24.12.2018.

NAJFINIJA CIGARA

Koja je najtanja galaksija u NGC katalogu? Da, najtanja vizuelno u smislu da je vidimo popreko, da gledamo paralelno u odnosu na njen disk?

Na početku beše Herschell-ov katalog (CN). On je prvi put objavio Katalog nebula i zvezdanih jata 1786. godine, da bi nakon dve dopune od po 1000 i 500 objekata taj katalog godine 1802 konačno brojao 2500 objekata.  William-ov sin, John je 1864. godine tu cifru značajno proširio na preko 5000 objekata, pa je takoreći porodični katalog porodice Herchell (William, Caroline & John Herschell) dobio naziv Opšti katalog (General Catalogue, GC). Četrnaest godina kasnije je Emil Dreyer objavio dopunu GC kataloga, a kad je ponovo hteo da dopuni katalog - sledio je vrlo praktičan predlog od strane Kraljevskog Astronomskog Društva: zašto da Dreyer ne napravi novi katalog ispočetka?

Katalog se upravo tako i zove: Novi Opšti Katalog (NGC). Dopunjeni objekti se obeležavaju sa IC (Index Catalogue) i to je otprilike sve ono bitno što se sa Zemlje može videti teleskopima u optičkom delu spektra. Sastavljanje originalnog NGC kataloga je za autora bio veoma veliki posao; on se pritom koristio svim mogućim teleskopima aperture od 50mm do 1.8 metara. Pa ipak nije bilo moguće sve proveriti; Dreyer je samo neke objekte uspeo lično da proveri pre svega u smislu korektno upisanog položaja. Velika većina objekata su otkrića i opisi drugih astronoma pa je stoga Dreyer katalog na neki način koncipirao kao otvoren; naknadne izmene opisa i položaja su bile moguće a često i poželjne, budući da je sam katalog u startu imao nekoliko grešaka. Lično mislim da je uspeh što je nekoliko, a ne nekoliko stotina.

Dakle, poenta celog ovog kataloga je da je nastao isključivo vizuelno. Nikakva konkretna merenja na pločama niti na CCD fotografijama nisu bila moguća; sve što tamo piše je isključivo lična procena osmatrača. Tako je danas itekako upadljivo da je Herschell dosta grešio u opisu dimenzija pojedinih galaksija iz prostog razloga što se to vizuelno nije moglo tačno proceniti kao što mi danas možemo sa fotografija.


Ovo je NGC5023, cigarolika galaksija otkrivena i opisana od strane Herschell-a 1787. godine čiji je odnos dimenzija frapantnih 9.3:1. Dobro, postoje i cigare sa manjim odnosom širine i dužine, ali recimo da ova itekako podseća na cigaru. A postoje i one sa većim odnosom, konkretno zvanični šampion je NGC100 (9.6:1) koju je otkrio Lewis Swift. Swift je onaj isti astronom koji je, osim preko 1200 nebula za NGC katalog, otkrio kometu 64P/Swift-Gehrels.

O NGC100 neki drugi put; zasad je jasno da ovakve galaksije imaju veliki značaj za proučavanje zvezdane evolucije. Mi zapravo kod NGC5023 možemo da vidimo poprečnu strukturu diska; u kombinaciji sa činjenicom da u toj galaksiji postoji 200 zvezda ispod magnitude 23.5mag (to je neka uobičajena granica manjih zemaljskih teleskopa), odnosno da ih ima 30 hiljada prebrojenih Hubble-om, ovo sve dovodi do zaključka da je ova galaksija idealna laboratorija. A u praksi to znači da možemo da napravimo struturalnu distribuciju zvezda imajući u vidu HR dijagram, na preseku galaksije. Ili to znači da se recimo ovim putem došlo do zaključka da zagrevanje od strane diska ima krucijalan značaj u nastanku zvezda koje vidimo van ravni galaktičkog diska.

Ali to nije sve što je ova galaksija dala istraživačima. Već duže vreme se zna da postoji izvesno "talasanje" u strukturi Mlečnog Puta, ali je novost činjenica da je zatalasana struktura po prvi put primećena i u nekim drugim galaksijama. Ovde je konkretno upotrebljen 2.5m teleskop Isaac Newton sa La Palme koji je sedamdesetih iz Istočnog Saseksa premešten na Kanarska Ostrva. Na stranu što je danas odavno izračunato da su prevoz i montaža/demontaža tolikog teleskopa koštali više nego da se isti takav nov proizvede i instalira na ostrvu La Palma - teleskop je zapravo veoma koristan u poređenju sa činjenicom da se prethodno nalazio u Kraljevskoj opservatoriji u parku pored jednog zamka, u naseljenom primorskom predelu nadmorske visine nekoliko desetina metara (koliko metara odgovor preciznije glasi... isto kao u Vodiču: 42). Kad su Španci upotrebili teleskop za snimanje ove galaksije (teleskop Isaac Newton vrlo simbolično ima i newtonian pored uobičajene cassegrain konfiguracije) ispostavilo se da je gorepomenuto talasanje veoma lako uočiti u plavom filteru a prati ga u stopu talasanje u crvenom opsegu. Pošto ove oscilacije ne obuhvataju starije (crvene) zvezde sasvim je logično zaključiti da se talasanje odvija isključivo u gasovitom medijumu. Ovo nema mnogo veze sa gravitacijom već ovi talasi imaju osobinu da budu stacionarni.

Naravno da nema govora da se ovako nešto snimi malim amaterskim teleskopom. Ja u suštini mogu da merim dimenzije galaksije i to je sve. Crno-beli snimak je moguće malo više rastegnuti od kolornog; razlog je bending senzora koji u različitim kanalima ima drugačiji obrazac. Rezolucija je originalna:


Ovde debljina najsjajnijeg dela diska oko jezgra iznosi po mom skromnom merenju oko 24 uglovne sekunde; ako uračunamo i najtamnije regione onda je najveći poprečni presek sa snimka očigledno negde oko 42 sekunde. To se okvirno slaže sa ruskim merenjima sa POSS snimaka i procenom od 0.8". Rusi su, dakle, to procenili na 48 sekundi a moje crnovrško nebo nije u principu nešto mnogo lošije od palomarskog. Nadmorska visina je jednaka visini naše Suve Planine, ako uračunamo da je San Dijego (1.3 miliona stanovnika na 80km distance) jednak Nišu (260 hiljada na 27km) onda bismo dobili veoma slične osmatračke uslove. Ja nažalost nisam imao priliku da sa vrha Suve Planine pogledam u noćno nebo uglavnom zbog činjenice da se tamo ne može stići autom - jedini način je mukotrpno četvoročasovno pešačenje; ali nebo sa Crnog Vrha ne bi trebalo da je mnogo lošije, pre će biti da su u pitanju nijanse.

11.12.2018.

LOV NA KOMETE I ŠAKALE

Zlatni šakal (Canis aureus) je jedina podvrsta šakala koja živi van Afrike. Dostiže do metar dužine i neverovatno podseća na metamorfozu lisice u vuka. Na osnovu genetskih ispitivanja se smatra da je srodniji američkom kojotu i našem sivom vuku, što pre svega znači da je krupniji od ostalih šakala. Ima tendenciju da prespava dan u jazbini i izlazi u lov u sumrak. Drži veliku teritoriju, vrlo je agresivan u odbrani iste, kao i u odbrani potomstva mada sukob sa čovekom izbegava. Osim vuka i čoveka nema prirodnih neprijatelja. Hrani se svim vrstama divljači, mada preferira sitniju.

Da, ima ga na Balkanu. U priličnom broju.

Kraj novembra je doneo neverovatno hladno vreme uz istočni vetar koji je donosio vazduh proizveden u Sibiru. Pritom je par dana bilo vedro i idealno za nešto snimiti na nebu. Na satelitskim mapama se videlo da je cela država vedra, seo sam u auto i krenuo prema Rtnju. Očekivao sam da ubodem neki kadar sa planinom i nekom od kometa u pozadini, ali nisam bio dovoljno dobro teorijski potkovan u meteorologiji - svuda je bilo vedro a na Čestobrodici i oko Rtnja oblaci od zemlje do kosmosa.

Mehanizam je sledeći: istočni vetar duva preko planinske prepreke, preskače je i pritom se penje na neku visinu koja je dovoljna da se taj vazduh ohladi i kondenzuje u oblake. To je mehanizam košave: visok pritisak nad Ukrajinom a istovremeno nizak nad Sredozemljem, koji posledično donosi jak istočni vetar iznad Srbije. U principu ovako sličan mehanizam važi i za anticiklonsku buru, koja se može smatrati za primorsku sestru košave: pojava oblaka koji naležu na vrhove obalskih planina se zove burna kapa. Upravo to sam video dok sam prilazio Rtnju, ali sam očekivao da se u zalazak Sunca svi vetrovi smire makar na kratko, i onda bi se oblaci verovatno istopili ili pretvorili u predivne lentikularise.

Obećanje - ludom radovanje. Umesto toga sam snimio Babu (planina istočno od Paraćina) dok u pozadini levo na horizontu vidite oblake iznad okoline Rtnja.


Sve što mi je preostalo je bilo da hitno promenim lokaciju. Krenuo sam u pravcu Beljanice gde nije bilo oblaka, pre svega je se ta planina pruža u pravcu istok-zapad, tako da je njen greben smešten uzduž vetra a ne popreko. Pritom sam morao brzo da stignem do ovog mesta jer se odatle pruža lep pogled na zapad, a ja sam imao ideju da snimim novootkrivenu kometu C/2018 V1 (Machholz-Fujikawa-Iwamoto) koja je uočena pre dvadesetak dana. Apsurdno, ali jedan Amerikanac i dva Japanca su uspeli, tim redosledom, da prvi uoče neku kometu pre robota. Izgleda da je bilo te večeri oblaka nad Havajima...

Problem je bio u tome što je kometa u smiraj dana bila jako nisko na zapadnom horizontu. Za snimanje je upotrebljena pedesetica ali... Pošto ona ima relativno usko polje (25x17 stepeni na kropu) moralo je jako precizno da se kadrira. A preduslov skoro svih neuspeha na terenu je nedovoljna priprema: ja blaženo nisam imao pojma sa te lokacije gde je pravac 258, odnosno koje brdo na horizontu gledano odatle treba da mi bude orijentir. Ovlaš pogled na mape mi je pokazao da treba da gledam pravac malo južnije od Jagodine, ali sam pogrešio za dvadesetak stepeni - orijentir je trebalo da bude repetitor na Crnom Vrhu. Stoga sam snimio prelep sumrak ali bez ikakve komete.


Neke neodređene ranije pretpostavke su da bi ova kometa trebalo da ima magnitudu između 4 i 5, ali je sasvim sigurno da je kometa zadnjih dana imala erupcije i skok sjaja tako da je sve moguće. Inače je praktično nemoguće tako sjajnu kometu ne registrovati pedeseticom zatvorenom na f2.8, doduše to bi išlo verovatno bez nekih spektakularnih detalja. Ono što nisam u tom momentu znao to je da je kometa sjaja između 8 i 9mag.

Nema veze, da baš ne potrošim vreme uzalud snimio sam izlazak druge komete iznad horizonta: 46P/Wirtanen. Snimljeno je dvadeset snimaka po 10sec na f2.8 i ISO1600 sa tripoda, nebo je složeno u Irisu a zemlja u PS-u:


Obeležen položaj komete:


Selo desno je Virine, 7km od mesta snimanja. I dok sam snimao imao sam čast da slušam hor šakala koji uporno zavijaju u dolini nekih možda kilometar od mene. Srećom auto je bio blizu mene, mada nije bilo baš prijatno - šakal praktično nije zabeleženo da napada čoveka ali ako štiti teritoriju ili mlade ume da reži i bude dosadan. Ovog puta sam se izvukao bez interakcije, ali generalno za iole plašljivije astrofotografe važi da razmisle jer sve oblasti istočno od Velike Morave su prenaseljene šakalima. To važi za ravnice do 500mnv, preko toga u planinama istočne Srbije nema šakala jer ta oblast obiluje većom odnosno pravom opasnošću - vukovima (mada ni tu jako dugo nije zabeležen napad na čoveka). Opet da napomenem, ne bi trebalo da bude nikakvih problema ni u slučaju neplaniranog susreta sa šakalima, ali eto, ima ko bi hteo i tu mogućnost u potpunosti da izbegne.

Tri dana kasnije sam se našao na sličnom mestu i snimio pravac 258 gde se na visini od 8-9 stepeni iznad horizonta nalazila kometa C/2018 V1 (Machholz-Fujikawa-Iwamoto). Budući da je nekoliko dana pre toga prošla prividno pored Sunca i od jutarnje postala večernja kometa, izveštaji o sjaju jednostavno nisu postojali. Dan nakon snimanja sam našao neke ne baš proverene podatke da je kometa magnitude oko 9, verovatno je ipak malo sjajnija; ali u kontekstu sjaja fona neba u tom momentu vrlo lako bi moglo da se desi da kometa bude potpuno nevidljiva. Tome svakako nije pomogla ni moja odluka da blendu zavrnem na f4.0 radi bolje oštrine - poznato je da je mala apertura ubica tamnijih objekata.
Ukupno 20x4sec, nebo Iris a zemlja PS:


Uz puno mašte i odgovarajuće linkove (1, 2, 3, 4) posle pola sata sam suzio potragu na jednu sumnjivu mrljicu koja bi mogla da bude navedene magnitude - vide se i zvezde ispod 9.0mag ali kod komete je to teže jer se njen ukupan sjaj rasprši na većoj površini. Dakle, ovo bi trebalo da je tražena kometa, položaj se slaže 100% a takođe je bitno da na tom mestu nema sjajnijih zvezdica:


Dakle, neće me kometa i nije prvi put. Neću jednostavnu detekciju, hoću detalje... Još jedna šansa posle par dana:






Naravno, oblaci su se namestili tačno kad ne treba i gde ne treba. Štaviše, tačna lokacija komete je prekrivena skoro najdebljim slojem cirusa: ako je tamo i bilo nečeg, sad je definitivno zakopano. Činjenica da kometa svakim danom gubi na sjaju takođe mi nikako ne ide u prilog.



Neće karta poštenog čoveka. Ne znam za karte ali čoveka po imenu Don Machholz kometa definitivno hoće: otkrio ih je za sad 12 i to isključivo vizuelno. Don je inače čovek koji je lično izmislio sedamdesetih godina Mesijeov Maraton. Razlika između njegovog u odnosu na moj pristup (moj pristup? Kad je nešto bitno na nebu izvučeš se tiho iz kuće na pola sata) je itekako primetna i praktično sve je potpuno suprotno od prosečnog astronoma/fotografa amatera. Donalda supruga u potpunosti podržava u bavljenju ovom čudnom aktivnošću; on koristi apsolutno najveću aperturu koja je moguća - i to u svakoj prilici (kartonski home made teleskop od 10 inča, ko bi se setio toga, ili recimo dvogled aperture 130mm); i na kraju on ulaže ogromno vreme u studiozne pretrage neba. Neposredno pre ove zadnje komete predzadnju je Donald otkrio 2010. godine (C/2010 F4) i od tad je uložio 746 sati efektivne vizuelne pretrage pre nego što je 7. novembra ove godine na jutarnjem nebu dobsonom od pola metra uočio mutnu mrljicu sjaja oko 10.5mag. Imao je mnogo sreće budući da je u tom momentu kometa imala provalu sjaja. Nakon 6 sati S. Fujikawa je to isto detektovao teleobjektivom žižne daljine 420mm i CCD kamerom; dok je M. Iwamoto upotrebio mali apo-refraktor Pentax SDUF II 400mm žižne daljine i kameru EOS 6D.

Sve su to refraktorski sistemi od 100 i 120mm aperture; ja sa pedeseticom na f2.8 imam 18mm efektivne aperture... Praktično jedan četrdeseti deo Japancima dostupnog svetla, da zanemarimo ostale faktore (kvalitet kamere, praćenja, softvera). Dodajmo tome i činjenicu da je navedena kometa polovinom novembra bila sa druge strane Sunca, odnosno jutarnja kometa i da je po svemu sudeći imala veći sjaj zahvaljujući erupciji; pa ćemo doći do vrlo začuđujuće činjenice da sem proste detekcije ja nikako nisam uspeo da se proslavim beleženjem detalja ove komete.