC2830. Da je u pitanju ipak NGC2832 govori i originalni opis iz 1785. godine: "Prilično sjajna, prilično velika, malo izdužena, nepravilnog oblika, mnogo sjajnija na jednoj strani".

Nema sumnje da se ovde radi o bliskim galaksijama NGC2831-2832. Gigantska eliptična je NGC2832 a manja ima jezgro koje je od nje udaljeno svega 0.4 minuta (u praksi to je jedan Jupiterov disk). Ovaj par je poznat i kao Arp 315. Galaksija za koju je Dreyer mislio da je NGC2832 je zapravo 2830, poprečni disk udaljen 1.2 minuta, verovatno je u pitanju spiralna galaksija. U praksi vizuelni posmatrači vide NGC2832 i 2830, dok im mala mrljica između njih dve (2831) po pravilu zadaje dosta problema. Prečnik najveće je oko 190 hiljada svetlosnih godina a udaljenost do centra ovog jata oko 310 miliona godina - premda se negde navodi i 700 miliona. U astronomiji kao nauci, dakle ne kao hobiju, distance su relativne kategorije i svakako su u drugom planu. Umesto toga više se koriste radijalna brzina odnosno crveni pomak, i oni su za ovo jato 6816 k/sec i 0.023c.  Ovo su relativno egzaktne vrednosti koje mogu biti izmerene više puta i tako biti precizne. Ono što ne može biti precizno je tačna udaljenost na osnovu te vrednosti, jer ima tu još gomila komponenti kretanja da se ubaci: kretanje Zemlje oko Sunca, Sunca oko centra Mlečnog Puta, kretanje Mlečnog Puta unutar Lokalnog Jata, pa onda Lokalnog Jata unutar Superjata, pa...

Kad se sve sabere i oduzme, na malo većoj skali distance na osnovu Doplerovog pomaka mogu biti samo približno procenjivane, bez obzira što mi radijalnu brzinu možemo veoma precizno da izmerimo. Šta ako se to jato nama približava npr 500km/sec umesto da se u potpunosti udaljuje? U tom slučaju radijalna brzina će biti sasvim drugačija, mi to ne znamo, samo imamo vrednost udaljavanja od 6816 km/sec. Onda je greška u merenoj distanci 6816/500=7.3%, za toliko je jato dalje od pretpostavljenog. Čekaj, ovo važi za Njutnovu klasicističku mehaniku, kako rastu brzine računa se drugačije... I tako u nedogled, računanje distance može da bude sve samo ne precizno. Zato dobijate samo radijalnu brzinu kod daljih objekata.


1) NGC2832
2) NGC2831
3) NGC2830

Pogled na kompletno jato u 100% rezoluciji; zvezda levo na ivici je gigant Alpha Lynx (Lyncis tačnije, to je genitiv):


Radi se o narandžastom gigantu čija je površina temperature, sudeći po spektroskopu, oko 4150K. Spektralna klasa je K7IIIab, a budući da se radi o razlivenom gigantu sa spoljnim slojem koji nema neku jasnu granicu, procene temperature tog sloja su nešto niže (oko 3900K). Inače sjaj zvezde je 3.13mag i upravo zbog činjenice da ovo sazvežđe ne obiluje sjanijim zvezdama, Bayer se odlučio da svoju oznaku u sazvežđu Lynx dodeli samo ovoj zvezdi. Udaljenost je, inače, 200 svetlosnih godina.

Osim toga, u gornjem delu kadra se nalazi i kvazar J091830.41+334824.4 magnitude 21.7mag, ali to je prilično iznad mogućnosti moje opreme. Može se snimiti reflektorom od 12 inča bez ikakvih problema, samo je potrebno dobro nebo jer će vrlo često fon imati tu magnitudu i onda ništa od registrovanaja. Inače dotični kvazar je udaljen oko 12 milijardi svetlosnih godina - crveni pomak iznosi 3.91.

Galaksije jata Abell 779 se možda malo bolje naziru na monohromatskom snimku, jasno je da mutne mrljice predstavljaju galaksije dok se zvezde ocrtavaju sa puno oštrijim siluetama.



14.03.2020.

KOMETA IZ PLEISTOCENA

Vreme je 2.6 miliona godina pre ovog trenutka.
Mesto je istočna Afrika, Etiopija konkretno.
Subjekat je majmun a objekat kamen koji on glača.

Eto, odgovorio sam na sva osnovna novinarska pitanja i time se kvalifikovao za bolje pisanije od 90% članaka iz našeg tabloidno-prepisivačkog novinarstva, koje, jelte, na ova deplasirana pitanja iz prošlog milenijuma uglavnom ne odgovara. Naravno da bi svi novinari zato pali na ispitu na žurnalistici ali... Pa 90% njih nije ni prošlo pored istoimenog smera na FPN.
Malo sam, doduše, i ja preterao kad sam majmuna nazvao majmunom, obzirom da je on zapravo onaj čuveni prelazni oblik između australopitekusa i čoveka - da, baš onaj za koga kreacionisti uporno tvrde da ne postoji. Ime mu je Australopithecus garhi (Novosađani znaju zašto). Zašto baš Afrika, zato što je pleistocen bio smena ledenih doba i njihovih povlačenja, praktično 50% vremena glečeri su dopirali do polovine Evropskih nizija i severno od te granice skoro i da nije postojalo života.
Gari, dakle, pravi po prvi put u istoriji alat od kamena (opsidijana, bazalta, kvarca) za široku upotrebu i daje mu jednu oštru ivicu. Kasnije nastaju kompleksniji alati sa dve ivice i okrugli oštri alati, ali je to nebitno - bitan je prolazak komete iznad Garijeve glave. A ta kometa će proći još pet puta do dana današnjeg i ovih dana će biti stacionirana 1.7 AU od Sunca. I isto toliko od Zemlje, što znači da je ja vidim danas kao svetlost odbijenu o kometu nastalu pre 29.5min na površini Sunčeve fotosfere.

Kometa je C/2017 T2 PANSTARRS i ono T2 nema nikakve veze sa najpoznatijim Austrijancem svih vremena (ne mislim na firera već na guvernera). Oznaka T2 je dodeljena isključivo iz razloga što je došla na red, nema nikakvo drugo skriveno značenje.


Kometa galopira oko Kasiopeje i dobro je vidljiva iz Evrope. Biće tako i narednih meseci, samo neće biti fascinantna, stoprocentne su šanse da čak neće ni biti vidljiva golim okom. Nema veze, tu su dvogledi a ja sam probao da je nađem pomoću 10x60 iznad Epsilon Cass, ali u onoj gužvi to nije bilo lako. U ovom delu Mlečnog Puta postoji prava džungla jata i kojekakvih svetlih mrljica, pa je jedna kometa prilično nevidljiva, bez obzira na njenu magnitudu od 8.6mag. To, naravno, nikako ne treba mešati sa zvezdom iste magnitude, budući da je kometa 8.6mag neuporedivo tamnija, praktično na granici vidljivosti - uračunajte da upotrebna vrednost svakog dvogleda prilično pada kad se koristi iz ruke; plus komete svoj sjaj razmažu na mnogo veću površinu nego zvezde. Što veća koma manji sjaj komete, tako da neke gigantske komete proteklih godina (kao recimo ova ) imaju veću ukupnu magnitudu ali neuporedivo su teže za uočavanje u dvogledu.

Iako je to prilično "nepotrošena" kometa u smislu potencijala za razvoj kome i repa, činjenica je da njen perihel nije ovog puta obezbedio vatromet. Možda za jedno pola miliona godina njena putanja skrene bliže Suncu, ko zna kakve su sve gravitacione interakcije moguće u Ortovom oblaku.

Snimano je pedeseticom sa tripoda i oštroumno sam zaboravio blendu na f2.5 umesto prihvatljivih 2.8. Rezultat su zvezde kao krmače i hromatska aberacija koja je garantovala veselo popodne i udubljivanje u opcije Photoshopa. Ukupno je snimljeno 27 snimaka dužine po 13sec svaki - oblast oko Kasiopeje je relativno blizu Severnjače (30 stepeni) i brzina kretanja nebeskog svoda je proporcionalno manja. Najbrža je, logično, na ekliptici.

Pošto je velika većina kometa zelenkaste boje kad je koma u pitanju, ima tu dosta razloga da se pogleda pet puta uvećani zeleni kanal:


Vidi se, zapravo nazire se da je rep usmeren levo. Da sam imao teleskop i duže ekspozicije video bi se i rep do jedne mere. Komu jedne komete generalno čine voda i prašina sa glave (nukleusa). Voda dalje podleže fotodisocijaciji (fotolizi) pod uticajem Sunčevog vetra, tačnije fotona. Rezultat je jonizacija i prelepa zelena boja. Međutim, sonda Rosetta je detektovala činjenicu da zapravo elektroni iz okoline komete  67P/Churyumov-Gerasimenko vrše razbijanje molekula vode. Odakle sad elektroni kad je gore navedeno fotoni?

Na stranu što su foton i elektron braća rođena, kompromis je nađen u vidu objašnjenja da prvo foton  UV spektra sa Sunca pogodi H2O molekul i jonizuje ga, šutnuvši iz njega elektron. Taj elektron dalje pogađa sledeći H2O molekul u komi, razbijajući ga na dva vodonikova i jedan kiseonikov atom. Ovi atomi onda dalje emituju UV zračenje koje se može detektovati, a vodonikovi atomi - pošto su veoma laki - putuju mnogo dalje nego što se do skoro mislilo. Tačnije, sedamdesetih godina prošlog veka je detektovana koma sačinjena od vodonika oko nekih kometa koja je bila veća od Sunca nekoliko puta. Čak je kometa Hale-Bopp imala vodoničnu komu prečnika jednu astronomsku jedinicu, i sve to kao produkt fotolize relativno male količine vode iz komete.

Naravno da se ovo optički ne može uočiti ali dobro, cilj je bio da ulovim kometu na brzinu. A kad sam već tu, i kad je već mart, logično je da probam još nešto da snimim: zodijačku svetlost. To je pojas prašine u ravni Sunčevog Sistema nastao od asteroida i kometa - repovi završavaju upravo kao zodijačka svetlost. Ovde se to vidi u centru kadra, tačnije nazire, a u centru zodijačke svetlosti stoji Venera koja se može smatrati smetnjom i svetlosnim zagađenjem u ovom slučaju.


Ponovo sam bio oštrouman - ISO je ostao na 3200. Nije tu toliki problem šum već činjenica da svako dizanje ISO osetljivosti automatski smanjuje dinamički raspon i kasnije mogućnosti za izvlačenje detalja. U slučaju četrdesetice gubitak raspona između ISO1600 i 3200 iznosi tačno jednu blendu i to je sasvim dovoljan razlog da zaboravim da na aparatu uopšte imam ISO 3200.

Greška ispravljena, samo što ne znam da li je neko ranije došao na blistavu ideju da prvi snimi zodiacal-trails. Ushićenje je otprilike kao kad se otkrije rupa na saksiji.


Ovde su boje vrlo lucidno interpretirane upravo zato što mi deluje da se ovako zodijačka svetlost najbolje uočava. Imajte u vidu da je ovo pogled sa istoka na Jagodinu i Kragujevac, nebo je bilo odlično i bez Meseca ali je LP prema zapadu pojeo najveći deo ekliptike. Za najbolji snimak zodijačke svetlosti čovek bi morao ipak malo više da proputuje, što ja te noći svakako nisam mogao. Ovo je snimljeno iz okoline Despotovca odakle inače postoji verovatno najbolji pogled u zemlji na istok i severoistok, ali je zapad sasvim druga priča.