19.02.2020.

GIGABAJTI, TERABAJTI, PETABAJTI...

...kamioni, avioni... Kad se već gađamo resursima. Ali radnja nije smeštena na brdovitom Balkanu i nema nikakve veze sa izgradnjom i procentualnom ugradnjom u procese izgradnje, već ipak malo dalje. Reč je o Havajima, prelepoj američkoj pacifičkoj koloniji čije je tlo sastavljeno skoro isključivo iz vulkanskih stena.
Jedan od većih vrhova je Haleakala, visine 3055m iznad mora. Strogo fizički gledano, vrh tog uspavanog vulkana se nalazi iznad trećine troposfere i više od polovine njene mase; i obezbeđuje mnogo bolji pogled na Univerzum, a kad tu ukalkulišemo činjenicu da je protok vazduha na visini iznad mora najčešće laminaran - jasno je zašto ova lokacija ima superiorne preduslove za izgradnju opservatorije. Pritisak vazduha je samo 530mm Hg (u Jagodini se kreće od 1010 do 1040) i sasvim sigurno je da će turbulencija najvećim delom biti eliminisana. Doduše, jugo ili stojadin (da ne pominjem fergusona) neuporedivo bolje rade u Jagodini, a siguran sam da je tako i sa prosečnim ljudima. Jedan jedini put kad sam bio na sličnim visinama (Musala u Bugarskoj; oko 3000 mnv) nikako mi nije prijalo, iz čega se da zaključiti 1) da sam ja prosečan i 2) da je atmosfera na 3km natprosečna.

Upravo na ovoj opservatoriji je dom više puta pominjanog projekta PANSTARRS. Američko ratno vazduhoplovstvo je doniralo novac za izgranju teleskopa i prateće infrastrukture kako bi se obezbedilo snimanje neba u potrazi za NEO (Near Earth Objects) koji bi mogli u jednom momentu da budu mnogo veća pretnja od ruskog nuklearnog arsenala. Naravno, vojska k'o i svaka vojska, odmah u početku su dali uslove: njihov softver je cenzurisao snimke na kojima su se videle putanje američkih satelita. Budući da je satelita u periodu oko 2010 godine bilo blago rečeno previše, softver je u početku vrlo vredno radio svoj posao tj brisao snimke, tako da je negde oko 69% svih snimaka moglo da ostane za asteroide. Ovo je ostavilo opservatoriju praktično nemoćnom da radi svoj posao, a vremenom kako se povećavala efikasnost vojnog softvera tako je i padao procenat obrisanih snimaka. Na kraju je iskorišćenost skočila na 80% ali je poenta od samog starta bila vrlo upitna. Ako neko hoće da mapira američke trajektorije, recimo neka strana država, ko je rekao Kina, dobro, idemo dalje: ta država sasvim sigurno ima dovoljno resursa da napravi i više teleskopa i veće teleskope od 1.2-metarskog havajskog. Zapravo, tako se danas i radi i to je primarni posao nekih opservatorija. Drugim rečima, mapiranjem trajektorija se bave amateri po Evropi mnogo bolje od bilo koje opservatorije i to objavljuju na internetu u realnom vremenu, tako da cenzurisanje snimaka od strane vojske zvuči komično.

Razlog za ovu zabrinutost nad sudbinom čovečanstva od strane onih koji tu istu sudbinu mogu da zapečate aždajama iz silosa za pola sata bi mogao da bude svakakav. Svaka vojska je napravljena da dejstvuje, američka, ruska i kineska nisu u suštini nikakav izuzetak. I dok velika većina u naučnom svetu bombardovanje asteroida vidi kao dodavanje ulja na vatru, ima i onih koji bi rado poslali nešto megatonsko na asteroid. Ko je rekao Brus Vilis... Dobro, svejedno, bez obzira što bismo od asteroida posle toga dobili radioaktivni asteroid, ili možda u najboljem slučaju gomilu malih radioaktivnih asteroida, ovaj plan bi mogao da deluje samo u slučaju da promenimo putanju asteroida deset godina unapred. Jeste da je izbor bedan, birati između jednog metka i sačmare, ali nema veze. U suprotnom malo skretanje nekoliko dana pred udar bi moglo samo da napravi da ta stenčuga ne padne na Ameriku... već na Kinu ili Rusiju, a onda tvorci ideje imaju jednako veliki problem kao i da je pao asteroid na Ameriku.

Bilo kako bilo što se tiče motivacije, zainteresovanost za odbranu od stenja i kamenja iz svemira je za svaku pohvalu. Možda pritom mi Zemljani dobijemo i neki novi program od hiljadu milijardi dolara za nove bojeve glave ali to je ionako nebitno spram opstanka sapiensa.

Verovatno je oficirima neko iznad njih rekao da prestanu da se glupiraju i da veću štetu prave ometajući istraživanja NEO, tako da je zabrana 2011 godine ukinuta. U ovom momentu postoje desetine sajtova na kojima možete da dobijete trajektorije mnogih satelita, naravno i vojnih, ja koristim Heavensabove kad treba da nađem ISS recimo. Mene vojska i njihovi sateliti ne interesuju, više sam za neke prirodne lepote:


Ovde se vide Venera i, u jednom pikselu Merkur, i da mi je prošla eventualno ISS kroz kadar imao bih sasvim drugačiju fotku. Zato ponekad nije zgoreg proveriti tranzite na gorenavedenom sajtu.
A da, dvostruko uvećani isečci planeta:


Levo gore je, naravno, Venera a Merkur je na samoj granici detekcije. Njegova magnituda u tom momentu nije bila problem (0.5mag) već visina od deset stepeni i činjenica da je tačno pola sata pre toga zašlo Sunce. Drugim rečima, nebo je još uvek svetlo za Merkur. Za njegovo čupanje treba uzeti objektiv sa većom aperturom i blendom, širokougaoni tu nisu pogodni. Dakle, pedesetica u šake i evo male planete:


Odmah pored je i Neptun, ali za njegovo izdvajanje iz sumraka teško da bi pomogao i teleskop.
Timelapse tonjenja Merkura prema zapadu; sekvence su okidane na po 30sec:


Nakon tako lepog i šarenog uvoda u nebeske čarolije sledi postavljanje teleskopa. Venera u teleskopu sasvim sigurno nije neki impresivan objekat za DSLR:


Naravno, problem su spajkovi (nosači sekundarnog ogledala). Premda oni minimalno doprinose sekundarnoj opstrukciji mnogi optički puritanci preziru Njutnov tip teleskopa upravo zato što ovako crta sjajnije zvezde. Ali ako eliminišemo spajkove i upotrebimo kružni otvor (restriktor na poklopcu) onda se difrakcioni obrazac u potpunosti menja. Snimak uvećan na 100% rezolucije:


Ovde ima svakakvih degradacija: od prljavih ogledala, preko turbulencije i u tubusu i u atmosferi, do kojekakvih refleksija unutar optičkog puta, kao i činjenice da lik Venere nije u samom centru optičkog sistema.
Okreni - obrni, nisu teleskop i DSLR za Veneru i planete uopšte.

Ali zato jesu za komete...


Ovo je dobro poznata ovogodišnja kometa C/2017 T2 PANSTARRS. Imaćemo prilike da je gledamo i narednih meseci sa severne hemisfere.
 
Kao što je već rečeno, projekat PANSTARRS svakodnevno (svakonoćno) generiše velike količine podataka. Sve se snima u više kanala i pohranjuje da bi se kasnije razne institucije koje to žele bavile time (ko je rekao Kinezi...). U suštini se smatra da će ovaj projekat biti ubedljivo najveći izvor otkrića prve polovine XXI veka kad su u pitanju promenljive zvezde, supernove, ali i ekstrasolarni tranziti i braon patuljci. Naravno, ovde se podrazumeva da je primarni zadatak ipak skoncentrisan na Sunčev Sistem, odnosno na bliske asteroide i komete.
Količina podataka je već tolika da je drugo izdanje snimljenog neba iz 2019.godine označeno sa 1.6 petabajta (1600 terabajta ili tri miliona prosečnih hard-diskova, to vam je otprilike kao svi trenutni kompjuteri u Srbiji).


Ova kometa će, prema najnovijim pretpostavkama, dostići magnitudu 8-8.5 (javljaju mi iz kladionice). Ranije pretpostavke su bile mnogo optimističnije, svi su očekivali ako ne sprektakularni vatromet onda bar kometu vidljivu golim okom. U realnosti najčešće bude ovako, svi očekuju iznad očekivanja; bar otkad ja pratim kometarna dešavanja a to je nekih petnaestak godina unazad. Taj rasplet scenarija mi je bio unapred jasan kad sam video da se kometa u perihelu približava Suncu na jedva 1.6 astronomskih jedinica.  Loša vest je da je to uglavnom nedovoljno za neki spektakl ali imamo i tri dobre vesti:

- može da dođe do erupcije i na većim distancama, primer je 17P/Holmes čiji perihel je još veći (2 AU), komete su poznate kao potpuno nepredvidive,
- položaj na severnom nebu pre i posle perihela mi omogućuje dobar pogled, zadnjih nekoliko najspektakularnijih kometa su bile vidljive samo iz Australije,
- period ove komete je pola miliona godina što znači da nije preprženi krompir već pre nepotrošena mlada i neiskusna kometa.

Kako god da bude, mi to iz Evrope možemo da snimimo i to je jedino bitno. Snimak koji je prebačen u monohromatski mod da bi se više rasteglo pokazuje da rep ima veze ne sa korišćenom opremom već isključivo sa svetlosnim zagađenjem.


Ukupno 29 poluminutnih snimaka kroz 6" reflektor. Kometa se dosta sporo prividno kretala pa nisam registraciju morao posebno da radim za kometu, što je u Irisu pomalo zamorno.

Kakva je u perspektivi sudbina jedne komete? Pa, to zavisi od više faktora. U prvom redu zavisi od činjenice koliko je kometa puta obišla oko Sunca. Posle nekih dvesta obilazaka smatra se da se najveći deo gasova i isparljivih materija potrošio, kometa u perihelu ostaje kometa ali ni izbliza aktivna kao dok je bila mlada. Takođe, sudbina komete zavisi i od njene putanje - ako ona prilazi Suncu dvaput u milion godina (kao gorenavedena T2) onda će ona potrajati dosta dugo, i izgledaće pritom svaki put mladoliko. A kad jednom kometa potroši sve svoje isparljive supstance onda njen nukleus postaje izumrla kometa i izgleda kao i bilo koji drugi asteroid. Sem što je, naravno, potpuno crn: topljenje svih organskih i neorganskih materija ostavlja homogenu masu sličnu katranu koja se taloži preko kore u debljini od možda par centimetara.
Međutim, postoji i opcija uspavane komete. Tu se smatra da gorenavedena homogena kora najvećim delom zadržava gasove sve dok isti ne probiju kroz nju i naprave pravu malu erupciju. Ali najbitniji parametar u procenjivanju da li je nešto (bilo) kometa je ipak putanja. Asteroidi imaju prilično kružnu odnosno malo spljoštenu (eliptičnu) putanju. Drugim rečima oni nikad ne dospevaju jako blizu Sunca odnosno uvek su mu na nekoj jednakoj distanci koja malo varira s protokom vremena. Komete, s druge strane, imaju veoma eliptične putanje i to je njihova osnovna karakteristika. Gorenavedena kometa ima perihel 1.6 AU ali i aphel od nekih 13500 AU. Ako bi se uračunao prosek za tih pola miliona godina, onda kometa najveći deo vremena provodi daleko od Sunca, na možda par desetina Kelvina. Brzi prilazak Suncu i posledično prženje su zapravo veoma kratki segmenti života ove komete.
Dakle, eliptičnost putanje je ono što definiše kometu, a kad bi svi asteroidi imali ovakve putanje - bili bi i oni komete. Međutim, važi i obrnuto. Mi već danas znamo za neke asteroide koji imaju veoma ekscentrične (eliptične) putanje i za koje se pretpostavlja da su zapravo mrtve komete. Niko nije 100% siguran ali za nekadašnje komete se smatraju asteroidi Hypnos, Adonis ali i Phaethon, koga sam čak i snimio.