GOLUBARNIK No2
Kad je pedesetih sprovedena prva zvanična fotografska pretraga celog neba, rezultati su se krili u dve hiljade snimljenih ploča. Pretraga je sprovedena na opservatoriji Palomar (na španskom - golubarnik) i ideja je bila jednostavno uraditi to i zatim naknadno gledati čega sve tu ima. Niko nije imao na umu neki poseban tip objekata koji bi bili traženi. National Geographic Society je bio sponzor projekta, a nije tako davno bilo vreme kad cele Sjedinjene Države nisu bile mapirane i kad je trebalo uraditi kartografsku pretragu teritorije. Sasvim logično bi onda bilo da Društvo, koje je poteklo krajem XIX veka kao udruženje bogatih avanturista koji vole da putuju, bude sponzor projekta koji ima sličan cilj. Ovog puta za avanturu su bili zaduženi zaposleni na opservatoriji, za koje nije poznato da li su delili entuzijazam sa NGS po pitanju svakodnevnog višesatnog pretraživanja ploča posebnim lupama-mikroskopima koji su samo za tu priliku konstruisani.
Ploče su bile stakleni kvadrati prečnika 35x35cm. Dakle, nije mali posao bio pretražiti celu ploču mikroskopom. Međutim, rezultati su bili izvanredni: (bez)brojni objekti su otkriveni, katalozi svačega su se ređali na bazi ove pretrage (Abelov katalog planetarnih maglina ili Arpove čudne galaksije) i ostalo je samo 15 malih globularnih siročića koja niko nije hteo da preuzme kao svoj katalog. Pošto je svako imao po možda par otkrića rešeno je, umesto da imamo pet kataloga po dva objekta, da se katalog minornih jata nazove jednostavno po opservatoriji, koja je nazvana po brdu na kome je, koje je nazvano po golubarniku. To nije ništa čudno: nekada je tu stajao golubarnik; golubi su bili odličan izvor izmeta - đubriva u poljoprivredi, što je u vreme španske vladavine u današnjoj Kaliforniji bilo presudno za ishranu. Tadašnji prinosi su bili i desetostruko niži od današnjih, nije bilo veštačkih đubriva. Postojali su samo golubi i to u ne baš neograničeno brojnoj populaciji.
Koliko su ova jata težak cilj govori i činjenica da nikad pre toga nisu bila viđena vizuelno, ni najvećim teleskopima tog doba. Naravno da ih je mimoišao Herschell sa svojim bakarnim ogledalima, Messier sa durbinom aperture prosečnih naočara ali i svi ostali u XIX veku, kad su već postojali refraktori do jednog metra aperture. Lično mislim da je to najvećim delom iz razloga nepostojanja sistematske pretrage neba u tom periodu, kao što je to izvodio Herschell sto godina pre toga. Palomar globularna jata se svakako mogu videti današnjim dobsonima od pola metra aperture, međutim to nikako nije rutinski postupak. Morate imati dobro nebo i dobar atlas, ili bar odštampane screenshot-ove iz (dobrog) planetarijum softvera. A ako vam ovo nije dovoljan izazov, postoje još luđi posmatrački izazovi, recimo Terzanova jata. Činjenica da su dotična otkrivana na infracrvenim filmovima govori koliko su zapravo teška za uočavanje ljudskim okom - to baš traži velike teleskope i pustinjsko nebo. Pojedina Terzan jata imaju i deset magnituda manji sjaj zbog prekrivenosti prašinom iz centra Mlečnog Puta.
Ali ja sam iz Končareva već imao dovoljno izazova da na snimku uočim Pal2. Ovo jato, naravno potpuno vizuelno nevidljivo u mom teleskopu, zimi se nalazi u zenitu, u sazvežđu Auriga (Kočijaš). Pošto je blizu ekliptika pomislio sam da će skraćivanjem ekspozicija na 15sec periodična greška biti eliminisana, čisto da ne bih za 30 poluminutnih snimaka ostao sat vremena na mrazu; i greška je zaista skoro potpuno elminisana. Međutim, tradicionalno loše nebo po pitanju LP-a i manji dinamički raspon na podeksponiranim snimcima su učinili čupanje sa tamne strane veoma teškim.
Primera radi, gde je ovde globularno jato na pojedinačnom snimku?
Nema ga, jel? Maksimalno rastegnut 32-bitni crno-beli snimak isto ne prikazuje jato, a ono je zapravo u centru, odmah ispod centralne zvezde.
Sasvim je jasno da se iz stack-a može izvući više, ali ovde je problem LP koji efektivno prekriva sjaj jata. Sa ukupno 46 snimka jasno je da će rezultat biti bolji, međutim, kod ovog jata ukupan sjaj je 13mag a najsjajnija članica 18.8mag. Potpuno je jasno da je tu granicu nemoguće postići iz prigradskih regiona.
Finalni snimak:
Pomoć:
Isečak u originalnoj rezoluciji i rastezanje BW stack-a:
Gledanjem dodatno bezdušno rastegnutog BW stack-a se ispostavilo da je granična magnituda negde oko 17mag. To čak i nije loše za 15sec ekspozicije i LP iz korita Velike Morave gde je magla prilikom vedrih i mirnih noći pre pravilo nego izuzetak.
A kakva je bila atmosfera te večeri?
Pa ne baš sjajna, zapravo zimi nikad nije sjajna, a ni leti, u stvari u Srbiji je sve uvek turbulentno pa i atmosfera. Nakon uočavanja ovog izuzetno prostog meteorološko-astronomskog pravila prelazimo na konstataciju da nikad iz Končareva nije moguće izvući maksimum iz astrofotografije, čak ni kad bi nestala struja.
Međutim, nije sve do atmosfere. Uvećao sam desetostruko jedan pojedinačni snimak, ponovo rastegao i došao do zaključka da su najsitnije zvezde prečnika 6.5 piksela, što će reći gigantskih 10 sekundi. Ovo nije moguće postići nigde u svetu, ovo je jednostavno loš fokus i to je isključivo moja greška.
Poređenja radi, preprošlog leta sam na Palomar 9 jatu, na mnogo nižoj visini (22 stepena) i na duplo dužoj ekspoziciji (30sec) izvlačio prečnik najmanjih zvezda od 3.5 piksela (5.5 ugaonih sekundi). To je duplo bolji rezultat u bitno lošijim okolnostima, dakle, opravdanja nema. Fokus treba što češće proveravati.
Još nešto o ovom objektu. Radi se o jedinom globularnom jatu u sazvežđu Auriga, a pritom još i deset stepeni od galaktičkog anticentra. Anticentar je, kao što mu ime kaže, mesto na nebu koje se nalazi, gledano sa Zemlje, tačno nasuprot centru naše Galaksije u Strelcu. To onda znači da je ovo jato, za razliku od većine drugih Palomar jata, locirano na periferiji Galaksije. Tačnije na periferiji Haloa a to je zamišljena sfera koja okružuje pljosnatu picu sa spiralnim naborima poznatu kao Mlečni Put. Zapravo opis bi bio tačniji ako upotrebimo termin gibanica. Dakle, jato se nalazi na 100 hiljada svetlosnih godina od centra Mlečnog Puta a velika većina drugih jata su na prosečnih 20 hiljada svetlosnih godina. Ovo je glavni razlog zašto je jato slabog sjaja, ali ne i jedini: zbog blizine ravni Galaksije prašina efektivno vrši zatamnjenje ovog jata, slično kao i u slučaju gorepomenutih Terzan jata; kao kad cirusi i stratusi u podne letnjeg dana uguše sjaj Sunca.
Upravo zbog ove činjenice sjaj jata je umanjen za 1.2mag. To nije mnogo, ali da nema te apsorpcije Palomar 2 bi se verovatno zvao NGC ili slično, a i ne bi jato imalo ovako divnu crvenu boju. Čekaj, crvenu? Na mom snimku toga nema... To je rezultat skidanja LP-a čija je boja u originalu crvena - mislim da ovako teške objekte više neću snimati iz LP zagađenih područja.
Ploče su bile stakleni kvadrati prečnika 35x35cm. Dakle, nije mali posao bio pretražiti celu ploču mikroskopom. Međutim, rezultati su bili izvanredni: (bez)brojni objekti su otkriveni, katalozi svačega su se ređali na bazi ove pretrage (Abelov katalog planetarnih maglina ili Arpove čudne galaksije) i ostalo je samo 15 malih globularnih siročića koja niko nije hteo da preuzme kao svoj katalog. Pošto je svako imao po možda par otkrića rešeno je, umesto da imamo pet kataloga po dva objekta, da se katalog minornih jata nazove jednostavno po opservatoriji, koja je nazvana po brdu na kome je, koje je nazvano po golubarniku. To nije ništa čudno: nekada je tu stajao golubarnik; golubi su bili odličan izvor izmeta - đubriva u poljoprivredi, što je u vreme španske vladavine u današnjoj Kaliforniji bilo presudno za ishranu. Tadašnji prinosi su bili i desetostruko niži od današnjih, nije bilo veštačkih đubriva. Postojali su samo golubi i to u ne baš neograničeno brojnoj populaciji.
Koliko su ova jata težak cilj govori i činjenica da nikad pre toga nisu bila viđena vizuelno, ni najvećim teleskopima tog doba. Naravno da ih je mimoišao Herschell sa svojim bakarnim ogledalima, Messier sa durbinom aperture prosečnih naočara ali i svi ostali u XIX veku, kad su već postojali refraktori do jednog metra aperture. Lično mislim da je to najvećim delom iz razloga nepostojanja sistematske pretrage neba u tom periodu, kao što je to izvodio Herschell sto godina pre toga. Palomar globularna jata se svakako mogu videti današnjim dobsonima od pola metra aperture, međutim to nikako nije rutinski postupak. Morate imati dobro nebo i dobar atlas, ili bar odštampane screenshot-ove iz (dobrog) planetarijum softvera. A ako vam ovo nije dovoljan izazov, postoje još luđi posmatrački izazovi, recimo Terzanova jata. Činjenica da su dotična otkrivana na infracrvenim filmovima govori koliko su zapravo teška za uočavanje ljudskim okom - to baš traži velike teleskope i pustinjsko nebo. Pojedina Terzan jata imaju i deset magnituda manji sjaj zbog prekrivenosti prašinom iz centra Mlečnog Puta.
Ali ja sam iz Končareva već imao dovoljno izazova da na snimku uočim Pal2. Ovo jato, naravno potpuno vizuelno nevidljivo u mom teleskopu, zimi se nalazi u zenitu, u sazvežđu Auriga (Kočijaš). Pošto je blizu ekliptika pomislio sam da će skraćivanjem ekspozicija na 15sec periodična greška biti eliminisana, čisto da ne bih za 30 poluminutnih snimaka ostao sat vremena na mrazu; i greška je zaista skoro potpuno elminisana. Međutim, tradicionalno loše nebo po pitanju LP-a i manji dinamički raspon na podeksponiranim snimcima su učinili čupanje sa tamne strane veoma teškim.
Primera radi, gde je ovde globularno jato na pojedinačnom snimku?
Nema ga, jel? Maksimalno rastegnut 32-bitni crno-beli snimak isto ne prikazuje jato, a ono je zapravo u centru, odmah ispod centralne zvezde.
Sasvim je jasno da se iz stack-a može izvući više, ali ovde je problem LP koji efektivno prekriva sjaj jata. Sa ukupno 46 snimka jasno je da će rezultat biti bolji, međutim, kod ovog jata ukupan sjaj je 13mag a najsjajnija članica 18.8mag. Potpuno je jasno da je tu granicu nemoguće postići iz prigradskih regiona.
Finalni snimak:
Pomoć:
Isečak u originalnoj rezoluciji i rastezanje BW stack-a:
Gledanjem dodatno bezdušno rastegnutog BW stack-a se ispostavilo da je granična magnituda negde oko 17mag. To čak i nije loše za 15sec ekspozicije i LP iz korita Velike Morave gde je magla prilikom vedrih i mirnih noći pre pravilo nego izuzetak.
A kakva je bila atmosfera te večeri?
Pa ne baš sjajna, zapravo zimi nikad nije sjajna, a ni leti, u stvari u Srbiji je sve uvek turbulentno pa i atmosfera. Nakon uočavanja ovog izuzetno prostog meteorološko-astronomskog pravila prelazimo na konstataciju da nikad iz Končareva nije moguće izvući maksimum iz astrofotografije, čak ni kad bi nestala struja.
Međutim, nije sve do atmosfere. Uvećao sam desetostruko jedan pojedinačni snimak, ponovo rastegao i došao do zaključka da su najsitnije zvezde prečnika 6.5 piksela, što će reći gigantskih 10 sekundi. Ovo nije moguće postići nigde u svetu, ovo je jednostavno loš fokus i to je isključivo moja greška.
Poređenja radi, preprošlog leta sam na Palomar 9 jatu, na mnogo nižoj visini (22 stepena) i na duplo dužoj ekspoziciji (30sec) izvlačio prečnik najmanjih zvezda od 3.5 piksela (5.5 ugaonih sekundi). To je duplo bolji rezultat u bitno lošijim okolnostima, dakle, opravdanja nema. Fokus treba što češće proveravati.
Još nešto o ovom objektu. Radi se o jedinom globularnom jatu u sazvežđu Auriga, a pritom još i deset stepeni od galaktičkog anticentra. Anticentar je, kao što mu ime kaže, mesto na nebu koje se nalazi, gledano sa Zemlje, tačno nasuprot centru naše Galaksije u Strelcu. To onda znači da je ovo jato, za razliku od većine drugih Palomar jata, locirano na periferiji Galaksije. Tačnije na periferiji Haloa a to je zamišljena sfera koja okružuje pljosnatu picu sa spiralnim naborima poznatu kao Mlečni Put. Zapravo opis bi bio tačniji ako upotrebimo termin gibanica. Dakle, jato se nalazi na 100 hiljada svetlosnih godina od centra Mlečnog Puta a velika većina drugih jata su na prosečnih 20 hiljada svetlosnih godina. Ovo je glavni razlog zašto je jato slabog sjaja, ali ne i jedini: zbog blizine ravni Galaksije prašina efektivno vrši zatamnjenje ovog jata, slično kao i u slučaju gorepomenutih Terzan jata; kao kad cirusi i stratusi u podne letnjeg dana uguše sjaj Sunca.
Upravo zbog ove činjenice sjaj jata je umanjen za 1.2mag. To nije mnogo, ali da nema te apsorpcije Palomar 2 bi se verovatno zvao NGC ili slično, a i ne bi jato imalo ovako divnu crvenu boju. Čekaj, crvenu? Na mom snimku toga nema... To je rezultat skidanja LP-a čija je boja u originalu crvena - mislim da ovako teške objekte više neću snimati iz LP zagađenih područja.
Коментари
Постави коментар