NAJFINIJA CIGARA
Koja je najtanja galaksija u NGC katalogu? Da, najtanja vizuelno u smislu da je vidimo popreko, da gledamo paralelno u odnosu na njen disk?
Na početku beše Herschell-ov katalog (CN). On je prvi put objavio Katalog nebula i zvezdanih jata 1786. godine, da bi nakon dve dopune od po 1000 i 500 objekata taj katalog godine 1802 konačno brojao 2500 objekata. William-ov sin, John je 1864. godine tu cifru značajno proširio na preko 5000 objekata, pa je takoreći porodični katalog porodice Herchell (William, Caroline & John Herschell) dobio naziv Opšti katalog (General Catalogue, GC). Četrnaest godina kasnije je Emil Dreyer objavio dopunu GC kataloga, a kad je ponovo hteo da dopuni katalog - sledio je vrlo praktičan predlog od strane Kraljevskog Astronomskog Društva: zašto da Dreyer ne napravi novi katalog ispočetka?
Katalog se upravo tako i zove: Novi Opšti Katalog (NGC). Dopunjeni objekti se obeležavaju sa IC (Index Catalogue) i to je otprilike sve ono bitno što se sa Zemlje može videti teleskopima u optičkom delu spektra. Sastavljanje originalnog NGC kataloga je za autora bio veoma veliki posao; on se pritom koristio svim mogućim teleskopima aperture od 50mm do 1.8 metara. Pa ipak nije bilo moguće sve proveriti; Dreyer je samo neke objekte uspeo lično da proveri pre svega u smislu korektno upisanog položaja. Velika većina objekata su otkrića i opisi drugih astronoma pa je stoga Dreyer katalog na neki način koncipirao kao otvoren; naknadne izmene opisa i položaja su bile moguće a često i poželjne, budući da je sam katalog u startu imao nekoliko grešaka. Lično mislim da je uspeh što je nekoliko, a ne nekoliko stotina.
Dakle, poenta celog ovog kataloga je da je nastao isključivo vizuelno. Nikakva konkretna merenja na pločama niti na CCD fotografijama nisu bila moguća; sve što tamo piše je isključivo lična procena osmatrača. Tako je danas itekako upadljivo da je Herschell dosta grešio u opisu dimenzija pojedinih galaksija iz prostog razloga što se to vizuelno nije moglo tačno proceniti kao što mi danas možemo sa fotografija.
Ovo je NGC5023, cigarolika galaksija otkrivena i opisana od strane Herschell-a 1787. godine čiji je odnos dimenzija frapantnih 9.3:1. Dobro, postoje i cigare sa manjim odnosom širine i dužine, ali recimo da ova itekako podseća na cigaru. A postoje i one sa većim odnosom, konkretno zvanični šampion je NGC100 (9.6:1) koju je otkrio Lewis Swift. Swift je onaj isti astronom koji je, osim preko 1200 nebula za NGC katalog, otkrio kometu 64P/Swift-Gehrels.
O NGC100 neki drugi put; zasad je jasno da ovakve galaksije imaju veliki značaj za proučavanje zvezdane evolucije. Mi zapravo kod NGC5023 možemo da vidimo poprečnu strukturu diska; u kombinaciji sa činjenicom da u toj galaksiji postoji 200 zvezda ispod magnitude 23.5mag (to je neka uobičajena granica manjih zemaljskih teleskopa), odnosno da ih ima 30 hiljada prebrojenih Hubble-om, ovo sve dovodi do zaključka da je ova galaksija idealna laboratorija. A u praksi to znači da možemo da napravimo struturalnu distribuciju zvezda imajući u vidu HR dijagram, na preseku galaksije. Ili to znači da se recimo ovim putem došlo do zaključka da zagrevanje od strane diska ima krucijalan značaj u nastanku zvezda koje vidimo van ravni galaktičkog diska.
Ali to nije sve što je ova galaksija dala istraživačima. Već duže vreme se zna da postoji izvesno "talasanje" u strukturi Mlečnog Puta, ali je novost činjenica da je zatalasana struktura po prvi put primećena i u nekim drugim galaksijama. Ovde je konkretno upotrebljen 2.5m teleskop Isaac Newton sa La Palme koji je sedamdesetih iz Istočnog Saseksa premešten na Kanarska Ostrva. Na stranu što je danas odavno izračunato da su prevoz i montaža/demontaža tolikog teleskopa koštali više nego da se isti takav nov proizvede i instalira na ostrvu La Palma - teleskop je zapravo veoma koristan u poređenju sa činjenicom da se prethodno nalazio u Kraljevskoj opservatoriji u parku pored jednog zamka, u naseljenom primorskom predelu nadmorske visine nekoliko desetina metara (koliko metara odgovor preciznije glasi... isto kao u Vodiču: 42). Kad su Španci upotrebili teleskop za snimanje ove galaksije (teleskop Isaac Newton vrlo simbolično ima i newtonian pored uobičajene cassegrain konfiguracije) ispostavilo se da je gorepomenuto talasanje veoma lako uočiti u plavom filteru a prati ga u stopu talasanje u crvenom opsegu. Pošto ove oscilacije ne obuhvataju starije (crvene) zvezde sasvim je logično zaključiti da se talasanje odvija isključivo u gasovitom medijumu. Ovo nema mnogo veze sa gravitacijom već ovi talasi imaju osobinu da budu stacionarni.
Naravno da nema govora da se ovako nešto snimi malim amaterskim teleskopom. Ja u suštini mogu da merim dimenzije galaksije i to je sve. Crno-beli snimak je moguće malo više rastegnuti od kolornog; razlog je bending senzora koji u različitim kanalima ima drugačiji obrazac. Rezolucija je originalna:
Ovde debljina najsjajnijeg dela diska oko jezgra iznosi po mom skromnom merenju oko 24 uglovne sekunde; ako uračunamo i najtamnije regione onda je najveći poprečni presek sa snimka očigledno negde oko 42 sekunde. To se okvirno slaže sa ruskim merenjima sa POSS snimaka i procenom od 0.8 minuta. Rusi su, dakle, to procenili na 48 sekundi a moje crnovrško nebo nije u principu nešto mnogo lošije od palomarskog. Nadmorska visina je jednaka visini naše Suve Planine, ako uračunamo da je San Dijego (1.3 miliona stanovnika na 80km distance) jednak Nišu (260 hiljada na 27km) onda bismo dobili veoma slične osmatračke uslove. Ja nažalost nisam imao priliku da sa vrha Suve Planine pogledam u noćno nebo uglavnom zbog činjenice da se tamo ne može stići autom - jedini način je mukotrpno četvoročasovno pešačenje; ali nebo sa Crnog Vrha ne bi trebalo da je mnogo lošije, pre će biti da su u pitanju nijanse.
Na početku beše Herschell-ov katalog (CN). On je prvi put objavio Katalog nebula i zvezdanih jata 1786. godine, da bi nakon dve dopune od po 1000 i 500 objekata taj katalog godine 1802 konačno brojao 2500 objekata. William-ov sin, John je 1864. godine tu cifru značajno proširio na preko 5000 objekata, pa je takoreći porodični katalog porodice Herchell (William, Caroline & John Herschell) dobio naziv Opšti katalog (General Catalogue, GC). Četrnaest godina kasnije je Emil Dreyer objavio dopunu GC kataloga, a kad je ponovo hteo da dopuni katalog - sledio je vrlo praktičan predlog od strane Kraljevskog Astronomskog Društva: zašto da Dreyer ne napravi novi katalog ispočetka?
Katalog se upravo tako i zove: Novi Opšti Katalog (NGC). Dopunjeni objekti se obeležavaju sa IC (Index Catalogue) i to je otprilike sve ono bitno što se sa Zemlje može videti teleskopima u optičkom delu spektra. Sastavljanje originalnog NGC kataloga je za autora bio veoma veliki posao; on se pritom koristio svim mogućim teleskopima aperture od 50mm do 1.8 metara. Pa ipak nije bilo moguće sve proveriti; Dreyer je samo neke objekte uspeo lično da proveri pre svega u smislu korektno upisanog položaja. Velika većina objekata su otkrića i opisi drugih astronoma pa je stoga Dreyer katalog na neki način koncipirao kao otvoren; naknadne izmene opisa i položaja su bile moguće a često i poželjne, budući da je sam katalog u startu imao nekoliko grešaka. Lično mislim da je uspeh što je nekoliko, a ne nekoliko stotina.
Dakle, poenta celog ovog kataloga je da je nastao isključivo vizuelno. Nikakva konkretna merenja na pločama niti na CCD fotografijama nisu bila moguća; sve što tamo piše je isključivo lična procena osmatrača. Tako je danas itekako upadljivo da je Herschell dosta grešio u opisu dimenzija pojedinih galaksija iz prostog razloga što se to vizuelno nije moglo tačno proceniti kao što mi danas možemo sa fotografija.
Ovo je NGC5023, cigarolika galaksija otkrivena i opisana od strane Herschell-a 1787. godine čiji je odnos dimenzija frapantnih 9.3:1. Dobro, postoje i cigare sa manjim odnosom širine i dužine, ali recimo da ova itekako podseća na cigaru. A postoje i one sa većim odnosom, konkretno zvanični šampion je NGC100 (9.6:1) koju je otkrio Lewis Swift. Swift je onaj isti astronom koji je, osim preko 1200 nebula za NGC katalog, otkrio kometu 64P/Swift-Gehrels.
O NGC100 neki drugi put; zasad je jasno da ovakve galaksije imaju veliki značaj za proučavanje zvezdane evolucije. Mi zapravo kod NGC5023 možemo da vidimo poprečnu strukturu diska; u kombinaciji sa činjenicom da u toj galaksiji postoji 200 zvezda ispod magnitude 23.5mag (to je neka uobičajena granica manjih zemaljskih teleskopa), odnosno da ih ima 30 hiljada prebrojenih Hubble-om, ovo sve dovodi do zaključka da je ova galaksija idealna laboratorija. A u praksi to znači da možemo da napravimo struturalnu distribuciju zvezda imajući u vidu HR dijagram, na preseku galaksije. Ili to znači da se recimo ovim putem došlo do zaključka da zagrevanje od strane diska ima krucijalan značaj u nastanku zvezda koje vidimo van ravni galaktičkog diska.
Ali to nije sve što je ova galaksija dala istraživačima. Već duže vreme se zna da postoji izvesno "talasanje" u strukturi Mlečnog Puta, ali je novost činjenica da je zatalasana struktura po prvi put primećena i u nekim drugim galaksijama. Ovde je konkretno upotrebljen 2.5m teleskop Isaac Newton sa La Palme koji je sedamdesetih iz Istočnog Saseksa premešten na Kanarska Ostrva. Na stranu što je danas odavno izračunato da su prevoz i montaža/demontaža tolikog teleskopa koštali više nego da se isti takav nov proizvede i instalira na ostrvu La Palma - teleskop je zapravo veoma koristan u poređenju sa činjenicom da se prethodno nalazio u Kraljevskoj opservatoriji u parku pored jednog zamka, u naseljenom primorskom predelu nadmorske visine nekoliko desetina metara (koliko metara odgovor preciznije glasi... isto kao u Vodiču: 42). Kad su Španci upotrebili teleskop za snimanje ove galaksije (teleskop Isaac Newton vrlo simbolično ima i newtonian pored uobičajene cassegrain konfiguracije) ispostavilo se da je gorepomenuto talasanje veoma lako uočiti u plavom filteru a prati ga u stopu talasanje u crvenom opsegu. Pošto ove oscilacije ne obuhvataju starije (crvene) zvezde sasvim je logično zaključiti da se talasanje odvija isključivo u gasovitom medijumu. Ovo nema mnogo veze sa gravitacijom već ovi talasi imaju osobinu da budu stacionarni.
Naravno da nema govora da se ovako nešto snimi malim amaterskim teleskopom. Ja u suštini mogu da merim dimenzije galaksije i to je sve. Crno-beli snimak je moguće malo više rastegnuti od kolornog; razlog je bending senzora koji u različitim kanalima ima drugačiji obrazac. Rezolucija je originalna:
Ovde debljina najsjajnijeg dela diska oko jezgra iznosi po mom skromnom merenju oko 24 uglovne sekunde; ako uračunamo i najtamnije regione onda je najveći poprečni presek sa snimka očigledno negde oko 42 sekunde. To se okvirno slaže sa ruskim merenjima sa POSS snimaka i procenom od 0.8 minuta. Rusi su, dakle, to procenili na 48 sekundi a moje crnovrško nebo nije u principu nešto mnogo lošije od palomarskog. Nadmorska visina je jednaka visini naše Suve Planine, ako uračunamo da je San Dijego (1.3 miliona stanovnika na 80km distance) jednak Nišu (260 hiljada na 27km) onda bismo dobili veoma slične osmatračke uslove. Ja nažalost nisam imao priliku da sa vrha Suve Planine pogledam u noćno nebo uglavnom zbog činjenice da se tamo ne može stići autom - jedini način je mukotrpno četvoročasovno pešačenje; ali nebo sa Crnog Vrha ne bi trebalo da je mnogo lošije, pre će biti da su u pitanju nijanse.
Коментари
Постави коментар